Пројекат Растко

Ранко Павловић

Пјесников прах

пјесме
2008

Уредник електронског издања на „Пројекту Растко": Тамара Лујак  

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

Ријечи

Нестрпљиве ријечи

Сузу новорођенчета сам у перу имао,
нисам смио написати тестамент до краја.
  196...
Шта учинити када у свечаној тишини,
крај одра или у Академији наука и умјетности,
навре рој ријечи на врх спутаног језика,
као кад губар навали на младо храстово лишће
у рано прољетно јутро, пошкропљено росом?

Попут зрнаца кукуруза која се распрсну
у прамичак магле, грудвицу облака, јагњеће руно,
оне би да у хору прасну, да из уста излете
и распу се по тишини као латице трешње
по воћњаку кад гране протресе дах повјетарца.

Шта с њима тако нестрпљивим да чини човјек
коме свечана тишина одзвања у бубњићима
и празнину чини још празнијом, јер само
у несавладивој ријечи налази смисао,
у њеном пупању, цвјетању и распрскавању?

Небеска слова

Шта су друго звијезде
него слова којима Створитељ
исписа Књигу Васељене?

Читај, о зачуђени,
док томе је вријеме,
небеска слова редом.

Једно по једно сричи,
у ријечи их плети,
у њима свој одраз тражи.

У почетку бијаше
једно једино Слово,
једна Звијезда, самотна.

А долази тренутак
кад ће у једно Слово
све опет да се врати.

Варљив је звјездани сјај
и зато, о изгубљени,
трагај за својим Словом.

Обнављање ријечи

Када из своје прапостојбине,
из човјекове несигурне мисли,
неприпремљена за суровост живота,
падне међу увијек гладне и жедне људе,
као ждријебе из мајчине утробе на ледину,
ријеч избезумљено гледа шта се око ње збива.

Увијек гладни и жедни људи
зачас из ријечи исисају сок и крв,
стргну за себе с њеног лица осмијех,
оглођу с ње кожу, крвне судове, месо,
као што пси оглођу у јарак бачену кост,
и брзо је напусте, јер таква им више не треба.

Далеко од људског ока и ума,
с извора до кога ријетки стижу,
оглодана ријеч усркне саму себе
и из ње одмах нови изданци тргну,
па се усправна врати међу гладне и жедне,
без којих она не може, као ни они без ње.

Пљусак

Из крошње ораха,
из небеских кошница –  
сипа пљусак ријечи.

Погађају тјеме и очи,
ударају о чеоне кости,
таложе се по раменима.

Како се заштити од њих?
Како умаћи онима које
у себи носе капљице отрова?

И, како препознати праву
и намамити је да слети
на испружен длан?

Јутро; двије ријечи

Прво се на хоризонту, у кљуну птице
коју може да види само скривено око,
појавила једна ријеч, слична залогају
што ће ускоро нестати у разјапљеним

устима гладног голуждравог птића,
а мало касније, у зрачку излазећег сунца,
прије него што се утопио у капљици росе
на латици различка, бљеснула је друга.

Онда је она прва, као кад заљубљен паун
хрли ка пауници, или као кад поносан
тетријеб прилази освојеној драгани,
у загрљај страсно примила другу ријеч.

Затим су се, попут густих пахуљица
на бадње вече по уснулој шуми,
на нас почеле да спуштају латице ријечи
– из нашег сјећања, са јутарњег неба.

Ништа

Првом читачу, Младену Шипки

На врх јаблана: птица.
Небо јој до кољена.
У кљуну: ријеч.

Доље: страшне очи.
Доље: зли језици.
Доље: понор. Ништа.

Укус ријечи

Изговориш ријеч нож
и у оном лаком трепету
између језика и кутњака
осјетиш укус смрти.

Посјетиш свога зубара,
Повадиш све зубе редом,
али у устима и даље осјећаш
ледени укус смрти.

Замолиш потом хирурга
да ти стањи и издужи језик,
да га на врху расцијепи,
у рачву да га развије.

Шапнеш тад ријеч змија,
лед се истопи у устима,
у успавана чула ти навре
сладуњав укус смрти.

У мишијој рупи

Често ријеч побјегне
у мишију рупу.

А мишија рупа у грлу,
па ти не да да дишеш.

Хоћеш, знаш да мораш
нешто да кажеш,

али ријеч шмугне
у мишију рупу,

у твоје стиснуто грло,
у неизговор.

И онда, питаш се:
Чему ријеч и грло?

И – је ли то твоја ријеч
и чије је грло?

Покрет

Пред Величковићевим
цртежима у галерији Дацешин

Из покрета,
из своје коже,
искаче то
што снага је
Васељене.

Човјек ли је?        
Дрхтај ли је?
Привид ли је?
Све то је,
и још више.

Из себе скаче,
звијезду своју
да пронађе,
у Ријеч своју
да закорачи.

Неизговорена ријеч

Она ријеч – сјећаш ли се – кад падао је снијег,
што остала је неизговорена пред твојом капијом,
она ријеч што прогутао је повик твоје мајке
са освијетљеног широм раскриљеног прозора
док држао сам твоју врелу руку у својој
и врхом језика скупљао пахуљице са твог лица,
та давна ријеч што ми се и ноћас у сну јавила –
да ли је још у твојим устима или у твом сјећању?

Причао ми је једном један мудри пустињак,
који је дневно саопштавао само по једну мисао,
тврдећи да су неизговорене ријечи исто што и
сасушене латице које опадну чим замиришу,
да само неизговорена ријеч никада не умире
и да прикривена у души сопственог бића
чека да се отвори пред оним ко за њом трага
или у сјећању онога ко је није изговорио.

Снијежило је – сјећаш ли се – по крововима,
стази, још неопалом лишћу и нашим уснама,
а ја сам те питао... и ти си отворила уста
у часу кад твоја мајка раскрилила је прозор...
Али, чему све то сада и коме треба одговор,
јер снијег одонда никад онако не пада,
а трагачи за неизговореним ријечима постали су
ријетке звјерчице које не знају заобићи замке.

Потурена ријеч

Као кукавица јаје у туђе гнијездо,
тако неко може своју ријеч
на врх твог језика да потури.

Зато, никад не отварај уста
док не будеш сасвим сигуран
да у њима су само твоје ријечи.

Подметнуту ријеч испљуни,  
као што домаћица, с гађењем,
из куће избацује угинулог миша.

Сигурност опстајања

Из камена станца исклесана,
на оштрим врховима сугласника одњихана,
ријеч не воли бахатост самогласника,
ту разбашкареност у туђој тјескоби.

Срж своје мисли и срчику душе,
све бјежећ' од равнодушја самогласника,
ријеч гнијезди у треперењу сугласника,
у њима налазећи сигурност опстајања.

Затурена ријеч

Не треба очајавати, кажеш сам себи,
што се негдје затурила ријеч –  
једина којом се пјесма завршава.
Има ријечи, пролијећу мислима,
као варнице из подстакнутог бадњака
роје се око примиреног пера.
Али она без које пјесме нема
данима је неухватљива пастрмка
међу облуцима планинског потока.
Мота се око мамца варалице,
дирка га затвореним устима,
али никако да загризе.
Не очајавај, тјешиш сам себе,
можда је тако и пјесник Тисе
крај мирне ријеке тражио ријеч.
Уосталом, кад ненадано искрсне,
можда из мртваје или плићака,
неће ли све постати бесмислено?
Јер, питаш ли се, коме треба пјесма
у којој свака ријеч је на свом мјесту
и која не пати за оним чега нема?

Одбачене ријечи

Из згужваног папира,
баченог у угао собе,
извлаче се ријечи
са маглом из шумарка.

Неће да буду одбачене,
желе да их опет пригрлим,
да им вратим достојанство,
хоће да буду пјесма.

Не удовољим ли тој жељи,
дуре се и окрећу главу,
а када погасим свјетло
завлаче се у кревет и сан.

Умивене и насмијане,
прије мене пробуде јутро,
те бијеле лептирице
надлијећу мој радни сто.

Озарен њиховим сјајем,
бунован скачем из кревета,
журим да поново запишем
синоћ одбачене ријечи.

Снага ријечи

 Пјесма коју је започела Ева Рас

Чудило ме је да нисам и раније схватила
да је написана реч вреднија од изговорене...

Зачуђена пред снагом Слова и пред
Писмом које је превозно средство
људског ума, препуштено на милост
и немилост човјеку и његовој вољи,
тако је на новинској хартији
и у свом пробуђеном сну записала Ева Рас,
вјерујући, као што гладан вјерује у хљеб,
да све Ријечи потичу од Бога.

А неизговорене? А неизговорене Ријечи,
Ево Рас с три лица без иједног наличја?
Смијеш ли макар наслутити
каква је снага неизговорене Ријечи?

Енергија ослобођена цијепањем атома
ништа је према сили коју би изазвало
цијепање неизговорене Ријечи,
цијепање мисли и срца у коме се зачела
та сила која кружи нашим крвотоком
и истовремено виси над нашим главама,
пријетећи да се сваког часа стровали
у сопствену утробу, у саму себе,
и да затре клицу из које би могла
да изникне нека друга неизговорена Ријеч.

Без ње, те нове неизговорене Ријечи,
пријети опасност да одумре врста
која још вјерује да Ријеч и Буквар јесу
два свијетла лица истога бића.

А (не)написане Ријечи да нема, како рече Ева Рас,
зацијело не би било ни Псалтира ни Буквара.
РИЈЕЧ КОЈУ СУ ПОХОДИЛИ ПРЕЦИ

У шта си се то изметнула, несрећнице,
па те ни ми не можемо препознати,
мада смо од исте крви и истог меса?

Каквим си се то перјем окитила,
зашто си туђе хаљине по себи повјешала,
чијим то украсима своју љепоту квариш?

Тако накинђуреној, биједо од ријечи,
некако ти празно звучи негда лијеп глас,
па таква у пјесму никада нећеш ући.

Него, упристоји се, умиј се на извору,
заогрни се прозирним плаветнилом неба,
свој праг потражи, себи и у себе се врати.

Када то учиниш, дођи у Библиотеку,
на Књижевно вече или на Сабор бесједа,
па се са прецима лијепо наразговарај.

Очева ријеч у сну

Све чешће отац ми говори,
када као сјенка ушета у сан,
да моје срце куца убрзано.
Уморило се, каже, па брза,
као стари, дотрајали часовник.
А и ти си се уморио, каже,
па успорио корак, као казаљке
сата који нема смисла поправљати.

Много читаш, говори забринут отац,
и много књига кроз руке протураш,
а добро знаш да само једна је Књига,
па и њу до краја живота да читаш,
никада је, гладан, не би дочитао.
Када већ читаш, вели, наглас читај,
да ти и мајка усамљена понеку чује
сада кад јој је само Ријеч остала.

И ријеч понекад савлада умор,
безгласно шапуће очева сјенка,
па тражи срце које смирено куца
и уво у коме ће предахнути
као у брижном мајчином погледу.
А твоје срце пребрзо дамара,
ромори отац одлазећи из сна,
осмијехнут, као да се у живот враћа.

Мајчини ораси

Када је мајка мојим кћеркицама
доносила по прегршт сувих ораха,
они су звечали по храстовом столу
као све оне ријечи које она,
заузета кућним и пољским пословима,
никада није стигла да изговори
синовима што су брзо одрастали.

У језграма по столу расутих ораха,
још док су били клица из које ће
изнићи стабло с кога су убрани,
дозријевале су затомљене ријечи
које ће зазвонити у мајчином дару
и у грленом смијеху њених унучица,
обасјаних ведрином недјељног јутра.

Тиха као помисао на растанак,
мајка је на лицу боје орахове љуске
односила мир зачет у искону,
кћерке су крцкале и јеле орахе,
а станом и данас, када све се смири,
зазвоне неизговорене мајчине ријечи
које су се дуго гнијездиле у језгри.

Под окриљем стиха

Онај који пише поезију

 По скици са књижевне
вечери Ненада Грујичића

Онај који пише поезију
увијек има сигурно скровиште
за склањање од непогоде.

Напише стих, као човјек
што прави кров над кућом,
и сакрије се од невремена.

Наткрили пјесмом себе,
па своју и туђу чељад
заштити од мрзовоље.

Онога који пише поезију
стигне метафора, пронађе ријеч
топла као сјећање на љето,

баш као што ласта за гнијездо
непогрешиво открије стреху
под којом су срећни укућани.

Онај који пише поезију
никада није сам у својој самоћи
и никада му прсти и срце не озебу.

Стрниште

Пред сликом Ратка Лалића

Стрништем се котрљало сунце
и оставило траг измрвљене свјетлости.

У златан прах смрвило је срп
којим је мајка жела снове.

Блиставо лице огледало у коси
којом је по струнама жита свирао отац.

Стрниште је са моје завичајне њиве
одлелујало на сликарско платно.

Потом је, уснуло, са слике у галерији
долепршало у моју зачућену пјесму.

Мајка чита моје пјесме

Бануо сам изненада
у родитељску кућу,
некада пуну граје,
и затекао усамљену,
у године ураслу старицу,
с наочарима на носу
и с књигом у рукама.

Моја мајка, која је
између два порођаја,
из гугута својих синова
одгонетала тајну слова,
и за коју нисам знао
да воли књигу,
читала је моје пјесме.

Како сам био изненађен
и како сам био зачуђен.
Постиђен како сам био
што над сваким стихом,
прије објављивања,
нисам дуже бдио, да буде
смислен као мајчина ријеч.

Рука и оловка

Умори се покаткад рука,
онемоћа, задрхти,
склупча се на хартији
као шугаво псето крај прага.

Застане тад у њој оловка,
уплаши се да је из руке
превише сока усисала
у своје незајажљиве вене.

Из страха сукне пламен,
продре у извор снаге,
распрета спутане дамаре
и ватра обузме оловку.

Из њеног дрвеног оклопа
ижђикају вите младице,
из мождане сржи графита
оспе се рој варница.

И млада крв из оловке
закола уморном руком,
па обје, срасле у исто срце,
опет заиграју по хартији.

На крилима лептирице

У сутон,
кад мрак почне да гута углове собе,
изнад немирне оловке појави се ореол свјетлости.

Пред поноћ,
из пламена извије се бијела лептирица,
махањем крила разриједи таму и стопи се с њом.

Сутрадан,
на отиску раширених крила лептирице,
чист као капљица росе на латици, осване стих.

Дух пјесме

У пјесму, као у јабуку црвену,
уђе црв, па је грицка, грицка,
баш онако како вријеме глође
наш живот од дана рођења.

Док црв се у јабуци слади њеним месом,
а у животу нашем капљицама снаге,
у пјесми сочне ријечи ситни у залогаје,
слово за словом трпа у утробу.

Као што иза јабуке румен остаје,
иза живота прича јача од њега самог,
неуништив дух пјесме наткрили заборав
у коме се често изгуби пјесма.

Загубљена пјесма

Послије наступа Ненада Радановића
на књижевној вечери у Бањалуци

Шездесет пари ужагрених очију
нетремице гледа у збуњеног пјесника,
док, црвен у лицу, нервозно листа књигу
и тражи пјесму коју жели да прочита.

Пролазе минуте, мјесеци, године,
публика без ријечи стрпљиво чека,
а пјесник упорно преврће листове
и тражи пјесму која мора бити у књизи.

Зна, у надахнуће може да се закуне,
да је написао пјесму о сликама, али –  
гдје се затурила, куд су се изгубили
стихови о нијансама боја на пејзажима?

Око глава знатижељних слушалаца
хватају се слојеви сивкасте паучине,
а збуњени пјесник и даље листа књигу
тражећи бјелине којих нигдје нема.

Одједном из књиге испаде затурена ријеч,
пјесник је зграби и брзо стрпа у уста,
и салом истог тренутка зажубори пјесма
о дрвету које чека пјесника у завичају.

Трепет

Док треперењем испреда судбинску нит
(пупчану врпцу између Искона и Апокалипсе)
и омотава је око одсутних погледа
тридесетак посјетилаца у сали,

Стих спаја Ријеч Онога који ћути
с изданцима мисли зачетих у чуђењу
оних који у Пјесми препознају себе,
оних који у себи препознају Пјесму.

О, како је моћан и неуништив трепет
који могу да осјете само изабрани
и како је танана нит коју нико
и ништа не може да прекине.

Одједном, трепет се претвори у дрхтај.
Хоће ли и над мојом невиношћу,
пита се Стих загледан у даљину,
неко једном опрати нечисте руке?

Торзо у пјесниковом родном селу

Једанпут годишње дођу пјесници у њено село,
немушти и збуњени своје стихове да придруже
пјесми претходника која се извила у споменик.

Једанпут годишње пјеснике у њеном селу
дочека онолико радозналих дјечјих очију
колико их је некад било у једној кући.

Једанпут годишње она се лијепо очешља и обуче
да са својим синчићем дочека и угости пјеснике
у школи која носи име њеног славног земљака.

У отвору врата, наспрам сунцу, одједном нестају:
њена бујна пунђа, њене витке руке, њене ноге;
лијепа млада жена постаје посребрен торзо.

Пјесникињи до себе шапћем: Она је скулптура
која је само једном годишње, на Пјесников дан,
изложена погледима усхићених пјесника.

У овом пустом селу, кажем пјесникињи
која не може да прикрије сјенку љубоморе,
осталим данима нико је не гледа осим мужа.

А можда ни он, тихо узвраћа пјесникиња
у чијим зацакљеним очима полако се топе
зрнца женама прирођене љубоморе.

Трешња коју сам калемио

 Поводом "Шљиве” Ранка Рисојевића

Касни мај зрео као распукли плод трешње.
У завичају дочекују ме боре мајчиног лица,
које не примјећујем, и стабло драге воћке
изнад извора скривеног у високој папрати
са кога сам босоног косцима носио воду.

О, како је оронуло трешњево стабло,
колико голих суварака у његовој крошњи!
Само при сломљеном врху лагано се њише
неколико зелених грана с ријетким лишћем
и погдјекојим шувељивим плодом на њима.

Био сам сувоњав, зачуђен дјечачић
када сам на измаку те зиме из шикаре
донио ишчупано стабалце дивље трешње,
ископао рупу изнад извора и засадио га,
тужан што се одмах нису осули цвјетови.

Идуће године, кад прољеће је опчинило село,
гледајући шта отац чаробњак ради у воћњаку,
украо сам из снопића једну калем-младицу
и груменчић воска, па калемио своју трешњу
која ме за подужи педаљ већ била надрасла.

Како су, коју годину касније, били крупни,
румени и сочни плодови првог рода моје трешње,
а сад, док с мајчиног лица поглед преносим на стабло,
како су ситне и блиједе бобице које се једва назиру
и како међ’ њима свјетлуцају стихови о шљиви.

Пјесма у настајању

Десетерац у рачунару

Уносим у рачунар стихове народне пјесме
коју је некад уз гусле пјевао Филип Вишњић.
О, како је стиху са десет срца и десет душа
тијесно међ' чиповима без срца и душе!
Како у тјескобној самоћи металне кутије
болно цијучу спутане ријечи које су некоћ
пјевале у топлој утроби издубљеног јавора!
Има ли иког ко може измислити хард диск
на коме ће да трепере струне под гудалом?

Заметак

Ти би са мном сад да разговараш,
а још се ни из мисли ниси испилила.
Кажеш да све ово је бесмислено,
за живот да тешко је разлог наћи,
а хтјела би да будеш пјесма жива.
Отвори очи, окрени се око себе,
изрони главу из плодове воде,
погледај пупољке у којима бубре
и на буђење се спремају метафоре,
завири у душу оних који љубав
тек слуте а још је доживјели нису
и оних што чекају први плод утробе,
па онда говори о смислу и бесмислу,
пјесмо која пјесмом још ниси постала.
Ти би са мном да разговараш,
а не знаш шта би ми збуњена рекла
ни шта би од мене хтјела да чујеш,
ти пјесмо у ембриону метафоре.
Ослушни откуцаје заметка срца
у клици сопственог етеричног бића,
нека то буде сав твој разговорник,
а мене препусти мојим немирима,
пјесмо која још пјесмом постала ниси.

Пјесма у настајању

Пјесмо још ненаписана, вирни кроз прозор:
пада киша. Ухвати капљице у стих,
начини од њих бисерну огрлицу.
Пјесмо у настајању, ослушни шумор ноћи:
зри плод тишине. Метафором га одјени,
сакриј га од буке жедних насртљиваца.
Пјесмо која си тек клица, помириши пупољак:
у ружу се развија. У неспутану риму
упиј првотни мирис, само теби намијењен.
Пјесмо неиспјевана, завири ми у душу:
у њој ћеш себе наћи. Уђи у своје срце,
рашири бијела крила и у небо се вини,
тамо сачекај мене, јер сигурно ћу доћи
кад томе дође час. Томе час када дође.

Ахилова пета

Дуго је Ахилова пета пјесме била скривена
у етер распршене мисли, у праматерију
рањене душе, у прах мјесечеве свјетлости.
Дуго је невидљива Ахилова пета пјесме
заблудјелим одгонетачима људске душе
пркосила из насмијаних сунчевих пјега
расутих по безбрижним лицима дјеце.
Онда је сатрап из скрајнутог пјесмотвора,
написаног у доба ненаклоњено поезији,
одгонетнуо да се Ахилова пета пјесме
крије у започетом а ненаписаном стиху,
и потрага за тајном изгубила је смисао.

Пјесма из младости

Препознајеш ли се у овој пјесми,
ти пјесмо моја из младости?
Смета ли ти мисао која се,
као омча око осуђениковог врата,
стеже око устрептале метафоре?
Осјећаш ли како се око ове пјесме,
о пјесмо из моје младости,
омотава нит паукове пређе,
чвршћа од челичне жице
усјечене у затворениково срце?
О, како кроз крвоток ове пјесме
дамара твоја свјежа крв,
ти пјесмо моја из младости.
Стишај дамаре, обуздај страст,
примири се између стихова
пјесме која се још није расцвјетала,
јер ако не зауздаш распусну снагу,
ти пјесмо млађа од моје младости,
попуцаће ти сви капилари
и распрснуће се аорта кроз коју
у тебе шикља крв из наслова.

Стихови у пепелу

У савршеном нереду мирују стихови
на дну пепелишта изгорјеле библиотеке.
Изнад њих ни таванице, ни крова,
ништа што би их дијелило од неба.
Сад кад су се ослободили тијела,
из завјетног ковчега се ишчупали,
на окупу их држи само сунце
уз чије ће зраке похрлити у бескрај
да потраже оног који их је позајмио
од вјечности да би јој се и сам предао.
У ватри, својој посестрими, настали су,
у ватри, својој суђеници, распламсали се,
језгро ватре и сад у пепелу чувају.
У савршеном нереду изгорјели стихови
чекају у нову пјесму да се удјену.

Стих у апотеци

Тог старца само једном сам срео. У апотеци
тражио је лијек за главобољу. Само тад
чуо сам његов глас, а памтим га као да сам
цијелог живота само њега слушао.
Прашак за главу... да је бог убије. То је
рекао, ни ријечи више (шта би, уосталом,
имало још да се каже?), а звучало је
као да у свечаној тишини изговара
добро знан стих из псалма Давидова.
Знао сам тада да ћу написати пјесму
о стиху који старац изговара у апотеци.
И ево сад, послије много година,
у зимском предвечерју, међ' пахуљицама
које пркосно пролијећу крај прозора,
не дотичући моје промрзле мисли,
ево пјесме о старцу, са мојом
главом –  да је бог убије.

Пјесма, с првим снијегом

Ненаписане ријечи лелујаво слијећу
на листове неодштампане књиге,
као сњежне пахуље на бијелу шубару
у даљину загледане Ане Карењине.
Док се на шубари и прамену косе
што вири изнад ведрога чела
полако хвата бјеличаста копрена,
на страницама неисписане књиге
лепршаве ријечи се, једна за другом,
стапају у стихове зимске пјесме.
Кад шубара и прамен Анине косе
буду дио исте, непрегледне бјелине,
на страницама раскриљене књиге
назираће се тек исписани стихови
пјесме о снијегу што почиње да пада.

У истој књизи

Жена из стиха написаног
прије неколико вијекова
и жена из стиха који је
прошле године уклесан
у стамени здравац језика
среле се у истој књизи,
у истој пукотини између
прошлости и будућности.
Дуго се гледале жене
тражећи сродност међ' собом
и исту крв у стиховима.
Онда се, без трунка злобе
и без мрвице зависти,
у исти лик стопиле –  
једна постала лице,
друга њено наличје,
једна остала жена,
друга јој постала сјенка.
Онда она с наличја
у лице се прометнула,
а она што лице је била
сад је наличје ил' сјена;
није важно шта је која,
јер сестре су рођене.

Огледало, облак, јабука

У огледало, док гледам бору на челу,
усијеца се комадић неба иза прозора,
с облачком у облику размрскане јабуке
која је, презрела и сочна, пала крај главе
оног који је некад гледао своје чело без бора.
Из јабуке, неухватљив пралик бола,
упркос сили теже, узлијеће ка небу.
Да ли ће огледало, кад из њега ишчили
облак сличан јабуци која је научнику
објаснила смисао гравитације, смисао
којим пјесма спасава свијет од расула,
да ли ће такво огледало зрачити
одразом сопственог лица и да ли ће ишта
осим боре дубоко урезане у чело
остати да свједочи о њему и сунчаном дану?

На књижевној вечери

Стих је треперио над озвјезданим главама,
дуго, као што у сунчано јутро, послије
кишне ноћи, лелуја магла над долином,
а онда је, распршен у зрнца плавети,
збуњен упловио у њено модро око.
За њим је, знаном стазом, кренуо други,
па трећи. Међу благо растворене усне,
располућену вишњу отету од јунског сунца,
увукао се четврти стих, као гуштер
у пукотину стијене окренуте сунцу.
Друга строфа уплела је стидљиво ријечи
у влати њене косе, а трећа је завирила
у дубок изрез блузе од латица невена.
Четврта је као птица, као лептир, као сан...  
Кад публика је одједном нестала из сале,
остала је само она и остао је пјесник,
беспомоћно се отимајући модрини њеног ока.

У измаглици

Из магме сна, из септембарске јутарње
измаглице, израњају обриси стихова,
вире врхови планина око мог родног села.
Кад ће се у пјесму слити ти стихови
и ти планински врхунци – не назире се,
као што се ни наслутити не може
колико је високо небо над планином
и до које дубине камена станца сеже
коријен усамљеног бора на голом врху.

Пјесник и његова пјесма

Јутарњи кашаљ

Све теже дишем. Сужене бронхиоле
не дају ваздуху да продре у плућа,
у крви је све мање кисеоника,
па како онда тако изгладњела
разноси по онемоћалом тијелу
сјеменке слова и клице ријечи?
Прерушен у црвено крвно зрнце,
у трун хемоглобина жедног оксигена
као млад цвијет сунчеве свјетлости,
дубоко уроњен у сопствено биће,
покушавам да одгонетнем зашто је
поезија наклоњена грудоболнима.

Пјесници из прошлих времена

Ваши стихови, о пјесници из прошлих времена,
у ројевима, у гроздовима, круже око моје
зачуђене и за азур неба тананим нитима
паперјастих облака пришивене главе.
Претворени у ваздух пун разодјенутог озона
хране моја плућа незаслуженом посластицом,
да би одмах затим, кад небо се окрене ка сунцу,
да одраз свој потражи у двоструком огледалу,
сагорјелим гасовима пунили сужене алвеоле
и развлачили их до усијања и распрснућа.
Ваши стихови, о пјесници чије пјесме су
с усхићењем слушале задивљене даме,
прозује понекад крај нас, тромих и наглувих,
у времена на љепоту осуђених потомака.
Стихови ваши, о очеви наших озеблих пјесама,
кад их препознамо у мајчином осмијеху
и руменилу дозреле а неузбране јабуке,
дају смисао призивању благородне кише
кад засади почну да вену у нашим вртовима.

Пјесников прах

С јесењом кишом сипи Пјесников прах,
прије мог рођења развијан Васељеном.
Шкропи опало лишће притуљен сјај слова
која у измаглици обликују стихове.
Хоће ли из таме изронити неко
да макар стопалом по влажној земљи
Пјесниковог завичаја запише пјесму
у коју се стапа Пјесников прах?

Мото

Свуноћ је један давни стих облијетао
око лампе, око мојих разгорјелих мисли,
крилима лептирице пркосио пламену,
као некоћ његов творац изазову смрти.
Завиривао у дубину мојих зјеница,
астралним пипцима миловао моје чело,
небеским трептајима мрсио моју косу.
Расплињавао се густим нечујем ноћи,
увлачио у плавичаст дашак свјежине
што је са звјезданим прахом мјесечине
улазила кроз широм отворен прозор.
Примирио се тек када сам отежале капке
склопио испред распршених мисли,
испред лакокрилог грумена несанице.
Ујутро сам га нашао заспалог у гнијезду,
изнад кога ћу му од наслова подићи кров
и испод кога ћу посијати плавичаста слова,
да изникну стихови и расцвјетају се
прије него што отвори зачуђене очи.

Дим

Напољу зимско предвечерје. Снијежи.
У соби догоријевају крхотине љета,
а јесен стрпљиво, као гусјеница
огроман лист платана, патином нагриза
странице свеске раскриљене на столу.
Пишем пјесму. О минулој јесени? Љету?
О прољећу које је – док си дланом о длан?
Лепршају пахуље иза прозорског стакла,
капљу стихови у предвечерњу тишину.
Одједном – гле! – у свесци кроки куће.
Из нацртаног квадрата смјешкају се
врата с кваком и прозор с четири окна.
Над њима топао троугласт кров
из кога у небо протеже се димњак
с бакарним пјетлићем на врху да показује
из којих праваца дувају вјетрови.
Одмакнем главу и загледам се у цртеж.
Какав ми је то димњак, кажем сам себи,
из кога се не вијори плавичаст стуб дима
да укућане поведе ка недостижном,
па погледом и руком брзо тражим оловку
да стиховима ушушкам кућу.

Голубови

На књижевној вечери
пјесник замахује рукама
као сијач на њиви и просипа
стихове по сали и тишини,
баш као старац испред цркве
Светога Марка у Венецији
што је једнога давног љета
просипао једро зрневље кукуруза.
Зобљу слушаоци стихове
као голубови зрневље
на тргу поплочаном мермером
у спарноме граду мутних канала.
Кад понестало је стихова,
слушаоци залепршаше крилима
и одлетјеше с књижевне вечери
на неки други трг, у други град,
да зобљу слова неког другог сијача.

Мрвуљица сна

Свуноћ ми кроз раздробљен сан,
као неухватљива поточна пастрмка
измеђ' глатког зеленкастог камења,
кроз плавет у вир зароњеног неба,
хрлила у сусрет и брзо узмицала
ријеч потребна као нада остављеном.
Празнина у души, празнина у стиху
којим пред спавање хтједох да осликам
онај трачак бљедуњаве свјетлости
којим је мјесец кроз рупицу на ролетни
радознало виркао у моју собу и самоћу.
Мрва, мрвка, мрвичак, мрвуљак,
мрвољак, мрвељак, мрвичица,
мрвеж, мрвољица – баш низ без краја.
Трун, трунчић, трунак, трунчица,
па – мало, малчице, малкице,
малко, маличак – и тако редом.
Онда: ни колик' пјегица у шареници
разрогаченог ока радозналог дјетета.
Или: тања и од најтање нити која
умирућег дијели од прага вјечности...
У зору, кад пелуд сна стресох са себе
и широм отворих прозор у нов дан,
све те ријечи, клиске и бестјелесне,
згаснуше и сасуше се у прах.
Угледах тад како, држећи се за руке,
из зграде изиђоше мајка и кћеркица. 
Прије него што журно кренуше,
једна на посао, друга у обданиште,
дјевојчица протрља још снене очи
и стисну нешто палцем и кажипрстом.
Погледај, мамице, мрвуљица сна,
рече и показа невидљив груменчић
који је пронашла у углу ока,
а у празнину још неисписаног стиха
о нити мјесечине у мојој соби
ускочи свуноћ неухватљива ријеч.

Рана

Пјесник је написао пјесму
и њоме ранио срце.
Онда је написао другу пјесму,
на рану да је привије.
И ено сад и пјесме и ране,
једна без друге не могу.

Пјесник, пјесма и врт

Написао је пјесму и засадио врт,
чију раскош је сакрио оградом до неба.
Своју драгану је затворио у врт
и тихо јој, на уво, говорио стихове,
из дана у дан, из дана у дан, из дана у дан.
Љепоту као што су драгана, пјесма и врт
свијет до тада није видио ни чуо,
чак се и Творцу учинила недостижном.
Могле су да гасну звијезде и сунце да им
штедро дарује свој сјај, али срећу
у пјесниковом врту ништа није могло
да помути, све до часа кад дјевојка
упитала је пјесника: Зашто врт пуст је
и зашто је другима недоступан?
Кад други у врт би само вирнули,
плашим се да отишла би с њима,
одговори пјесник и с још већим жаром
настави да јој шапуће своје стихове.
Чим ријечи његове загрмјеше вртом,    
с цвјетова почеше да опадају латице,
драганин осмијех поче да се круни,
осу се са стихова слап златастог праха.
Пјесник тад поруши ограду и љепота
из његовог врта распрши се свијетом.
За њом крену драгана, за драганом пјесма.
У оном што више није било врт
остаде пјесник сам, јер сад кад пјесма
његова кренула је у свијет, коме је
још потребан њен напаћени творац?

Предвечерња шетња

Кренули смо у предвечерњу шетњу
моја пјесма и ја. Ободом града,
ободом шуме, танком линијом
која раздваја врвеж од тишине,
шетамо ушушкани мислима
које се око нас круне као у прољеће
латице с расцвјетале трешње
по очевом врту и мом дјетињству.
Осјећаш ли ову свјежину? питам
пјесму и тражим њене прсте
у румени која се осипа стазом.
А ти? узвраћа питањем и мјери
колико је сваки мој нови корак
краћи и несигурнији од претходног.

Затвореник и ружа

На књижевној вечери Драгана Колунџије

Умјесто у ружу, затворен у дубок понор
сопствене мисли, у тврђаву рањене душе,
у вртлог густе крви сред отвореног срца
које трепери у ритму пјесниковог бола,
дишем тихо, да не пробудим уснулог дјечака
скривеног у гнијезду на мојим прсима.
Пјесник је давно, још док ријеч је ницала
из првотног праха у коме ће зачуђен човјек
тек препознати свој лик и видјети своје око,
закорачио у ружу као у вир завичајне ријеке,
као у око оне коју је волио у Бањалуци.
Пут изласка из добровољног заточеништва
никада није тражио јер спознао је, невин,
да живот у ружи исто је што и живот у пјесми,
да у пупољку је ријеч а на латици метафора,
да у мирису руже смисао је удисања озона.
И сад, док пјесник говори ружу, говори пјесму,
говори себе, високо дижем руку из понора,
из вртлога мисли и крви, да гнијездо у њој
сачувам за зачуђеног дјечака у себи,
ако се на љуљашци стиха икада пробуди.

Животно дјело

Недавно сам прочитао податак
да пчела током цијелог живота
скупи тек седмину кашичице меда,
то своје драгоцјено животно дјело.
О, како од тада пазим да ни капљица
с кашичице коју приносим устима
не кане у прашину крај мојих ногу!
Па нешто мислим, како би изгледало
када би пјесник цијелог живота
писао само један од седам стихова
једине пјесме, свог животног дјела.
О, како ме та помисао подстиче
с већом пажњом да читам поезију,
да ни трунак метафоре не би пао
са стиха који препознајем у роју пчела.

На врху

Док се пење на планину,
за њим пјесма његова осваја
корак по корак узбрдице.
Када силази с планине,
пјесма остаје на врху.
Јер, пјесник не осваја врх
за себе (шта би он горе
усамљен?) него за пјесму
без које за њега успон
губи сваки смисао.

Пјесма о родној кући

Пјеснику су се, с папира испод његове руке,
блиједо осмјехивали тек написани стихови.
Пјесма о родној кући имала је темеље,
зидове, врата, прозоре, зидану пећ и кров,
све је имала, само није имала топлине
која ће гријати душу будућег читаоца.
Пјесник је написао писмо и послао га
родитељици од које дуго нема вијести.
Послије неколико дана стигао је пакет,
мањи од кутије у којој мајка држи тамјан,
велик као њено срце које све тише куца.
Дрхтавим рукама отворио је пакетић,
прстохват земље са завичајне њиве
принио носу и удахнуо мирис жуљева
с мајчиних дланова сличних ораници.
Посуо је земљом пјесму о родној кући
и блажена топлина почела је да се шири
око њега тако силно да се уплашио
да ће и ужарена пјесма у њој сагорјети.

На Растку објављено: 2012-05-25
Датум последње измене: 2012-05-25 20:21:29
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује