Момчило Рајин

Боже сачувај

Свет је могао да се гнуша панкера, они су му узвраћали истом мером – али су га натерали да их саслуша

Пре 25 година Европа се суочила са једном од највећих социјалних и економских криза од завршетка Другог светског рата. Цена нафте, застарела технологија, расцеп између државне и приватне својине, рецесија, монополи, неразвијени медији и све бројније миграције личили су на генераторе проблема који се не могу једноставно превазићи. Уочи прославе сребрног краљичиног јубилеја Енглеска, коју су потресали чести штрајкови, је личила на опустошену земљу без велике перспективе. Или боље речено — без перспективе за обичног, малог, младог човека коме „челична рука“ прве даме Маргарет Тачер и њене конзервативне владе рестриктивног карактера није пружала пуно наде у боље сутра.

Тако су се лета 1977. сучелиле две Енглеске — једна која је славила традицију и прошлост а кроз кич грозничаво настојала да одржи статус кво и друге, која је иронијом и цинизмом потенцирала раскид, која је живела ту и сада и није била нимало задовољна ониме што око себе види.

Музика је као никада до, или, од тада рефлектовала такав расцеп. Највећи део музике која је сервирана раних седамдесетих није говорио готово ништа. Није било ничег што би стварно запалило шеснаестогодишњака у Лондону, Манчестеру или било где у свету. Шеснаестогодишњака који не воли школу, не може да се сложи са родитељима и не може да пронађе посао. Дечака који не може бити део богатог света који око себе види и који не верује медијима. Није било додирних тачака између таквих адолесцената и звезда као Лед Цепелин, Јес, Елтон Џон или Род Стјуарт. Њихови светови се нису додиривали ни у једној јединој тачки. Деца улице у депресивним седамдесетим нису налазила споја са њима или њиховом музиком. Њима није био потребан интелектуалан или нехајни хедонистички рокенрол, они нису очекивали да им он изрази „велике духовне истине“, али и да их не заводи на медиокритетски бљутав начин.

Рок звезде су оставиле уличне дечаке далеко изван ограда својих замкова, у њиховим монотоним учионицама са незаинтересованим учитељима, депресивним сезонским пословима или са минималном социјалном помоћи. У року раних седамдесетих није више било „звукова града“. Рок није рефлектовао њихов живот и жестину нити им је давао пуно шанси да забораве обе ове ствари. Напротив, досада је била најчешће коришћена реч. Џон Лидон — младић који је био рескији од многих — изразио је то овако — „Рокенрол би требало да је ЗАБАВА... Требало би да уживате. То не треба да буде провођење стотине глупих година у учењу милион акорда на гитари. То је дух. То је оно што ви кажете да је важно“. Ове речи треба да су угравиране у срцу сваког музичара — „Треба да уживате у томе ... То је дух“.

Хиљаде младих схватило је да нису усамљени, послушало је овај позив. Резултат је био панк. Свет је могао да их се гнуша, презире и гади — они су му узвраћали истом мером. Но, најважније од свега — они су га натерали да их саслуша!

Панкери су се ружноћом и жељом да уплаше и шокирају изборили за право на живот. Имали су шта да кажу и то су обично радили у два минута френетичног звука. Уморна крв рока примила је толико потребну трансфузију.

Лидонови Секс пиштољи су песмом Боже сачувај краљицу пљунули у око малограђанском менталитету који по природи не разуме потребу за бунтом и ставом. Песма је била забрањена на свим државним радио и ТВ програмима. Јуна 77. топ листе су имале празно прво место...

Пре 25 година није било компакт дискова, персоналних рачунара, електронске поште, MTV-а, стотина сателитских канала... као ни много чега другог. Краљица је старија онолико колико и ова песма. Њен златни јубилеј слави се још раскошније, а песма је поново објављена. Тада је требало доста напора да се прикрију разлози за њено постојање и популарност, а данас...?

9. 6. 2002.