Пројекат Растко

Ранко Павловић

Расти брже, то је лако

Book-Marso, Београд, 2009.

Уредник овог електронског издања: Тамара Лујак

САДРЖАЈ
(или: како лакше наћи пјесму коју
желиш још једном да прочиташ)

Срце у рачунару

У мислима слушам шкрипу пера
испод ког су некад врцали стихови,
а у мом рачунару нешто шкрипи –
побунили се микрочипови.

Чему побуна? – не знаш, па питаш,
а одговор је више него прост:
у електронском мозгу рачунара
већ дуго велико срце је – гост.

Па, чему срце у рачунару,
у компјутеру, како га још зову?
Да ти одговорим кратко и јасно:
за дјецу пишем књигу нову.

И летим, летим, летим (циклус)

Заљубљене пјесме

Синиша написао пјесму,
пјесму написала и Јела.
Једна залепршала сама,
друга с лептиром полетјела.

Сад у сунчевом осмијеху,
ено, изнад шуме зелене,
те двије заљубљене пјесме
круже по небу загрљене.

Звијезде

На небу звијезда као пљеве,
свјетлуцају сестре Мјесечеве.

Долепршале из исте приче,
трепере и једна другој личе.

Вире блиједе иза копрене,
а само су двије ужарене.

Зашто баш њих двије искре златом?
Гледа их Милица, ето зато!

Хвата их Милица својим оком,
ловим их и ја горе високо.

Жар њеног ока и жар мог ока
осмјехују нам се са висока.

Расти брже, то је лако

Споро растеш. Очајан си?
Мани бригу, главу горе!
Снажном жељом можеш лако
висини на разговоре.

Изабери дјевојчицу
повисоку, жустру, танку,
уздрхталу, устрепталу,
сличну брези на пропланку.

Одмах у њу заљуби се,
не мари што висока је.
Видјећеш да љубав страсна
израстању подстрек даје.

Онда расти и нарасти,
својој вили до увенца,
док јој шапћеш мале тајне
да не чују друга дјеца.

Расти даље, дању, ноћу,
као врба из потока,
да погледом радозналим
нарастеш до њеног ока.

Опет расти, сваког часа,
одозго у косу њену
да просипаш мјесечину,
као и ти заљубљену.

Расти брже, то је лако,
бићеш висок као јавор.
Видјећеш да љубав води
звијездама на разговор.

Кад се уши зацрвене

„Заљубљен сам? Волим ли је?“ –
питаш срце уздрхтало,
питаш брезу и голуба,
дрвеће тек олистало.

Одговор ти нуди ласта,
носи га под својим крилом,
стапа се са њеном пјесмом
и с небеским плаветнилом.

„Прођи крај те дјевојчице“,
поручује ти цвркутом.
„Не гледај је, не посрћи,
не говори ништа при том.

Ако ти се док пролазиш
уши силно зацрвене,
болест те је ухватила
која вреба заљубљене.“

Кад заволиш – зна то ласта,
чак и вране о том граје –
издајнички поглед кријеш,
али – уво те одаје.

И летим, летим, летим

Никако не могу да схватим
зашто напросто окрилатим
кад њен поглед на мене слети,
па летим, летим, летим, летим.

И тако, летим, летим, летим,
све док се коначно не сјетим
да, постанем ли дио зрачка,
за њу ћу бити само тачка.

Тада свој поглед за њен вежем
и сви страхови одмах бјеже,
а ја поново летим, летим,
да бих могао крај ње да слетим.

Гдје се сунце одмара

Сунце се ноћу одмара
иза високих литица,
а дању често предахне
у осмијеху твог лица.

Злато његовог сјаја
твој поглед лако нађе,
да му га срећна враћаш
за облак када зађе.

Сунце је једно на небу,
усамљено сред плавети.
У гроздове се умножи
у твоје очи кад слети.

Мека постеља га чека
иза високих литица,
ал' сунце често предахне
у очима дјевојчица.

Ватра

„Мама, пипни ми чело,
жива је жеравица.
И у грудима ми ватра.
Свему је крива Милица.

Све док њу нисам срео
био сам здрав као дрен,
а кад ме она погледа,
пламен ме захвати у трен.“

„Не брини, чедо мамино,
заплови мирно у снове.
Та болест што срце жари,
напросто – љубав се зове.“

Другарица и плетеница

Добро, ако се изузме једна ситница,
ја јесам твоја другарица
и можеш ми причати свашта,
на примјер, како је бујна твоја машта
када, наоружан праћком и каменчићима,
кренеш у лов на свраке.
Ипак, неких чудесних зрнаца има
на дну те твоје приче сваке.

Можеш ми, као доброј другарици,
причати о великој петици
из све досадније историје,
Тањи – ко зна зашто – најмилије,
о петици, дакле, коју онако радосну,
добијеш понекад само у сну.

Неће ми сметати ни твоја прича,
жубору потока слична,
о сурфању по Интернету,
јер у рачунарском свијету
сваком програму си вичан,
пастрмци у бистром брзаку сличан.

Али, када се у твоју причу уплете
Тањина плава плетеница,
па још кад ти се при томе,
тако симпатично неспретноме,
лице зајапури и зарумени,
глас задрхти а очи устрепте,
загрми негдје дубоко у мени,
тамо гдје осјећања роморе,
с почетка пјесме она ситница,
ваљда у виду љубоморе,
па ти више нисам само другарица.

Гдје ко живи, гдје шта стоји

Мачак живи у Мачковцу,
овца на Овчару.
Жито стоји у амбару,
дуња на ормару.

Коза живи на Козјаку,
свиња у Свињари.
Каце стоје у качари,
дрва у дрвари.

Вук крстари по Вучјаку,
срна по Срнинцу.
Хљеб ћеш наћи у пекари,
у сјеменки клицу.

Мравак живи у Мравици,
оса у Осињи.
Сласт ћеш наћи у јабуци
и у зрелој дињи.

Пшеница клас испуњава,
а грашак махуну.
Свако воли лубеницу,
коштица препуну.

А гдје живи врли Мирко,
куд проноси косу?
Он станује у свом стану,
прст држи у носу.

Брже, Мирко, прст из носа!
Чачкања се мани!
Златоносни рудник тражи
на четвртој страни.

Шта све расте, како расте

Шта све расте, гдје шта расте,
како расте, зашто расте?

Под прољетном топлом кишом
трава расте, жито расте,
цвијеће се расцвјетава
и у сусрет сунцу расте.

На ливади мило јагње
сиса овцу, уз њу расте.
Поскакује коњић врани,
у очима пут му расте.

Од мајчиних пољубаца
синови и кћерке расту.
од очевих миловања
журе себе да надрасту.

И док тако дјеца расту,
до љубави да израсту,
од погледа заљубљених
и њихове наде расту.

Зато расти, расти, расти,
до врх своје жеље расти,
па још расти, расти, расти,
жељу стигни и надрасти.

Како растеш, с ким то растеш –
сазнаћеш тек кад одрастеш.

Молба једне батине

Некада бијах лисната младица,
слетиште за распјеване славује.
Онда заблиста бритка оштрица
у руци која пријети, псује.

И, шта постадох? Шиба, прут, батина,
гонич осмијеха са дјечијих лица,
па се, ево, питам: да ли је истина
да сам некад била зелена младица?

Сад молим да ме та мргодна рука
држи подаље од дјечијих гуза,
јер нигдје нема таквог несташлука
који је вриједан невиних суза.

Кад зину патике

Моје патике зинуле,
као што змај зна зинути.
Видиш ли, тата, то чудо?
Морам их одмах изути.

Ено и излог зинуо,
нуди ми патике фине.
И твој ће новчаник, тата,
морати сада да зине.

Дедине приче

Школа је нешто најбоље
што човјек створио је,
а има тамо неких
који се школе боје.

Као, товари књига
и страх од слабих оцјена.
Жуљај столицу и бубај!
За игру нема времена.

Све су то празне приче,
соколе мој крилати.
Него, памет у главу
и књиге се прихвати.

И тако, о школи деда
најљепшу причу испреда,
а унук збуњен зинуо
и блиједо га гледа.

Па мисли: дедине приче
праве су посластице.
Али, зашто понекад
говори бесмислице?

Напољу прољеће једра,
сунце у игру зове,
па дјед прекида причу
до неке прилике нове.

Дјед и његов штап

Штап у дједовој руци
на великој је муци:
у његов табан дрвен
забо се оштар камен.

Сад друмом храмље деда,
штап га немоћно гледа,
по прашини се вуче
као шугаво куче.

„Могућност ти једина“,
каже рука дедина,
„да се ослониш на ме
и кренеш без галаме.“

Улицом ено сада –
чудна нека парада:
мили штап попут пужа,
а дјед му помоћ пружа.

Бака увијек с тобом

Бака је ту и кад је не видиш,
када свиће и дан кад ојача,
она је у жару твоје игре
и у мирису њених колача.

Бака над твојим мирним сновима
као анђео чувар стражари,
из књиге извирује док учиш
и мисли твоје топлином зари.

Бака је с тобом и кад је не видиш,
топлим дахом грије руј твога лица.
Кад неком мораш рећи своју тајну,
бака ти може бити другарица.

Чудо није чудо

Десило се чудо, нека вјерује ко хоће,
јутрос мој деда, носећи из баште воће,
цмокну пред кућом баку, онако филмски,
као што се љубе млади, врло блиски.

А бака, као збуњена дјевојчица,
неспретно брише руменило с лица,
као да се ватра, што образ позлати,
једноставно може руком избрисати.

И деда је збуњен – чудо над чудима! –
засипао баку новим пољупцима,
а ја себе питам: Зашто је то чудо
ако се бака и деда воле лудо?

Има ли шта прече
(Стихови који звече)

Када падне вече
има ли шта прече
него да се испече
зрнце мјесечине за вечеру.

Када падне вече
има ли шта прече
него да зазвече
шоље с чајем од космичког праха.

Када падне вече
има ли шта прече
него да се мече
с мечком завуче у јазбину.

Када падне вече
има ли шта прече
него да се сасијече
паучина страха у помрчини.

Када падне вече
има ли шта прече
него да керче
лавежом растјера вилењаке.

Када падне вече
има ли шта прече
него да потече
бакина прича према луци сна.

Све због риме

У сред августа грицка нас дах зиме.
– Откуд зима у августу? – Због риме.

Цича зима, а врело сунце ту је.
– Зашто зној сред зиме? – Јер се римује.

Не видим да у том логике има?
– Нема, али свему крива је рима.

Ма, куд си запео, рима, па рима?!
Због ње све мијењаш. – Шта ћеш кад штима!

Није ли то трпно глаголско стање?
– Одговор ће ти дати римовање.

Можда ћеш и ти мијењати име.
– Зашто, побогу? – Па, зна се, због риме!

Зашто да мијењам име због риме?
– Да од Симеуна стигнеш до Симе.

Престани, човјече! Доста те риме!
– Ако ти смета, заустави ме!

Идите бестрага и ти и рима!
- Шта могу кад је свуд около има!

Хоћу бар једну паметну да чујем!
- Живот је најљепши кад се римује!

Замисли, замисли...

Замисли египатског фараона
како прије седам хиљада година,
са даљинским управљачем у десници,
на кољенима њише уплаканог сина.

Брзо прелистава све ТВ канале
не би ли дошао до каквог цртића,
јер будући Син Сунца престаће да плаче
тек када зачује глас Пере Дјетлића.

Замисли сад Александра Македонског
у авиону на путу за Индију.
Чудом се чуди како је тако млад
освојио толику територију.

Замисли коначно и Џингиса кана
с моћном војском Монгола у налету:
одједном прекида освајачки поход
да би мало сурфао по Интернету.

Замисли, замисли... Али, чему све то?
Врати часком себе у прошлост далеку:
силазиш с дрвета и трагаш за храном,
по свему сличан своме давном претку.

Па ипак, о свему када поразмислиш,
најбоље да свако свом времену иде.
Укључи рачунар, гледај у будућност,
а фараон нека гради пирамиде.

Чигра се вртјела, вртјела, вртјела
(циклус)

Стоножац

Нећу више да будем стонога
и нека то сви приме на знање!
Мислите, то је због мноштва ногу,
па бих да их имам много мање.

Разлог, вјерујте, сасвим је други:
ја нисам стонога, већ стоногац.
Или – да језички буде правилно –
нисам стонога, него – стоножац!

Чигра

Још док је похађала школу плеса
– каквог ли урнебеса! –
чигра се вртјела, вртјела, вртјела,
и одлетјела
у небеса.

Eно је и садa горе
– какве ли среће! –
како се окреће, окреће, окреће –
на прамичку облачка,
на златној нити сунчевог зрачка,
на мрежи звјездане паучине,
у плитком мору мјесечине.

А кад промијени име у зврк,
засуче десни па лијеви брк,
скочи са небескога свода
и без икаквог повода
почне да се врти, врти, врти,
као филм на екрану –
на поду, на столу,
на испруженом длану,
крај ногу у прашини,
на књизи раскриљеној,
на свакој равној површини.

И тако, врти се, врти, врти,
као вртешка,
у радозналом дјечаковом оку
које се смјешка.

Како се пут запетљао

Кривудао пут кроз поља пшенице,
док се није дохватио узбрдице.

Када се пред њим шумарак развеза,
на завијутку дочека га бреза.

Задрхта срце прашњавог пута:
О, како је витка и бјелопута!

Како раскошну хаљину има
и сребрнкасте токе на грудима!

Како се заносно на вјетру њише!
О њој мислити не смијем више.

Да без ње не може када схвати,
пречицом пут се брези врати.

И стално јој се враћао, враћао,
па се на крају – запетљао.

Тако сам себе свезао у чвор,
што се не би збило да је срео бор.

Прекинута љубав

Ишао пут својим путем,
крај њега ријека жуборила
и, како се често догађа,
велика љубав се родила.

Пут је грлио ријеку,
страсно, свакога часа,
а ријека је љубила пут
пјеном својих таласа.

„Бићу твој мост“, рече јој,
„то велика ми је жеља.“
И баш тад га у брда скрену
рука суровог градитеља.

Сад путу асфалтно срце пуца
док узбрдицом се пење,
а ријека љубавном чежњом
запљускује камење.

Аутопут бјежи од камиона

Један аутопут,
више уплашен него љут,
бјежао од тешког камиона.
Јер, није лако када загуди,
па ти притисне груди
терет од стотину тона.

Премошћавао ријеке,
бјежећи од страшне јеке,
хрлећи у мрак тунела.
Хватао је кривине
журећи уз планине,
даље од градова и села.

Стигавши опет у поље
легао брже-боље
и чврстим сном заспао.
Какве ли ироније!
Ни осјетио није
кад је камион протутњао.

Врбас опет у Врбасу

Свидјело се Врбасу у Бањој Луци,
па рече: „Грди ме, псуј и туци,
али из овога лијепог града
ја никуд нећу – никада, никада!“

Уто се заталаса море зрелог жита
у Лијевчу пољу, па Врбас похита
да бистраце својих таласа преда Сави
и да се у њеној матици заплави.

Чим са Савом према Дунаву крочи,
загледа се сунцу равно у очи,
да постане пара, облак и киша,
па да изнад поља и брда јуриша,

док опет не стигне у ток Врбаса,
пред Бањом Луком да се заталаса,
да драгом граду радосно јави
шта је све доживио у Сави.

Нар и смоква

Један морски шипак,
такозвани нар,
упио је у себе
врелог љета жар,
па се данима
надима, надима.

Ко је као он
тако пун и јак?
Личи на балон,
али није лак.
Њему је једрина
највећа врлина.

Надмен као паун,
а поноса препун,
шири своја плућа
баш до распрснућа
и све се на грани
ведрим небом храни.

Онда одједном,
к'о жаба надувен,
прасну као гром,
изнутра већ црвен,
па паде на пањ
нар звани моргањ.

Кад то смоква зрела
чула и видјела,
уз смијех вриснула,
па се распрснула
и к'о крпа стара
пала покрај нара.

Рођендански гости

Дан нек буде разуздан,
вјетар нек је зауздан,
лет пријатан, поуздан,
сутра – славим рођендан.

Сад спискове сачините,
па се одмах растрчите,
телефоне укључите,
у госте ми позовите:

Три пингвина с Јужног пола,
путни трошак пола – пола
(пола нека одмах плате,
пола кад се кући врате).

Нека дође птица киви,
знате ваљда гдје сад живи.
Албатрос нек стигне водом,
с њим и митска птица додо.

Зовите и три араре
што прашумом господаре,
канаринца са Канара
и славуја са Брдара.

Из афричког перивоја
позовите два-три ноја.
Кад долазе тркачице,
зовните и пјевачице.

Да не буде шапутања
како свјетску моду гањам,
позовите и комшије:
чворка, коса, ласте двије.

Хоћу доста хране, пића,
да сто пуца од обиља.
Дајте жита и црвића,
сјеменки од разног биља.

Нека гости када оду
распредају о проводу,
о том како свој рођендан
слави срећни врабац Џивџан.

Слон и миш

Слон није велик,
он је малиша.
Не обичан слон,
већ слон од плиша.

Миш је огроман,
није малиша.
Не обичан миш,
већ миш од плиша.

Сад гледај чуда:
слончић од плиша
престрашен бјежи
од страшног миша.

Музикални миш

У глуво доба, кад све се стиша,
почиње концерт несносног миша.

Цијуче у Ц дуру
досадну партитуру.

Чим очи склопим, по поду гребе,
котрља нешто без потребе.

Дрнда све у Д молу
док гребе даску голу.

Расањен скочим, али не псујем,
већ за њим метлом диригујем.

И миш у рупу бјежи
тенорчић да освјежи.

Маштање морског лава

Једном један морски лав,
више сивкаст него плав,
пред лавицом одмота
причу свога живота:

„Највећа је моја мана,
тако ми свих океана,
што понекад жарко желим
ја из мора да се селим.

Јер, у Африци бих радо
појурио лане младо,
затим пратио у стопу
хитроногу антилопу.“

„Ту машти је граница“,
рече морска лавица.
„На тле се ногом стаје,
a ти имаш пераје.“

Два коњица

Морски коњиц талас јаше
сред плавети морске.
Вилин коњиц крилом маше
изнад воде горске.

У кочије златне већ их
упреже прољеће.
Кад појезде према срећи,
до ње стати неће.

Зашто волимо Змаја
(циклус)

Змајева пјесма

Ријеч до ријечи – процвале у клас
што једрим зрневљем срце осваја.
Док је Змајеве пјесме биће и нас,
а док је нас – биће и Змаја.

Све стих до стиха – за јуче, за данас,
за све што с будућношћу спаја.
Док је Змајеве пјесме биће и нас,
а док је нас – биће и Змаја.

Строфа до строфе, и у један глас,
тако настаје пјесма без краја.
Док је Змајеве пјесме биће и нас,
а док је нас – биће и Змаја.

Пјесма до пјесме, као иконостас,
препун блиставог, светачког сјаја.
Док је Змајеве пјесме биће и нас,
а док је нас – биће и Змаја.

Зашто волимо Змаја

Уз њега срицао прва слова,
прву пјесму учио у школи,
столицу јахао као коња –
баш зато мој дјед Змаја воли.

Он нам дарује прегршт радости,
његова пјесма дјетињства спаја,
с њим ми идемо на далеке путе –
зато мој тата воли Змаја.

Кад дјевојчици из моје улице
нисам знао шта ћу и како рећи,
он ми је помогао стиховима –
зато је за мене Змај највећи.

Змајева је поезија
као љубав непролазна,
зато ће и мој син будући
о Змај-Јови све да сазна.

Завичај пјесме

Улица Змајева је завичај пјесме,
ту се стих у риму лудо заљуби,
строфа са строфом подруку шета,
а радост никада не дангуби.

Док у Змај-Јовиној стихови пљуште
попут прољетне кише над гајем,
свака рука чврсти стисак тражи,
а раме чезне за загрљајем.

Чим на Змајев споменик слети голуб,
у кљуну му стих, у гугуту рима,
и ето одмах за њим голубице
с паперјем неба на крилима.

Кад пјесма, срећна што срећу носи,
долази ведра у Змај-Јовину,
то се она, пуна заноса,
враћа у своју постојбину.

Дјеца пјевају Змају

Видјех дјечака сред игралишта,
покрај потока који жубори,
не може да га збуни ништа
док стихове о Змају збори:

Треба хтети, треба смети
винути се до бескраја,
и вољети, и вољети
под топлим крилима Змаја.

Покрај рафалом рањене брезе,
изнад згаришта срушене куће,
сретох дјевојчицу која везе
стихове о Змају и шапуће:

Гробље ј' земља ком се ходи,
баш као кроз мој завичај.
Свуд око нас су непроходи,
али с нама је Змај.

Видим дјевојчицу и дјечака
у скора прољетна јутра ведра,
с њима мама, тата, дјед и бака,
пјесмама о Змају грију њедра:

Ала ј' леп овај свет,
препун сунчевог сјаја.
Чека нас звјездани лет
кроз пјесме нашег Змаја.

Освајајте порукама
(циклус)

Мани риму, скидај ланце

„Шта ће мени твоја рима,
и без риме мене има!“

„Не спутавај ми токове,
скидај с мене те окове!“

Тако су ми ноћи прошле
у сан двије пјесме дошле.

„Мани риму“, прва збори,
„да ми срце не сагори!“

„Скидај с мене ланце риме“,
каже друга, „заштити ме!“

Дође трећа, па четврта,
за њом пета се нацрта.

Прије него таме неста,
у сан дође пјесма шеста...

Закукаше: „Тешко нама!“
Скидох риму са пјесама.

Осмијех

У бисерној перли мога смијеха
мамин осмијех се расцвјетава.

Витичасте петице у мојој свесци
татиним осмијехом заблистају.

На дедино изборано лице
пољубац моје сестре утисне осмијех.

На крају дана уморно сунце уплови
у бакин осмијех да се одмори.

У цвијету који јој донесем с ливаде,
распрсну се пупољци Тањиног осмијеха.

Отуда касније улепршају у мој сан,
па се у њему до зоре расцвјетавају.

Тањина машна

Тања је јуче остала
без златасте машне у коси.

Како знам? Па, једноставно.
Ја сам машну уграбио погледом.

Сву ноћ ми је златне искрице
просипала немирним сновима.

Сутра ћу јој, ако то буде хтјела,
вратити машну, топлу од мог сна.

Кољено

Пожелио сам да сам твоје кољено
када си се јуче неспретно саплела
и треснула на бетон школског дворишта,
а мени се ноге одсјекле, па ти не притрчах.

Кад си се, умусана, вратила из зборнице
с великим завојем омотаним око кољена,
питао сам се: како бих под завојем дисао
да сам се претворио у твоје кољено?

„Баш је љубав запетљана“, рекох себи
док сам синоћ гасио свјетло и док је
тама гутала стари пластични камион
на ормару, којим се одавно не играм.

Пјесник, боксер или клавирист

Тата би волио да будем боксер.
То је, каже, прави спорт за мушкарце.

Мама прижељкује да свирам клавир.
Бетовена, Моцарта и те ствари.

А ја сам написао једну пјесму
о пјегицама на твоме лицу.

Ако ти се не свиди – бићу боксер,
или ћу свирати Баха на клавиру.

Наочаре

Синоћ сам рекао мами да ми,
док читам књигу, слова играју
као рој густих пахуљица кад
на Бадње вече снијег засипа град.

„Не извлачи се! Учи!“ рекла је на то,
па сам пред тату треснуо часну ријеч
уз причу да ми све титра пред очима,
на што се он озбиљно замислио.

Када ме одведу очном љекару,
прописаће да носим наочаре,
па ћеш ме тад гледати као и Мишу
кога сви у школи зову – Цвикераш.

Позив на рођендан

Ниси ме позвала на рођендан,
а позвала си Небојшу, Рашу,
чак и оног бубалицу Мирка.
То ти никад нећу заборавити.

Нешто мислим, зашто не бих сутра,
онако, као случајно, звиждућући,
с рукама до лактова у џеповима,
прошао крај твоје куће?

Чекао бих скривен иза угла
док не наиђе неко познат ми,
па бих с њим под твојим прозором
дуго разговарао, све док ме не видиш.

Ако ме ни тад не позовеш да уђем,
причаћу свима у школи и улици
да ти нисам хтио доћи на рођендан,
иако си рекла да ћу бити најдражи гост.

Ко је ту луд?

Свима говорим да је Вера луда,
јер се стално мота око оног Ратка,
само зато што има све петице.
Смета јој понека моја четворка!

Наравно да је луда, јер стално гледа
дугопрстог клавиристу Душка,
само зато што похађа музичку школу.
Брига је што сам ја најбољи голман!

Онда једном кренемо на сајам књига.
Вера прва ускочи у аутобус,
вјероватно да заузме мјесто –
да ли за Ратка или за Душка?

Али, кад сам ја ушао у аутобус,
викнула је гласно, да су сви чули,
да дођем и сједнем поред ње.
Па сад ми реците, ко је ту луд?

Цвјетови и лептирови

Видиш ли она два лептирића
што слијећу на два цвијета?

У љепоти лептирових крила
огледа се небеско плаветнило.

По мирисним цвјетним латицама
круни се осмијех мајског сунца.

Гледај како су искре твог погледа
озариле цвјетове и лептирове!

Разгртање звијезда

Понекад погледом разгрћемо звијезде.
Чим изнад уличних свјетиљки почне
да се згушњава тама, Јелена и ја
шмугнемо у неосвијетљено двориште.

„Видиш ли ону најсјајнију звијезду?“
питам и упирем прст према небу.
„Видим“, каже Јелена и погледом,
препуним искрица, разгрће звијезде.

Знам да не зна на коју звијезду мислим,
јер је већ друга с модрог небеског плиша
несташно ускочила у мој зачуђен поглед,
али каже да јој баш њен сјај гори у оку.

„Кад у нечијим очима расипа сребро
она звијезда за коју мисли да је и ти гледаш,
значи ли то да те воли?“ питам тишину
и не чекам одговор, јер га наслућујем.

Освајајте порукама

Једне ноћи, тек што заспах,
зачух неко шушкетање,
сан ми разби тихи шумор:
комешање, шапутање.

Кад упалих стону лампу,
једна свеска расани ме:
у њој нађох своје пјесме
без ритмике и без риме.

„Зашто си нас тако кусе“,
поскакују, углас шиште,
„као овце без пастира,
послао у читалиште?

Ми имамо богат рјечник,
осјећања, красне слике...
Ал' ниједна нема риме,
већина нас без ритмике.“­

„Тражиле сте, добиле сте
– и сада је све на вама,
мјесто римом и ритмиком
освајајте порукама.“

То им рекох, топло, њежно,
па их такве какве јесу,
послах да баш у твој свијет
искру љубави донесу.

На Растку објављено: 2012-05-23
Датум последње измене: 2012-05-23 23:46:20
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује