Момчило Рајин

И бетон има душу

Саншајн су убедљиво описали генерацију којој је остало или да сања о одласку, или да се утапа у пороцима

Када се за коју деценију буде писала историја наше поп музике деведесетих славна имена тог периода која су нам свакодневно испоручивала дозу бесмисла остаће забележена само у фуснотама. Биће то једино праведно место за све оне који су се, с једне стране, разбацивали емоцијама као да су на распродаји, а с друге, служили као сезонски тампон за ране које нису могле брзо да зарасту.

Било је то време када истину нисте могли наћи на првим већ на последњим страницама новина. Тамо негде после спортских вести, међу огласима који су просто врвели од нескривених сексуалних понуда. Ти огласи, бувље пијаце, колоне наивних штедиша и још веће колоне избеглих и прогнаних откривали су право лице политике која се одржавала хранећи се несрећом.

Али, те чињенице, као и додир са онима који се свакодневно скривају од мобилизације, уличним дилерима, макроима, губитком основних мотива за нормалан живот који су као у каквом земљотресу нестајали један за другим, пружали су непресушни разлог за песму. Барем свима онима који нису желели а ни хтели да скривају поглед. Саншајн су од оних који су држали очи широм отворене. Али, њихов поглед није био ни зачуђен, ни изненађен, он је био поглед генерације која не пати од великих илузија, која се више плаши да не направи још једну грешку, да не буде поново изиграна. Оне генерације спутаних могућности којој је остало или да сања о одласку, или да се утапа у пороцима. Генерације одрасле на новобеоградском бетону, где је иза привидног мира и поспаности бујала енергија пркоса и бунта. Уз снажну ритмичку подлогу у таласима су пристизале речи исказане на реперски начин које су, као графити, јасно сведочиле о сивилу и безнађу. Прљави београдски асфалт је добио своје праве песнике. Искреност и убедљивост у доба опште хипокризије били су на сталној проби. Пуни концерти и потражња за њиховим дисковима били су очигледан доказ да су Саншајн положили тест код неповерљиве и пробирљиве публике. Одужили су јој се изливима енергије која је до тада ретко виђана на београдским подијумима.

Као део пакета „Изађи на црту“ у Анемовој организацији за слободу медија пред изборе 2000. натерали су младу Србију да устане и заигра. Завршни концерт испод Калемегдана упркос непрестаној киши посматрало је неколико десетина хиљада младих Београђана. Више него икад владало је уверење да је то последњи пљусак пред ново сунчано јутро. Тим више запрепашћује чињеница да по устоличењу нова власт свим тим момцима није организовала концерт захвалности. Уместо тога редовно су се појављивали тамо где се повлађивало „провереним вредностима“ и масовном укусу, показујући колико им је стало до оних који најбоље познају звукове и мирисе града.

Новим албумом Ша било, филмом 1 на 1 и коначно књигом Саншајн су заокружили свој опус везан за прошлу деценију. Времена су се променила и они су тога свакако свесни. Хоће ли кренути новим стазама — то само они знају. Како год било — сада се налазе на преломној тачки, да израсту у праве ауторе или да остану упамћени као документаристи и одлични хроничари. За све би било боље да се деси оно прво.