Момчило Рајин

Датуми који не бледе

Постоје тренуци када музика излази из својих уобичајених оквира. За неке је то величанствено за друге опасно

Када је постало извесно да је напад неизбежан, Гиле, Цане и другови су на набрзину склепаној бини постављали озвучење, да би на прве звуке сирене започели свој драматична концерт у не баш краткој каријери. Како то само живот може да режира, у атмосфери померене перцепције, стварно и надреално, драматика и патетика, пркос и страх, емоције заједништва и космичке самоће мешали су се у неједнаким пропорцијама, а звечећи и искривљени тон гитара звучао је величанственије него икада, потпуно прекривајући детонацију бомби које су почеле да пљуште око Београда. Био је то крик који је цепао небеса, спонтани крик оних чије је једино оружје инструмент и песма. И једини смислени одговор на лудост политичара и домаћих и страних. Спонтани рокенрол концерт био је не само израз протеста усмерен према онима који су нас млели читаву деценију и затворили у гето, већ и против оних који су парадоксално и цинично своју акцију назвали управо тако — рокенрол. У тим тренуцима 24. марта 1999. Трг републике је био центар света, место на коме су се преплитали вечна тама и светлост, бојна армада и песма. Београд је показао своје право, урбано лице и та слика која је јасно сведочила о бесмислу или је заобиђена, или је искривљено представљена у светским вестима. Уместо тога, у пробављивој дози, сервиране су слике бљеска бомби које чупају бетон и топе метал. Слике кажњавања оптужених и унапред осуђених...

То што се политичка олигархија већ два дана касније „досетила“ како да оваквим концертима „комерцијализује“, контролише и усмерава пркос и патњу народа затвореног у кавез нека је сасвим друга прича... А она сигурно више није била спонтана.

Непосредно после чувеног прошлогодишњег 11. септембра Пол Макартни је написао песму Слобода у којој је тугаљиво и „по задатку“ позивао на „борбу за право, за живот у слободи... јер то је моје право“. Песма није била довољно убедљива ни онима који су тих дана палили свеће и махали заставицама. Нешто је боље прошао Нил Јанг који је на свом последњем албуму Да ли сте страствени, објављеном овог пролећа, отпевао песму Нек’ се котрља. За слабу песму, али метафоричнији текст „... у потери за сатаном, на крилима ластавице“ награђен је првим местом на топ листама.

У сусрет годишњици од овог суманутог догађаја, два велика америчка аутора појавила су се са својим виђењем околности и последица. Брус Спрингстин после дуге паузе објављује албум концентрисан на емотивне реперкусије ове несреће и наилази на екстатичне критике. У битно другачијој позицији налази се Стив Ерл, човек који је, још седамдесетих својим албумима као трансфузијом, унео свежу крв у кантри музику. На његовом новом албуму налази се песма Џон Вокеров блуз у којој је централна тема младић из Калифорније који је осуђен, јер се у недавном сукобу у Авганистан борио на страни Талибана. Медији су, наравно, унисоно устали против ове песме квалификујући је „непатриотском“, оптужујући аутора да „глорификује Вокерову акцију“. Оно што је Стив Ерл урадио јесте да је испричао причу из Вокеровог угла, уз рецитовање муслиманске молитве и стихове као што су — „Видех све те клинце у сода поп бендовима, али ниједан од њих није изгледао као ја... прва ствар коју сам чуо да је имала смисла биле су речи Алаха.“

Диск џокеј на нешвилском радију све је ово пропратио речима — „ова песма хвали издајника. Пустићемо је сада а онда је закопати у ковчег историје“. Нажалост, мало ко има воље да чује самог аутора који у својој изјави за јавност овако сведочи: „Не одобравам оно што је урадио, али ова култура га није импресионирала и кренуо је да тражи нешто у шта може да верује. Покушавам да учиним јасним да шта год било то што је пронашао — то није било у вакууму. Ја не желим самог себе да отерам. На свој начин ово је моја најпроамеричкија плоча коју сам икада направио.“

Једном одређена медијска слика не трпи друге углове посматрања. Тако је то свуда у свету, па и у земљама које се диче најразвијенијом демократском традицијом. Парадоксално, суманутост оваквог једноумља најјаснија је онима који су најдиректније страдали. Онима који су стварно доживели трагедију. Онима, који као и увек постају објект, а не субјект приче.

15. 09. 2002.