Момчило Рајин

Зихернадле и кравате

Популарна музика је препуна песама за једну употребу. Срећом има аутора који су увек актуелни

У сам освит онога што ће се убрзо разбуктати у бучну и енергичну музику и бескомпромисан став панк покрета појавила су се три тинејџера која су мање музиком а пуно више својим ставовима храбро стали на други тас ваге нарастајућег тренда. Замењујући исцепане мајице, рајсфершлусе, зихернадле и ланце јефтиним испегланим оделцима, белим кошуљама и краватама они су и имиџом потцртали разлику између каналисане, и тако често неконтролисане, готово анархоидне енергије многих својих колега. Омиљене теме готово свих поборника и поготово гласноговорника овог покрета садржавале су се у бљувању по конзервативној влади оличеној у лику „гвоздене леди“, тадашњег енглеског премијера Маргарет Тачер и исмевању круне. Пол Велер, вођа групе Џем, о којој је овде реч, тада је имао једва седамнаест година и шокирао је јавност, а поготово оне некритичке поклонике који су обожавали све што је у предзнаку садржало реч панк, изјавама како подржавају торијевску владу и да је „краљица најбољи енглески дипломата“.

То му је аутоматски прибавило третман „црне овце“ панка. Како то већ бива, мало ко је био спреман и заинтересован да примети озбиљност овог младића који није желео да избацује јефтине памфлетистичке слогане, већ је свој поглед на околину и свет пажљиво претакао у низ песама. Он ништа мање није био критичан према свом окружењу, разлика између њега и великог броја његових тадашњих колега исходила је из чињенице да је био артикулисанији и прецизнији. Једном речју — супериорнији. У време када су се сви жалили на немогућност изражавања и досаду, Велер је обавезно додавао — да то је тако, зато је неопходно да нешто урадимо!

Стилистички његови корени и утицаји налазили су се у шездесетим, у мод покрету и деловању двојице утицајних аутора тог периода. Од Пита Таунсенда вође групе The Who наследио је експлозивност, а од Реја Дејвиса вође Кинкса научио је како да коментарише свакодневицу. За разлику од потоњег, који ће с правом остати запамћен као један од најврцавијих полемичара који се изражавали рок музиком, Велер је био и остао горчи, али и рањивији. На прсте једне руке могу се набројати аутори који су способни да, као Велер, убедљиво преточе у песму сцене обичног дана у великом граду у коме се смењују призори гужве, досаде, журбе и романсе, а да то не звучи ни надмено ни патетично. Исто тако мало је оних који су способни да изађу на крај с темама као што су бунт, насиље и сукоб, без обавезног навијања за једну страну. Управо тако обезбедио им је трајну актуелност.

Разочаран нихилизмом и хедонизмом као и лицемерјем многих који су у панку видели последњи воз ка колачу званом слава, Велер је настојао да реафирмише мод став за који је сматрао да је сувише добар да би тако лако био заборављен. А модси, присетимо се, долазили су претежно из ниже, средње и радничке класе и истицали су важност идентитета који се испољавао кроз моду и забаву. Њихов крик „Ја нисам као сви остали“ срећом многи су чули и уважили.

Тачно пре двадесет пет издали су први сингл У граду (In The City), а пре двадесет година су престали да раде. У тих пет година, издали су тачно толико албума и осамнаест сингл плоча од којих се пола туцета вијорило на врховима топ листа. Уз поновно издавање њихових класика Пол Велер је недавно објавио нови албум Илуминација (Illumination) за који се најблаже речено може тврдити да је занимљив.

Четврт века касније и даље нема длаке на језику када говори о тренутној ситуацији: „Осамнаест година смо чекали на лабуристичку владу и шта смо добили? Ова можда није тако екстремна као Тачеркина, али је једнако празна. И корумпирана, такође. Велико разочарење за многе, укључујући и мене“. Да није било толико социјалних проблема и политичке хипокризије питање је до које би мере Велер, као и још неки, успео да развије и изоштри свој ауторски профил. Срећом, или на насрећу, већ с које стране гледамо на ову ствар, не треба да бринемо за његову инспирацију.