Момчило Рајин

Накит и бижутерија

Глам рок је фаворизовао идеје имиџа и представе које су за кратко тријумфовале над стварношћу

„Једном је постојала једна тајанствена земља пуна чудног цвећа и финих мириса... Земља где је највећа радост маштати... Земља у којој су све ствари савршене и отровне...“ Слике „изгубљеног раја“, сенке викторијанске Британије, најмоћније светске империје, и рафинирани цинизам пра-оца дендизма Оскара Вајлда никада нису престали да опседају културни миље Енглеске. У веку који је за нама све се брзо мењало, а због свеприсутне еволуционе параноје изабрани су чудни људи који су својом уметношћу могли да на одјецима прохујалог убрзају напредак.

Мало је ко могао поверовати да ће ове обрисе и подстицај први препознати и експлоатисати рок звезде. Али, ако се боље размисли то и није тако чудно. Вајлдова склоност ка шокантном, хедонизам и бескрајна духовитост учинили су га првом правом поп звездом добрих пола века пре но што је овај термин и скован. А његове поруке изгледале су као списак жеља сваког рок музичара који је сањао да постане звезда.

Бити свој, бити другачији, бити ексклузиван био је кредо модса у шездесетим, који се истопио под навалом хипика који су величали заједништво. Неколико бурних година крајем шездесетих показале су све слабости, наивност и хипокризију овог покрета, који због свега тога није издржао ни прва искушења. Најснажнији отпор масним косама, исцепаним фармеркама и смежураним мозговима стигао је од три младића који су, сваки на свој начин, славили авантуру и провокацију. Ако су хипици, у тренуцима експлозије свемирских истраживања, заговарајући племенска окупљања и ритуалне обреде покушавали да зауставе точкове социјалних померања, ова тројица су на нов, свеж и провокативан начин вечне проблеме одрастања подигли до нивоа космичке драме. Сва тројица су се инстинктивно или свесно наслањали на Вајлдову оставштину, с тим да су његову позу и помпезност извукли из викторијанског салона, театра и крчме и сместили на плоче и рокенрол позорницу.

Марк Болан је то урадио снагом инстинкта, Дејвид Боуви органски и прорачунато, а Брајан Фери стилистички. Оно чега су сва тројица били свесни, као и читав тим нових музичара од Кокни ребел до Спаркса, лежало је у чињеници да се значење не налази у стварима већ у односима међу њима. Идеја имиџа и представе за кратко је тријумфовала над стварношћу. Нашминкани и нацифрани у најразличитије комбинације од смокинга до футуристичких креација, док им је дим цигарета исцртавао мердевине до звезда, рафално су испуцавали заводљиве и често двосмислене провокације. Медиокритетство је не само исмевано, већ заувек жигосано. Тинејџерима се све то толико допало да су више него икада почели да опонашају и личе на своје идоле, јер коначно су имали одговоре за своју хормоналну буру. Све је блистало од боја и шљокица, а ваздух је био испуњен парфемом. Бисексуалност им је била једна од омиљених тема, и док би данас такве изјаве изазвале масовну тучу, те давне 1972. учиниле су да и улице заиграју.

Све ово треба имати на уму када се на неком од наших, још увек многобројних, ТВ канала гледа филм Плишани рудник злата (Velvet Goldmine), док се слушају најзрелија Боувијева, или почетна дела Рокси мјузик. И, наравно, док се присећамо Марка Болана, човека који је све ово започео, јер се ових дана навршава двадесет пет година од његове погибије у аутомобилској несрећи на улицама Лондона. Њихово сањарење резултирало је неким од најузбудљивијих дела, а став, одевање и понашање, једним од стилистички најпрецизнијих покрета у рок музици. Тих неколико година личиле су на тријумф фантазије и уметности. А онда је опет све посивело...

29. 09. 2002.