Момчило Рајин

Воли ме заувек

Свет их је очекивао и они су му подарили управо оно што жели

Сви знамо какав значај 5. октобар има за нашу нову историју. И за будућност, очигледно. Игром случаја овај датум има значај и на глобалном плану. Наиме, баш тог дана пре четрдесет година четири голобрада момка из Ливерпула без икакве помпе и медијске кампање издала су своју прву плочу на 45 обртаја. Сам по себи, овај догађај не би имао богзна каквог значаја да већ годину-две касније цео свет не само што је знао њихово име, већ је певао њихове песме.

Опште је место да је популарна музика, посебно рокенрол, имала важну улогу у стасавању и сазревању младих генерација друге половине века који је за нама. А у том веку када су ратови вођени глобално, људске жртве бројане милионима, разарање било чудовишно – појмови као што су цивилизација, хуманизам, егзистенција озбиљно су уздрмани. Иако нас историјски уџбеници уче да су слободоумне идеје још једном победиле силе мрака, са индивидуалног становишта радост која је експлодирала по окончању Другог светског рата била је природан, нагонски одговор да је живот још једном победио смрт, да су се хаос и безнађе окончали.

У времену када су, после толико проливених суза, човечанству увелико усахле сузне жлезде, очекивало се нешто ново, нешто свеже, духовито, лепо, искрено и директно. Тај одговор је убрзо стигао у виду бучне музике, уз трештеће гитаре подржане снажним ритмом, кроз песме које су ретко прелазиле три минута. Рокенрол је стигао као весело ослобађање од бремена прошлости, од нечега на шта би се ретко ко нормалан икада желео да врати, стављајући у центар тинејџере, њихове опсесије, тежње и надања. Централна тема је била – љубав. Сви знамо да у тинејџерском и посттинејџерском добу љубав заузима главно место и тако је било од памтивека, али од друге половине педесетих на овамо мора бити да је та потреба била израженија него икад.

И ту стижемо до легендарне четворке из Ливерпула. Свет их је очекивао и они су му подарили управо оно што жели. Силином талента, интелигентно, духовито и пре свега другачије – директније него икад до тада, славили су љубав. Но, једнако ако не и важнија, била је чињеница да по први пут у историји човечанства млади говоре у име младих. У њихово име говоре они који их најбоље познају и разумеју, они који деле њихове ставове, страхове, надања, жеље и недоумице. Битлси су храбро стали на чело те нове генерације. Генерације којој је требала потврда да постоје и други начини, од оних већ традиционално утврђених, за успех у животу. Потврда да не мораш бити из богате фамилије, посебно образован да би обезбедио респектабилно место у друштво. Да не мораш бити ни леп, да би постао филмска, физички способнији од других да би био спортска звезда – довољно је да си одважан, самосвестан и способан да нешто духовито и ефектно саопштиш у три минута. И изнад свега – да си искрен. Искреност је била нешто што се ни по коју цену није смело довести у питање. Млади су здушно одговорили на овај позив.

Све остало су историја и статистика. Рекорди по продаји плоча, приходи на наступима су тек најочигледнији елементи те приче. Но, важније од свих цифара и биланса је то да су Битлси натерали младе да верују у сопствени потенцијал и значај. Зато је свет тих шездесетих био тако млад и баш зато је изгледало да је живот препун могућности. Од седамдесетих на овамо бизнисмени и политичари упорно експлоатишу тај потенцијал. Ваљда баш зато, сада је пресудна игра цифара, а смеха је све мање.