Рита Флеис

Змајеве песме за децу — луткарске сценске минијатуре

Јован Јовановић Змај: Весело позорје „Каламандарија“ / Антологија, Приредио Радослав Лазић, Издавачи: Ауторска издања и Фото Футура, 2012, Библиотека драмских уметности, стр. 80, тираж: 500 примерака

Дечја драмска књижевност на просторима српског говорног подручја у незавидном је положају, те су још од доба афирмисања луткарства за децу у Србији и Југославији смишљане стратегије за поспешивање писања драма за децу на стручним скуповима посвећеним дечјем стваралаштву, у оквиру конкурса за писање драмских текстова и слично. Бијенала југословенског луткарства у Бугојну, Југославенски фестивал дјетета, Шибеник, Змајеве дечје игре, Нови Сад итд. су институције у којима је културна продукција за децу била у жижи пажње од самог почетка тог периода. Упркос томе или као за чудо, савремена драмска продукција за децу постиже у свим медијима високе естетске домете, како у поређењу са продукцијом за одрасле, као што је случај са представом Српског народног позоришта „Лаждипажди“ у режији Дејана Мијача као и у многим дечијим и луткарским сценама, и у свом жанру за децу у међународним релацијама, о чему сведоче бројне награде, рецимо, и суботичког Дечјег позоришта, Дечјег казалишта, Gyermekszínház–а. Позоришни ансамбли, филмске и телевизијске екипе довијају се или преузимањем готових драма, чега је мало и у светској литератури, или адаптацијом садржаја других књижевних жанрова, најчешће народних прича. Једна од најуспелијих драмских остварења је серија РТС–а „Невен“ из 1973. редитеља Џона Тимотија Бајфорда мотивисана истоименим првим часописом за децу на српском језику чији је уредник био Јован Јовановић Змај. С обзиром да су Змајеве песме инспирација многим уметницима и данас, Радослав Лазић приређује њихову антологију под насловом Јован Јовановић Змај / Весело позорје „Каламандарија“ у „Библиотеци драмских уметности“.

Као што то бива на свим даскама које живот значе, живот је у питању и кад се упризорава за децу. Драмски сукоб у животној ситуацији формула је сваке драме. На њој почива свака адаптација. Речју, у ову антологију су ушле песме које приказују елементе драмског сукоба у свакодневном животу детета.

У песми „Пера као доктор“ већ је формиран драмски дијалог, те је веза са драмом постигнута књижевним обликом, стога јасно препознатљива као цела једночинка.

Мада су све Змајеве песме за децу ведре, оне осликавају различите емоције и расположења. У песми „Срда“ (стр. 25) дете се игра, вежба глуму љутње:

Ја се често намрштим / И станем за врата, / Пак се срдим и срдим / по два, по три сата.…

У песми „Кажи ми Стако“ (7) дете игра љубав, тачније преиспитује њено значење за њега. У овом случају љубав је проживљена, истинска:

Ја те волим тако исто / као голуб жито чисто, / и још већма, Цвето, / Слатка моја тето...

Драмске ситуације у песмама „Мали коњаник“, „Ноћни стражар“, „Мали неимар“ и „Мали сликар“ представљају дечју карактерну глуму. У песми „Мали неимар“ отац, мада учествује у дијалогу, он је својом моралном подршком дететове активности у драмском смислу помоћник лика, те у драмском сукобу заправо не учествује директно. Стога је ова драма по односу ликова ближа монодрами (30):

Отац: / Зидаш, сине; зидај само, / та ти игра лоша није. / Кад би игра била збиља,/ Било би ми још милије.

Драмска врста истакнута је у песмама „Несрећа се догодила“ (35) или „Позив у комендију“ (23) . Животни проблеми једног детета у песми „Материна Маза“ (10) дати су сатирично и од публике, деце, очекује се права зрела критика размажености:

„Па га зато не зову / по имену, Лаза. / Већем јадно, жалосно: / Материна маза!“

Међутим, у песми „Снешко Белић“ (18), попут античке грчке драме, трагедија је неизбежна услед више силе која гарантује предвиђену судбину природним законима (19):

Снешко шапће к'о да бунца:

„Ја се бојим јарког сунца“ — / „Ко се јарког сунца боји, / Ту не треба ни да стоји!“

Јовановићева арс поетика код ових песама је у одржавању оптимистичног расположења песме насупрот њеном трагичном или сатиричном садржају. Успева то стога што правом трагедијом он никад не угрожава дечји лик. Међутим, он буди у свести детета схватање ситуације као чињенице да је трагедија нестварна, не за човека јер је последица физичке појаве топљења снега, а не правог човека. Но, дечја безобзирност једнака је безобзирности безосећајних људи који се осећају јачима и недодирљивима. Стога Јовановић деци ставља у улогу гурања Снешка Белића као што обично људи гурају из друштва немоћне:

Гурнуше га, а он паде, — / Па се и распаде!

Песма „Даје се на знање“ (8) позивница је на позоришну представу у облику театарског манифеста. С њом Лазић отвара Змајево Песничко позориште за децу.

У песми „Мали Јова“ (8) два су театарска момента истакнута. Костимирање као део глуме појачано је присуством деде. Његова улога је представљена као цензура(9):

„Доле, Јово, са столице, / скидај наочари, / утри брке, скини браду, / ти још ниси стари! / Свашта има своје време, / Онда лепо личи, / Што ј' од бога коме дато, / Нек' се тиме дичи!“

Анимацију и позориште предмета представља песма „Чупоглавац из кутије“ (20):

Из кутије искочио / Чупоглавац мали / Па је стао к'о да пита: / Но, — што сте ме звали?

Песник је истакао потребан услов анимације постављање анимиране особе са анимираним предметом у комуникацијски однос, у наведеном примеру чупоглавац се обраћа ономе од кога је добио позив.

Лик невидљиве силе представљен је у песми „Деца и чигра“ (69):

Наша чигра, / Лепо игра, / Ситно везе, / Право стоји, / Јер се боји.

У истој песми аутор истиче да дете припада свету анимације богом:

У ње није / Божја душа, / Она само / Бич наш слуша.

Да је анимација универзално природно позориште показује песма Страшило (46):

Беж' те зеци (то вам је у крви), / Страшно ј' чудо, и име му страшно, / Страшилом га називају људи. / Две му ноге у тло укопане, / Две му руке до две суве гране,…

Јовановић показује да је анимација ствар личног избора како у природи, на пример, у песми „Лупеж и пас“ (73):

Пас: / Не бих, хуљо, ја заћут'о, / Да ми десет дадеш; / Јер ја знам шта ти хоћеш — / Ти хоћеш да крадеш.

Тако исто и код људи, у песми „Чупавац из кутије“ (20):

„Звали смо те да нам певаш.“ / Хтеде рећи Јања, / Хтеде рећи, ал' не може / Од тешка смејања. // А Ната би радо рекла: / „Ја те нисам звала!“ / Ал' од страха стисла јој се / та усташца мала.

Феноменом односа деце према анимацији телевизијском сликом предмет је изучавања савремене дечје психологије.(Нада Кораћ: Визуелни медији и сазнајни развој детета, Београд, 1992).Међутим, Јовановић је и у време пре телевизије утврдио разлику у врсти анимације између различите доби мале деце.

У песми „Шта ја све имам“ (32) дете открива делове свог тела и моћ коју му они дају:

Имам уста да говорим њима / Оцу, мајци, пријатељ'ма свима; / Што год мислим, казат' могу. / Што год не знам, питат' могу. / Могу певат', смејати се могу. / Ох, па могу молити се богу!

У савременој школи глуме глумци уче да користе своје тело, да њиме обогате свој глумачки израз различитих радњи. У најранијем добу дете открива моћ говора, скраћену радњу која има велику вредност: сазнајну, вредност испољавања емоција, вредност комуникације са људима и са богом.

Глумачка професија подразумева изражену способност уображавања. У песми „Да сам ја краљ“ (37) дете глуми се игра краља и уображава шта би све могао. Свог уображавања постаје свестан када се његова моћ не може мерити са моћи другог човека који је физички моћнији од њега:

И пред Васу ја бих стао, / Буквицу му очитао, / Да ми одсад даде мира, / Мене, краља, да не дира!

Међутим, у неколико песама, као што је песма „Одговор мојој сестри Видосави“ (21) Јовановић набраја имена људи, што заправо представља театар маски:

Лепо је име Душан, / Лепо је име Станко, / Лепо је име Вељко, / Лепо је име Данко.

У песми „Жељни мира“ Јовановић приказује завршетак масовне сцене рата из игре. Да ли је то код деце игра, прави рат или театар, питање је стања свести у датом тренутку. Игра је феномен из које се рађа театар, па ма био он и ритуал, као што је случај у песми „О луткином крсном имену“ (38), која представља монолог здравице, изговарања добрих жеља, и давање поклона у знак добрих жеља.

Јовановић кроз песму дочарава театре различитог жанра. У песми „Писмо из Лондона и отпорука“ (24) представљен је циркус, у песми „Мацина школа“ то је луткарски театар, а мјузикл у песми „Биће игранка“. У многим песмама са ликовима лутака или животиња представљено је позориште у позоришту подједнако успешно као што је случај у Нушићевој драми „Цицин рођендан“[1]. Песма „Срда“ (25) садржи све елементе театра апсурда у свега неколико кратких слика. Јовановић ју је написао по узору на дечје животне ситуације апсурда које произилазе из њиховог психолошког развоја и то за око једног века пре савременог театра апсурда 20. века.

Јовановић својом песмом „Дете и птица“ (47) показује режијску анимацију простора, управо мизансцена:

Дете: / И стекла би негу ретку, / Сребрну крлетку.…

Режија драмског сукоба као и времена најверније је представљена у песми „Како хвата мачка миша“ (52):

Гдекад чека по два сата

Близу рупе несрећника; / Некад суне као муња / Издалека на јадника.

Књигу режије представио песмом „Концерт“ (48):

На овој слици / Једна вешта рука / Нацртала мачке / Целог комшилука / Како држе пробу / Свог красног маука.

Та иста песма, пошто у свакој строфи има другу слику, може да се схвати и као сценарио за филмску анимацију.

Театар речи Јовановић представља у песми „Наш Јунак“ (45) у стиху:

На авану стоји, / На све стране варда, — / Ко га пита, одговара: / „Ја сам аван–гарда!“.

Етика је стално присутна у драмској поезији Јована Јовановића Змаја. Већ у уводној песми „Поздрав деци“ (6) он поручује деци очекивања народа:

Од вас народ много чека, / Многи тешки рад, / Ја сам жељан неговати / Овај свети над.

Помиње задовољство интелектуалног ангажовања за човечанство:

Омилит' вам умно поље, / Човечански сјај, / Омилит' вам на том пољу / Братски загрљај.

Песник се позива на бога за етичку чистоту успеха у раду:

А ја молим вишљег бога, / Молите га и ви! / Да на плодну њиву падне / Што сејемо ми. / Свако семе жеље чисте, / жеље поштене, / Да пролиста, да процвета, / да не увене. ...

Љубав у песми није само емоција која треба да се представи, она је пожељна особина и у животу. Зато песник наговештава и алтруизам у песми „Даје се на знање“ (8) да дечје позориште не ради за новац, него из љубави. Евентуалну зараду даће у добротворне сврхе:

Па сад ко је жељан гледат' позоришта, / Нек' изволи доћи, — не плаћа се ништа. // Ал' баш ако хоће когод што да плати, / Ми ћемо то слепом деда–Гаври дати.

Поштовање је и код Змаја сродно љубави, као у песми „Одговор мојој сестри Видосави“ (21):

А је л' да је најлепше / Мушко име Влајко? / Јер се тако зове / слатки наш бабајко.

Плач и извољевање песник осуђује и исмева, али не и личност у песми „Уф“ (12):

Уф, музике гадне, / Уф, срамоте веље! / Гледај како плачу, / Како се кревеље!

Антологија драмских песама за децу Јован Јовановић Змај: Весело позорје „Каламандарија“ садржи читаво позоришно искуство цивилизације надахнуто светом дечјег одрастања, светом које сви ми пролазимо својом у свом развоју. Радослав Лазић само истиче оно што је лекар и отац деце, која никад нису одрасла, запазио и на свој начин забележио у језгровитим песмама. Театар, заједно са феноменом игре и феноменом режије, прирођена је људима као што је део свег живог рода. Овакву песничку историју људске етологије Змај је забележио за читаву генерацију пре Н. Н. Јевреинова и К. Г. Јунга. У антици појам арс је обухватао и науку и уметност. Културна историја бележи чињеницу да је Леонардо да Винчи један од последњих међу ствараоцима који није правио разлику између та два значења. Чини ми се да се низ није прекинуо. Један међу њима је и Јован Јовановић Змај, који је својој науци и уметности дао најлепши утилитарни смисао у својим песмама за игру, а чији код је срочио Радослав Лазић уместо едиторијала:

Лирска певанија Јована Јовановића представља / Змајево весело позорје. // Од позоришта лутака, / преко позоришта игре, / И позоришта маски, / Све до позорја детињства, / Радости најлепшег доба живота. // Змај се с децом игра, / Змај с децом глуми, / Змај с децом пева, / Змај је с децом дете, / Змај је свеколико дете: / Змајево весело позорје / „Каламандарија“ деци прија.

Да Змајево поетско позорје има универзалну вредност потврђује чињеница да сваком приликом постављања Змајевих песама на позорницу, било на даскама које живот значе, било кућну на коленима које детињство значе, игра прелази преко рампе, театар постаје прави тотални театар, без обзира на техничка достигнућа која нам материјални свет мењају из дана у дан. Стога ова Лазићева антологија представља прави избор за све који желе да се баве позориштем за децу: родитеље, васпитаче, лекаре, психологе, учитеље, библиотекаре, фризере, раднике у играоницама, зоо–педагоге и све друге људе који имају воље да деци душу смисленом игром задовоље.



[1] Види: Радослав Лазић: Нушићев театар за децу / Антологија, Београд, 2007, стр. 70.

На Растку објављено: 2013-12-09
Датум последње измене: 2013-12-09 21:49:30
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује