Момчило Рајин

Звездани људи

После тридесет година два нашминкана човека у светлуцавој одећи бљеште истим сјајем – Сада су само луксузније упаковани

Када је 1969. године издао Свемирску одисеју Дејвид Боуви је послао мајора Тома у свемир и уместо да га учини суперзвездом оставио га неоствареног и усамљеног да вечно лебди у оловној конзерви. Била је то његова посвета „америчком сну“ — где почиње и како се завршава. Уједно то је био и његов опроштај са готово потпуно неуспешном петогодишњом каријером у којој је клизао од мода до нео-бит-хипија. Седамдесете су биле на прагу и Боуви је био спреман за ново време.

У то време његов пријатељ Марк Болан зароњен у хипи-толкиновски свет био је још увек само звезда андерграунд сцене. Био је веома леп и имао је изразиту жељу да успе. То му је и успело када је годину дана касније одбацио кафтан и акустичну а прихватио електричну гитару и посуо златну прашину по својој шминци. Све би то, ипак, било само ексцес да није праћено серијом изузетно успешних хитова, који су мање-више слично звучали, али су били више него заразни. Изгледом који је црпео инспирацију од Ме Вест и Фреда Астера, Болан је донео нови живот поп музици. Када се појавио на телевизији све је букнуло. Глем-рок је рођен. Нико није као Болан, у то време, умео да јасније уобличи тинејџерске амбиције и снове. Био је прва велика звезда од Џимија Хендрикса која је фокусирала важност сексуалности и физичког имиџа.

Боуви је све то посматрао из прикрајка вребајући свој тренутак. Рефлектори су га обасјали пуним сјајем јуна 1972. када је издао своје глем-рок ремек дело, Успон и пад Зигија Стардаста и Паукова с Марса. Овај албум који започиње песмом о крају света а завршава се смрћу приповедача, није само одредио како ће рок музика убудуће звучати него и како ће се о њој размишљати. То је био Наредник Пепер глем-рока. Оперетски и жестоко, помпезно и изазовно Боуви је помешао Марију Калас и Стјуџисе и кренуо тачно тамо где је хтео — калкулантски и органски. Облачећи Зигијев оклоп и стављајући се улогу рокенрол звезде Боуви је ослободио огроман простор који је испуњавао колористичким тоновима који су се претапали као његови костими и шминка. Али, био је то албум окренут унутра, за усамљене, угашена светла, забрављена врата и осећај „нико ме не разуме“. Ескапистичка спејс опера уз коју су тинејџери из седамдесетих могли да пројектују своју изолацију, отуђење и хормоналну панику.

Исте године, два месеца касније, Болан ће одговорити са албумом Slider. Мада је у поређењу са концептуалним Зигијем, Боланово дело тек збирка песама, није то била једина разлика. Они су два пола, као плус и минус на батерији. Тамо где је Зиги жесток, Слајдер је фриволан, где први лије горке сузе, други се смеје. Када Зиги пада на колена, Слајдер игра. Боуви је заводљиво претенциозан, док је Болан приземно заводљив. Док се Боуви током седамдесетих интензивно слушао у затвореној соби, Болан је био идеалан за школско двориште. Био је то сукоб високе и народне уметности. Иако је Болан, те 1972. добио битку, јер Слајдер као и серија синглова су на листама боље прошли од Зигија и његових пратилаца, Боуви је тај који је добио глем-рок рат.

Данас, луксузно препаковани ова два албума зраче истим интензитетом као и пре тридесет година. За који ћете се прво машити зависи једино од расположења.

25. 8. 2002.