Зоран Стефановић

У вестерн филму носио би бели шешир: Значај Лазе Средановића за српски стрип у 21. веку

Увод: тајна успешног племена

Често размишљам о једној успутној опасци колеге Драгана Лазаревића. Наиме, учинило му се, поводом Удружења стрипских уметника Србије, да је ствар здрава када је видео „колико то друштво поштује своје старије“.

Иза овог се крије крупнија ствар. У данашњој српској култури, стрипска сцена јесте посебна, јер је необично дубоко везана за корене. Иако ту нема неке мистификације или конзервативизма, поштовање ветерана у нашем стрипу неретко се граничи са обожавањем.

Ово можда одсликава мудросну зрелост, како личну, тако и колективну, еснафску. Гајимо култ, јер иза поштовања ветерана стоји више од наше носталгије или пристојности: доајени су, између осталог, и доказ природне селекције у стрипу. Учитељи. Велики мајстори. Примером показују да ћемо и ми сами остварити мисију, ако уравнотежимо снаге у частан, стваралачки, домаћински и духовно здрав живот, а не само опус. И да ћемо само тако — целовити — дати читаоцима здраву енергију, коју ће деценијама црпети из наших табли.

Лепи пример ове поуке је и редовна плима радости када се Лазо Средановић негде појави — на промоцијама, изложбама, радионицама или интерним дружењима.

Ово превазилази чињеницу да је скоро пола столећа „Дикан“ најомиљенији серијал српског стрипа, јер још нешто избија из његовог скромног цртача. Лична аура делује, покреће разне генерације.

Човек за дуге стазе

Иза личности, стоји и необично плодна биографија. Лазо Средановић је рођен у Никшићу 19. септембра 1939. године, од оца Ђорђија, Никшићанина, и мајке Данице, рођене Кривокапић, у Оукланду, Калифорнија. Породица се након Ослобођења пресељава у Војводину, у Сенту, где се сурова стварност првих послератних дана, немирних и оскудних, спојила са поласком дечака у основну школу, у којој му је драга учитељица Душанка Бијелић била „Бог, све на свету“, а Јован Јовановић — Змај „највећи човек, нешто нестварно“.

Ипак, породица се после 1948. поново пресељава, овог пута у Боку, у Херцег–Нови, град Лазине младости и место судбинских усмеравања, која ће га касније одвести у Београд, као град сазревања и целокупне каријере. Данас Лаза, иако у формалној пензији, као плодни уметник и домаћин време проводи испуњено, између престонице и куће коју је сам градио у Крашићима крај Тивта.

Средановић је од детињства био заљубљен у стрип и цртани филм, нарочито дизнијевске стилизације, што је за децу која су одрастала у нама непојамно тешким ратним и послератним временима био дар са неба. Први стрип је још као ученик објавио 1950–их у цетињском листу Титов пионир и од тада његова радна посвећеност овој уметности не престаје.

Средановић припада и првом поколењу у нашем стрипу у којем је уметничко школовање било иоле редовнија појава, јер се од средине 19. века ретко дешавало да се академски уметници посвете овом послу. Сам Лазо је учио од најбољих: прво је 1960. завршио угледну Умјетничку школу у Херцег–Новом, да би затим у Београду уписао одсек графике на Академији примењених уметности у Београду, у класи професора Михаила Петрова, где је 1965. и дипломирао.

За средњу школу у Новоме везано је и друго судбинско усмеравање: наиме, Лазо је ту упознао и Миланку, девојку из Београда, склону дизајну текстила и сликарству. Са њом је провео брачни век у духовном сагласју које је само по себи велики животни пример.

Студентску оскудицу у Београду млади уметнички пар је надокнађивао радом уз учење, што се наставило и после дипломирања. Средановић се посвећено борио за сваку егзистенцијалну прилику: како за исцрпљујуће осликавање паноа Београдског сајма, тако и за скромно плаћене стрипиће и карикатуре у листу Феријалац, по сценаријима Петра Марша.

Оволико пожртвовање и осећај одговорности нису остали непримећени: добио је понуду за стабилно запослење и то у установи која тражи врх знања и одговорности. Тек 1990–их, када се аутор пензионисао, јавност је сазнала да је творац омиљеног „Дикана“ водио двоструки живот: деценијама је био начелник штампарије у Институту безбедности, главној установи те врсте у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Ово је можда јединствен професионални случај у светском стрипу. Све нам сад делује као прича о суперхероју, који тајни живот и већину снаге посвећује томе да милиони људи живе боље, безбедније и слободније него ми данас, а да јавни живот води као омиљени и безазлени аутор смешних авантура.

Размислимо колико је снаге и бритке воље било потребно Средановићу у раздобљу 1969–1983, када је свака од стотина табли „Дикана“ била рађена искључиво у кратким предасима, откинута од сна и породичних обавеза, укључујући и гајење два детета.

Има нечег истински задивљујућег у овом резултату, када упоређујемо са знатно комфорнијим начином на који су слични серијали код нас и у свету рађени.

„Дикан“, светионик и покретач сцене

Срећом, Бог стрипа се осмехнуо на труд оног који је у стрип ушао надахнут Дизнијевим генијем. Од настанка 1969. године, „Дикан“ је у свести читалаца више симболизовао општи дух Политикиног Забавника, него било који Дизнијев стрип. Популарност и утицај овог серијала данас узимамо здраво за готово, али верујемо да ће се овај случај, који је одавно надишао стрипске оквире, тек истраживати.

Култни стрип је подстакнут замишљу Николе Лекића, а доживео је разне мене по сценаријима Нинослава Шибалића, Миленка Матицког, Бранка Ђурице, Лекића, Слободана Ивкова и самог Средановића. Мора се имати на уму и да је серијал подлегао и хировитим преокретима „отворене љубавне везе“ коју кућа „Политика“ има са домаћим стрипом већ деценијама. Срећом, у неким временима главни уредници су били људи од визије — на почетку Лекић, а у наше време и Зефирино Граси, који је овај стрип четири пута премијерно вратио пред читаоце, не дајући да иједна деценија прође без смеха са Старим Словенима.

Друга срећна околност која је „Дикана“ направила важним чиниоцем српског и југословенског стрипа и у 21. веку јесте Средановићев карактер — који се не збуњује ситуацијом, не зазире од великих задатака и систематично их ради. Да се разумемо, аутор би заслуживао сва највиша еснафска признања, чак и да није повукао ниједну црту после прве фазе „Дикана“ (епизода „Дикан и претња са Ориона“, 1983). Међутим, Лазо је у још два кључна периода елегантно и одлучно дао јавни импулс, знак да сви идемо даље. Једном је то било обнављање серијала 1993–1994, дакле, баш у време ратног распада Југославије, а други од 2004. до данас, када међународни капитал немилице разара и животе и економије и стрип. У најновијем добу, Лазо нам још нешто неочекивано предочава: сопствени дар за приповедање, који се нарочито огледа у личносном хумору, карактерима, миљеу и финим детаљима.

Са сабирањем Дикана у књигама од ове 2013. године, али и другим сродним пројектима, можемо безбедно срачунати да је овај стрип један од мотора и данашње сцене. Сви реагујемо на овог јунака, и сами подстакнути, схватајући да је Дикан итекако способан да и даље буде општа еснафска авангарда.

Одакле таква моћ у једном безазленом пројекту индустрије забаве? Да ли је то Дикан архетип? Праобрасци су у људској психи обично вечни, само се преображавају у складу са потребама живих људи сваке епохе, често у обличју невине разоноде. Ми у јунака русе косе, дакле, учитавамо нешто дубље из себе, очекујемо од њега да нешто за нас изнесе новим силама.

Радом на „Дикану“, и кад су небеске прилике згодне и кад нису, Лазо Средановић нам сведочи да нема мировине, нема границе. Неке професије се просто не пензионишу, нарочито ако су од духовне важности. Пустоловина се наставља, а „Дикан“ је део дана који тек долазе.

Карикатура, као стрип у једној слици и права истина

Али, чак и прича о самом аутору увек има оно „наставиће се“, што се види и по раду у карикатури.

Сматрамо да је баш ова делатност важна наглашавања, поводом вечног утиска да су због своје пословичне добродушности аутори стрипова, у ствари, наивни, детињасти, неспособни да схвате ширу „друштвену реалност“. Реч је о неспоразуму, јер је права истина да су стрипари најчешће свесно одабрали да у животу задрже одређене идеале, али да је њихова обавештеност, аналитичност и дедуктивност често на нивоу врхунских социолога. То се нарочито види када се баве сатиром.

Тако се и Средановић у већ зрелом делу своје уметничке каријере врло лако посветио новој форми, социјалној карикатури, најубојитијем оруђу којим ликовна уметност објашњава људе и појаве. Резултат Лазиног „стрипа у једној слици“ је, у најмању руку, блистав. Од 1998, под његовим пером и најсложеније људске, друштвене и геополитичке појаве постају јасне као дан.

Какво је то одређивање сржи ситуације у лету! Слепац спокојно мисли о сунцу, док видећи људи око њега имају само мрак у мислима... Србин хода по ужету, балансирајући албанском и геј заставом... Невеста уместо бидермајера деверушама добацује мобилни... Српски сељак оре по њиви чије су бразде пуне средњовековног оружја... Ђаво даљинским управљачем усмерава аутомобиле и возаче по путу... Балави далекоисточни диктатор са ноше стартује ракете... Ђаво прекрива очи Јустицији... Бомбардери на аеромитингу формацијски праве енглеску реч „мир“... Републике бивше Југославије као архипелаг пустих острва... Баја Патак са сефом бежи од цунамија побуњеног гладног човечанства...

Из ових карикатура видимо моралност и социолошку интелигенцију аутора. Цртежима он цементира истине које ће о нашем времену сведочити следећим поколењима, прецизније него купусине „научних“ и „стручних“ томова, поштеније него светска бука и бес медија (све одреда намерно замагљено, да се поента стварности не би видела).

Ова Средановићева делатност је и лепи импулс који стрип узвратно даје карикатури, у сродничком односу који вековима траје између два поља. Лазин карикатурални опус је примећен на националном и регионалном нивоу, нарочито захваљујући дневнику Политика, али је и међународно виђен и награђиван, као знак да ове брзе анализе имају свеопшту вредност ничим посредоване Истине.

Било би лепо видети те карикатуре сабране у монографију. Вероватно бисмо тиме и додатно прогледали.

Личност–узор

Можемо закључити да је од детињства до данас, Лазо Средановић у велики поредак стављао најдубље особине и потребе своје личности, морално наслеђе понесено из куће, стално школовање и образовање, напорна искуства свих својих професија, искушења свих животних околности и епоха...

Никад није одустао, није се жалио. Није се сакривао иза изговора или објективности виших сила, иако је цео живот имао задатке за петорицу, а не за појединца. И све уз осмех и духовитост... Веру, марљивост, скромност. Осећа се ту исклесавање карактера као из уџбеника, пример заокружене личности, модел на који се човек може и мора угледати.

Покушавајући да разумемо све оно где је Средановић заслужио да му одамо професионално поштовање, ми наједном схватамо да су ова размишљања нама, а не њему на корист. И да се не ради о почасти због стотина лепих табли стрипа. Из овог примера ми други учимо да као господа и даме заиста можемо бити оно што смо замислили и да достојанствено, духовито и стабилно одговоримо на сваки изазов који нам и живот (та теленовела!) и сваки еснафски задатак пружају.

Постоји разлог зашто у вестерн филмовима беле шешире носе само неки ликови. Они који са собом доносе ред и смисао.