Момчило Рајин

Без рекламе, молим!

Марк Ајцел је заокупљен сопственим емоцијама а не диктатом тржишта

Када су бизнисмени схватили, а није требало да прође пуно времена, колико новца почиње да се врти око рокенрола, те да то неће бити само сезонска мода он је почео да задобија поштовање. Макар у пословном смислу. Када су почетком шездесетих почели један за другим да израњају аутори, они који су следили сопствене пориве и импулсе а не диктат тржишта, тешко је било не видети артистички значај ове појаве. То су могли само незаинтересовани, или они са крајње површним увидом. Боб Дилан, Ленон и Макартни, Брајан Вилсон, Џегер и Ричардс предводили су генерацију коју су, пре свега, интересовали самоспознаја и самоизражавање. Било је то време када је понављање било недопустиво. Отуда су шездесете године биле тако богате и разноврсне као ниједна деценија пре а ни после, барем када је поп култура у питању.

Почетком седамдесетих року прети кретање сигурним стазама и упадање у клише. Нова генерација аутора-извођача какви су били Нил Јанг, Ван Морисон, Леонард Коен, Џони Мичел, Џексон Браун, Елвис Костело пуно вуче тег на праву страну. Говорећи о себи, својим искуствима и сопственом погледу на свет они су тврдоглаво парирали јефтином и конфекцијском приступу темама и музици. Но, свака индустрија па и ова тежи да експлоатише успешну формулу. Једноставније је следити тренд него се бактати „надобудним“ ауторима који никада не желе да иду на сигурно и код којих не знате шта следи. У историји популарне музике било је пуно имена чији је конто у банци био кабастији, али када се говори о дометима, утицају и квалитету онда је помињање ових имена незаобилазно.

И, срећом, увек има оних који су спремни да наставе тим путем. Један од таквих је Марк Еитзел чије деловање спада у најупечатљивије ауторске каријере у последњих петнаестак година. Као лидер састава Америкен мјузик клаб, обележио је крај осамдесетих година у оквирима америчке независне рок сцене тог доба. Уз саставе као сто су Giant Sand и Tin White Rope, управо су они представљали поетску припрему за долазеће доба Генерације Икс (Generation X).

Поредећи Ајцела са највећим ауторима-извођачима седамдесетих од Дилана до Јанга критика је признавала његову оригиналност и самосвојност. Но, чак ако бисмо и помислили да је то претерано мора се признати да заправо мало људи на музичкој сцени пише тако осећајне стихове а да је при том власник тако убедљивог гласа. Када га је утицајни часопис Rolling Stone 1993. прогласио за најбољег кантаутора било је то, заправо, само апострофирање онога што су многи љубитељи одавно знали.

После споразумног распада AMC Ајцел креће соло водама. Помало хировит, он од тада још жешће избегава да своје стваралаштво уклопи у било какав маркетиншки тренд. Ако је то уопште каријера у оном смислу у ком се о њој говори у поп музици, онда Ајцелово деловање изгледа као прави споменик непристајању на диктате музичке индустрије, без самохвале и самосажаљења. То је музичар који једино зна да пише до крајности емотивне песме и да их пева на најлепши начин. У сусрету са њим то треба имати у виду. Цену тог пута само он зна. А ја се надам да још увек има оних који то поштују.