Лариса Брјуховецка

Иван Миколајчук – Емир Кустурица. Уметнички преплети

// Українсько-сербський збірник Украс = Украјинско српски зборник Украс, Київ, 2 (2007), с. 158-166.

Закон неуништивости енергиjе

Емир Кустурица је ушао у киноматографију традиционалним филмом – исповешћу, са блиставим успоменама на детињство и одрастање, сећањима на породицу и пријатеље. Сећаш ли се Доли бел? нас подсећа на 400 удараца Франсоа Трифоа, Амаркорд Федерика Фелинија, Огледало Андреја Тарковског и друге сличне филмове. Све њих обједињује живи дах прошлости, оштрина дечијих преживљавања, високи степен отворености у самораскривању, задивљујућа уверљивост представљених догађаја. Како је писао Тарковски: "филм захтева само истине тренутног стања. Али како се до ње, до те истине, понекад тешко долази!" Од свог првог филма, Кустурица је доказао, да се она њему подаје. Гледалац прати живот, посебно живот у породици, погледом клинца који одраста и гледалац има могућност да схвати његову особеност.

Тако се чини на први поглед. Али ако погледамо пажљивије, Кустурицин филм се прилично разликује од поменутих филмова. Разлика произлази из чињенице да се детињство јунака одвија у другој епохи. Трифо и Тарковски су одрастали у послератним годинама, а средина шездесетих, када се формирао Кустурица, представља сасвим други свет, други живот, на крају крајева, друга интересовања. Тих двадесет година у животу човечанства значе веома много. Европске земље су залечиле ратне ране, живот се стабилизовао, достигнуто је неопходно благостање. Свет је постао динамичнији, формирала се цивилизација нових брзина – не само транспортних средстава, авиона или новостворених космичких бродова, већ и муњевитог преношења информација посредством телевизије, која спаја најудаљеније кутке земље, чинећи велики корак ка глобализацији. Ако су дечацима из 400 удараца њихови компликовани односи са одраслима, родитељима и учитељима изазивали потребу да се доказују на ризичан начин, например, крађом машине за куцање, у Доли Бел на свест дечака су утицале су друге реалије. Иако се самопотврђивање и овде достиже путем дечачке солидарности, оно има други циљ – треба постати познат, ући у свет естраде, јер је то међу вршњацима, захваљујући бурној каријери "Битлса" и других бендова постало веома модерно. Млади Кустурицини јунаци нису само маштали, већ су и искушали своје снаге у достизању ефемерне славе.

Другачија је и мера засићености, емоционалне температуре света дечака – мада аутор покушава да остане максимално уверљив у свим детаљима, истовремено постоји зрно лудости, можда се може рећи, вишак заноса. Ово су само једва приметни симптоми, али се данас могу схватити као предосећања несреће, која ће почетком 1990-е на Балкану добити обрисе страшне реалности.

Бирајући свој пут у филму, Кустурица није никога наслеђивао – он је био дете своје земље и свог времена и остао је свој, захваљујући искрености у својој исповести. Он је заинтересовао филмски свет како причом о деци и омладини, тако и начином њеног приказивања на екрану.

Током студија у једној од најпрестижнијих европских филмских школа, он није могао да не упије достигнућа европског оригиналног филма, који је избегао унификацију и укорењивао се у националну културу. Тешко је рећи, да ли је он видео украјинске филмове, али дела О. Довженка и С. Параџанова је могао видети. На крају, то није важно, јер (о овоме ће бити после речи) сличне уметничке појаве могу се појављивати независно од директних утицаја.

Први Кустурицин филм се појавио 1986. године. У то време слава украјинског поетског филма је већ била прошлост. Међународну славу стекла су барем два филма – Сенке заборављених предака (1965) и Бела птица са црним белегом (1971), који су имали срећу да продру на међународни фестивал и заслужено се прославе. А у Украјини је 1986. године поетски филм био брутално оптужен за непостојеће грехове и коначно уништен. Његов главни представник, витез и генијални глумац, сценариста и редитељ Иван Миколајчук, мада пун стваралачких идеја и жеље да снима, већ је догоревао неизлечиво болестан. Његови готови сценарији Небивалице о Ивану (написан 1983. године) и Острво суза (била је предвиђена украјинско – француска ко-продукција) тако су и остали нереализовани (нећемо узимати у обзир потпуно неуспешан филм Небивалице о Ивану који је снимио Борис Иљченко). Миколајчук је починуо у августу 1987. године и сви поштоваоци талента у Украјини жалили су због његовог нестанка као због ненадокнадивог губитка за украјински филм.

Али поетски филм није могао потпуно да нестане, као ни неостварене Миколајчукове замисли, јер постоји закон неуништивости енергије. И замисли уметника, и његова нереализована уметничка енергија свакако су морали да се у нечему отелотворе, јер истинска уметност не може да се изгуби – она кружи у свету, као у спојеним судовима: када јој затворе пут на једном месту, она ће обавезно изронити на другом. Ако такав закон не би деловао, живот би се, очигледно, зауставио. Нека ово буде могућа верзија – Балкан је место где су се ове замисли и тај стваралачки карактер продужили живот.

Какав је то сценарио Небивалица о Ивану? Наjрадикалнији од свега што је Миколаjчук написао, он је постао својеврсни резиме његове уметности. Филмски стваралац до сржи, он је корак по корак ишао управо ка таквом неочекиваном, непосвећеним мало схватљивом "музичком" сценарију, изграђеном на буковинским песмама и причама о невиђеним стварима. То није мјузикл, у коме је све унапред предвидиво – музичке партије, ноте и јунаци, чије очекиване поступке изводе дисциплиновани и увежбани глумци у чему не може бити изненађења. У Небивалицама је све неочекивано. Најпре, немогуће је оно што се дешава. Све чудесне перипетије и муке јунака Ивана јесу оно што је проживео сам аутор, али је то исказано метафоричким изразом. У сценарију су природно и органски сједињени народна фантазија и фантазија сценаристе. Барем осећање непредсказивости и неухватљивости је потпуно. Могуће је само горко жалити, што му нису дозволили да сними тај филм. Он је себи дао задатак да ухвати неухватљиво, и није случајно један од својих сценарија, који је писао и препричавао пријатељима током живота, Миколајчук назвао "Хиљаду снопова ветра" – пробај да вежеш ветар у снопове? И управо је стваралачки рад са стихијама, а не зацртани пут извођача њега и мамио.

Али уместо подршке оригиналном сценарију, из свог кино-студија је одјекнуло страховито: "Износе се, међутим, замерке поводом у сценарију отворених питања народног и националног у поређењу са националистичким, у којима још нема концепцијске прецизности и вредносне једнозначности". За њега, родом из Буковини, благодатног краја са јако развијеном народном уметношћу, декоративно-примењеним, певаним, усменим наслеђем, постојање у таквој окружењу је било природно. Мали Иван је почетком 1950-их исто тако спонтано свирао на сцени сеоског клуба, као што су свирали момци у Сарајеву почетком 1960-их у свом вокално-инструменталном ансамблу. Али ако Кустурица није имао препрека у оваплоћењу свог детињства на екрану, Иван Миколајчук, је при преношењу свог рођеног окружења у филм, сваки пут морао да савладава невероватне тешкоће. Заједно са редитељом Јуријем Иљенком, бранио је, буквално, сваки кадр, у приказу детињства малог Георгија у Белој птици. Разлика произлази из особених услова стваралаштва у Југославији. И тамо су се, наравно, борили са испољавањем националног, упозоравајући и плашећи уметнике страшилом национализма, али не тако јако, као у Украјини. Радећи у Кијевском киностудију "О. Довженко", у престоници Украјинске совјетске социјалистичке републике у русификованој кинематографској средини, Миколајчук је упорно тражио начин да у филму покаже Украјину. Да би се схватило колико напора је то захтевало, подсетимо, да су идеолошке службе саму реч "Украјина" сматрале непожељном.

Музикалност живота – музикалност филма

Миколајчук имао је моћан инструмент – филм. Прошавши етапе неколико професија – глумца, сценаристе, композитора музике, на крају је постао редитељ. Миколајчук је сматрао да филм има много заједничког са музиком и да је његова ритмична природа веома сродна музичкој. Он је покушао да музиком, песмом и плесом испуни како своје филмове (Вавилон ХХ, Тако позна, тако топла јесен), тако и филмове, у чијем стварању је непосредно учествовао (Бела птица са црним белегом, Изгубљено писмо). Овде узгред ваља подсетити на прст судбине: на самом почетку глумачке каријере осмехнула му се срећа да добије главну улогу у филмском ремек-делу – Сенке заборављених предака Сергеја Параџанова, и управо овај филм му је не само донео светску славу, него и постао узор филмске форме, научио га како да ради са музичким фолклором и схвати колико народни мелос може бити битан фактор.

Момке из Сарајева, представљене у Доли Бел, ујединила је жеља да певају за публику. Један од њих постао је редитељ. И овладавши снажним инструментом – филмом, никада није прекидао са песмама, шта-више, постао је солиста ансамбла "No Smoking Orkestra" и снимио је о овом оригиналном ансамблу документарни филм. Ипак одлучна била је филмска слава, коју су му донели његове песме-музички филмови – Време цигана, Андерграунд, Arizona Dream.

Музика се и код Миколајчука, и код Кустурице базирала на фолклорним изворима. А чар фолклорне музике је обнављала стару традицију активног укључивања, учешћа, увлачења гледалаца у саму радњу. Кустурица је дуго сарађивао са Гораном Бреговићем, који је у својој музици користио фолклор многих народа. Миколајчук није имао таквог композитора – истомишљеника, али његово памћење, као и памћење сваког Украјинаца који није равнодушан према музици, сачувало је много народних песама, и оживљавало их по потреби без већег напора. Он их је користио у филму при најмањој могућности, уписивао у ткиво филма као неодељиву суштину (ма како изгледало чудно, чак и несентиментални комесари из истоименог филма Миколе Машченка, певају украјинске народне песме "Ој, чији то коњ стоји", " Путовао је козак ка Дунаву", захваљујући чему почињу да изгледају људскије). У Миколајчуковим филмовима песме и музика нису били само декор, већ органски чинилац сликања људског постојања у филму.

Реалност натприродног, истинитост измишљеног

У првим кадровима Беле птице са црним белегом на црној ораници корача, рода снимљена у крупном плану, а чује се његова омиљена песма у извођењу Маричке Миколајчук (жене Ивана Миколајчука) – песма "Долетеле роде / селе–пале на ораницу / селе–пале на ораницу / запевале тра-ла-ла-лу-ли". Од првог тренутка слика и музика граде префињену хармонију, и истовремено чине епиграф филма, кључ за његово разумевање. Тај филм, приказан на VII МКФ у Москви jе дирнуо гледаоце Тапшали су му стојећи, захваљујући за филмски празник, за тријумф лепоте, народне уметности, фино истакнуте филмским средствима. Филм је импресионирао – он је величао народ, показан у вртлогу рата у средишту Европе средином 20. века, рата који је расцепио породицу са много деце и расекао срце мајке чија су деца постала непомирљиви непријатељи. У тадашњим оценама филма звучали су искрени занос и узбуђење – од естетског уживања, од освешћења да постоји народ са великим богатством, који још није потпуно уништен урбанизацијом. У прегледном чланку о поменутом кинофестивалу, пољски критичар Хенрик Зелински је без ограда назвао филм Бела птица најбољим најоригиналнијим међу свима који су били показани. Високо га је оценила и руска критика. У интервјуу часопису "Кино–Театр" познати мађарски редитељ Миклош Јанчо је рекао: "Ја сам завидео украјинским редитељима, визуелној лепоти њихових филмова, засићености филмова бојама. Мени то није успевало... " (1997, № 1). Овај филм (као и његов претходник и претеча – Сенке заборављених предака Сергеја Параџанова) је раширио спектре уметности филма, посведочио да се у њему може испољавати национални идентитет, да могу превладавати лепота и хармонија, а не само бескрајна уништавања и зверства. Ово је био изазов општеприхваћеном, а истовремено и путоказ.

Али у Украјини се приближавала реакција – није прошло ни годину дана од заслужене златне медаље коју су аутори Беле птице добили у Москви, када је после смене високог партијског вође уследило укидање свих пројеката у којима је постојала и најмања алузија на такав национални идентитет.

Филм је очаравао визеуелном лепотом, мада се у њему говорило о рату. Тај парадокс управо је и показивао безумље, апсурдност рата, који се одвијао у раскошној природи, уништавајући и људе, и прекрасна дела људских руку. Његова основна порука, није обликована једнострано, већ сликовито – зашто људи уместо мирољубивог живота и животне радости, отелотворења талента у уметности, разарају породична гнезда, а чланове породице убијајући једни друге?

Миколајчук је говорио о рату као о страници историје, а Кустурица је постао сведок рушења своје цветајуће земље. До конфронтације, до ратних дејстава су довели бесмислени разлози , и ако је веровати његовом филму Андерграунд, један од њих је чињеница, да се оружје нашло у рукама лудака. Гротескно карактеришући измишљене ликове, Кустурица је немилосан према онима који бесне проливајући крв. Очигледно су људи у његовој земљи заборавили сурову поуку Другог светског рата и подлегли су провокацијама, кренули у крвопролиће, упркос здравом разуму. Према овоме се уметник и односио – као према испољавању лудости. И да би предао ову лудост на екрану, Кустурица нарушава све закони филма и због тога његова представа усваја исто тако, као безумље лудака. Реалност, која је дала подстицај за његове филмске фантазије и фантасмагорије се трансформисала у дискретне експлозије ружноће. Али над том лакрдијом и хаосом, који с доминирају у Андерграунду, осећа се жеља редитеља за хармонијом, који се ипак могу пронаћи у овом безумном свету. Макар међу нашом млађом браћом, која (изузимајући дивље животиње), за разлику од људи, не уништавају себи сличне.

Иако је природа његовог стваралиштва условљена овим лудим хаосом, она, поред тога, устаје против њега, доказујући неисцрпност живота. Упркос свим ратовима. Обузет гротеском у приказу свакидашњице, редитељ није могао да се не нађе међу Циганима, чији су живот и необуздане страсти су постале за њега самозаиграним средиштем, благодатним извором стваралаштва. Зато су се појавили Време цигана и Црна мачка бели мачор, где ватромет екстраординарних ликова постаје ефектнији, али мање природно-спонтан као у Времену цигана.

Узгред, о животињама. О особитости Кустурицине "сарадње" са ћуранима, голубима, мачкама, магарцима и другим животињама и птицама се говорило доста. Сетимо се редитељског дебија Ивана Миколајчука Вавилон ХХ (1980), постављеног по роману Васиља Земљака Лабудово јато. Тај роман представља класичан образац "химерне прозе", чији је талас запљуснуо украјинску књижевност 1970-их година као начин бекства од насртљивих правила социјалистичког реализма. Миколајчук је отишао даље од књижевника, показавши своје мајсторство, под чијом руком природа не остаје равнодушна према догађајима и току људског живота, него реагује на њега. Природа је разнолика, полифоно – неисцрпна, а најважније, она, као и човек, има своју душу.

Из јутарње магле назиру се волови, и вуку коњска теретна кола. Они уздишу као људи. То је почетак филма, а доцније се појављује једна аналогна епизода. Краве леже на пашњаку. Тек што се завршио састанак Маљве и Песника, блаженство испуњава њихове душе и све около изгледа чаробно. И ту све почиње: у време, кад аутор описује умирене крава, најпре се чује лако певушење мелодије познате песме "Ишле су краве из дубраве", која звучи све увереније. Обично чудо – краве су почеле да певају. Још један лик филма – јарац, сталан сапутник и саговорник сеоског филозофа Фабијана. То може да створи само слободна уметничка машта, која брише границе између стварности и фантазије. Корен ове фантазије је у народним баладама и измишљотинама, у стваралаштву Гогоља и Хофмана, и других познатих писаца. Али, ако је на папиру могуће сањати било шта, учинити то у филму није толико лако. Миколајчуку је то успело. Његов јарац, као доцније и све мачке, магарци, ћурани и сви остали код Кустурице, доспевајући у кадр, постају одлични глумци. За ово је, наравно, потребно било знати неку редитељску тајну – не дресуру, већ магнетски утицај на животињу, који се може испољити са неочекиване стране, и на задовољство гледалаца, допунити, обогатити њихову представу о свету.

А ти летећи ликови у Андерграунду? Да ли тај метафорички језик потиче од бајки? Када се појављују Миколајчук, Кустурица, и још понеко, свима познате могућности филма одједном показују своју другу страну, откривају неочекиване границе.

"Каквом материјалу даје оно форму?" – пита поводом филма Роман Јакобсон. Одговор је један – животу, материји света, по речима Луја Делика. Али неодвојиви део живота је фантазија, која се ничим не може заменити у уметности. И на тај начин дата нам је могућност да спознамо живот као чудо. Оно може не само да прошири нашу визију, разумевање, већ и да нам помогне да схватимо његову вредност. Живот као чудо стоји спрам смрти, уништавања, који су стална претња због ратова, конфликата, конфронтација. Ову идеју потврђивао је Иван Миколајчук, а њу продужује и Емир Кустурица.

Лариса Брюховецька: Іван Миколайчук – Емір Кустуріца. Мистецькі перетини // Українсько-сербський збірник Украс, 2 (2007). – с. 158-166. Превео са украјинског језика Дејан Ајдачић.