Пројекат Растко

Ранко Павловић

Лов

пјесме
2006

Уредник електронског издања на „Пројекту Растко": Тамара Лујак  

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

Лов

А Иван Бездомни чека ли чека

Треба коначно препливати ту ријеку
пуну крокодила, пирана и змија
којима не знам погана имена
и чији отров, срећом, нисам спознао.

То што на другој обали неодољиво мами
недоступно је мом у зрнца расутом уму
и баш та тајновитост гради подводни мост
којим без одлагања треба кренути.

Ако/кад допливам до друге обале
и макар очешем језгро Њене тајне,
да ли ћу тада знати шта је остало на обали
с које управо хоћу да скочим у ријеку?

Већ видим како тамо замишљен стојим
и кажем себи да треба коначно препливати
ријеку пуну крокодила, пирана и змија
чије име не знам а чији отров сам осјетио.

А дотле Булгаковљев Иван Бездомни,
увјерен да рукописи ипак могу сагорјети,
не зна чека ли Мајстора или сотону Воланда
да му покаже пут до Капије спасења.

Прича о поштанском сандучићу

Сваког дана, на повратку из града,
откључам поштански сандучић
и завирим у Његову празнину.

Тек понекад - понеке новине,
часопис или књижевна ревија,
рекламни проспекти, рачуни, опомене...

Знам: поруке пријатеља
чекају у инбоксу електронске поште,
у сандучићу чија душа стење у чиповима.

А мом старом поштанском сандучићу,
када га у пролазу окрзнем само погледом,
нешто протресе већ зарђало лимено тијело,

баш као што усамљеној мајци на селу
мисао да јој град неће вратити отете синове
у грч претвори смежурано лице.

Зрно

Прометнуто у сјеменку обичног грашка
принцези је послужило за постељу
и зато зрну треба одати веће почасти
него краљевима и царевима.

Прикривено у капљици бистре сласти,
прије него што се претвори у вино,
из грозда сунцу узвраћа осмијех
и зато га треба на трон поставити.

Преточено у убојиту оловну куглу,
никада само не тражи циљ и жртву
и зато ономе чија га рука усмјерава
без размишљања треба окренути леђа.

Тек када се врати у свој праоблик
и када га избраздају мождане вијуге,
постаје јасно зашто је принцеза
на Њему будна пробдјела ноћ.

Срчика

Тамо гдје је до јуче није било,
у пукотини вањске прозорске даске,
Јутрос се стидљиво појавила травка.

Врхом мањим од лептировог ока,
зачуђена свјетлом и опсједнута растом,
заводљиво се насмијешила сунцу.

У Њеном крхком, прозирном стаблу,
кад приближило се подне, тања од нити сна,
невидљивим сјајем заискрила је срчика.

До своје средовјечности кад израстао је дан,
срчика којој се тек почела назирати срж,
прожела је моје кости, моје срце, моју мисао.

И, као да више ништа у травци и мени
није имала да тражи, кад приближило се вече,
већ зрела срчика винула се у плавет.

Чим ноћ освоји наш дјелић васионе,
она ће се расплинута, слутим, стопити
с треперавом свјетлошћу далеке звијезде.

Лов

Ловили смо скакавце и лептирове,
да се на ливади сити наиграмо...

... онда смо ловили зечеве и срндаће,
да се наједемо и опстанемо,

онда смо ловили лисице и вукове,
да не лове наше зечеве и срндаће,

онда смо ловили друге ловце,
да не лове нашу ловину...

... па смо почели да ловимо сами себе,
јер ко једном крене у лов - не зауставља се.

  24.9.2005, у 00,30

Дивље звијери

Када пождеру комадиће шумског мира,
у крпице растргају и нагутају се жубора
потока који од искона ка нама потајно
носи чежње и страхове наших предака,
када с јутром у незаситу утробу усркну
све што би могао да нам донесе нов дан,
дивље звијери, жедне од постања,
кидишу на слабашне изворе крви
у нашим већ малаксалим тијелима.

О, дивље звјери дивљих господара,
да ли ћете и када утолити жеђ?

Јављају се из вртача и нашег памћења,
извиру из дубодолина и нашег сјећања,
искрадају се из мрака и наших очаја,
надиру из пећина и наших безнађа.
Дрско упадају у наше истрзане мисли,
мучки нам се завлаче у срчане коморе,
бахато усељавају у незавршене снове,
браздају немилице наше мождане коре,
забијају зубе и трње у наше очи и душе.

О, дивље звијери дивљих господара,
хоћете ли икада утолити жеђ?

6.3.2006.

Трпеза на сред њиве

Сједам за скромну трпезу: комадић погаче,
расјечена главица црвеног лука, немарно,
скраја, отченуто парче руменог сунца.

Све блиста празничним сјајем. Чекам
жена да ми приведе умивене синове да их
цјеливам, па да и они сједну за трпезу.

Призивам Бога (да кога бих другог у ово
мутно вријеме које траје од Постања)
да благослови трпезу и љубав на Њој што буја.

Одједном, тишину разломи тутањ. Уз топот
дивљих коЊа и звекет оклопа и штитова, стигоше
војници из памћења и бахато посједаше за трпезу.

За Њима, гле, лаки као срне, лукави као звијери,
с каменим сјекирама високо изнад глава,
прилазе трпези ратници из дивљег племена.

Убрзо затим, ето копаља са сјевера, топуза
са истока, лукова и стрелица са југа, топова
са запада - ето хорди које носе главе наших предака.

И од моје трпезе, на сред родне Њиве, не оста
ништа. Погачу и лук згњечише коњска копита,
румен оног парчета сунца изгуби се у прашини.

А ти, из чије куће с друге стране потока диже се
стуб плавичастог дима, гледаш и смјешкаш се,
не слутећ’ шта ће с твојом трпезом сутра бити.

Варава, један поглед на чињенице

Кроз све ове вијекове неки оптужују Вараву,
мада је у Његову кривицу тешко упријети прстом;
крив је онај који је подлегао притиску руље
и умјесто Њега изабрао Другог. Првог, заправо.
Ако се ствари поставе на своја мјеста, можда ћемо
доћи до непобитне чињенице да крива је руља,
а на обичном грешнику није да суди о томе
колико је и да ли је крив онај који вјерује руљи.

Дотле Варава, без имало гриже савјести, лута,
блудничи, опија се и свуд унаоколо приповиједа
(онима који још желе да га слушају, а има таквих)
да он нити је лук јео ни лук мирисао (тако говори,
и зашто да му уљепшане ријечи стављамо у уста?)
И још томе додаје: Да не бијаше оног Другог,
Првог заправо, питање је да ли би ико знао
да је овим свијетом ходио некакав Варава?

9. 3. 2006.

Суштина лета

Тек када се на земљу спустимо,
спознамо суштину лета.

Под собом кад више ништа не видимо,
осјетимо шта нам висина значи.

Крила кад нам под бором смола слијепи,
схватимо какав нам замах треба.

Да нема тих болних приземљења,
не бисмо ни знали шта је жудња за летом.

Између среће и несреће

Човјеку који не може да разлучи срећу од несреће,
срећа није ни потребна, баш као ни слијепцу
одраз прозрачног јутарњег плаветнила у језеру,
или пчели прекрасан цвијет без поленовог праха.

С том мишљу, лица избразданог недоумицама,
излазио је снужден сваког јутра из спаваће собе,
као осуђеник на доживотну робију из ћелије,
са главом у осињаку питања обраслих густим трњем.

Срећа ли је или несрећа што сам се и јутрос пробудио?
Ако је срећа, смијеши ли се мени или неком другом?
Ако је несрећа, ко преда мном обара збуњени поглед
да прикрије жалост што опет сам закорачио у јутро?

Зри дан као илињаче усред љета; пљуште питања:
Да ли је за мене срећа или несрећа то што је волим?
Да ли је за Њу несрећа или срећа што вољена је?

Има ли границе између љубави и равнодушности?

Узалуд тражећи одговоре, урања у бесмисао ноћи,
у кревет пун игличасте несанице и немирних снова,
мислећи и даље да срећа и не треба ономе ко не зна
да је разлучи од несреће, нераздвојне јој посестриме.

Празнина

Из себе када изиђеш, мој брате по несаници,
остане ли празнина тамо гдје си био?

У себе када се вратиш, мој брате по тјескоби,
остане ли празнина негдје изван тебе?

И у којој празнини, кад за то дође вријеме,
тебе да тражим, мој брате изгубљени?

Тиктакање

Доскора нисам чуо
уједначено тиктакање
часовника на мојој руци,
на зиду у дневном боравку,
на звонику саборног храма.

А сада...
А сада...

Раније нисам примјећивао
грозничаву јурњаву казаљки
на будилнику у спаваћој соби,
на старом часовнику у центру града,
на скривеном небеском хронометру.

А сада...
А сада...

Сасвим обичан дан

Ближио се крају сасвим обичан дан
у коме се баш ништа није догодило.

Ни птице нису летјеле на југ,
јер била је средина топлог прољећа;

ни муње нису парале небо,
ни грмјело није, јер био је сунчан дан;

ни изненадни гости нису долазили,
јер свако је био заокупљен својим послом;

ни телефон ниједном није зазвонио, јер нико
није осјетио потребу да с Њим поразговара.

Дотрајавао је дан у коме се ништа није десило
кад из дворишта је у кућу пренио свој немир.

Пришао је сточићу с неколико боца
и наточио гутљај ракије од дрењака.

Прозору кад приближио се с чашом у руци,
под лијевом плећком осјетио је оштар врх леденице.

Одлазак пријатеља

Томе више нема ништа да се дода.

Смрт је покуцала на твоја врата,
ти ниси имао снаге да устанеш,
али неко се нашао да их отвори,
и она је равнодушно ушетала.

та би томе још могло да се дода?

Не дотичући под, пришла је кревету,
погледом змије која опчињава жабу
испила танани пламичак из твог ока,
и шапатом те позвала да је слиједиш.

Томе, заиста, нема шта да се дода.

Коначно

Добро је што се све, ипак,
прије или касније оконча.

И дан млад што се роди,
и ноћ с грашкама росе на челу;

и срећа безгранична,
и посестрима јој туга;

и удах прољећа прозрачног,
и издах јесени тморне.

Све се кад тад оконча,
само је смрт безвремена;

у својој бесконачности,
само је она коначна (?).

 23–24. 9. 2005.

Прерана јесен

Око то не види, уво не чује,
по укусу презрелих трешања
то се не може осјетити,
али ја знам - ближи се љето.

Свуноћ је падала киша
и од јутрос непрестано киши,
облаци су прекрили небо,
али ја знам - ближи се љето.

Па зашто се онда, док љето
тихо дише у свакој пори,
уз злобан кикот који леди крв,
из мрака прикрада прерана јесен?

Тренутак истине

Посљедњи замах крила
за посљедњи лет.

Стакласте висине
спласнуше у очима

и из Њих двије бијеле
голубице полетјеше.

Прекиде се нит даљине
између кљуна и сванућа.

Дођи, узми месо

Пркосим ти, ево, с врха пирамиде
коју градих, смјерно, цијелог живота,
дођи, узми месо, кости, крв, утробу,
а душу остави, она ти не треба.

Ти, којој је живот, несрећнице мрка,
храна без које си олупина празна,
ти, која у смрти посластицу тражиш,
разјапи чељусти, чекам те на врху.

Грицкај све по реду, почни од темеља,
заслади се сваким блоком пирамиде,
или све одједном, са мојим тијелом,
прогутај у трену, као ала жртву.

Покрцкај све редом - вратне пршљенове,
па чеоне кости, цијелу лобању,
ребра у којима Евин ген дрхтури,
само душу немој, она ти не треба.

Нека душа проста, ко вучица гладна,
као удовица у својој осами,
похрли пустињи, ништавилу, магли,
или ка бескрају - да спозна истину.

Шта у мени тражиш

Шта у мени тражиш, голубице Њежна,
свог или мог црва, суштину трајања?
На твој гугут, мила, ко ли се одзива,
одјеци празнине или топот срца?

У сјећању моме, госпо ништавила,
дружбенице муња, магле и облака,
тражиш ли наслаге умртвљеног бола,
или можда крило сјетне голубице?

Зар у истој вени, у дамару истом,
с голубицом плавом, симболом освита,
у истоме часу може да се нађе
госпа ништавила, посестрима таме?

И, коначно, шта ја сам у себи тражим
измеђ’ голубице и госпе од бола?
Зар и Њима самим није претијесно
у оклопу који пулсира празнином?

Цвијет, дјевојчица

Цвијет који се расцвјетава

Цвијет који се расцвјетава,
није ни цвијет ни пупољак.

Онако распрснут,
губи савршенство пупољка.

Без боје и мириса,
нема дражи цвијета.

Од цвијета који се расцвјетава
треба окренути главу.

И не гледајући га,
осјетићеш кад се расцвјетао.

Дјевојчица посматра цвијет

Као да је управо сишла с илустрације
старог издања Андерсенових бајки,
дјевојчица на ливади чучи крај цвијета,
док јој се у очима љеска небеска плавет,
прошарана облачцима румених латица.

У часу док танане нити својих мисли
уткива у језгро мирисне крунице,
озбиљна као мајстор који поставља сљеме,
ништа око себе не види и не чује,
ничега на свијету осим тог цвијета нема.

Из Њених широм отворених очију
излијећу пчеле, бумбари и лептирови,
на Њен зачуђен, анђеоски поглед,
залуд кидишу одсјеви сунчевих зрака
и замаси крила распјеваних птица.

Док разговара с цвијетом на ливади,
дјевојчици израстају шарена крила,
па онда с пчелама и лептировима
кружи над латицама, над живим извором,
све док не уплови у свој зачуђен поглед.

Птица која пјева

Птица која пјева
у крошњи прољетне липе
не мисли о животу и смрти
(можда?).

Док умире,
онај који слуша птицу,
не мисли о животу.
Ни о смрти (можда?).

Мисли како пролазно је све,
осим тог тренутка
и осим птичије пјесме
у томе часу (можда?).

Док пјева,
птица не мисли
на оног који умире
(можда?).

Дјевојчица разговара са птицом

Њих двије се савршено добро разумију:
птица на врху стабла израслог до другог спрата
и дјевојчица која вири кроз балконску ограду.

Гугуче птица нешто што нико не разумије;
Да, баш је лијеп и плав овај прољетни дан,
гугуче дјевојчица гледајући птицу право у очи.

Цвркуће дјевојчица нешто што налик је
птичијем пјеву, цвркуће радосно птица
нешто што налик је гугутању дјевојчице.

Боже, буди милостив и не дозволи да орао
слети на стабло на коме је распјевана птица
или да неко одрастао изиђе на балкон.

Јер, Њих двије - дјевојчица која учи прве ријечи
и птица која с усхићењем учи говор дјевојчице -
савршено добро се разумију само кад су саме.

Дјевојчица призива кишу

Уплиће бистар поглед у облачак,
мањи од чуперка Њене косе.

У очима дјевојчице на балкону
шире се зјенице као плаве жеље.

У жедној балконској жардинијери
мушкатле млохаво опустиле лишће.

Дјевојчица погледом развлачи облак,
призива кишу да освјежи цвијет.

Дјевојчица бере цвјетове

Са хаљинице од небеског лана,
добијене за други рођендан,
дјевојчица бере цвјетове -

румене, љубичасте, розикасте,
боје маслачка и бијеле раде,
посуте прахом с лептирових крила.

Напунила руке, очи, мамино крило,
а они и даље цвјетају и расту -
по хаљиници и Њеном насмијаном лицу.

Отуда их лепрш у стихове носи,
одакле их она, пламом из зјеница,
у гугут враћа: Моје ћеће... Моје ћеће...

25. 9. 2005.

Кад дјевојчица једе јагоде

Прво се зацакле у зденцу очију,
а онда мала црвена сунца
засвјетлуцају на Њеним зубима.

Кад дјевојчица једе јагоде,
љето нарасте до зенита,
до украса на грудима ведрог дана.

Јагоду кад дјевојчица
јагоди својих усана приноси
и осмијех јој постаје румен.

Кад једе јагоде дјевојчица,
нико се не окреће према птици
која небом проноси цвркут.

8.10.2005, у 22,20

Трења у оку дјевојчице

У дубоко око дјевојчице
улепршала расцвјетана крошња
трешње са осунчаног брежуљка.

У лахорастом облачку цвјетова,
у зачуђеном погледу дјевојчице,
рој пчела понире у знатижељу.

Већ видим како на прагу љета
у успламтјелом оку дјевојчице
свјетлуца мноштво црвених звијезда.

11.10.2005, у 11,10

Кад дјевојчица љуби мајку

Усне у којима трепере
руј јабуке и одсјев сунца
дјевојчица Њежно приноси
мајчином озареном лицу.

Стапају се флуид небеса
и свемоћне силнице земље,
дубоки искон океана
и божански бескрај љубави.

Кад дјевојчица љуби мајку
сунце на тренутак застане
на сред зачуђеног неба и
огледне се у Њеном оку.

15. 10. 2005, у 13,50

Ово је требало да буде

Ово је требало да буде обична пјесма
о дјевојчици којој је испао први зубић,
али - када је она крезубим смијешком
засула зачуђен свијет око себе,
као трешња првим цвјетањем прољеће,
стихови су се једноставно распршили.

9. 3. 2006.

Спавај, дјевојчице

Спавај, дјевојчице. Лептир слијеће
у твој румен сан. Спавај, дјевојчице.
У твом пространом сну има мјеста
за рибе које пливају по облацима,
за птице које зобљу сунчеве зраке
по дубоким ријечним вировима,
па и за пчелу која те боцнула у усну
док си прије сна јела лубеницу.

Спавај, дјевојчице. У твој плави сан
сјатиле се звијезде и још остало мјеста
за будућу дјецу твоје будуће дјеце.
Спавај, дјевојчице. Ко у твом сну
не нађе свој миран сан, ни другдје
неће наћи срећу. Спавај, дјевојчице.
Оно што не стане у твоје снено око,
ко зна да ли ће икад да (о)сване.

9 - 11. 3. 2006.

Завичајне

Јулска ноћ пуног мјесеца

На сред села
жуборав слап свјетлости.

Свуд унаоколо
сребрн прах мјесечине.

Љетни дан у родном селу

Путеви, углавном, воде према гробљу.
Ни дашка вјетра. Врело небо пало на село,
као птица сломљеног крила на прашњав друм.

Мајка нешто тражи по дворишту и тешко дише;
не знам да ли то шиште Њена ослабјела плућа
или траву реже псик змије која се приближава.

Мук у коме ни птице немају воље да се огласе.
Утихнуо и жубор поточића испод дотрајале куће,
ни крава нигдје да рикне, ни овца да заблеји.

Љетни дан у родном селу некад је био другачији:
сунце се осмјехивало са блиставе оштрице косе
коју је отац претходног дана објесио под стреху.

И у том бљеску косе-хранитељице живот је бујао:
за пуном трпезом радосна лица знојних посленика,
а около смијех дјеце, увијек жељне разуздане игре.

Мајка хитро износи зготовљена јела, а отац,
без имало пријекора у гласу, опомиње жетеоце
да пожуре, јер - могла би киша, никад се не зна...

Данас љетни дан у родном селу протиче у тишини.
Отац, из гроба, стражари над гробовима синова,
и чека мајку да им донесе жетелачки ручак.

Дједова крчевина

Она крчевина, што твој је отац, оче,
од шуме оте да макар о Божићу
на трпези врућа погача замирише,
сва је у непроход корова зарасла.

Сваки залогај благословене оранице,
што некад се из тек преврнуте бразде,
на раном прољетном сунцу прометао
у обожен дух тежачког жуља и душе,
давно је нестао у незаситим устима
разгоропађене бујади и дрчног драча.

И ено сад, оче са земљом сједињени,
под оронулим стрехама усамљених
и по пустим дрвљаницима разбацаних
коса, мотика, плугова и трнокопа,
много више него што их је икада
на дједовом и твом кућишту било.

Ал’ руку и мушке снаге нема, оче,
да на коров по дједовој крчевини
кидишу онако као што ратници
послије побједе на своје жене
жељне Њежности копља устремљују.

Стазе у Његотини

Нема човјека који Његотину
неће понијети у сјећању,
ако га само једном у овај крај
нанесе пут или се дјетињству враћа,
јер у овом брдовитом селу
на свакој стази, чак и оној
која је ужа од нити наде,
оштри камен чека ножни прст
да у прашини остави један
а на себи понесе други ожиљак.

Походили су Његотину
пријатељи и непријатељи,
препредени трговци и освајачи,
видовњаци, врачеви и преваранти,
порезници који су глобили
и откупљивачи који откуп
ни лијепом ријечју нису плаћали,
и сви су са псовком одлазили,
носећи ожиљке на ножним прстима
и проклињући камење по стазама.

Само они који су у Његотини рођени
и по Њеним посним Њивама и утринама
голотрби и босоноги за овцама скакутали,
само они који су с Њених потока
воду пили и у Њој се ведри огледали,
давно зарасле ожиљке на стопалима
од урокљивих очију љубоморно чувају,
јер без Њих, без тих ожиљака, сличних
жилама кроз које кола врела крв,
не би имали дјетињства ни завичаја.

Завичајна шума

Баш смо се отуђили,
шумо завичајна.

Ти остала своја,
ја постао ничији,

па како да се сретнемо
у твојој невиности?

Баш смо туђи једно другом,
шумо мога дјетињства.

 Клупе, падине Борја,
  јутро 6. августа 2005.
  (на путу за Београд)

Гробље у парлозима

На бријегу са кога се види седам планина
расцвјетава се мало парлошко гробље,
а около је све мање кућа из којих се дими.

Одатле се моји ближњи, који за живота
нису имали времена за предах, диве плавети
што за ведрог дана зрачи из вијенца планина.

И диве се поетичности Њихових имена:
Борје, Влашић, Овтек, ломни Узломац,
Козара, Мотајица, заљубљени Љубић.

На бријегу гдје отац и сада ситно реже
дуван који потајно узгаја страхујућ’ од власти,
заискри сунце на оштрици Његове бритве.

У облачку сличном прамену мајчине косе,
који вјетар наднесе над гробље у Парлозима,
видим капљице зноја тихо отишле браће.

До брешчића са кога се у ђурђевско јутро
погледу подаје седам планинских цвјетова,
у коров полако урастају кривудаве стазе.

Лађевац

Тамо гдје је данас очев гроб
некад су можда сидрене лађе.

Ту на море ништа више не подсјећа,
а и мог оца све рјеђе спомињу.

У Лађевцу се лађарима изгубио траг,
као што ће се и сјећање на нас угасити.

Лађевачка ријека

Некад је то вјероватно била ријека,
а сад је потоку остало само име.

Надру сјећања као освајачке хорде,
заталасају се низ Лађевачку ријеку.

Иза дивље поплаве остану само острвца
с којих свјетлуцају златна зрнца дјетињства.

Уз велики поводањ - ооој! - вода однесе све,
огњишта, путеве, мостове, засијане Њиве.

Остаде само давна бакина прича о ријеци
и остаде поток дјетињству тек до кољена.

Миклеуша

На маргини писма Милоша ајиновића из Аустралије

Можда су и над њен утихнули жубор,
за суша које су пржиле љетину и снове,
о штапове дубоко заривене у муљ,
вјешали ракове да под врелим сунцем
скапавајући зуре у танак цурак,
не би ли се Господ на њих смиловао
и послао кишу својим миљеницима.

Миклеуша одавно, и кад није суша,
све тању бистру нит кривудаво вуче
између посних Њива и шумарака,
уткивајући шапат у жиле грабова,
обрасле мојим сјећањем на дјетињство,
а ја се и данас, кад дођем у завичај,
питам ко рјечици и зашто даде то име.

Зри љето у отврдлом лишћу репушине,
зуји бумбар у цвасти кантариона,
мирис пшенице из снопља у крстинама
мијеша се с мирисом пожњевене ражи,
са дјетињством понесеним из завичаја,
а Миклеуша све тананији шумор
уткива у плавет сна над крошњом бријеста.

Стражички вис


Стражаре испод Стражичког виса
витки храстови и пропињу се
да виде златним прахом посут врх
све од изласка па до заласка сунца.

О, како је некад Стражички вис
висок и моћан био, како је
подупирао небеску плавет
и раздирао мрке облаке!

А онда је, у мом дјечачком сну,
гавран из десетерачке пјесме
с највише тачке Стражичког виса
однио камичак боје коњског ока.

Од тада Стражички вис је нижи
за висину оног каменчића
који и сад понекад засвјетлуца
у кљуну гаврана у сан кад ми дође.

Хиљаду лијепих лица

Неизговорена ријеч

Она ријеч - сјећаш ли се - кад падао је снијег,
што остала је неизговорена пред твојом капијом,
она ријеч што прогутао је повик твоје мајке
са освијетљеног широм раскриљеног прозора
док држао сам твоју врелу руку у својој
и врхом језика скупљао пахуљице са твог лица,
та давна ријеч што ми се и ноћас у сну јавила -
да ли је још у твојим устима или у твом сјећању?

Причао ми је једном један мудри пустињак,
који је дневно саопштавао само по једну мисао,
тврдећи да су неизговорене ријечи исто што и
сасушене латице које опадну чим замиришу,
да само неизговорена ријеч никада не умире
и да прикривена у души сопственог бића
чека да се отвори пред оним ко за Њом трага
или у сјећању онога ко је није изговорио.

Снијежило је - сјећаш ли се - по крововима,
стази, још неопалом лишћу и нашим уснама,
а ја сам те питао... и ти си отворила уста
у часу кад твоја мајка раскрилила је прозор...
Али, чему све то сада и коме треба одговор,
јер снијег одонда никад онако не пада,
а трагачи за неизговореним ријечима постали су
ријетке звјерчице које не знају заобићи замке.

Исто овако падала је киша

Све се то нама једном већ догодило,
у овом или неком другом животу, не знам,
само знам да исто овако падала је киша
и да сам гледао твоје неспутане груди
под мокром хаљином од памучног платна.

Не знам да ли смо то били баш ти и ја
и гдје су се криле боре што нам мрежају лица
док сада на станици чекамо градски аутобус
и надстрешицом заштићени од пљуска гледамо
како се шугав псећи пар на киши пари.

Памтиш ли, исто овако падала је киша
кад далеко од себе бацили смо кишобран
и обоје, зарањајући у ружичаст облак,
знатижељно гледали шта под собом скрива
твоја хаљина од танког памучног платна.

Ево аутобуса. Додај ми кишобран
и узми торбу с поврћем са пијаце.
Пази да не угазиш у блатњаву локву.
Држи се за рукохват да се не оклизнеш...
... А тада, исто овако падала је киша.


Несанице

Како су биле кратке те наше несанице.
Цијеле зимске ноћи тражимо по кревету
просуте пољупце и варнице из вреле крви
распршене свуда по бескрају наших тијела,
трагамо за смислом који све дубље тоне
у гротло без дна пуно неутаживе жеђи,
а дуга ноћ промине као бљесак комете.
О, како су биле кратке наше несанице!

Како су сада дуге те наше несанице,
како су монотоне, ломне и костоболне.
Треперава љетна ноћ не жури своме крају,
а из мрачних углова или испод кревета
смијехом хијене пркоси несаница,
разголићује и грицка наше успомене
и пред нас баца Њихове оглодане кости.
О, како су сада дуге наше несанице

Она није код куће

Узалуд звоним; она није код куће,
одлепршала из чауре лептирица
и сад је негдје далеко од себе,
још даље од мојих мисли.

Узалуд звоним; одговор празан
из празне куће извлачи се
кроз кључаоницу која се никад више
неће подати кључу да је оплемени.

Узалуд звоним; ни звук звона
одавно није усклађен с откуцајима
мог срца које ме наивно издаје
и које ће убрзо почети да ми се смије.

Узалуд звоним; она није код куће,
извила се у дугин лук, у клицу свјетла,
у зрнце сна, у плавичаст бљесак,
а љуштуру оставила оном који звони.

Шумарак у коси

Јутарњи повјетарац
узбуркао лице извора,
па она, плавља од неба,
прозрачнија од истока,
с пелудом сна у оку,
не може да се огледа,
и зато у коси носи
разбарушен шумарак.

Касно

Недоречен,
међу твојим прстима,
а истини окренут.
Касно стигох.

И сада: могу ме
и бичем и временом,
али никад у твоје мисли
недотакнут.

Тренутак тијела

Стоноге се кроз крв провлаче,
додир сваке ноге нови је зов.

У капиларе се чежња увукла.
Дозива.

Постаје тијело бесконачно.
Стотину бикова да га гази,

стотину нових капилара да отвори,
па опет зов.

Пахуљица, латица, облачак

Тада је на твој пупак,
као пахуљица на трепавицу,
слетјела латица моргања.

Било је зрело прољеће,
вријеме цвјетања нара,
доба кад слатко се љуби.

А сад, гле, с твојом косом,
попут лептира с цвијетом,
стапа се паперјаст облачак.

 25. 9. 2005.

Љетно јутро на мору

Ничег ту нема романтичног.

Галебови с криком стрмоглаво слијећу
и сурово кажњавају сваку рибу
која се дрзне да изрони до површине
да би макар начас била ближе сунцу;
птице често прекидају заносни цвркут
и халапљиво гутају бубе које су
похитале да се напију јутарње росе
прије него што закораче у несигуран дан.

Ничег ту нема романтичног.

У суровој борби за живот љепота бљесне
тек кад ми пред затвореним очима сване
једно давно љетно јутро на морској обали,
када си, с неотресеним пелудом сна на лицу,
држећи ме за руку, стопалом боје меда
у влажном пијеску миловала шкољку
коју су те ноћи таласи и мјесечина
у љубавном заносу родили за тебе.

Ванматерично зачеће

Лак дашак мисли о теби, кад бијах млад,
дотаче тек зачет пупољак јутра
и расцвјета се стих, плав као небо.

Злаћан прах полена с твојих трепавица
оплоди мој поглед расут по твоме лицу
и разлиста се пјесма у зеленоме оку.

Из мисли на те мисли, ноћас, у недоба,
у празнини, ван космичке материце,
заче се нешто хладно, и топло у исти мах.

24.9.2005.

Хиљаду лијепих лица

Кад кажем волим,
та ријеч увијек има ново значење.

Зажубори,
кажем ли да волим поток у завичају.

Обасја све,
када ми у ноћне мисли бане са сунцем.

Заплави се,
Њоме кад помилујем ведрину неба.

Разлиста се,
чим дотакне прољетно цвјетање.

Затрепери,
уз Њу твоје име шапнем ли,

и пуним смислом
Њежно ушушка спокојно ми срце.

Јер, (моје) волим
има хиљаду лијепих лица.

На Растку објављено: 2012-05-25
Датум последње измене: 2012-05-25 20:21:32
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује