Момчило Рајин

Нови пирати

Дигитална револуција је тек почела да отвара питања и поставља изазове

Таман што су се ствари мало смириле забраном рада NAPSTER-а, до тада највеће Интернет библиотеке музичких комада у новом MP3 формату, пред законодавство најразвијенијих демократских земаља и индустрију забаве, један за другим искачу нови изазови. Не ради се о простим проблемима произвољног умножавања и дистрибуције нелиценцираних производа којима се крше сви закони — од ауторских права, преко заштите личне својине до недопуштене трговине — а који задиру у саму срж либерал-капитализма, те су стога тамошња законодавна и извршна власт више него осетљиви на такве појаве. Узгред, ми се као и у земље које мењају систем у последњих дванаестак година, због наглог осиромашења, атавизма законске регулативе и стога немоћи извршних органа, још увек вртимо у круг када на ред дођу ова питања.

Ради се о нечем сасвим другом, нечем што за сада само голица, али колико сутра може да допре до самих темеља капиталистичког система. Послужићемо се примером. Недавно се један момак који себе зове DJ French-bloke жалио својим пријатељима на Интернету. „Гитарске групе су најгоре. Једноставно нису довољно прецизне“. До оваквог закључка дошао је када је бирао песму групе Dead Kennedy’s на коју је желео да прилепи вокале поп групе Destiny’s Child. Да, није ни погрдан ни погрешан израз — „прилепи“ — јер, се ради о колажу. Техника коју су почетком прошлог века на велика врата у ликовну уметност увели кубисти, а прославили дадаисти и надреалисти, сада постаје актуелна у музици. Дакле, ради се о нечему што за сада можемо да третирамо као занимљиви експеримент, односно аутохтоно уметничко дело. За разлику од семплова, који су се појавили у зору дигиталне револуције и одредили музичка и културолошка збивања последње деценије прошлог века, који су омогућили стварање нових од базичних елемената неког другог дела (где ти елементи нису неминовно били познати и препознатљиви), овде се ради о свесној одлуци избора и новог читања постојећих дела. Но, оно што највише боли музичку индустрију јесте чињеница да овакав поступак данас може да примењује свако ко има компјутер и прикључен је на Интернет. Довољно је да имате ACID Pro или неки сличан програм за аудио монтажу (што није ништа ексклузивно), и да прионете на посао. Наравно, резултати су омеђени само вашом музичком колекцијом и талентом. Момци као што је DJ Frenchbloke могу уз свој редован посао да ураде неколико оваквих „колажа“ дневно и већ увече да их понуде публици на Интернету. А тамо се већ сусрећу Кристина Агилера уз пратњу Строукса, или Миси Елиот у досад незамисливој вези са Нирваном. Теоријски гледано могуће је да се ствар коју сте у кућној радиности завршили овог поподнева већ иста вечери врти у неком од ноћних клубова широм света, или постане хит неке локалне радио станице. То све није могуће „застарелим“ путем којим још увек таба музичка индустрија, поштујући све елементе игре, од ауторских права до производње и дистрибуције. Оно што је свакако једнако занимљиво и чини ову сцену јединственом, јесте чињеница да се оваква дела, барем за сада, стварају из хобија — чисте забаве. Она су са друге стране комерцијалног система...

Очигледно, дигитална револуција је тек почела да отвара питања и поставља изазове. Они који макар назиру обрисе могућих питања купују карту за адекватно место у новом миленијуму. А ми — докле год се будемо понашали као у оном софизму о Ахилу и корњачи, вечно ћемо стајати у реду пред билетарницом. А за тапкароше — свакако немамо пара.