Марија Косјан

Циклус приповедака Михајла Пантића "Ако је то љубав"

приказ украјинског издања књиге Михајла Пантића "Ако је то љубав" (Якщо це любов, Київ, Tempora, 2012)

Шта је то када рецимо у дворишту гимназије сретнеш нечије очи? То је Бог. То не треба објашњавати.

М. Пантић "Ако је то љубав"

Михајло Пантић је познати српски приповедач, књижевни критичар, уредник издавачких кућа и часописа. Почео је своју каријеру почетком 80-их година минулог века. Његово дело је толико обимно, да у Србији у шали кажу како је он написао више књига но што има година. Међу њима су "Вондер у Берлину", "Новобеоградске приче", "Ако је то љубав" (она је добила награду Иве Андрића 2004. године) који су постали бестселери. О овој последњој биће речи у овом прилогу.

Вреди скренути пажњу да то није само књига, збирка приповедака, већ циклус приповедака. Цикличност се, при томе, запажа на неколико нивоа. Први је, наравно, формални. Двадесет једна прича је уклопљена у седам циклуса са по три животне приче. Други обједињујући план је садржајни. У једном циклусу се у разним причама могу појавити исти ликови, на шта упућују алузије писца. На пример, други циклус повезује име Горјане Потокар - у првом тексту она је млада студенткиња, у другом она је нешто старија, а у трећем је већ у зрелом добу и умире од рака. Пројекције на њен живот су, при томе, амбивалентне: ту је и виђење пријатеља са којим се она некада сретала, а који ју је увредио; њено виђење, и виђење особе која ју је волела целог живота, али је њој била далеко од "изабраника". Али то још није све. Ликови имају способност да напуштају оквире једног циклуса и пређу у други, као рецимо, Ђаво. Зато је могуће, чак, казати да је књига "Ако је то љубав" - "циклус у циклусу".

Својеврстан обликотворни чинилац текста Михајла Пантића је скоро потпуно одсуство имена, јер су приче испричане углавном у првом лицу. За то има неколико објашњења. Прво, тако се ствара утисак да се сви догађаји одигравају у малобројном кругу јунака, или чак да су то доживљаји из живота једног човека. Али такав утисак се стиче на осећајном нивоу. Осим тога, то је свестан избор аутора. Чему су људима потребна имена, ако они живе у граду у коме су једнаке зграде, ликови, мисли, у граду који изазива беспомоћност постојања и уништава ма какав траг индивидуалности?

Цео циклус приповедака обједињен је и представом Београда, при чему пре свега једног његовог дела који се необично брзо развија - Новог Београда. У време комунизма тамо су живели високи чиновници, он је сматран елитним. Ликови се мењају, промичу преживљавања, животне приче, осећања, а декорација остаје иста. Какав је град и тај његов део данас?

У причи "Претпразничко вече" аутор пише: "тек у Београду можете заиста научити шта је права, безнадна самоћа". То је место у коме су људи занурени у бесмислено таворење, "санаторијум" за луде и на смрт болесне. Ту је све начичикано солитерима, са многобројним становима. У свакоме од њих одвија се "ничим издвојена, обична људска прича", која, можда, нема значаја у свељудским оквирима, али за сваку поједину особу - то је цео живот. Београд постаје место изгубљених нада, неки умртвљени простор, где своје воде носе Сава и Дунав, "дно бившег мора" (или "дно подсвести" које испољава прикривене жеље?).

Простор Новог Београда је мистичан и инферналан. Ту станује чак и ђаво. Његов лик се појављује у неколико циклуса, али ни у једној приповеци се не говори о његовој природи, већ се он јавља у наслову. И у тексту "Како је Љиљана срела ђавола" и у "Ђаво у лифту" његове црте су једнаке. "Био је слеп на једно око. Оно друго је горело". Лик "нечастивог" садржи изражене елементе демонског.

У причи "Шамар Горјане Потокар" Михајло Пантић устима јунака сучељава Београд и Африку, чаробну земљу где често путује Горјанин отац, конзул. Антитетичност света безнађа и земље маште подсећа на антитетичност људског постојања.

Ту су и представе река Саве и Дунава, на чијем ушћу се и налази Нови Београд. Оне су разне и много светлије но сам град. У једној причи аутор каже: "Дунав је Бог", што помало подсећа на давне паганске представе. Мада је то можда повезано и са околношћу да је Михајло Пантић страствени риболовац.

У циклусу "Ако је то љубав" приповедач, наравно, пише о љубави. О осећањима која нису ишчезла у "мртвачким новобеоградским шкатулама". Оно се открива са различитих страна и у различитим бојама. То је љубав безнадежна, бивша, али и узајамна, прва љубав. Вишак своје љубави човек и жена желе да сачувају тако што ће се растати, па њихова осећања неће ни нестати, нити се претворити у рутину као код већине парова. Аутор слика родитељску љубав, болесну љубав (прича "Жена у мушким ципелама"), љубавни троугао ("На тераси" са преплитањем љубави и другарства), љубав на први поглед, љубав која нестаје, сусрет двоје самотника који само теже да задовоље макар телесну жудњу.

Јунакиња једне од кључних прича "Ако је то љубав" говори: "Док се ујутру спремаш за посао, док переш зубе, док се возиш градским аутобусом на другу обалу Саве, док преводиш (…), док пеглаш и пиљиш кроз прозор на опустели поноћни новобеоградски булевар, увек си заједно са неким, и, више од тога, увек си заједно са свима које си волела, не знам за друге, ја барем јесам." Дакле, љубав је у свему, она су свуда, повезана и са најједноставнијим стварима.

Приче Михајла Пантића су лишене постмодерне сложености, оне су једноставне и свима разумљиве. Управо та једноставност и уобичајеност тематике дозвољава аутору да изложи све психолошке дрхтаје ликова, да примети најфиније детаље. Управо на детаљима је саграђена прича "Новобеограђани" у којој се због пљуска случајно срећу стари познаници из школе. Лику мушкарца приличи пљусак протеклих догађаја. Али важан је детаљ - чаша воде бела од хлора, упућује нас на начин живота два лика. Као да је живот проживљен, али некако тако…

А како су приче исприповедане у првом лицу, ту доиста има много самопроматрања, самоће. Некада се чини као да се између читаоца и јунака појављује истинска духовна блискост, и један постаје исповедник другоме.

Заправо, аутор није узалуд наслову додао поднаслов "Читати у четири сата ујутру". То је доиста време, када се човек, ваљда, најдубље удубљује у најличније, у размишљања о животу и сећања. Јунаци се питају о смислу онога што им се дешава, о својим најдубљим осећањима, и стога је, то време најпогодније, јер се ради о најважнијим стварима.

Циклус "Ако је то љубав", међутим, биће прикладан и заузетим људима, који тешко да имају времена да читају у четири часа ујутру, јер су то кратке приче, свака од њих може се "прогутати" у паузи за ручак, у транспорту или на одмору. Ако зажелиш да прочиташ о људима сличним себи, ако хоћеш да их погледаш са стране, да бациш поглед на своје проблеме и унесеш се мало у себе, бољу књигу није могуће наћи.