Момчило Рајин

Вечна ружа

Судећи по музици далеки север није толико хладан

Када је 1993. издала свој први соло албум Деби, Бјорк је на велика врата ушла у свет поп музике. Критичари су, с правом, били више него одушевљени, јер била је то неочекивана и инвентивна музика која је чинила да све остало настало у то доба изгледа испразно и недоречено. Но, за нешто боље упућене љубитеље музике то и није било превелико изненађење. Бјорк је још крајем осамдесетих певала у исландској групи Sugarcubes који су први скренули пажњу да се на овом северном острву, до тада углавном познатом по гејзирима и овцама, ствара свежа и занимљива музика.

Упливи различитих врста музике и самих музичара из разних крајева света допринели су у великој мери да џез непрестано проналази свеже сокове који му не само не дозвољавају да се учаури, већ га и непрестано обнављају. Са поп и рок музиком се дешавала слична ствар. Још шездесетих година откриће музичког наслеђа Јамајке довело је до велике миграције тамошњих музичара у Европу и Америку и до велике експанзије регеа. Када је почетком седамдесетих рок ушао у своју „прогресивну“ фазу показало се да Немачка има већ развијену сцену. Енглези су је поспрдно називали „краутрок“, но оно што је важно јесте чињеница да је то била аутохтона сцена која је у знатној мери утицала на музичке догађаје следећих деценија. Довољно је споменути имена као што су: Кен, Тенџерин дрим и наравно Крафтверк па да то сваком љубитељу музике буде јасно.

Од осамдесетих наовамо западни свет је све више окретао главу према Африци, Средњем истоку и Латинској Америци и почео помније да прати тамошња дешавања. Све је то резултирало обиљем нових стилова и ритмова смештених у један термин „ворлд мјузик“, који су учинили да данашња музичка сцена буде не само богатија, већ и занимљивија него икад.

Баш зато ћемо се опет вратити на Исланд, јер после Бјорк оданде стижу и Сигур Рос, група коју је тешко сместити у било какав клише. Наиме, још од средине деведесетих када су се окупили (а одлучили су направе групу на дан када се вођи састава, гитаристи и певачу Јонсију Биргисону родила сестра која је добила то име, што на исландском значи нешто као „племенита ружа“) они су почели да свирају амбијенталну, етеричну пост-рок музику. После два албума на свом родном острву и препорука које је здушно изражавао Том Јорк вођа једне од тренутно најважнијих рок група Редиохед, Сигур Рос добијају први албум (Agetis birjun — „добар почетак“) у Енглеској и убрзо Америци. Изненађујуће добром пријему, поготово кад је Америка у питању, допринела је и чињеница да једна од композиција са овог албума (Svefn-g-englar што би у преводу значило нешто као „успавани анђели“ или „месечари“) нашла место у хит филму Vanilla Sky.

Управо изашли нови, безимени албум са композицијама без наслова учвршћује позицију Сигур Рос као једне од најзанимљивијих група данашњице. Овде се намеће паралела са сликарством. Сигур Рос су кренули од нечега што највише подсећа на чисто платно. Они само нуде материјал за дефинисање слике, и то препуштају сваком слушаоцу. Док музика извире и понире, час у чврсто дефинисаном оквиру, час у веома слободној форми певач нас својим гласом који вечито лебди између фалсета и гласа хорског дечака, на измишљеном језику води кроз пејзаже који су видљиви само у машти. Ово је интерактиван албум који можете слушати одакле вам воља, давати имена ствари и значење тексту које вам се допада. Дакле, Сигур Рос не сугеришу, они нуде да насликате своје ремек дело.

И на крају, ако су Бјорк и Сигур Рос ишта успели онда је то да уз њих слика о далеком, хладном острву на северу не буде прва асоцијација која пада на памет када се помисли на Исланд.