Володимир Панченко

"Престоница" Нове Сербије

Део поглавља "Новомиргород: покушај ретроспективе" из књиге "Сунчани сат" (Сонячний годинник. Книга пілігрима), Київ, Tempora, 2013, 279-281.

Месташце Новомиргород се налази у степи, на обалама реке Велике Висе. Погађате ли где је то?

Дајем натукницу: Виса утиче у Сињуху, Новомиргород нема ништа заједничко са садашњим Полтавским крајем (где се налази Миргород, прим. прев.): већ се налази недалеко од места Шпола.

Сада је све јасно. Идући од Шполе, ви ћете сигурно проћи село са речитим именом Царина, што сведочи да је у 18. веку ту била граница Речи Посполите (Пољске, прим. прев.). Отада је са границама било много геополитичких перипетија - али то није главно. Главно је да сте ви већ у самом Новомиргороду.

"Престоница" Нове Сербије

У 17. веку те земље су улазиле у састав запорошких слободних територија. Козаци су ту имали поседе и зимовнике, тако да Дивље поље доиста није било пусто, како би могао помислити, рецимо, читалац романа "Огњем и мачем" Хенрика Сјенкјевича. Чак су и у давна времена, степски крајеви, познати по својој црници, били су насељени. О томе, посебно, сведоче скитски кургани. У једном од њих (близу села Мартоноша) археолози су нашли бронзани казан - праву уметничку творевину са ручицама које изгледају као крилате Горгоне. И дан данас, после орања около Новомиргорода ентузијасти проналазе ретке римске новчиће, трипољске статуете, парчиће старинског посуђа...

Русија је започела активну колонизацију козачког краја почетком 18. века. Запорожце су иселили у Турску, а на њихово место су дошли досељеници. Према "инструменту" потписаном 1740. године, степе "око Великог Ингула", између Буга и Дњепра су припале Миргородском пуку. Тако је постао Новомиргород.

Место где је смештен имало је страгегијски значај, јер је близу, са друге стране Виса била већ пољска територија. Тамо је био Златопиљ, а Русија је Новомиргород брзо претворила у свој административно-војни центар под самим носом Пољске! 1752. године ту је смештена Главна управа Нове Сербије, са Јованом Хорватом на челу. Русија је у то време водила непрекидне ратове са Турском, па јој је било корисно да степске земље потиснутих Запорожаца додели српским насељеницима. Српска војска, прекаљена у биткама у Европи, требало је да постане јужни бедем империје.

Нова Сербија се простирала на 200 километара од Дњепра до Сињухе. По проценама истраживача, на њеној територији је било око 35.000 досељеника. Према Даровној повељи Сената од 11. јануара 1752. године Хорват је ту основао два хусарска и два пандурска пука са по 40 чета. На високој десној обали Ингула су почели да граде тврђаву Свете Јелисавете, која је убрзо, као магнет, привукла околна села и тако постала град, назван Јелисаветград. Добивши знатне привилегије српски "граничари" су саздали око чета "војно-земљорадничку заједницу" заштићену утврђењем од упада . Они су највише својих насеља дигли на западу Нове Сербије. Њихова имена су се, у мало преображеној форми, сачувала и до данас: Петроострив, Каљниболота, Надлак, Мартоноша, Панчеве, Кањиж, Букварка, Суботци...

Када је реч о Новомиргороду, и Срби су га у своје време звали МИРГОРОД. Ради заштите од татарских упада у његовом централном делу они су саградили шанац, утврђење од земље пречника 200 метара, окружено валовима и рововима, са две капије и пет бастиона, са десетак топова на зидинама тврђаве. У центру тврђаве налазио се посед Јована Хорвата са алејом липа и вртом. Ту су биле и зграде у којима је живела српска "врхушка", службене просторије, касарне, продавнице. Постојала је чак и кафана са билијаром.

На другом крају града, близу сланог језера Лонго, низводно низ Вис населели су се досељеници из Црне Горе, створивши ту своју четврт. Њу и до данас зову "Црна Гора".

"Коме је тамо лоше, овде ће бити добро, јер се овде може јефтино и бесплатно живети", писали су досељеници у писмима рођацима у Србији. - Ту је наше царство и власт" (Украс, 1, 2007). Међутим, "царство и власт" су били суштински ограничени. У Петрограду нису добиле подршку намере Јована Хорвата да у Новој Сербији оснује епархију Српске православне цркве. Не подупирући ни отварање српских школа, влада је давала предност русификаторској политици. "Држава у држави" коју се трудио да створи Јован Хорват, није имала шансе да се претвори у српско национално огњиште у Руској империји". Сам Хорват је 1762. године био оптужен за корупцију и осуђен на погубљење вешањем (али је та пресуда потом замењена прогонством у Вологду). На његово место је био назначен генерал Алексеј Мељгунов. А 1764. кратка историја Нове Сербије је свршена: Катарина II, нова руска императорка, ју је укинула.

Од те, 1764. године са Новомиргородом је тесно повезан живот генерала Петра Текелије, познатог по томе што је управо њему додељено извршење наредбе о уништењу Запорошке Сечи и хапшењу отамана Петра Калнишевског, војног писара и судије. У Новомиргороду је Текелија имао посед - огромну, дрвену "палату" налик тврђави,. Она је била смештена на ободу места, недалеко од пута за Јелисаветград, на јужној падини брега. Са западне стране, до њега је долазила црногорска слобода (70 дворишта) а са источне су живели кметови доведени из Витебске губерније који су радили на Текелијином имању.

После уништења Сечи (1775), у Новомиргород је било донесено много драгоцености које су припадале козацима. Из цркве у Сечи по налогу генерала Текелије, било је довезено више од 100 риза о 300 црквених књига. Само је Јеванђеља било више од десет. У Новомиргород су допали чак и сабља и топуз Семена Палија. Текелија је "колекционирао" трофеје, сакупљајућих их у својим поседима.

Када је 1789, дао оставку, он је живео у својој "палати" као богати племић: организвао је ловове са племенитим хртовима и коњима; забављао се са бројним гостима које је звао на вишедневне гозбе... Волео је раскош и војни стил: на имању су трубачи свирали "Зору", на барјак су дизане и спуштане заставе, дворјани су ишли обучени у мундире. О богатству речито говори већ и чињеница да су ручице на прозорима и вратима биле израђене од чистог сребра!

Али земаљска слава, како што је познато, пролази брзо, и то, са самим животом. Петар Текелије је умро 1792. године и сахрањен је у светониколајевском сабору у Новомиргороду. Трагове имања Јована Хорвата и Петра Текелије, као и гроб генерала, не вреди ни тражити. Они нису сачувани. Није остао ни Сабор Св. Николе. Једини споменик у месту из 18. века је Илијинска црква, саграђена 1766. године. На Нову Сербију подсећају и топоними. А у библиотекама је могуће пронаћи обиман роман Милоша Црњанског "Сеобе", на чијим се страницама приповеда о Србима који су средином 18. века тражили срећу у степама данашње Украјине.

Превод: Дејан Ајдачић.О аутору: Володимир Панченко (рођ. 1954) је украјински књижевни критичар и књижевни историчар, уредник бројних зборника, оснивач и уредник интернет портала ЛитАкцент. Професор је Кијевомогиљанске академије и аутор низа књига.