Пројекат Растко

Ранко Павловић

Врлети

Необјављена збирка

 

Уредник електронског издања на „Пројекту Растко": Тамара Лујак  

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

 

Прије зауздавања

Прије него што их зауздам, осјећам,
стихови ће прошетати овом пјесмом.
Гуркати се мало, очешати се један
о други, штипнути се можда кришом.
Подвриснуће један несташан, затурити
шешир на потиљак, па повести пјесму,
грлену, громогласну. Придружиће му се
други, па трећи. Онда ће хорска мелодија,
прије него што је заспе прах мјесечине,
протрести сваки сугласник, надути плућа
сваког самогласника, до распрснућа.
И чим стихови, срдито фркћући, загризу
челичне ђемове узда, а прије него што
пјесме, још жељне разуздане игре, сврстам
у дивизију, прије него што на њих
навучем панцир корица, ова ће пјесма,
осјећам, прошетати збирком, гуркати се
мало с другим пјесмама, задиркивати их
и зачикавати, позивати их да заметну траг
и далеко од очију свог творца, распусне,
поведу коло, вилинско можда, окрепљујуће.
Зашто их онда, жељне да успоставе само
њима знан поредак – питам читаоца и себе –
зашто их тако разигране стављати у окове?

Читајући у глувој ноћи пјесму давног пјесника

Док твоје обожено слово, о пјесниче
већ расути по хридинама историје,
испуњава ову дугу ноћ у којој се тама
плоди и умножава, док с његових грана
капље бисерје смислености у понор
жедне ми душе, над безданом Књиге
питам се: да ли си већ спознао лукавост
замки расутих по рајским врлетима?
Или још смјеран стојиш погнуте главе
пред Створитељем и слушаш грдње
што си се пачао у Његове ствари,
док си овамо, опчињен илузијом да и
људском створу дата је творачка моћ,
истурао слабашне груди да се о њих
разбијају побјесњели таласи Трена који,
наивни и немушти, животом називамо.

Далеки и блиски Овидије

Над „Мноштвеном књигом“ М. Стојичића
Залуд си, у времену изгубљени Овидије,
говорио: Carmina mortem carent,
залуд, јер као што умиру пјесници,
тако неумитно умиру и њихове пјесме.
Баш јуче, далеки и блиски Овидије,
распрши се један Пјесник Васељеном
у потрази за стиховима што ишчилише
из његове мисли или из затурене књиге.
А то што је Булгаковљев Иван Бездомни
мислио да књиге не могу сагорјети,
служи само, о врли и честити Овидије,
пироманима да нам се смију у брк.
Јер, не зна Бездомни, а можда ни ти,
у бесмртност расплинути Овидије,
разлику између непрочитане књиге
и сјемене ћелије пале ван оранице,
нити у које сазвјежђе јатимице лете
ненаписани стихови пјесника
који никада неће бити рођени.

У шетњи, с метафором

С метафором подруку шетам
обалом Јордана, који одавно
протиче мојим двориштем.
Ја гледам матицу Свете ријеке,
метафора заводљивим погледом
мјерка мирисну траву крај пута.
Пјенуша Јордан брзацима
који бјеже од мог погледа;
мудро ћути трава и пупове,
још нераспрснуте, окреће небу.
О, какву ли ми то подвалу спремаш,
у себе заљубљена метафоро?

Подмукло, у сну

Боцну ме ноћас међ' ребра нешто,
у сну. Подмукло, болно. А душек
нов, кревет чист. На њему ни игле,
ни камичка, ни оног зрна грашка
из давне бајке. Па шта ми то онда
измеђ' ребара тражи пут до срца?
Упитах то мрвицу васионске таме
примирену начас у мојој соби
и, прије него што мишљу зароних
у брзак да клиску пастрмку одговора
зграбим за сребрнкаст реп, напипах
под кожом на грудима, у грч стиснут,
претходне вечери прибиљежен стих.
Сукну из њега студ, следи ме
и врати се у незграпну ријеч:
а њој широко разјапљене чељусти,
у дубоком ждријелу могла би
лако нестати још ненаписана пјесма.
Јесам ли оно и гдје – упитах мрвице
раздробљеног сна – на некој древној
крстачи погледом окрзнуо у камен
стрпљивог мајстора руком уклесану
ријеч за којом вапи мој сироти стих?

Као јесења бујица

Што се мене тиче, ова пјесма
може имати само два стиха.
И трећи, да каже да их више не треба.
Можда још само два, у виду крова,
да се намјерник склони од кише и града.
И још два, да се међу њих осуђеник
на смрт сакрије од прогонитеља.
Можда још три, затегнута као
телефонске жице, да на њима предахну
ластавице на путу према југу.
Овдје ускаче један, дубок као жудња,
над њим други, да изаспе сјеме,
па трећи, плод њихове љубави.
Могу још три, у раскораку, да змија
у њих излије дуго скупљан отров,
мислећи да то су нечије ноге.
И још један, усправан, да буде громобран.
Гријех би био не написати још три
и рећи да средина је јуна,
вријеме цвјетања липа...
Што се мене тиче, ова пјесма
требало је да буде дистих,
али стихови надолазе, надолазе,
као неконтролисане јесење бујице.

Папрат у Десанкином стану

Звали смо је једноставно – бујад.
Бесполној и бесплодној, ријетко
корисној, само јој је такво име
пристајало. Нарежи бујади,
говорила ми је баба, пружајући
шклопац са скривеним змијским устима,
да на њој пробдијемо ноћ у воденици,
слушајући како млински камен
зрневље претвара у хљебове.
Стерите суву бујад под краве,
чувајте сламу, ко зна каква ће
бити зима, можда ће свака сламка
требати, говорила је брижна мајка.
У оној бујадари, показивао је отац
према посној осојној страни брда,
залуд је било шта сијати; незасита
прљача се храни сјеменом,
тамо једино бујад може да расте.
Онда сам једном, нијем и дјечачки
зачуђен, на петом спрату куће
која је носила број 23, у београдској
улици онога за чије су име биле
резервисане главне улице у свим
нашим градовима (од којих многи
више нису наши), на радном столу
Десанке Максимовић видио букет
папрати. Како је лијепо дјеловала
дивљина с очеве прљаче пред
пјесникињом у центру великог града!
Од тада бујад зовем само папрат,
дајући јој покаткад и господско,
латинско име Pteridium aquilinum,
или – космополитска папрат,
како стоји у енциклопедијама.
Јер, бујад приличи можда прљачи,
али никако пјесникињином
стану, пуном слатке стрепње.

Књиге у негвама

Над случајно отвореном страницом
„Енциклопедије мртвих“ Данила Киша

Кренух у потрагу за сјеменом
из кога ничу сјећања на претке
што нам га они сами оставише,
и – тако се нађох у библиотеци
као у казамату, пуном љепоте
и смислености, у заводљивој
кћерци још заводљивије Бастиље,
чији су зидови саздани од слова,
прављених од оловних кугли
којима је историја исписивала
списак за Енциклопедију мртвих.
Онај што разбарушен облак
наврх главе проносио је свијетом,
није ли, уосталом, говорио да
књиге су биле оковане у негве,
као робијаши на галијама,
баш као што и нас ријеч спаја
са својим извором који још гргољи
у складу хаоса вјечног прапочетка?
И сад, збуњен сијач, изгубљен
у времену, стишћући у рукама
сјеме из првог стиха ове пјесме,
стојим на вјетрометини и чекам
да осјетим изазован стисак негви
које ће ме чврсто везати за бескрај
казамата Вавилонске библиотеке.

Трактат о спаљивању књига

Никада књиге не спаљују тирани сами;
они лако нађу књижевнике и фарисеје
да умјесто њих, с великим задовољством,
у огањ бацају све што у себи носи
сопствени жар и што ни налик није
њиховом ушкопљеном стиху, њиховој
безродној пјесми која се стиди и папира
на коме од свакога крије поглед.
Не знају тирани да књиге које горе
пламеном просвјетљавају слуђени ум
и да жеравицом ријечи грију руке
оних који из свог спарушеног стиха
никада нису измамили искру.

Награда

Листа пјесник новине и, одједном,
претрнув сав, угледа своје име
уз име угледне књижевне награде.
Трећи пут ове године, шапну себи,
па, окренув се, искрсло изненађење
брзо стрпа међу листове новина,
склопи их и гурну далеко од себе,
као домаћица исјецкан лук који јој
штипа очи. О, зар сам, претрнув
још више и загледавши се у своје очи,
које су стајале крај новина,
на ивици стола, о, зар сам, истисну
из себе с уздахом, зар сам почео да
пишем поезију за награде? Или,
зари се врх леденице у његове груди,
или сам престао да пишем поезију?

Пјесници у сеоској школи

У својој убогости дочекују пјеснике.
Износе пред њих ракију, кафу
и опуштене груди, подвезане
јефтиним грудњацима. И понеку
искру у оку, која је тамо, притајена,
чекала овакву прилику. О, ви, сеоске
учитељице, некада пупољци пожуде
тек замомчених градских дерана, ви
које сте мрвице заводљивости стрпљиво
расипале по похабаним сједиштима
расклиматаних приградских аутобуса,
ви сте најсличније пјесницима
који су, у јефтиној гардероби, тобож
ноншалантно, баш за ову прилику
тако одјевени, стигли у вашу школу.

На бодљама морскога јежа

Уредите ми лежај од окрњених слова,
о анђели прерано заспали и прекасно
пробуђени, јер ево хитам да спустим
на њ исцрпљено тијело и да лежим
тако све док вријеме не поскида с мене
умор до голих костију. И још ме,
о анђели с љубичастим подочњацима,
покријте овом пјесмом, незавршеном,
да слова на којима ће лежати и од
самог себе ослобођено моје тијело,
не разгрћу знатижељним погледима
они који окрзну пјесму само кад
босом ногом, на плажи, нагазе на
случајно испуштен стих, све мислећ'
да стали су на бодље морскога јежа.

Стих с краватом

Роди се одједном у мени тај стих,
по свему свој, пун крви и живота,
али баш у незгодно вријеме и на
недоличном мјесту. Кад пустих воду
и нађох чист папир и оловку,
оно што је од стиха остало
опружих с краја на крај бјелине,
чуване дотад за господске постеље.
И ено сада тог стиха, углађеног,
с краватом под грлом, свезаном
у двострук чвор. Ено га, окупаног
и уљуђеног, ушкопљеног такорећи,
немоћног пред еросом читатељске
знатижеље, сасвим стерилног –
ако је некоме такав потребан.

Коначно људска ријеч у пјесничком браку

Ова метафора се споро отвара,
слична прстацу у дубини шупљикаве стијене.
А у овој реченици изостављена ријеч
најмоћније звучи, као гром у сан кад засијеца.
Мисао овдје је прозрачна и лака,
праху на лептировом крилу најсличнија.
Није ли нешто замрсило нит твоје приче,
зар Аријаднино клупко пало је у мастионицу?
Неспутане емоције – осјећаш ли? –
гуше рефлексију. Мораш их мало обуздати.
И у композицији нешто не шкрипуцка.
Можда би све то боље звучало у стиху.
Па онда слике... некако су... Пасуљ није
довољно куван. Зрневље се ршће под зубима.
Коначно људска ријеч... Ох, драги...
Коначно људска ријеч за нашим столом.

На међународним пјесничким сусретима

Сви ћуте исту ријеч
и чекају да им затрепери
на гласницама
кад већ трепери у срцу.
А ријеч се лукаво скрива
у мутљагу осредњости
плашећи се да не узбурка воду.

Илустрација

Читајући рукопис Р. Ђогатовића

Између два листа рукописа
припремљеног за штампу – гле! –
пресован инсект – илустрација
за пјесму Изгнанство која га је,
удружена с радозналошћу,
прогнала из живота. Претворио се
ноћни лептирак у маштовит цртеж:
тијело исцртало прозирну мрљицу,
сличну исушеној капљици
на прозорском стаклу кад сунце,
послије кише, похрли у гладно око,
отисак крила, ножице извијене
у оштро изломљене линије...
Лептирица која је радознало
завиривала у капљицу крви
на врху пјесниковог пера,
кад раскрили се рукопис,
заблиста као што књиге пред
нашом тамом свијетле у себи.

И она би хтјела да буде пјесма

Већ трула, ништавилу блиска,
црву за гозбу одавно спремна,
и она би хтјела да буде пјесма.
Јер, била је цвијет, па заметак,
Адамовом гријеху велик изазов,
огледало сунцу кад се иза брда
појављивало да озари воћњак.
А сад, када се расуло све што
у стиху могло је да заискри,
охолост кад неповратно је
с лептировима одлепршала,
и кад постала је слетиште
за муве зунзаре пуне упљувака,
хтјела би макар пјесмуљак да је.
Али, одозго, са зелене гране,
саркастично јој се, окренута небу,
подсмјехује румена јабука.

Залудан посао

Прохладно јесење предвечерје.
Писац улази у библиотеку. Нико
за њим да уђе, нико да провири.
Много књига, много прашине.
Пролази писац између полица,
гледа плодове залудног посла
и тражи оловку, да напише
нешто о свом залудном послу.

Они ништа не знају

Зачето на књижевној
вечери Бранка Чучка

Баш жалим оне који хоће
да их стихови у сан уљуљкују.
Они бјеже од живота
у живот трипут опран
и испран до стерилности,
да се у њему разбашкаре.
Појма немају шта је поезија
и колико патње на један тас
треба ставити да би на другом
за мрвичак превагнула пјесма.
Заиста жалим оне који би
да их успављује музика што
капље са строфа као прољетна
киша са стреха брвнаре
на планинском пропланку.

Чему такви стихови?

Могу и данас по стиховима
да пљуште августовске кише.
Могу у метафорама да искре
иглице иња, звјездице пале по коси
и шубари дјевушке из пјесме
разбарушеног пјесника склоног
да неподношљивом љепотом
насрне на њежност у своме бићу.
Може да ћарлија развигорац
кроз љубавни сонет тек пролистао
на салвети у станичном ресторану.
Неизљечиви пјесниче у чију су косу
облаци већ утиснули своје прамење,
може и даље у твојој пјесми уздах
да тражи усне на које ће слетјети
да нијем шапат проспе по њима.
Али – чему то, заблудјели пјесниче,
кад си већ спознао суштину трајања
и немоћ стиха пред оним што пролази?

Одлази, пјесмо, из мене

Тијесно ти у мени, пјесмо.
Шкрипе у теби моје бронхије,
мрачно ти у мојој мисли,
слабашни откуцаји мог срца
мало крви тјерају у твоје вене,
гуши те недостатак кисеоника.
Па, излети из мене, голубице,
распростри се раним јутром
над ливадом, умјесто магле,
умиј своје метафоре росом,
наткрили зечића уплашеног
на рубу тек олисталог гаја,
сакриј га од грамзивог орла,
покажи пут залуталом мраву,
завири стихом у мравињак,
стреси потом полен са крила
и вини се у плаветнило свода.
Одлази, пјесмо, из мене,
јер – шта ћу ти више овакав­,
можда си другима потребнија?

Лутка и глумац

Према скици с промоције књиге
„Магија луткарства“ Радослава Лазића

Прво се на позорници појавила лутка,
с дијелом глумчеве руке која јој је
живот удахњивала. Разиграна –
видјело се то по откуцајима њеног срца –
из глумца је, у дугим гутљајима,
исисавала његову врелу крв.
Када се наиграла, одскакутала је
са сцене, а за њом су, по расутом
усхићењу газећи, појурили гледаоци.
На подијуму је, и кад су погашена
свјетла рефлектора, остао да лежи
глумац претворен у лутку.

Обична пјесма о цвијету

Пожељех, ко зна зашто, о Телемаху
пјесмуљак један да напишем,
неколико лирских стихова о јунаку
који међу просце Пенелопине је
као мој стриц дрвосјеча у шуму улазио,
па су на све стране летјеле главе
и на све стане падала букова стабла.
И о Александру Македонском, и о њему
напиши строфу-двије, не штеди мисли,
довикује Филозоф који са мојим стрицем
никадa у исту шуму није крочио.
Све што знах, говори даље Филозоф
и љуби врх оловке као што мајка
љуби носић тек рођенога сина,
све што знах и све што слутих да знам
Освајачу сам пренио, па заслужује ваљда
да му пјесник с почетка трећег миленијума
посвети неколико александринаца,
блиставих као што је била оштрица
мача којим пресијече Гордијев чвор.
И о Наполеону, сикће змија са Свете Јелене
која отровом је хранила рањену сујету
на смрт повријеђеног Војсковође,
и о Бонапарти срочи који стих, да спојиш
азур Атлантика с леденом руском зимом.
И наста лом, проломи се препирка:
ко ће први у пјесму, ко ће на зачеље;
фијучу шиљци копаља, сударају се
оштрице сабљи са сунчевим зрацима,
поскакују војсковође као боксери у рингу.
И, гле, међ' ногама њиховим, цвијетак један,
сличан Борхертовом маслачку, само неубран.
Ово ће, рекох себи кад угледах га поносног,
ово ће бити сасвим обична пјесма о цвијету.

О дрвосјечи и филозофу, још једном

Записах некоћ, неопрезно, да Филозоф
и мој стриц дрвосјеча у исту шуму
никада нису крочили. И покајах се
силно кад у записима наиђох на то што
у једном тренутку сматрао сам истином.
Јер, читајући постојаност из годова
посјечених стабала и проничући
у тајну срчике храстовог дуба,
мој стриц понирао је дубоко
у одгонетање суштаства свијета.
Баш као што је и Филозоф, трчећи
за загонетком званом битак, као мачак
за пољским мишем, залазио у шуму
и, изненађен, застајкивао да са усана
мог стрица дрвосјече чита псовке
из којих су, као варнице са наковња,
на све стране врцале одгонетке.

Тражење богова

Кренули смо у шуму, као кад неко
пође да бере гљиве, да тражимо
своје богове – бога пастира, бога
мирисних ливада и плодних њива,
бога ластара и других љетораста,
бога морских таласа и таласастих
поља пшенице, бога развигорца
и бога љутих олуја, бога сунчевих
излазака и мјесечевих мијена, бога
који управља људским животима...
Пењали смо се на висока стабла,
претраживали грмове, завиривали
у јаме, кртичњаке и мишје рупе,
превртали камење и разгртали
шушањ. И таман кад помислисмо
да прихватили смо се залудног
предузећа, пред нас, гле, искочи
Врховни Бог, већи од планине.
Тражите богове, је ли?! – дрекну
да се сва шума затресе. – Даћу ја
вама вашега бога – заурла, ишчупа
грабово стабло и сљуштри с њега
огранке, као што отац је с врбове
младице љуштрио лишће мјерећи
наше турове. Ви бисте богове као
салату на пијаци! – запријети грабовим
стаблом као свештеник љесковом
шибом на часу вјеронауке... И тако,
остадосмо без својих богова, надајући се
потајно да ћемо заузети њихова мјеста.

На пријему

Вјешамо себе о чивилуке у гардероби,
а наши капути одлазе у салон,
на гозбу на коју смо позвани
по списку састављеном у Кабинету.
Рукави наших капута куцају се
кристалним чашама, допола напуњеним
неком бљедуњавом слузи и безнађем,
и климају празнином изнад крагни,
тамо гдје би требало да буду наше главе.
Кад на све стране проспу довољно
разводњених осмијеха, празни капути
враћају се у гардеробу и са чивилука
узимају оно што би требало да буду
наша тијела, машу празнином рукава,
климају празним оковратницима,
и одлазе у ноћ којој припадају.
Тек кад нам звијезде врате мрвице
живота у утрнула тијела, наши капути,
далеко од свјетлости свечаног салона,
постају оно што јесу: безвриједне крпе,
потребне само за то да сакрију срамоту
и да нас заштите од студени која се
непримјетно увлачи у већ слеђена срца.

Језик у канијама

Вијековима, сједећ' на пању, урастам
у густу шуму. Док се у мени таложе
усуди мојих праотаца и отаца, около
израстају нова стабла и сплићу се
по њима лијане у које урастају вене
предака, шикљајућ' из мога тијела,
баш као у оној народној причи лоза
чудотворног пасуља. Нестаје неба
нада мном. Све теже ми до отворених
уста пристижу танани цурци ваздуха.
Знам, ваља сасјећи густиш и кренути
у сусрет свијету изван шуме, који
нису упознали моји праоци, али не
знам шта то спутава оштрицу језика
у канијама скамењених чељусти.

Слуђена знатижеља

Ти опет о пролазности, о вјечна недоумицо.
Сви ћемо, кад-тад, спознати шта је на дугој страни,
па чему онда журба, нестрпљива знатижељо?
Није ли и овај тренутак ледени час вјечности,
који је хранио несаницу свих знаних филозофа
и оних који су умислили да јесу тумачи тајни?
Ако не спознаш онај неухватљив тренутак који
раздваја двије мисли сљубљене у магму сна,
никада нећеш, слуђен, покуцати на врата
иза којих струји све што је безвремено.
И зато, о нестрпљива, о слуђена знатижељо,
посестримо у танану нит извијене недоумице,
чему сва та журба да урониш у срце тајне
којој, бјежећи од саме себе, не назиреш дно?

Птичије млијеко

Бијах у гостима код ђаволског краља.
Лијепо ме примио. Са дворанима
и гостима из других ђаволских
краљевина. На трпези ничег осим
чиније птичијег млијека. Пиј, рече ми
ђаво с краљевском круном на глави.
До изнемоглости пиј, јер никад више
за овакву трпезу нећеш, и никада
овакву посластицу присмочити.
Прије него што схватих да птичијег
млијека само на ђаволској трпези има,
похлепно сркнух и осјетих како се,
клизећ' низ грло, заводљива течност
у канџе грабљивих птичурина претвара.

Прича о гаврану

Ноћас ми у сан, широким замасима крила,
доклепета Поов гавран. Никад више!
Никад више! закрешта. Злослутно страшило
никада више нећу бити. Нека се По сам
заогрне плаштом мистике и нека гракће
на свом и на прозору своје драгане,
говори ми гавран а из кљуна му испадају
бисери и звецкају паркетом по некој новој
тонској скали. Ја ћу твој славуј бити
и будити те пун један вијек прије зоре.
Замислих се над грактањем гаврана
Данајца и покушах да замислим како би
славујев пој звучао кад се извуче из таме
његовог ждријела, али одмах све мисли
потисну бујица ријечи гаврановог
духовног оца и препустих се слатком сну.

Залуд нам приносе огледала

Урањамо у сујету као што продиремо у жену
која је изишла из пожуде и ушла у наш кревет.
Препуштамо се опасној заводљивости сујете
као неодгонетљивом осмијеху жене која зна
шта хоће и како ће то добити, сламајући оно
што до сусрета с њом личило је на понос.
Тонемо у сујету попут утопљеника који се
блажено спушта ка дну бачве напуњене вином.
Срчемо њене слатке гутљаје, слични звијери
која лоче крв што липти јој из рањеног тијела.
На крају, под варљивим ореолом охолости,
стапамо се са сујетом губећи сопствено лице,
и залуд нам са свих страна приносе огледала.

Огледало, опет, неизбјежно

Шта је то у огледалу
што тако снажно привлачи
и шта је то што у њему мути
слику до непрепознатљивости?
Јесам ли то загледан у даљину
или ми је брада сасвим сиједа?
Ви, дакле, мислите да сам Нарцис,
жедан загонетке на осмијехнутом
лицу за које не знам да ли је моје
или само желим да ми припада?
О, не! Ја у огледалу тражим сјену
очеве сјене. Али, ипак, ипак...
Та заводљивост површине
непознатога мора ствара
заметак још заводљивије омче.

Светогрђе

Замислите Сизифа који одједном,
у инат свим тековинама цивилизације,
негдје на средини брда одлучи
да се престане бавити послом
који су му други наметнули.
Као, брига га за легенде, метафоре
и све облике пренесеног значења.
Хоће да буде свој човјек, а не
опште мјесто помоћу кога ће многи
доказивати своју велику ученост.
Замислите, дакле – каквог ли светогрђа! –
Сизифа који се на средини брда
зауставља и гура руке у џепове.
Хоће ли – прст на чело, интелектуална
елито! – камен прегазити сиротог
Сизифа, или ће у прах смрвити
опиљке историјског памћења?

Бреме

Улазимо у онај дио трајања
који нам је једини преостао,
спотичући се о сопствени поглед,
онако како дјевојчице из бајки
басају у шуму гушћу од сумњи
које вребају иза сваког стабла.
Улазимо не спуштајући бреме
и не уклањајући крмељ с очију
капљицама са извора спознања.
Мишљасмо да потомцима носимо
зрачак којим сунце најављује
нов дан, а спртићемо пред њих
товар наслијеђен од предака.
Улазимо у још једну годину
онако како пливачи ускачу у језеро,
само што они пливају површином,
а ми незадрживо тонемо ка дну.

Ослушкивање

У нит знатижеље прометнух се
и у шкољку завукох да ослушкујем
шум мора, тајанствених знакова
тумач да будем, у првооплођеној
води посестриму амебу да пронађем
и од ње стрпљивости да се учим.
У упијач ромора прометнух се
и у космичку спиралу завукох,
да ослушкујем глас Оног који
омогући у упијач небеског шумора
да прометнем се, ослушкивању
предан, невидљив оку иза облака,
вијеку без почетка и без краја
дубоко у бескрају ува угнијежђен.

Када будеш сам

Када будеш потпуно сам,
сред мисли, сред бескраја,
тек тада, далек од себе овог
а близак себи безвременом,
спознаћеш шта је могао
да значи теби негдашњем
онај зрачак јутарњег сунца
у чије свјетлеће срце
зарио си сјечиво мрака
дрско спуштајући ролетну
да у себи продужиш ноћ.

Теорија слободног пада

Зашто би се, уосталом, оног
који се стрмоглављује у бездан
тицао закон гравитације? Њему
ништа није важније од тога
да што дуже пада, пада, пада...
Јер, само док вртоглаво јури
ка тачки коју ће непогрешиво
пронаћи његово тјеме, може
схватити суштину понирања.
А ономе који се незаустављиво
сурвава ка дну сопствене душе,
у потрази за зрнцем смисла
које је давно предао немару,
сажетак теорије слободног пада
пулсира само у окрајцима мисли
које бјеже ка своме праизвору.

Стари борсалино

Пред фотографијом Р. Шербеџије
на корицама његове књиге
„До посљедњег даха“

Усправи главу, мој добри борсалино, и схвати:
ниси ти само шешир, ти си мој сабрат у осами,
друг нераздвојив. Ено, замиче љето за угао
Андрићеве и Тина Ујевића, па ће низ Крлежину;
долази јесен, влажна и хладна, магловита.
Главу горе, мој стари борсалино, диши дубоко.
Мећава се спрема, слутиш ли? Чупаће стабла
из коријена. Буди срећан што је глава моја још
на раменима и што се клати лијево и десно,
ријетко горе-доље. Усправи се, не бој се непогоде.
Зашто си опустио ободе, већ остарјели борсалино?
Чујеш ли врелу крв како под тобом жустро гргољи?
Чувај се раскрсница и варљивих путоказа; слиједи
дамаре који протресају твој филц и моје тијело.
Главу горе, стари мој борсалино, дубоко диши.

Свијећа

Гасне пламичак у његовом оку,
јер његово око заправо гасне,
а свијећа и даље гори,
мирно, као да никад
ничему не долази крај.
Руши се рахитично небо,
суновраћује се сунце у бездан,
пјесма се стеже у мртвоузицу
око нијемог птичијег кљуна.
И пламичак свијеће гасне,
али само у оку умирућег
који односи са собом
увјерење да упио је довољно
свјетлости за одлазак.

Пријатељ

Тек јуче упознах старог пријатеља:
отрча на острвце осунчаног трњака,
страхујућ' да би га у питомини
могла закачити нечија сјенка.
Бјежећ' од сјенке (можда и моје),
стари пријатељ претвори се у сјенку.

Има ли?

Има ли ишта изван овог тренутка
и пламена у твоме оку,
сјенко из причина изникла?
Изван ове пјесме, која још
ни из клице није провирила,
питам, има ли ичег?

Пред часним судом историје

Ти ништа од живота ниси научила,
кукавна и несрећна историјо.
Толике смрти у теби и око тебе,
а ни од њих никакав наук у ту твоју
зврндаву главу чак ни да завири.
Ни у историју своје болести
ниси проникла, јектичка историјо,
па како онда да историју моје
болести тумачиш и одгонеташ
пред часним судом историје,
само суду историје одговорном?

Скривена, погрбљена, пркосна

Понесено с представљања књиге Печати
мојега владичанства владике канадског Георгија

Дрхтурила је у прикрајку,
иза високог корова, скривена.
Начичкана квржицама, погрбљена.
Треперавим лишћем скривала је
рањене па накриво срасле гране.
Прођох између сасвим једнаких
трешњевих стабала, руком туђег бога
умножених у савршене редове,
сврстане у ешалон за одсудну битку,
и равнодушно тек окрзнух крајичком ока
порцулански углађене црвене плодове –
удаваче спремљене за богате младожење.
И онда – иза трња, на крају трешњика,
вирну и заблиста кржљаво стабалце,
стасало из одбачене саднице,
с раном коју је понијело у клици.
А на стабалцу – зјеница орловог ока:
црвена, сочна, пркосна бобица.
Да којим случајем бијаше при руци
Оном који по Самарији и Галилеји
чињаше чуда, не би Му требало оних
пет јечмених хљебова и двије рибе
да засити душе изгладњелих.

Апокалипса, опет

Према искри с књижевне
вечери Здравка Кецмана

Закукурикао пијетао на гробу,
да најави још један нови дан.
Крстача под њим сасула се у прах.
Запјевао пијевац на крову
прадједовске куће, у крчевини.
Црвоточно сљеме распршио
лепет његових моћних крила.
Заорозио се ороз на пиле, крв
претка у њему није препознао.
Закречао печен кокот на трпези,
промјену времена да најави.
Залуд паук челичну нит
преплиће над клупком гуја;
легла су давно погано сјеме
расула свуда по свијету.

А да је Еву забољела глава

Каква би судбина Планете –
питам се док гледам како се,
у саму себе заљубљена,
отима из његовог загрљаја –
каква би била судбина
наше напаћене планете,
да Ева је у оном часу
кад прштало је на све стрне
Адаму дрско и пркосно рекла
да је баш тада нешто боли глава?

Запитаност

Кад самог себе упиташ ко си
и не добијеш поуздан одговор,
онда оног запитаног у себи
питаш ко је и шта тражи
у бескрајној празнини. И кад
ћутање је опет једини одговор,
питаш оног запитаног у себи
има ли он тебе шта да пита,
не би ли у свему бљеснула
макар мрвица смислености.

Сунцу на вечеру

Доручкујеш зраке младога сунца.
Милујеш га, милујеш. Милује те.
Тек рођен, свјетлошћу тек рођеног
сунца сладиш се, румен присмачеш.
Кад дан се примота својем крају,
уморан одлазиш сунцу на вечеру,
да млаком зраком његовом
помилујеш осушена уста која вапе
за капљицом небеске свјежине.
Сунцу на вечеру? Прије ће бити
да одлазиш сунцу за вечеру,
јер и оно, спремајући се за сан,
мора утолити исконску глад која
од Постања господари Васељеном.

Кућа на бријегу

Дозволи, Господе, овом човјеку
да макар једном оде до куће
на бријегу коју свакога дана
гледа кроз прозор болесничке собе.
Не моли он да му вратиш здравље
ни да му продужиш живот; он само
жели да оде до те куће на бријегу
и да види налази ли се иза ње
разгранат орах на чијој се
најдебљој грани клати љуљашка
и на њој његово дјетињство.
Ти који уздижеш планине до неба
и просијецаш кроз њих дубоке кањоне,
који ствараш нове звијезде
и у прах претвараш оне које
више не исијавају сјај Твога лица,
буди милостив и дај мрвичак снаге
овом човјеку, да оде до куће
на брешчићу која је све удаљенија
у све мутнијем његовом погледу.

Орахова језгра

Ставите ми у лобању – знаћете када –
неповријеђену језгру ораха,
с можданом кором боје ћилибара,
да из ње израсте моћно стабло.
Клица ће знати када, јер ја то нећу знати.

Између двије празнине

Дјечаче, ти који зачуђеним погледом
кроз мајчино око зуриш у неизвјесност,
чувај се похлепе која вреба
из бескрајне празнине изнад тебе
и дубоке празнине под тобом.
Дјечаче, у себе загледани,
пусти коријен кроз пустош празнине
до сржи земље, да ватру њену срчеш,
и пружи крхко стабалце
кроз горњу празнину, да ватру
сунчеву удахнеш у своје вене,
празнину ону изнад себе
и празнину испод себе да смрвиш.

Трка ка праоцу

Не може птица да лети, као ријеч
што зна, занесено, да се отисне за облацима.
Посестрима пера из ждраловог крила,
и када мудро ћути и кад громогласно пјева,
лакша од ваздуха коме живот даје
када му понестане плаве прозрачности,
утркује се с небеским руном, отимајући
од њега, кад год га сустигне, паперје слова,
све желећ' да га престигне, како би се
што прије стопила са својим праоцем,
Исконом, у коме бјеше сићушна клица
у још ситнијој сјеменки која може,
кад хоће, да испуни цијелу Васељену.

Онај пред вратима

1.
Треба ли, питаш, отворити
залуталом путнику кад иза поноћи
закуца на твоја врата? Треба,
јер онај пред вратима можда си
баш ти, а онај што бојажљиво
ослушкује у тами собе – твоја
мртва кожа, твоја љуштура
кроз коју пустошни вјетар
проноси прашину и празнину.

2.
Треба ли, питаш, ономе пред
вратима дати парче хљеба? Треба,
јер он се храни хљебом, док онај
с унутрашње стране врата,
испијајући у дугим гутљајима таму,
у уста трпа крупне залогаје страха,
док му се низ прсте циједе
обесмишљене ријечи предака.

3.
Треба ли, питаш, сијамском близанцу
пред вратима, у ноћи која нема
ни оца ни матере, говорити пјесму
о ономе пред вратима? Треба,
јер можда ћеш у тој пјесми
спознати себе и тако с плећа
растоварити терет наслијеђен
од прадједова, с тапијом која
мирише на чемерику и зној.

Тишина

Препустити се тишини, осјетити
њен дрхтај на јабучици ока
и у угловима усана – није ли то сан
сваког оног ко је загледан у даљину?
Уронити у тишину, предати се
њеној савршеној прозирности,
сваки дјелић исцрпљеног тијела
стопити с њеном празнином (ако је
уопште празнина оно невидљиво
што нечујним мрмором испуњава
омеђен или неомеђен простор),
узети је подруку и кренути у шетњу
по космичком шипражју у коме
и шумор грања гутају нијема уста
галаксије наших бивших крикова.
Тишина има боју мјесечине
измрвљене по пропланцима сјете
и свијетлољубичасте очи
испране купине с врха набрекле дојке,
само ми то, окренутим животу
и заслијепљени варљивом мишљу,
не можемо видјети. Тишина
у млазевима избија из врела
скривеног у процјепу времена,
само ми њено гргољење не можемо чути,
заглушени откуцајима рањивог срца.

Апсолутна тишина

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.

Море

Оно, равнодушно, ћути. Запљускује
обалу и шапат потискује у дубине,
што ближе праискону. Разговара, можда,
с неким далеким и давним океанима.
У мисли призива првотну чорбу
и осјећа како бесполне амебе
мрежају његову бесконачност,
као сперматозоиди бескрај материце.
Ћути море. Слути ли неку нову чорбу
изван које ничега неће бити што
подсјећало би да некад, више охоли
него занесени, ходили смо Планетом?

Галопом у историју

Ускачемо у историју
као непливачи у плићак,
тобоже храбро, а неспремни
и заплашени дубинама.
Галопом, на дивљим коњима,
ујахујемо у историју
као у поља зрелог жита
и не знамо дочекују ли нас
или иза нас остају стрништа.
Понекад нас изненађене
запљусну таласи историје,
па се беспомоћно батргамо
или им се само препуштамо.
Шта ће нам рећи потомци
што смо се немушти гњурали
кроз варљиву водурину
тмасте учитељице живота­?

Ружан, врло ружан сан

Узалуд покушавам да из ноћашњег сна
истиснем слику која се, као фреска
у зид манастирске цркве, дубоко усјекла
у камен што памти вријеме од Постања:
камичак који је прије милион година,
из неког далеког тајанства васионе,
кренуо у безвремену авантуру лутања,
фијукнувши кроз пријеподневни мир
изнад ријечног плићака, небеског огледала,
потражио је ослонац на крилима лептира
што је тог јутра први пут угледао сунце,
мислећи да ће све до његовог заласка
спознавати шта је то вјечност тренутка.

Каплари

Јесмо ли људи или каплари,
гласио је наслов давног филма
који сам, у дотрајалим патикама
и излизаним панталонама од габардена,
гледао у биоскопу „Пролетер“,
завидећи онима који су имали новца
да купе сјеменке и да их грицкају,
бацајући љуспе на под намазан
прегорјелим уљем из мотора камиона
на којима су с околних планина
довожени мртви трупци букава и борова.
И данас се, гледајући шта чине
драгом ми пријатељу, коме никако
не могу помоћи, свакодневно питам:
шта је то у нама што нас тјера
да будемо каплари и тамо гдје војска
својом чизмом никада није крочила?

Графити

Када у енциклопедијама угледају
цртеж бизона, осликан живим бојама,
застиде ли се данашњи исписивачи
графита што нису надрасли
праисторијске претке из Алтамире,
и што још нису одгонетнули смисао
писмена и графема оних којима су
зидови пећина били исто што су њима
зидови као пећине мрачних солитера,
и што нису схватили да побуна је
вјечна, а да се само смјењују
они против којих се бунимо?

Још један рат

Још нисмо предахнули од претходног,
а већ се спремамо за нови рат. Серафими
ратне покличе пјевају нам, гуслари
призивају претке, Сотона седла коње.
Реци нам, о Господе, да ли се то ми –
док нам нејака дјеца и љубовце
лију сузе – радујемо још једном рату?

Самоћа

Сам сам. Свуда око мене тутњи
сав тај слуђени свијет. Милиони
стопала стопљени у једно, па оно
грува у моје сљепоочнице, забија
клинове у моје чеоне кости,
врховима танких а дугих игала
тражи скривене мисли у моме мозгу.
И не хаје за мене тај слуђени свијет,
као што ни ја не хајем за њега, јер –
шта ћу му ја овако тврдоглаво свој,
и шта ће мени његови дамари,
распусни до дрскости? Сам сам.
И баш ми је лијепо што никог нема
између мене и моје мисли која ми
већ крчи пут до савршене тишине.

Свлак

Ноћас, у сну, наиђох на змијски свлак:
сребрнкаст, блистав на мјесечини,
бијаше сличан драгуљу из приче
о змијском цару што и сад ми одзвања
у памћењу, мада на бабином гробу
не бијах одавно. Набасах, рањив,
на змијски свлак у сред ноћног сна,
и разгледах га са свих страна:
у њему, гле, не бијаше ни мојих
ни трагова твојих стопала,
о преиспољена сумњо, што ми се
од памтивијека, и кроз прародитељско
сјеме можда, под кожу завлачиш.

Ништа и све

Ближи се, слутим, час кад сав ће живот
стати у један трептај, истовремено
ситан и огроман, као трунчица
која из ока истискује сузу.
У томе трену, слутим, биће све,
и ничег у њему бити неће.
Онда ће се тај часак, краћи и од
откуцаја дугом сну већ склоног срца,
расплинути према почетку и крају,
и никада нико неће спознати
гдје у њему je све, а гдје је ништа.

Одлазак

Те године прољеће бијаше благо и мило,
а љето сушно. Те године, као никад дотад,
јесен родила поплавама, а зима бјеше мека,
попут зечијег крзна прије лињања.
Те године рано пролиста жалосна врба
повише извора званог Студена вода,
а липа засађена крај очевог гроба осуши се
средином прољећа, не отворивши цват.
Те јесени, док је шувељиве кукурузе отимао
од бујице, тихо се отпути његова мати
да каже оцу какви су били прољеће и љето,
не сачекавши да види каква ће бити зима.

Храст

На маргини пјесме
„Бонсаи“ Ане Думовић

Јављају ми да је јучерашња олуја
оборила храст који сам у дјетињству
гледао кроз увијек зачађављен прозор:
подупирао је небо и упијао
плаветнило у своје зелене вене.
Јављају ми да је пао храст
као што је некада падала трава
пред страхом од косе у очевим рукама,
и ја осјећам како нешто хладно
покушава да продре у моја стопала.

Јесен

У потоку из мог сјећања,
из облака понад смрзнутих мисли,
кашљуца јектичко вече. Јесен се
увлачи у поре најежене коже,
у мождане режњеве натопљене
мирисом превреле комине,
мирисом алкохола и формалина.
Опружена по расплетеној коси
моје мајке, по очевом гробу,
по корацима који се губе
у локвицама мутне кишнице,
јесен жудно удише праменове
магле из расквашеног врбака.
Шкрипе у њеним плућима
све тјешње, напрсле бронхиоле,
не дозвољавају влажном ваздуху
да продре до дна сјећања.
Шта ли ће сутра, у тмори учионице,
школска дјеца да уче о јесени?
И, шта ли ће сутра јесен, нагризена
јектиком, мислити о овој пјесми?

 

Зима

Кад зима покуца на врата,
отворио – не отворио, она ће ући.
Зато, мој брате по памћењу,
остави врата откључана –
њен долазак мање ће да заболи.

Пратећи Цигане у стопу

Они знају куда путују. Никуд!
И лијепо им је. Идем за њима.
Знам куда сам кренуо – да у
росној трави на ријечној обали
уберем цвијетак среће – али
не знам гдје ћу (и да ли ћу) стићи.
Гледам срећна лица Цигана,
осјенчена прикривеном тугом,
и плашим се да ће ми неко
потурити огледало, да у њему
угледам вијековима таложен
страх од среће, који су ми
преци оставили у генима.
Цигани знају куда путују. Никуд!
И знају да ће тамо наћи оно зрнце
за којим безуспјешно трагам,
све стајућ' ондје гдје су њихова
стопала оставила срцолик траг.

Анђели доколице

У мојој радној соби све чешће
састају се анђели доколице.
Играју преферанс, разгоне муве,
чисте погледом једва видљиву
паучину по угловима.
Не маре за то ко ће у борби
за превласт друге виолине
и виоле у гудачком квартету
однијети побједу. О, како
волим када у моју радну собу
долепршају анђели доколице.

Слике

Слика која не блиједи у сјећању:
поред ситног вранца дуге гриве,
упрегнутог у саонице, велике
само у очима зачуђене дјеце,
стриц троструким бичем
на витком љесковом пруту
у сићушне кристале сасипа
леденице божићног јутра.
Снага из његовог осмијеха кроз
узде прелази у вранчића и он се
пропиње, а цилик прапораца
узлијеће до сунчевих зрака,
трепери тренутак на њиховим
струнама, па сипи одозго по
цјелцу, затегнутом у ланене
кошуље на дјевојачким грудима.
И све је потом флуид. И све је
распростирање до небеса. Можда
и потоња слика сипљивог вранца,
привезаног за оглодану узду коју
више нико не држи са друге стране.
Па и, много, много касније, стричево
мирно воштано лице, док се
иза његових склопљених капака
до сунца пропињу млађани вранци.

Мајчине молитве

Мајка нас молитвом успављивала,
пољупцима у раздање будила.
Сада молитвом нас живе опомиње
да мртву браћу не заборавимо.

Јулско поподне

Јулско поподне. У кревету. Сам.
Тишина намиче шешир на чело,
поглед да јој сунце не спржи.
О, пјесмо, трагање са суштином
у овом часу губи сваки смисао.
Не дешава се ништа. Или се све
тамо неком другом догађа. Оном
коме се није све већ догодило.
Узми, пјесмо, шешир од тишине,
додај ми га, над чело да га натурим,
мисао моју стих твој да не спржи.

 

Буди се јутро

Буди се јутро. Буди се онако
како се буди од Постања.
Али ово буђење, у коме не осјећам
своје тијело, своје мисли, свој бол,
у коме сам се извио из себе
и лебдим изнад свјетлуцања росе,
у коме не осјећам потребу да дишем,
а разријеђен ваздух удише мене,
распршеног у честице свјетлости
која ће тек почети да једра,
ово буђење јутра – у бесконачности
у којој сам лептирак ухваћен
у паукову мрежу – ово буђење јутра
за мене је прво и једино
и само ћу њега, када се будем враћао,
понијети са собом у своје тијело.

Крик

Коначно смо нашли острвце тишине
што се измигољило из мојих снова.
О, како ћу на њему чути твој крик
и како ћеш ти чути мој крик,
пјесмо неизлистала, сестро јабуке
која се још у цвијету осмјехивала.

Антрополошка форензичарка

Антрополошка форензика може,
примјеном најновијих метода,
прецизно утврдити најмањи број
индивидуа у масовној гробници.
То се постиже избором само једне,
на примјер, лијеве петне кости.
Тако говори млада, складно грађена
антрополошка форензичарка,
показујући детаље патинираних
костију на екрану, док сиједи
доктори наука опчињени зуре
у илустрацију и штап у руци
оне која би форензиком требало
да открива затомљене уздахе.
А изнад њене лијеве петне кости...
А изнад њене лијеве петне кости...

Препознавање

У крајичке твоје мисли,
дотичући тек површину
периферне мождане вијуге,
улазим презрен, посрћући.
О, како у прикрајку буја
пуноћа понирања у замршено
клупко овлаш запамћених
корака који су тражили
сами себе и свој одјек,
и како је туробно на окрајку
твоје мисли, жено ближа сну
неголи дану који се рађа.
Урањам у маглу јесењег јутра,
у распршен стих давне пјесме,
и у откривеној стопи препознајем
зрнца у којима сам и себе изгубио.

Доручак под грабом

У крошњи граба, над нашим мислима,
носталгично шумори јулско лишће.
Призива у сјећање давни август
у мјесташцу крај Будве и шапат
мјесечине у гранама дрвета чије име
ни мјештани нису знали, јер га
са садницом са далеких мора
није донио заљубљени морнар.
Птице надјачавају музику
која се до малочас преплитала
с успављујућим звуком мотора.
Ти на чисту кухињску крпу,
под којом трепере врхови травки,
стављаш сендвиче, колаче, салвете
и флаширану воду која је давно
изгубила свјежину свога извора.
Не чујеш шумор лишћа, не слушаш
цвркут птица којих се ни најмање
не тиче наш пут на море, и позиваш,
равнодушним погледом, на доручак.
Нисмо ли некад под крошњом
неког дрвета, не примјећујући којег,
потпуно заборављали на доручак,
милујући касније поломљене влати­?

Кућа и пјесма

Требало је да ти направим кућу,
на врху планине, на дну језера,
у оку пијевца који је утискивао
пјесму у твој сан. Тамо гдје тихо
шумори вријеме које још није дошло,
јер претијесно му је у будућности
у коју ти још ниси зачуђена стигла.
Тамо је требало да ти изградим кућу,
с великом терасом испред које
пјевуше клице у сјеменкама које ће тек
пробити опне и похрлити у твој
широк и небом запљуснут поглед.
Кућу је требало да ти сазидам
с темељем уплетеним у жиле јавора
и кровом што ослушкује небеске тајне.
Умјесто тога, написах ову пјесму
да међ' стихове њене смјестиш
лежај од лаког трепета мјесечине
и на њему да се њишеш, њишеш...

Пахуљица

Она пахуљица – сјећаш ли се? –
што само окрзнула је ријеч
која још није била клизнула
с врха твога руменкастог језика,
јутрос је долепршала
на модропепељасту усну,
сличну шљиви која је
и средину октобра дочекала
на огољелој грани.

Повратак

Чекаш, дакле, да се из прошлости вратим,
да на трепавице твоје спустим дашак.
А шта ми заузврат нудиш, голубице
слетјела на лице избраздано тугом­?
Знаш ли, лептирице изанђалих крила,
да би одраз мога зачуђеног лица
истиснуо одмах и то мало сјаја
што још је остало у твојим очима?
И не чекај, зато, мој касни повратак
јужној страни твога устрепталог срца,
него лети брже од сјеверних мора,
јужније и ближе обалама Лете,
ластавице моја са сунцем у кљуну.

Птица у оку

Под старим градским сатом
казаљке у твом прозрачном оку
пресрећу зачуђену птицу. Не знам
ко ме то лови: птица, бескрајна
дубина ока или казаљке у њему
које моје руке грчевито стишћу,
не би ли овом тренутку одузеле право
на варљиву заводљивост пролажења.

Шта ће ми друга пјесма

Љубим твој мали прст,
као да уснама приносим
ријечи које ће бити пјесма.
Љубим твоју надланицу,
као да љубим први стих
пјесме коју тек исписујем.
Љубим твоје усне као да...
Али, шта ће ми нови стихови
када си ти моја пјесма?

На Растку објављено: 2012-05-25
Датум последње измене: 2012-05-25 20:21:26
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује