Момчило Рајин

Папирнати јунаци

Суперјунаци су настали као одговор на психолошке проблеме, фрустрације и комплексе инфериорности, неминовне у модерном друштву

Када је Џон Милијус средином осамдесетих снимио први део саге о Конану, настављајући стазом коју је утро неколико година раније филмовима као што су Ветар и лав и Дан великих валова, он тада није само одредио себе као аутора кога не занимају модерна трабуњања о демократији и левичарски сентиментализам, већ је поставио и парадигму како се може транспоновати позната прича из литературе и стрипа у филм. Стављајући тачку на то дело, коме се није имало више шта додати, није му ни падало на памет да се бакће наставцима. Колико је то била исправна одлука показао је Флајшеров наставак — инфериоран у сваком погледу.

Но, остали стрип јунаци нису имали толико среће. Трилогија о Супермену, сага у наставцима о Бетмену, као ни ранији па ни овај покушај са Спајдерменом далеко су од дефинитивне приче о надљудима и њиховим моћима. Плутајући по површини приче филмски ствараоци ни једног тренутка нису зашли у дубинске слојеве у којима се одигравала стварна драма и трагика ових јунака. А Стен Ли, „отац“ последње двојице замислио их је на хомеровски начин. Но, и за то су постојали разлози.

Ови суперјунаци су настали као одговор на психолошке проблеме, фрустрације, комплексе инфериорности који се неминовно рађају у једном индустријском друштву у коме се човек претвара у број у оквиру друштвене организације која одлучује и влада у његово име — у коме се индивидуална снага потискује употребом машина, где позитивни јунак постаје инкарнација потреба за моћи које обичан грађанин потхрањује без могућности да их задовољи. Упркос свим њиховим натприродним моћима читалац стрипова је могао да се идентификује са овим ликовима кроз њихов алтер-его. Збуњени и неспретни у стварном свету чинили су одговарајућу персонификацију за просечног читаоца, опседнутог комплексима којег околина презире, који је могао да оправда сив и једноличан живот идејом да ће се и у њему једнога дана испод скраме у којој је окована његова личност пробудити надчовек.

Ако су то били елементи због којих су амерички војници поред своје редовне опреме у корејски, вијетнамски или заливски рат обавезно носили и свеске са авантурама Супермена, онда су они имали уверење да је то што чине право али и обавеза. Нису постављали, нити им је то било омогућено, сувишна питања о правди и моралу. Тако ни последњи хит филм о Спајдерменовим подвизима не проблематизује стварне егзистенцијалне проблеме осим једног. Сексуална фрустрираност Питера Паркера покретачки је мотив у борби против свих врста неправди.

Ако су њихови стриповски пандани настали и развијали се у ери доминације средње класе подилазећи јој нуђењем илузије о моћи које још није свесна, нови Спајдермен стиже у време када остаци ове класе нервозно и немушто трагају за одговорима шта им се, како и зашто десило. Кроз филмове ове врсте чији је главни актер моћни компјутер снабдевен програмима за визуелне ефекте, недотупавну причу и наизглед разрешени хетеросексуални принцип — одговори су још замућенији. А амерички сан — који је последњих пола века био основна идеолошка храна средње класе — њеним нестанком све се очигледније претвара у америчку трагедију.

12. 05. 2002.