Ранко Павловић

Тринаест нестрпљивих прича

„Прометеј“, Нови Сад, 2008.

Уредница електронског издања на „Пројекту Растко“: Тамара Лујак


Садржај


Пјешчана олуја

Када је коначно Невену пронашао у приповијеци Ви сте легли поред тебе Хулија Кортасара (није му сметало што се она, у тој приповијеци, није звала Невена него Дениз, па ни то што је себе, ма колико се томе супротстављао, налазио у вижљастом Роберту), када је, дакле, своју снаху препознао у тој, завођењу подсвјесно спремној жени која је истовремено и мајка и плесачица на рубу дубоког бездана пожуде, могао је да се несметано отисне у сјећања. Чудно је то колико се човјек лакше ослобађа предрасуда и непријатних мисли када своју судбину нађе у туђој, нарочито у судбини литерарног јунака, јер људи који, у себи и на себи, носе само њима видљив терет, више воле да се поистовјећују с оним ко је произишао из нечије имагинације него с оним ко на сцену ступа из свакодневног, сировог живота, онаквог каквим га свакодневно гледамо и проживљавамо. Ми, заправо, непријатне мисли потискујемо, склањамо их устрану, као мајка поглед с рођеног дјетета коме је, одједном, без икаквог наговјештаја, почело да се криви лице или да на плећима израста грба која ће га, сасвим сигурно, обиљежити за цијели живот. Тако све док не запнемо за нешто због чега ћемо се цијелом дужином опружити по трњу или камењару испред себе, као што је, у овом случају, млађани Добрица (па ни име му није неко мушко, по коме би се видјело да ће се без имало узмицања супротставити свему и свачему, мислио је, слушајући са разгласа да је авион из К., због јаке пјешчане олује, полетио са закашњењем од близу два часа), као што је, дакле, млађани Добрица запео за Кортасарову приповијетку у којој нема ни мрвице фантастике својствене овом писцу. Запео и опружио се по својој причи пуној иглица, као онај по драчу или каменитом друму.

Добрица је, несвјесно и нервозно објема рукама савијајући књигу црвених корица, са задовољством потврђивао сам себи да ће авион из тог афричког града каснити готово два часа и за толико ће бити одгођен сусрет с братом који је с неизвјесношћу и страхом очекивао и баш зато радовао се пјешчаној олуји за коју није знао ни како изгледа ни да ли се тако зове зато што у таласима носи облаке оног ситног (ваљда сахарског?) пијеска којим засипа људе на земљи и авионе док се одљепљују од писте. А што се књиге тиче, она је форматом била таман толика да је лијепо лијегала у руку. С њених корица, из негатива, како би рекли штампари, бјеласало се презиме аутора (познатим писцима довољно је презиме, име им понекад само смета), затим, испод дебље бијеле линије, осмјехивао се кратак наслов, слиједио је једноставан али врло смислен графички знак библиотеке, онда опет дебела бијела линија, која је с горњом одржавала равнотежу на правоугаоном беспријекорном црвенилу предње стране корица, и, коначно, деценијама већ препознатљиво име библиотеке. Тутнуо му је у руку човјек који је устао са сједишта до његовог и кренуо према терминалу када су из разгласа позвали путнике лета за Лондон да крену према авиону. Њему више не треба, рекао је, нека је он сада чита или тутне неком другом у руке, у сваком случају занимљива је и било би штета да заврши у канти за отпатке.

Заиста је добро што авион није долетио на вријеме. Ма колико је с нестрпљењем чекао сусрет с братом кога није видио више од три мјесеца (тако дуго били су раздвојени само када је Драган био на одслужењу војног рока), толико је страховао хоће ли имати храбрости да подигне главу када му појури у загрљај и да се суочи с његовим погледом. Хоће ли, питао се, по његовој збуњености и несигурности, по издајничком жмиркању очију и клецању кољена, Драган наслутити како се онда дрско усправила она необуздана и неконтролисана укрућеност у његовом међуножју? Брат, наравно, неће имати разумијевања за његову, Добричину, тадашњу немоћ да обузда тог слуђеног, у хајдуке одметнутог безобразника који је међу бутинама жешће дамарао него устрептало срце у грудима. Можда касније, у седамнаестој или осамнаестој, младићи могу на неки познат им начин да контролишу своју мушкост, да јој наређују када да набрекне а када да се примири као кученце које је господар помиловао по глави, када да распе прокључале бичеве снаге а кад да их спута у узаврелом извору, али он то није знао онда и купатилу, не зна ни сада да ли је то и како могао учинити, а да је ту био његов брат, питао би га и он би му све лијепо објаснио. Да је он ту био, не би се све то заправо ни догађало, међу њима двојицом не би било никакве тајне, ничега што би спутавало искреност и непосредност у односима у којима се одувијек зна шта је право старијег а шта обавеза млађег брата, нарочито када онај млађи осјети да му у набујалом тијелу и распамећеним мислима дамара жестика мушкости и када је савјет оног искуснијег драгоцјенији од мајчиног брижног погледа и очевог тобоже случајног спуштања руке на синовљево раме.

Глупо је тражити било какво оправдање, али можда је Невена више крива од њега, можда се све то не би догодило да је контролисала своје понашање. У реду, када су отац и мајка били у кући, обично је пазила како сједа, ако је била у сукњи често је њен доњи руб повлачила до кољена, ријетко је, онако заваљена у тросједу, пребацивала ногу преко ноге или високо дигнутим рукама гладила косу на потиљку. Али, кад су остајали сами, знала је шетати у прозирној спаваћици испред подне лампе у дневном боравку, или, за сунчаног поподнева, у сукњици од танког платна стајати у отвореним балконским вратима, вјероватно несвјесно и ненамјерно, али то ништа није мијењало на ствари. Онда, догађало се да истрчи из своје собе на једној нози док би на другу навлачила фармерице и баш у таквом положају њеног тијела плитке гаћице истицале су оно што никако не би требало да се види, оно што једном шеснаестогодишњаку и те како помути памет, па, ма колико се трудио да то учини, никако не може да одлијепи поглед од запретане ватре скривене под танким комадићем свијетлоплавог платна са ружичастим цвјетићима.

Аеродромска служба је из разгласа обавјештавала да су сад сасвим сигурни да ће авион из К. каснити сат и педесет минута. Остало је, дакле – Добрица је погледао на зидни часовник у аеродромској чекаоници – још сат и по до сусрета с Драганом, а за то вријеме он ће покушати да не мисли о ономе што се – не само Невенином, све више је био сигуран и у свој дио кривице – испријечило између њега и брата. Зар је морао, питао се, преко снахиних рамена завиривати у новине које је листала или мотати се по кухињи баш кад се она сагињала да из доњег ормарчића узме кутије с кафом и шећером? Или, ко га је тјерао да начас, у пролазу, вирне у њену собу док се пресвлачила, мада је она увијек баш у тим приликама налазила за потребно да му саопштава неке неважне ситнице с којима је могла сачекати док се не врати у дневни боравак или их једноставно прећутати? Па онда, кад није било мајке и оца у кући, зашто једноставно није, затворен у својој соби, учио или читао занимљиве књиге, слушао музику (а, не баш музику! она наводи на ђаволске помисли) или рјешавао укрштене ријечи? Уосталом, ко му је бранио да одмах за родитељима не изиђе из куће, оде до пријатеља, прошета градом, сврати на игралиште у сусједном блоку гдје је увијек било његових вршњака заљубљених у кошарку?

Уосталом, није ли мало прије сам себи обећао да ће потиснути мисли на све то? И, зашто је Драган, пет дана након што је Невену довео у кућу, одмах по вјенчању, морао да оде на то путовање, зар никог другог није било на његовом институту ко је могао отићи у Африку и погледати како се развија изоловани вирус неке нове болести и да ли би се његовим мутирањем могло доћи до вакцине против истог тог обољења? Коначно, зар није могао да се врати макар дан прије него што су посумњали да се вирус можда непажњом раширио лабораторијом и не чекати да прође тај двомјесечни период инкубације? Ево, опет га мисли одвлаче... Е, неће више! Отвара књигу насумце, преврће још два или три листа и пред његовим очима појављује се наслов мало необичне језичке конструкције Ви сте легли поред тебе, наслов који не обећава занимљиву причу, али рекао је сам себи... и – почиње да чита.

Реченице су мало замршене, нејасне, или он не може да усредсреди пажњу на оно што чита. Али, Дениз се убрзо разголићује, не буквално, већ одбацује љуштуре са својих осјећања која су, слути то сваким својим дамаром, увијек на ивици гријешне мисли, појављује се и збуњени Роберто, и што прича више одмиче, они се волшебно удаљавају, препуштајући мјесто Невени и њему.

Невенин глас, помијешан с пљуштањем воде, допире кроз тек одшкринута врата купатила, исклизнуо јој је, вели, сапун и пао на под, она га моли да дође и да га дохвати, нека се не устручава, сједи у кади пуној воде и још се заогрнула великим пешкиром, неће у густој пари назријети ни њену контуру, а камоли...

Полако отвара врата и бојажљиво улази, на врховима прстију као да се шуља, погнут као да се од неког крије, и заиста урања у облак паре, ништа не види, полако прилази кади, а она га опомиње да пази, могао би стати на сапун и оклизнути се, пасти и разбити се, недајбоже. Он се сагиње, спушта се на кољена, дочекује се на руке и тако, четвороношке, више клизи него што хода по влажним керамичким плочицама, пипа, налази сапун и покушава да га стисне, а он се отима као пастрмка из руке зароњене у поток. Коначно сву тежину тијела пребацује на кољена, ослобађа обје руке и чврсто хвата сапун, па погнуте главе и обореног погледа иде према кади, на кољенима, као да не смије устати, и пружа сапун Невени. Кад је већ ту, вели му, могао би јој мало насапунати и истрљати рамена и леђа, слободно, зашто се устручава, ево, она ће само мало спустити пешкир, ионако је натопљен водом и тежак као ћебе, чини јој се да носи самар на себи. Нека устане, не треба да се стиди, нема му се шта открити у густој пари, а и своји су, без грешних мисли међу собом.

Устао је и руке са сапуном спустио на њена рамена.

Тако, само тако, ох, како је то дивно, тако, тако, по плећима, још ниже, још ниже, нека боље притисне, то заиста не боли, напротив, тако годи да осјећа право блаженство... Може ли још мало гњечити рамена? Ооо, могао би учити за масера, тако му масажа иде од руке.

Пара се згушњавала пред очима, јагодице на прстима су горјеле, међу бутинама му је задамарала мушкост.

Ох, како то годи, да само зна како то годи... Нека мало врховима прстију притисне вратне пршљенове... Добро је, дивно је... Ево, она ће се мало издићи из воде, да се он не би морао толико сагињати... Нека сада трља кључне кости, тако, тако... Може ли мало ниже? Тако, тако... Још ниже, још ниже... О–ох...

Руке му клизнуше, он рашири шаке и у њима се нађоше три сапуна... Три сапуна... Један мањи, онај у средини, тврд, ваљкаст, а она два, лијево и десно, већа, некако набрекла, устрептала... Средњи сапун исклизну и бућну у воду, он несвјесно још више рашири шаке па их напуни врелим облинама и тек кад поче да мијеси то што му се нашло у рукама, схвати да гњечи Невенине дојке. Осјети нешто што би се могло назвати и страхом и стидом, али и оним што је сасвим супротно томе.

Ушепртља се и нагло се окрену, а укрућена мушкост из међуножја, лијући сласт у све тјешње широке платнене панталоне, тресну о Невенина гола леђа.

Дениз је, као да се баш ништа није догодило у купатилу, не налазећи ни трунка необичности у односу над којим би се неки саблажњавали, самоувјерено владала ситуацијом. Роберто је, још сигурнији да се њега у свему томе баш ништа не тиче, кренуо путем који му је показао Хулио Кортасар.

Тргло га је обавјештење из разгласа да ће авион из К. слетјети за пет минута.

Прочитавши још једном посљедњу реченицу приче Ви сте легли поред тебе, склопио је корице књиге и гурнуо је у задњи џеп фармерица. У књигу је, прије него што су се сасвим склопиле корице, клизнуо и осјећај кривице.

Устао је, погладио мирним рукама платно фармерица на бутинама и, мирне савјести, кренуо према улазу у аеродромску зграду на коме ће се за коју минуту појавити путници из К.

Ватра

Четвртаст, крут, најсличнији старинском ормару од политиране ораховине, без имало облина на оштрим ивицама, стајао је збуњен пред њеном обнаженошћу.

Лежала је на леђима, с мало задигнутим ногама, разваљених бутина које су се бјеласале под пљуском мјесечине.

Како, питала се, снажно утискујући зубе из горње вилице у доњу, сочну, набубрелу усну, како да такав, геометријски савршено обликован у квадар, само много већи од оног, изрезаног из куваног буковог дрвета и премазаног безбојним лаком, што га је професор математике прије неки дан ставио на катедру и готово цијелог часа зурио у њега као поглавица окружен саплеменицима у племенски тотем, како да такав стане међу краке угла који су твориле њене ноге, и допре до разјарене ватре у дубини њеног међуножја?

Ако би успјела, провјеравала је колико је остварљива и таква могућност, да још макар мало повећа размак између бутина опрљених модрикастим пламеном, ако би смогла снаге да ноге рашири онако као професор математике краке великог шестара из правог у тупи угао, можда би онај ормар, макар постранце, могао да се примакне извору огња који се разбуктава и шири њеном утробом. Пратећи своју мисао, јаче је утискивала зубе у усну из које само што није сукнула крв, млатарала ознојеном главом, тресла грудима, ритмично помјерала кукове и напрезала се до изнемоглости да кољена удаљи што више једно од другог.

Куд су баш сад, јадиковала је бака и навлачила јорган на врело дјевојчино тијело а он је с њега бјежао као овлашно набачен сатен с лијепо грађене младе жене која стојећи позира сликару док он грозничаво скицира акт, куд су баш сад нашли да крену на пут, а да њој, јадној, оставе кћерку којој је узалуд говорити да свјеже прољећне ноћи траже нешто више од крпица које једва успијевају да прекрију груди и онај дио тијела на коме се сједи? Лијепо јој синоћ каже: обуци штогод топлије, навући ћеш зло на себе, а она... гола у ноћ. И, шта? Дође пред зору, најежена и плава као шљива, с најудаљеније звијезде могло се видјети да је озебла и прозебла... Само јој треба упала плућа... А они, на излет. Повољно, веле. На кредит, у шест рата, неће ни осјетити... Можда у неком будимпештанском хотелу играју сада чардаш, кћерку им тресе грозница, а луда бака, која се прихватила велике обавезе, не зна шта да ради и коме да се обрати... Никад, никад више, само да ово сада прође како ваља...

Можда би било добро да легне настрану, или потрбушке, бунца и окреће се, тешко дишући, а јорган опет клизи с врелог тијела и пада с кревета. Успијева да се помјери, осјећа да лежи на десном боку, а да јој је лијева страна тијела у хладној води или у леденом ваздуху, нанесеном у собу с таласом олујног јануарског вјетра који је грунуо кроз широм отворен прозор, па кроз врата на супротној страни наставио ко зна у ком правцу, а изнад ње оставио прамен смрзнутог даха. Јасно види како се тај прамичак сјеверца уобличава у људско лице чији се надувени образи црвене као задњица оног мајмуна којег је љетос дуго посматрала у зоолошком врту док је с исуканим ватреним корбачем боје тек зарудјеле трешње облијетао око женке с натеклом и овлаженом оном женском ствари, видјело се да женска страст мајмунице једва чека да савлада глупи понос и да своју ускиптјелу женственост што прије принесе набреклој мушкости примата у чијим се очима наслућивало да ће ускоро одустати од освајања ако његова партнерица, која у кавезу и није имала никакву могућност избора, не одустане од глупог скањивања и не прихвати једино што јој стоји на располагању, њега таквог какав јесте, другачији не зна и не може бити. Онда се то људско лице с надувеним црвеним образима претвара у мајмунско и кези се, а истовремено из њене запаљене утробе рачвасти пламени језици пробијају кости кука и пале десни бок на коме почива сва тежина њеног немирног тијела, док се у вањску страну лијеве бутине забадају леденице сличне онима које јој је, прије неку годину, показао отац на стрехама воденице када су ишли да његовом брату на селу честитају Божић.

Мајмунско лице одједном се претворило у лампион пун неке свијетлонаранџасте свјетлости, удаљен десетак корака од крошње кестена у чијој је сјенци дрхтала ослоњена о стабло притишћући стиснутим шакама доњи дио трбуха и мекани брешчић који је мало ниже пулсирао као она танана кожица на врату гуштера зелембаћа за илинских врућина. Час лијевим час десним лактом гурала је од себе снажно тијело које је кидисало на њену слабост и све више се сагињала не би ли избјегла врели дах који јој је пржио врат и отварао пликове по обнаженом дијелу груди. Нешто у њој, крхко и избезумљено, говорило јој је да попусти и дозволи да се те двије ватре, она у њој и она која је надирала према њеном извору, стопе у један пламен, али је истовремено нешто друго, јаче мада ништа разумније, више у подсвијести него у свијести, сврдлало да се мора томе одлучно супротставити, па је још јаче стиснутим шакама притискала гуштеров врат, а лактовима и раменима отискивала од себе опасност која се све више претварала у неодољивост изазова. И док је то чинила, пред очима јој је сијевало мајчино лице, и отварала су се мајчина уста, и из њих су се извлачиле ријечи - змије уобличавајући се у опомену да мора пажљиво с мушкарцима, не смије им се предавати и подавати прије времена, она је још зелена и кад томе дође вријеме само ће јој се казати да може попустити, али и тада мора бити мудра, треба скупо наплатити свој пристанак да коначно покаже да је жена и да око прста може мотати оног који би хтио слободан приступ тој пулсирајућој звјерчици у интими међуножја. И, наравно, мора да се чува, ако звјерчица халапљиво зграби ону стварчицу, може који мјесец касније нешто друго почети да пулсира у њеној утроби, а то би могло да јој сасвим упропасти живот. Јер, кћери то не знају, на мајкама је да им кажу, готово никада онај који отвори невиност женске дубодолине не истражује дуго њена тајанства, или се брзо тога засити, или, ко зна зашто, од тога побјегне, препуштајући другоме, или другима, да цијелог живота пребацује, или пребацују, да су врата била одбрављена, да је неко раније скинуо кајмак, чему понекад знају додати, да би оправдали своју ушепртљаност и немоћ – ако је кајмака уопште било. И сада јој то говори мајка, док склања опрано посуђе у кухињи или преврће нешто по металној кутији с иглама и концима, а она се узалуд труди да састави бутине и згрчи ноге, да се тако склупчана сва завуче под јорган и сакрије своју срамоту, али јорган је оживио, кроз његову стуткаљену вату кола сивкаста памучна крв, дуж његових ушитака дамарају затегнути нерви, негдје у њему куца невидљиво срце, па по њој цупка и поскакује све док не скочи на под, одакле се опет враћа на њу да би наставио игру којој се не назире крај.

Сада и никад више, шапутала је бака, дизала јорган с пода и пребацивала га преко уздрхталог тијела, а он се тамо кратко задржавао, јер је дјевојка силовито гурала од себе мушке руке које су тргале танко и уско платно њене блузе и стезале шаке око дојки. Док је жива, гунђала је бака себи у њедра, неће остати сама с унуком, тако тврдоглавом и непослушном. Да је хтјела сукњу и неки, макар танак џемпер... А она само – крпицу доље и крпицу горе, гола такорећи у хладну ноћ раног прољећа из топле собе, па како да не навуче назеб и упалу плућа, како, нека јој неко објасни! И онда, кући у два иза поноћи... А да су они били ту, да нису отишли да по Мађарској хватају зјала и играју пипиревку, да нису њу саму оставили с непослушним дериштем, она вјероватно не би ни излазила или би се, ако би већ ишла некуда, вратила кући прије него што ноћна свјежина постави опасне замке лакомисленим и бандоглавим... Шта ли ће сад с њом?! плаче и јорганом, својим тијелом и плачним пољупцима покрива дјевојчино тијело које се тресе као лист јасике на вјетру. Шта да чини и којем богу да се моли да живо осване чедо бакино најмилије?

С ормара је, гле, почела да отпада политура, а с њом и смеђи пигменти из старе ораховине. Оштре ивице, уврћући се и цврчећи, као комадићи меса бачени на жар, нагло су се преображавале у облине и, док је успјела да надланицом десне руке обрише капљице зноја које су се с чела сливале у очи и гризле као мирис црвеног лука кад мама прави сатараш, са мјеста на коме је до малочас стајао уштогљен стари смеђи ормар сада се осмјехивао багремов трупац с кога је била згуљена кора, не виши ни дебљи од атлетски развијеног човјека, боје слонове кости. Горд и усправан, с мјестимичним, тек уочљивим, благим испупчењима и улегнућима, личио је на овлашно исклесану скулптуру од посебне, непознате јој врсте мермера, која је можда баш због те своје недовршености и снаге наговјештаја који више скрива него што открива, била симбол дивље мушкости и пожељности којој је тешко, заправо немогуће одољети.

Наравно, покушавала је да слиједи крхку нит по којој је клизила њена истрзана мисао, тако заобљен и гладак, без ичега за што би могао да запне баршун њене коже, лакше ће од четвртастог ормара оштрих ивица допријети до прикривеног улаза у ону дубодолину из мајчине приче. Само, покретима тијела пратила је своје размишљање, његовим савршеним облинама више није потребан ни оштри, ни прави ни тупи угао њених ногу, ако хоће да га прихвати онако како треба, мораће бити еластичнија и њежнија. Ормару је, сасвим сигурно, више одговарало савршенство геометрије, а сад кад се прометнуо у ваљкасту скулптуру боје голубијег паперја, пожељеће више њежности и она му је мора пружити, сасипали су се праменчићи мисли у фини прах боје пјега у шареници њених очију и таложили у подножју оне багремове облице, сличне изазовној мушкости која је кидисала на њу ослоњену о стабло кестена, десетак корака удаљено од лампиона пуног блиједонаранџасте свјетлости. Мораће боље да се намјести, али – зашто су јој тако тешки кукови и зашто је тако притишће тај проклети јорган, као да је напуњен оловом или суморним мислима?

Забога, она сва гори, надносила се бака над њено врело тијело и шкропила га још врелијим сузама. Сва је у голој води, говорила је кревету, зидовима, тишини и беспомоћности која је у њој, онако слабашној, потискивала сва друга осјећања. Само да жива дочека зору, а онда ће бака истрчати из куће, вриштати, хватати за руке сваког пролазника и молити га да помогне. Ако жива дочека нови дан, молиће се сваком богу за кога буде чула, жидовском, хришћанском, исламском, будистичком, молиће се и свим оним боговима афричких, аустралијских и јужноамеричких племена, и сваком свецу, па и оном чије име је обичним словима уписано у црквени календар. Молиће се добром шумском духу и змији под кућним прагом, небу и звијездама на њему, земљи и тајнама које крије у својој дубини, гробовима предака и њиховим душама у рајским вртовима, свему живом и неживом молиће се да спаси њен млади живот, али – авај! – ватра се у њој разбуктава, тијело се њено топи и нестаје у зноју врелијем од ужареног сунашца на цаклини јулског неба. Ипак, даће Бог, онај једини у кога вјерује, да њена унука жива пробуди зору и да здрава дочека повратак својих родитеља из Будимпеште, дабогда им и излет и чардаш до краја живота кљуцали по тјемену!

Немогуће! То не може бити стварно и истинито! Ено се багремов трупац, ено се она недовршена скулптура од посебне врсте мермера, од слоноваче можда, ено се моћна мушкост уобличена у савршене облине – топи, нестаје, претвара у течност која ће се ускоро измијешати с прашином, постати обично блато, најобичније и најништавније ништа.

Била је луда, била је неопростиво блесава. Требало је да се пода топлини и облинама багремовог трупца прије него што је почео да се топи. Требало је да отвори све своје тајне можда још пред оним уштогљеним, четвртастим ормаром оштрих ивица, оним чудовиштем од старе ораховине, умјесто што је покушавала да одгонетне како се ноге згрчене у оштри угао могу раскрилити у меко гнијездо сласти и похоте. Требало је заправо још тамо, у сјенци кестенове крошње, ослоњена о стогодишње дебло, да скине руке с пулсирајућег брешчића обраслог свиленкастом маховином и да одбрави пролаз до жаришта ватре докле дотад нису могле ни непристојна помисао ни стидљива жеља пуна притајене похоте. Могла је... али сада... Проклети јорган, тежи је од камена...

Јабуково сирће! у мрвицама расутих бакиних мисли бљеснуло је спасоносно зрнце. На дну кухињског плакара, поуздано зна, налази се боца пуна природног јабуковог сирћета (прављено је од дивљака, рекао јој је сељак на пијаци кад га је куповала). Добро натопити чаршав и умотати цијело тијело које сагоријева у врућици, све осим носа и очију. Сирће ће извући ватру, у њему се крије спас, њему ће се убудуће молити, само ако њена унука жива дочека зору. И никад више неће јој дозволити, макар је ланцима везала, да иде у ведру ранопрољетну ноћ тек с двије крпице на себи које не могу добро сакрити ни недавно набујале груди, а камоли наквасале гузове.

Могла му се дати тамо под крошњом кестена, онако снажном и пуном жеље која је горјела на његовом зајапуреном лицу и у дубоким очима. Ако већ није под кестеном, могла му се отворити кад се преобразио у ормар. Зашто би било непристојно прво еротско искуство доживјети с једним пристојним и добро васпитаним ормаром, поријеклом из старе грађанске куће у којој се увијек знало ко је ко? Коначно, кад већ није ни тада, могла је дозволити да се његов разјарени угарак сједини са жеравицом која је у њој буктала онда када се претворио у скулптуру од слонове кости. А сада...

Шта се то сада одједном догађа? Какве то, небеске или неке друге силе, од течности у коју се истопио багремов трупац, обликују мушку снагу, исту онакву какву је наслућивала у оној (чијој ли, његовој или својој?) врелој жељи, тамо под крошњом кестена, на десетак корака од лампиона пуног блиједонаранџасте свјетлости­? И, која то сила ту аморфну масу, с прикривеним наговјештајима мушкости, усмјерава ка њеном тијелу? И, којим се то алхемијским процесом згуснута течност над њом разрјеђује и претвара у блиједонаранџасти сируп? Осјећа његову љепљивост у праменовима влажне косе и по лицу, осјећа његову сласт на уснама, халапљиво језиком облизује уста да усиса што више те сласти. Сируп чију опору слаткоћу разблажује киселкаст укус јабуке полако клизи низ браду и врат, тражи корито између укрућених дојки, слива се низ улегнуће трбуха, језери се у пупчаној јамици, па одатле цурком креће према брешчићу обраслом свиленкастом маховином и ватри која под њим букти.

Угасиће ватру! Угасиће ватру! циједи кроз стиснуте зубе, маше главом, тресе грудима и узвија куковима.

Поточић сирупа клокоће с брешчића обраслог свиленкастом маховином и ускаче у скривен отвор из кога избијају пламичци ватре, хоће да се претвори у понорницу, али се, прије него што кане на жеравицу, чудесном магијом страсти прометне у уље. И букне моћан пламен кад уље падне на ватру, и слатким болом пржи утробу, и завлачи се у кутке које ватра још није опрљила, и све, уз крик, још једном бљесне као муња, и гаси се полако ватра, и исцјељујућа немоћ обузима тијело, и све се полако смирује, и све је одједном обло и њежно... и то се, ето, догодило... ах...

Кос

Искорачио је из тијесног предсобља, испуњеног дуванским димом који се кроз одшкринута врата извлачио из дневног боравка, и закорачио у пријатно прољетно предвечерје.

За њим је, прије него што је затворила улазна врата, Вера одгурнула сањив поглед. Небо је било још свијетло, обасјано зрацима сунца које се већ стрмоглавило за западно брдо купастог облика, а из шумовите долине испод викендице извлачили су се праменови сивила и хрлили у сусрет ноћној тами што ће, разријеђена бљедуњавим сјајем добрано начетог мјесеца, ускоро заогрнути цијели крај – мале њиве окружене густом и високом шумом, прашњав путић укопан у стрмину и ушушкан њежним зеленилом, поточиће и њихов пригушени жубор, птице чији ће цвркут утихнути све до првог осмијеха зоре.

Иван ће мало прошетати, рекла је Вера када се вратила у собу и њих четворо су, погледавши је зачуђено, одложили карте на сто, близу њених и Иванових. Мислили су да је отишао само до тоалета и да ће се брзо вратити, па су, до ових Вериних ријечи, држали раширене карте у рукама, процјењујући која би им највише одговарала у сљедећој руци.

Неко је предложио Вери да скува кафу док се он не врати, да касније на то не губе вријеме. Послије пет минута она је на сто донијела послужавник са шест шољица и распоредила их поред шест гомилица карата, лицем окренутих према површини стола. Њих петоро полако су отпијали мале гутљаје, све нервозније погледајући према вратима. Дошли су само на једну ноћ, у Верину, од града прилично удаљену викендицу, да се картају, ујутро морају рано натраг, да не закасне на посао, а он баш сада нашао да се шета.

Није га било двадесетак минута. Вера је покупила са стола пет празних шољица, а његову, пуну, оставила, да попије охлађену кафу када се врати.

Није се вратио ни за пола сати, ни за сат, ни за два сата.

Често су извиривали кроз врата, зурили у разријеђену таму, али нису могли видјети ништа што би упућивало на то гдје се Иван налази.

Покупили су карте са стола и ставили их на комоду, поред телевизора. Неко се сјетио да из бифеа извади боцу коњака и наточи им по чашицу. Пили су ћутке. Разна питања, као невидљиве лептирице, лебдјела су у тишини, али ником није падало на ум да их захвати језиком, прожваће и, тако сажвакана, истресе пред остале.

Пред поноћ изишли су напоље, ходали око викендице, викали, али никога нису ни видјели ни чули.

Ноћ су пробдјели забринути и ујутро рано отишли у град, обећавши Вери да ће неко од њих доћи да је обавијести ако Ивана сретну на послу или сазнају куда је отишао.

Не знајући шта би са собом и бригама које су свуда око ње зујале као пчеле што су около вриједно скупљале полен, Вера је изнијела платнену столицу напоље, сјела и загледала се у долину чија је шума крила исконске тајне које никада нико неће моћи да одгонетне. И добро је што је тако, мислила је, јер кад би се нашли одговори на сва питања, живот би био сасвим незанимљив, бесмислен можда. Онда се, на ту мисао, тргла. Није ли тајна и то што њеног вјереника од синоћ нема и што не зна гдје је? Одговор на ово питање разодјенуо би, разголитио заправо, једну тајну, али би њој донио спокојство. Увјерена је да нема ниједне тајне коју бар неко не би волио да одгонетне, и кад би се све те жеље испуниле, онда би се знали и одговори на сва питања, а то значи да би живот био без икаквих изазова. Сив и досадан. Једноличан.

Ближило се подне, Вера је и даље сједјела у дворишту, а Иван се није враћао.

Њено ново питање, које је можда могло бити и несувисло, пресрете кос, зграби га жутим кљуном и слети на врх дивље трешње, удаљене десетак корака од викендице. Вера примијети да црна птица, нешто мања од грлице, има ножице танке као влати сасушене траве и да су јој очи исте величине као тек заметнути плодови што су се једва назирали међу бујним лишћем. Не стиже ни да се зачуди како је, заокупљена бригом, успјела да запази какве очи има кос, јер јој се желудац одједном стегну, смучи јој се и осјети да би повратила да је било шта имала у стомаку.

Послије подне још једном осјети мучнину и нагон за повраћањем. Сагну се, откину из траве лист киселице и сажвака га. Годио јој је тај укус који је скупљао уста и укрућивао језик. Не указује ли то, тај нагон за повраћањем и потреба за киселином, помисли, не указује ли то на оно о чему јој је говорила мајка? Прије мјесец, мјесец и можда још који дан, сјећала се, она и Иван мало више су попили, стигли из града у њену викендицу, и тада су се дуго, врло дуго вољели, не мислећи о томе какве би посљедице непажње могле бити. Да, та мучнина и нагон за повраћањем...

Ближило се вече, а Иван се није појављивао. Ни пријатељи из града нису долазили, што је значило да ништа о њему нису сазнали.

Сутрадан је опет сједјела у дворишту. Ништа није реметило мир мајског дана, обученог у до грла закопчан зелени фрак, само је жутокљуни кос, испуштајући некакав звук који се не би могао назвати ни пјесмом ни цвркутом, слетио на крошњу дивље трешње, гледао је отуд неколико тренутака, па раширио крила и одлетио према долини. Пред само вече сјела је у кола и вратила се у град. У стану је нису чекале никакве новости.

Наредни дани постали су неподношљиви. Сви су избјегавали сусрет с њом када би изишла на улицу, нико јој се није јављао телефоном, нико није долазио у посјету, оцу и мајци који су проводили прољеће у Херцег Новом није хтјела да јави ништа у вези с Иваном, а сестра се већ седмицама није јављала из Торонта гдје је од јесенас боравила у оквиру програма међународне размјене студената. Није знала шта је више мори, усамљеност или мучнина која тјера на повраћање. Сада је већ била сигурна да се у њеној утроби, скривена од страха и неизвјесности, развија клица новог живота, проклијало сјеме њене и Иванове страсти.

У почетку је сваки други, па онда сваки трећи дан одлазила на планину, надајући се потајно да ће ту бар нешто сазнати о свом вјеренику. Што је прољеће постајало топлије, а њене мучнине учесталије, почела је да одлази само викендом, на један дан, чешће суботом него недјељом. У викендицу је улазила тек толико да узме платнену столицу на расклапање и да се удобно смјести у хладовину дрвета густе крошње чије име није знала. Одатле се добро видјела дивља трешња, међу чијим су лишћем плодови постајали нешто крупнији, а чим је сунце, средином јуна, снажније упекло, почели су да руде. Очито је било да ће сазрети знатно касније од раних трешања и да величином неће достићи ни њихове коштице.

И прије него што би Вера расклопила столицу и удобно се смјестила на штрафасто платно, настојећи да се што више опружи, јер јој је стомак почео да расте па је осјећала да јој смета ако сједи усправно или погнута напријед, појављивао би се кос. Облијетао је неколико пута око трешње, а онда се спуштао на грану која се пружала најдаље од дебла. Протресао би неколико пута крила, па распарао тишину гласом за који није знала како би га назвала, или бар описала, да ли као кратак звиждук или писак. Потом би се сасвим примирио, излажући погледу цијело пернато тијело, тамније од олујне ноћи. У непрегледном зеленилу ипак су се више од свега истицали жути кљун и танки сивкасти, можда само привидни, кружићи око ситних очију. Кос је, чинило се, упорним погледом тражио Верине очи, као да је желио да јој нешто важно саопшти, или да покаже да саосјећа с њеном патњом.

Почетком јула, кад су се по трешњицима неубрани и неопали плодови већ били смежурали и сасушили, на дивљаци пред Верином викендицом почеле су да дозријевају трешње. Мрке бобице, сјајне и радознале као зјенице ужагрених дјечјих окица, свјетлуцале су испод већ зрелог и отврдлог лишћа чија је боја губила свјежину, личећи на капи мастиљаве росе које су сунчеве зраке оставиле у крошњи да се у њима огледају.

Кос више није мировао. Слијетао је сваки час на трешњу, узимао у кљун по једну бобицу и летио према долини. Задржавао се доље минуту, најдуже двије, и опет долијетао, кратко кружио изнад неке гране, бирао погледом најкрупнији плод, стреловито се спуштао, хватао бобицу кљуном као мушицу у лету, па опет одлазио.

Једног дана кос се, дјелујући уморно од непрекидног летења до долине и натраг, спустио на грану која је била најближа Вери. Дуго је посматрао замишљену жену, затим ухватио кљуном једну мрку бобицу, долетио до Вере и спустио је на њен заобљен стомак, можда баш онако, помисли она, како је оне претходне спуштао у широм отворене жуте кљунове голуждраве младунчади у гнијезду, негдје доље ниже викендице.

Вријеме је пролазило и онај дан када је Иван искорачио из тијесног предсобља Верине викендице и закорачио у пријатно прољетно предвечерје заборавили су чак и они који су тог поподнева с њим играли карте. Заборавила би га можда и Вера да осамнаестак година послије оног јулског догађаја, када јој је кос спустио зрелу трешњу дивљаку на стомак, није на њену адресу стигло писмо за њеног седамнаестогодишњег сина. Коверта је била сасвим обична, сивоплава, онаква у каквима стижу рјешења, позиви и рачуни из разних установа. Поштански жиг био је разливен, па се није могло прочитати одакле стиже.

Умјесто имена онога коме је писмо упућено, нервозним рукописом било је исписано: Сину Вере Масловарић. Испод тога, улица и кућни број, затим број поште и мјесто.

Верине руке су задрхтале када је писмо извадила из поштанског сандучића. Рукопис јој је био непознат, али је ипак у њему препознавала, можда само наслућивала, неравнине сличне онима што су почивале на дну њене подсвијести.

Ушавши у кућу, дуго је с неотвореном ковертом стајала у предсобљу, испред огледала из кога је виркала глава избезумљене жене.

Да ли да отвори писмо?

Не би требало то да чини, јер оно није било упућено њој.

Јесте њеном сину, а то је готово исто.

Није исто, нека не заварава саму себе.

Али, син се тек увече враћа из школе.

То није битно. Он заправо и не зна да је добио писмо, па зато не може бити ни нестрпљив да сазна шта се у њему налази.

Али, она? Она не може толико да чека. Оне неравнине у рукопису, она чворноватост тамо гдје би требало да буду питоме витице слова...

То не треба да је узбуђује, јер – зар треба понављати? – писмо није упућено њој.

Доста препирке!

Гласно изговорене ријечи одјекнуше празним предсобљем и тргоше је из кошмарних мисли.

Погледа у огледало и у лику избезумљене жене препозна своје очи.

У реду, отвориће писмо!

Палцем и кажипрстом десне руке ухвати ивицу коверте и поче лагано да цијепа сивоплави папир.

Кад отвори писмо, картон нешто мањи од поштанске дописнице паде на тамносмеђи итисон. Саже се, подигну га и у поглед јој се засијече ледена жућкаста празнина.

Брзо окрену картончић и очи јој спрљи воденим бојицама вјешто нацртан кос, из чијег је отвореног жутог кљуна испадала мрка бобица, свјежа и сјајна, као да је баш тог тренутка убрана са гране давно посјечене трешње дивљаке у дворишту њене викендице.

Клуб првих љубавних искустава

Крај фонтане Треви, која ништа заједничко није имала с оном у Риму али смо је послије гледања неког филма почели тако да зовемо, јуче сам срео Стојку Баракушу. Сједјела је у Градском парку, у хладовини споменика познатом писцу, постављеном на висок постамент па нам се увијек чинило да је, далеко и од наших погледа, некако усамљен. Била је ознојена и шминка јој се сливала низ буцмасто лице начето лишајевима и оједено подубоким борама. Груди су јој још изгледале бујне, али некако отромбољене, објешене, стицао се утисак да брадавицама дотичу оне под кожом скривене ерогене зоне око пупка, па се баш због тога на клупи мешкољила и намјештала као квочка на јајима.

Бором која се, половећи лијеву страну њеног лица, спуштала низ браду и врат, усијецала у масну кожу разголићених прса, начичкану ситним бубуљицама, и губила у дубоком кланцу између дојки, понирао сам у прошлост, све до оног времена када је Стојка Баракуша имала тридесет, а тек по четрнаест, петнаест или шеснаест година ми, у тајне односа између мушкарца и жене још неупућени клипани из улице која је носила име погинулог народног хероја за кога су наши очеви говорили да је био избачен из Занатске школе јер није хтио да слуша наставнике и мајстора Гојка Пречагу, најбољег обућара у граду, код кога за цијелу годину на пракси није научио ни како се ципела подераног ђона ставља на калуп чврсто стиснут бутинама, а камоли како се пенџетира ђон на тој истој ципели, можда скинутој с ноге неког мртвог Поћорековог војника, која је могла упамтити и дане рата завршеног прије нешто више од деценије.

Ко тада, у том времену у које сам доспио клизнувши низ кањон између Стојкиних гломазних дојки, није знао да уочи разлику између слушања тишине и ослушкивања космичких порука, није могао да се учлани у Клуб првих љубавних искустава нити да учествује у прослави Празника шпарога, колико нам је било познато, јединог такве врсте на свијету.

Данас све то може да изгледа помало смијешно, али да није било шпарога које су непогрешиво најављивале долазак прољећа, нама се не би указивала прилика да са Стојком Баракушом слушамо тајанствене звукове ноћи и да послије тога, занесено звјерајући у небеса осута звијездама, несигурним гласом причамо како смо постали чланови Клуба првих љубавних искустава.

Све се догађало прве или друге априлске суботе, понекад чак и посљедње мартовске, зависно од тога када је прољеће почињало да оживљава и озелењава околину града.

Стојка Баракуша вјероватно је имала другачије презиме, али га нико није знао, јер су је тако прозвали када је прије десетак година однекуд стигла да радницима који су градили фабрику алатних машина спрема бараке и пере постељину, не устручавајући се да легне и у кревет с оним који је за то љубазно замоли, па још обрадује и неким поклончићем. Она нам је, десетак година по доласку, прилазила док смо на пољанчету крај ријеке трчали за лоптом, засипајући нас зрнцима прољетног сунца из крупних очију. Знамо ли, питала је, да на присојним падинама брда око града баш у ово доба расту сочне шпароге, чудесне прољетнице, које и дјечачићима и старцима уливају неку необјашњиву снагу у ону слатку алатку међу ногама, па и једни и други, баш као мушкарци у најбољим годинама, не знају да сиђу са женска кад га се дочепају? Ономе ко за њу набере снопић шпарога, она ће бити та женска и обећава му да неће с ње силазити све док не види најмање три сунца на небу које се буде огледало у њеним очима и тако постане члан Клуба првих љубавних искустава.

Шта, зар не знамо какав је то клуб? Да није дошла у овај успавани град, и да није одлучна да нам скине паучину и невиност с међуножне алатке која се од само једног залогаја шпарога тако укрути да је ни за пола сата нико и ништа не може смекшати, ко зна да ли бисмо и сазнали за тај клуб чији је она оснивач и који у градовима у којима је радила и боравила већ има на десетине чланова, мушкарчина о које се отимају ватрене жене као чопор гладних вукова о тек ухваћено лане.

Говорила је неким финим, одњегованим гласом, у коме су намјерне грубости и простоте дјеловале сасвим неприродно, па смо управо због тог њеног сонорног цвркута били склони да повјерујемо оним причама старијих које су стидљиво најављивале њено господско поријекло. Отац јој је – допирали су до нас само трунчићи тих прича, као пред мраве у трави мрвице с крпе коју излетници отресу послије ручка у природи – био фабрикант у сједишту бановине, а госпођа мајка, све до мучког убиства краља Александра у Марсеју, сваке друге године одлазила је у Париз да набави гардеробу и, успут, донесе по неколико модних часописа својим кројачицама којих је имала за сваку годишњу сезону по једну. Не зна се шта је народна власт учинила с њеним родитељима, омраженим капиталистима и љутим народним непријатељима, али се зна да је њиховој јединици била наклоњена и запослила је у великом грађевинском предузећу, да радницима пере постељину и чисти бараке у којима су становали, па нека на радилиштима и градилиштима, како су говорили дојучерашњи политички комесари, показује и доказује какву корист има од школовања у иностранству и нека пред радницима свира на лопатама, као што је у салону очеве палате уваженој господи музицирала на клавиру. Нека, говорили су они којима је цинизам снажна карактерна особина, свира и пјева у тунелу у сред мрака, тамо, дакле, гдје наши трудбеници пробијају путеве кроз беспућа и увјеравају малодушне, заведене идеологијом буржоаске багре, да ће нови поредак остварити снове наших предака и постићи оно за што се до јуче вјеровало да је неостварљиво. А ми смо, слушајући те приче, према Стојки Баракуши градили такав однос који се заснивао на сажаљењу и страхопоштовању истовремено, при чему нам се, ко зна зашто, можда баш због оних наговјештаја да се не устручава с понеким радником ускочити у кревет на који је тек навукла опрану постељину, распиривала еротска машта. Кад је нас, синове најобичнијих радника у Пилани и Фабрици дестилованог сирћета, почела молити да јој по брдима беремо шпароге, које, онако слинаве кад им се преломи штапаста стабљика, за нас нису баш ништа значиле, почели смо да вјерујемо да је то један од хирова својствених људима господског поријекла. Мада саосјећајући с њеном судбином, јер смо вјеровали да је макар нешто од оног што се о њој прича истинито, били смо сигурни да је зрнца капиталистичке свијести у крви која тече њеним венама тјерају да се према нама односи експлоататорски, управо онако како се њен отац у својој фабрици понашао према пролетерима и будућим ослободиоцима, према тумачењу нашег наставника историје, испијеног и погрбљеног Алфреда Авроша, чији је отац Ернест, предратни шкрибан на шумском радилишту, отишао с окупаторским војницима када су се, пред налетом ослободилачких снага, у нереду повлачили из града. Али, чим би из њених очију у наше погледе залепршала златаста прашина и чим би нас запљуснуо њен умилни глас саопштавајући молбу коју је било тешко одбити, попут силе и неправде која се стрмоглављивала у прашину из широко разјапљених уста учесника слетова на дочецима и испраћајима штафета младости, губиле су се мисли о буржоаском смећу и ми смо журили на осунчане пристранке око града.

И данас, ево, три деценије послије тог пентрања по брдима, провлачења кроз неолистало шибље и завлачења руку под густо сплетене вријеже купина, осјећам како ми трње пара кожу по лицу, рукама и ногама и како крв у танким цурцима натапа њежне стабљике шпарога које сам лако стискао дрхтавим прстима, пазећи да се не поломе и не згњече.

У почетку смо одлазили у чопорима, а касније нас је Стојка молила да сваког дана идемо по двојица или тројица, јер није знала шта ће с толиким шпарогама које смо доносили. Брзо увену, говорила је, а штета је бацати тај драгоцјени дар којим нас Створитељ награђује само почетком прољећа. Зна Он, готово је шапутала гледајући у небо, да оно што је лијепо и добро не смије трајати дуго и не треба да га добијамо у великим количинама. Шпароге су као и срећа, настављала је, која нас ријетко дотакне својим топлим дашком, али тај додир, чак и кад је толико нестваран да га једва осјетимо, дуго памтимо и с великом надом чекамо тренутак када ће се, макар у нашим мислима, поновити.

Предавали смо Стојки Баракуши снопиће шпароге с већим узбуђењем него што смо штафетну палицу с букетом пољског цвијећа предавали секретару комитета на трибини од дасака подигнутој преко ноћи на сред прашњавог градског трга, а она је, дајући нам руком знак да је сачекамо, одлазила у бараку и отуда се послије краћег времена враћала с емајлираном чинијом пуном куваног кромпира помијешаног са ситно исјецканом шпарогом, бијелим луком, уљем и сирћетом. Спуштала нам је по једну кашику те смјесе на испружене дланове и говорила да полако једемо, уживајући у свакој мрвици тог божанског дара, а она халапљиво трпала у уста крупне залогаје, као да никад до тада ништа није јела и као да никада ништа више неће окусити. Чврсто привијајући чинију на груди враћала се у бараку, а нама говорила да дођемо око заласка сунца.

Одлазили смо до ријеке. Нико није ни помишљао да иде кући, свако од нас био је спреман на грдње и батине које ће нас дочекати због касног повратка. Свјесно или несвјесно, свако од нас је често приносио руке међуножју, провјеравајући колико има истине у Стојкиној тврдњи да се од шпарога она стварчица толико укрути да је за пола сата нико не може смирити и савладати. Истину говори, рекао би неко и сви смо мудро климали, скривеним погледима увјеравајући се да нема никаквих знакова који би то потврдили.

Увече смо, један по један, са Стојком Баракушом, на брдашцу изнад насеља радничких барака, слушали тишину и ослушкивали космичке поруке. Узимала је једног од нас за руку и повела уза страну, а он се, послије пет или шест минута, враћао зурећи у небо. Прилазио нам је не обарајући поглед, тихо мрмљао како је постао члан Клуба првих љубавних искустава и, више гуркањем него ријечима, упућивао сљедећег на стазу која је водила према брдашцу. И тај се убрзо враћао уздигнуте главе, али некако празног погледа, као да му га је успут неко испио. И он би тихо саопштио да је постао члан Клуба, па упућивао сљедећег.

Дошао је ред и на мене. Ноге су ми дрхтале док сам се пењао уз брешчић. Горе ме, под усамљеним, још неолисталим стаблом граба, чекала Стојка Баракуша. Сједјела је на комадићу старог ћебета, погледа упртог у озвјездано небо. Показала ми је руком да сједнем крај ње, обухватила лијевом руком моју главу и прислонила је на своје груди из којих је избијао мирис куваног кромпира и воњ устајалости. Рекла ми је да погледом разгрћем звијезде. Брже, још брже, говорила је. Нека се комешају као кукуруз кокичар у поклопљеној тави над пламеном. Чујем ли ромор тишине? Чујем ли тај зуј који долази из немјерљивих даљина? Чујем ли шапат оних који су давно отишли и сада желе да нам саопште своје поруке? Разликујем ли шумор тишине од тихог жубора космичких порука?

Ништа нисам видио, ништа нисам чуо, ништа нисам осјећао.

Рекла ми је да престанем погледом разгртати звијезде. Осјећам ли да је огромна небеска тава пуна кокица у које се прометнуло зрневље кукуруза кокичара?

Потврдно сам климнуо главом, мада ни даље ништа нисам видио ни осјећао.

Онда је узела моју млитаву руку, завукла је у изрез своје блузе и средину длана намјестила на брадавицу лијеве дојке, сличну недозрелој купини. Осјећам ли како је оно у међуножју постало круто и огромно? Потврдио сам, иако у том тренутку нисам знао ни гдје ми је међуножје, а камоли има ли тамо ичега. Потом је задигла доњу ивицу блузе и рекла ми да затворим очи. Препознавши космичке поруке, казала је, ја сам невидљиве космичке силе усмјерио ка њеном пупку, а између њега и небеских тајни и сила сада нема никакве препреке. Треба да знам да је женски пупак најмоћнија ерогена зона, тихо је мрвила ријечи које су падале по мојој ознојеној глави. И сада, рекла је мало јачим гласом, том руком која се налази на њеној дојци треба да из брадавице исисам енергију, као што космичке силе повремено исисавају лаву из вулкана, а кажипрстом друге руке, не отварајући очи, да погодим средину њеног пупка. Сад! зазвонила су небеса.

Нисам погодио.

Да сам погодио, казала је, дозволила би ми да спојимо своје енергије. Овако...

Устао сам, а све око мене звонило је као да је нека невидљива нит повукла хиљаде небеских звона. Кренуо сам према баракама.

Главу горе! стигао ме њен глас. Реци својим друговима да си постао члан Клуба првих љубавних искустава.

Подигао сам главу, али нисам видио ни небо, ни звијезде на њему.

Ни други нису погодили пупак, пристиже ме прамичак утјехе и охрабрења.

Тад ми је било јасно зашто су се сви с брдашца враћали испијеног погледа.

Не губи наду, котрљао се за мном Стојкин глас. Кад сутра набереш још шпарога, поново ћемо слушати тишину и ослушкивати космичке поруке.

Лијепо пријеподне раног прољећа цвркутало је у испупалим крошњама липа и кестенова у Градском парку, а Стојка Баракуша незаинтересованим погледом исписивала је само њој познате шаре по асфалту испред својих ногу.

Брзо сам се окренуо и пожурио на Градску тржницу. Тамо сам, од старице која је стајала подаље од пијачне вреве, купио двије руковети шпарога и, не сачекавши кусур, похитао у Градски парк.

У својој осамљености, на високом постаменту, у парку ме дочекао познати писац, упирући прстом на празнину клупе која је самовала у његовој сјенци.

Озонска рупа

Да приче о озонским рупама нису испразно брбљање, увјерио се на плажи у Њивицама, мјесташцу насупрот Херцег Новог. Није то заправо била плажа каквом је обично замишљамо – шљунак, пијесак, понеки грм макије или закржљало стабло маслине – ништа од тога, већ монотона бетонска површина, укопана у стрму обалу, испод неколико на камену изграђених двоспратница. Изнад, два или три степеништа између кућа воде до пута, а испод бетонски зидић са кога се скаче у море. Мало даље, додуше, изазовно се, бојом гуштерових јаја, смјешка парченце шљунковите обале на коју се може сићи с повисоке бетонске плоче, па одатле загазити у бистру, прозирну воду, с тек понеком влати морске траве коју су нанијели таласи са супротне, плиће, муљевите обале залива.

Због брда изнад Њивица, чије име није запамтио, али зна да је на њему или негдје испод њега граница између Црне Горе и Хрватске и да се с његовог врха види цијела Превлака, полуострвце које многи називају вратима Боке па зато мисле да је врло важно у чијим је рукама, дакле, због тога брда, сунце врло касно, тек сат прије поднева, обасја бетонску плажу, али никада цијелу, увијек се нађе бар мало хладовине на мјестима заклоњеним кућама и стијенама. Већ око четири, када се на супротној страни купачи прже као риба на граделама, како је јуче рекла његова позамашна супруга, коју свака слика и свака ситуација подсјећа на храну, цијела плажа у Њивицама остане у хладовини, некако у исто вријеме заструји свјеж вјетрић са брда иза кога се заклонило сунце, па они зимогрижљивији облаче мајице, сједе погурени и наслоњени на скупљена кољена или шетају још мало обалом и, једни за другима, одлазе према аутомобилима горе на путу, заклоњеном зградама и бујним дрвећем међу којим је највише стабала нара и поморанџи.

Истина о озонским рупама, неприпремљеном и зачуђеном, открила му се одједном, сасвим изненада, када се тргао из краткотрајног сна. Прво што је, погледом пуним неких сребрнкастих иглица, обухватио био је огроман, заобљен трбух његове супруге, прекривен кожом боје шкотских гајди, који се, као и код сваке друге особе утонуле у миран, дубок сан, равномјерно спуштао и издизао, чинило се да је то ритмично кретање усклађено с пулсирањем космичких пространстава и да се никад неће зауставити. Не зна зашто, али помислио је да се управо иза тог брда меса и сакривеног дроба крије она граница између двије државе које донедавно није било и која је присутнија у људској свијести него на земљишту с кога мјестимично провирује велико камење између крошања ниског дрвећа, а мјестимично дрвеће између камених громада.

Покушавајући да жмиркањем истисне из углова очију капљице зноја које су се сливале са чела и уједале као преплашене, из осињака растјеране осице, поглед је пренио на свој, нешто мањи али заобљенији стомак. Примијетио је да је кожа на њему свјетлија него на супругином и да у сићушним капљицама зноја свјетлуцају зрнца измрвљеног сунца. Тек тада му је постало јасно да је сунце извирило иза брда и обасјало већи дио плаже. Супруга је остала заштићена од његове топлоте, у хладовини коју је стварао оџак куће повише њих, док је он, по свим дијеловима тијела изложеним врелим зракама, осјећао пецкање какво изазивају благе опекотине. Мало боље се загледао у дио трбуха изнад пупка и примијетио црвенкасту мрљу, прошарану блиједим долиницама бора, не већу од подланице, обликом сличну разапетој јунећој кожи.

Па добро, догађа се, сунце понекад опрљи неопрезног купача, помислио је, склопио очи и поново се препустио сну.

Пробудило га је мноштво мрава који су врвјели његовим трбухом, забадајући стотине рилаца, или тога чиме већ гризу, у кожу по којој се осипао више бол него свраб. Хтио је да их стресе са себе, али је у посљедњем тренутку зауставио руку која је кренула према трбуху. Прво да их мало погледа, да види како изгледају ти створови жедни његове крви, предложио је сам себи и упутио поглед тамо куда је била кренула његова десница. Никаквих мрава није било, али сада се на трбуху много више црвењела опекотина у облику разапете јунеће коже, сличне оној која је прије готово пет деценија са дрвеног забата стричеве штале, окренутог истоку, прешла у дјечаково памћење и остала тамо све до данас, мијењајући каткад боју или величину, али облик никада. Подигао је поглед према небу и у тренутку га је засјенило сунце, па ништа није могао да разазна, све се послије бљеска утопило у густу таму кроз коју је пролијетала понека честица злата, гасећи се чим проспе мрвице свјетла око себе.

Тешко и обамрло тијело, ослањајући се лактовима о бетон, из кога су се оштри груменчићи усијецали у кожу и површину мишића, окренуо је према супрузи. Али, њеног трбуха није било тамо гдје га је малочас видио. Није било ни бутина на којима су увијек подрхтавале наслаге сала, ни руку које су биле дебље од нечијих ногу, ни груди које су му на плажи већ неколико година личиле на двије огромне расцопљене сипе немарно бачене на дно рибарског чамца, ни проријеђене косе, пред полазак на одмор офарбане нападно риђом бојом, нагрижене у коријену сиједим израслинама. Није било ни фротирног пешкира, мало мањег од ћебета, на коме је лежала, ни пластичних папуча које је, вративши се из воде, изула и оставила крај ногу, чак ни сунчаних наочара, стављених покрај кесе с воћем, ближе његовој него њеној глави.

Да није опет отишла у плићак да се скваси? питао се и одрично одговарао сам себи, јер је знао да га увијек у таквим приликама будила и гурала му у руке смотуљак новчаница да их чува док се не врати, никада новац и вреднији накит није остављала у хотелској соби. Чак и да је, с новцем у грудњаку, отишла у воду, да је обула папуче и ставила сунчане наочаре, сигурно не би понијела пешкир, он би морао бити ту поред њега, а нема га, узалуд се окреће и провјерава да га није случајно одувао вјетар.

Покушао је да се усправи, али га је оштрицом бола засјекла опекотина на стомаку и кад ју је погледао видио је да је јарко црвена, као да је неко исјекао парче сунца у облику разапете јунеће коже и прилијепио га на њега. Неподношљиво јако свјетло усјекло му се у поглед и морао је да затвори очи. У том тренутку све је утихнуло. Ромор људи на плажи, шум вјетра у лиснатим крошњама, шумор таласића којима је подневном жегом успавано море тихо умивало углачане камене плоче обале, понеки крик галеба – све се то претворило у једнолично зујање тишине, у неку спиралну, шкољкасту празнину у којој се једини смисао може наћи у томе да човјек буде сам са собом и да у сопственом дисању, праћеном уједначеним откуцајима срца, ослушкује гласове и поруке васионе. Човјек тада и није ништа друго него честица бескраја, можда баш она честица која испуњава бескрај, или је он сам, тај изгубљени па у самом себи поново пронађени човјек, онај апсолут у коме је једино могуће тражити смисао безграничне распрострањености.

На тренутак је раставио трепавице и изнад себе угледао огромну провалију, па се суновратио у бездан испуњен љепљивим знојем и шареним перјем из крила дугокљуних птица које су нервозно летјеле и сударале се крај зидова што су се љевкасто сужавали према дну. Птичија крила и његове руке и ноге каткад су дохватали језичци плавичастих пламенова, у бездану се згушњавао и у плућа увлачио непријатан мирис паљевине, а успављујућем зујању праисконске тишине ненаметљиво се придруживало тихо цврчање опрљене коже и сагорјелог перја.

Не зна колико је трајало то спуштање низ бездан. Када је леђима треснуо о тврдо тло, нагло је отворио очи и обазрео се на све стране, да провјери гдје се налази. Био је на плажи, видио је бетонску плочу под собом, море лијево од себе, куће и дрвеће на десној страни, али никог није било око њега. Сам, потпуно сам, лежао је на бетонираној плажи, ништа се око њега није чуло, никог за кога би запео његов збланути поглед.

Крајичком ока примијетио је како црвенило опекотине на његовом стомаку почиње да тамни, затим да се гужва, као крпа испод које се налази некакав жив створ, а онда се одљепљује од коже и јури у висине. Умјесто да се смањује, што се више удаљавала, та, сада већ црна крпа, постајала је све већа, сасвим је затамнила сунце и велик комад свода.

Прије него што је успио да схвати шта се догађа, крпа је пробила небеско плаветнило и нестала, остављајући иза себе огромну тамну рупу, обликом најсличнију јунећој кожи, разапетој на забату стричеве штале, оном што је окренут према истоку.

Озонска рупа! простењао је, док се под њим, на дну бездана, отварао још један бездан.

Када је, много касније, отворио очи, око њега више није било бетона, кућа, дрвећа, улице, аутомобила. Нестао је град на супротној обали залива, нестали су чамци и мали док поред плаже. Лијево се једино цаклила мирна површина бескрајног мора, а десно – голи камен докле поглед сеже.

Сам он, сам камен и само море.

А горе, гдје би требало да буде небо, из тамне плоче исијавала је нека необична, замућена свјетлост.

Остало му је још само вријеме, мислио је. Вријеме које нема ни почетка ни краја.

Устао је, лак као перје оних дугокљуних птица које су летјеле покрај зидова горњег бездана.

Одгурнуо је ногом своје тијело које је лежало на каменој плочи, сличној људском стопалу без прстију, и кренуо према води, да се умије.

Никаквог звука и никаквог покрета око њега. Само камен, море и тишина.

Ишао је кроз воду, а она се није таласала, била је мирна као огледало.

Коначно се зауставио, сагнуо и потражио одраз лица на глаткој површини.

Тамо гдје је очекивао да ће видјети своју главу, дочекао га је комад таме, сличан разапетој јунећој кожи.

Кревет

Ова прича је нестрпљива, отима се, хтјела би одмах у кревет, умјесто да се, као све пристојне приче, придржава утврђеног редослиједа, ауторове замисли и правила у грађењу сваке прозне творевине која треба поштовати, мада то није нека чврста обавеза од које би било гријех одступити.

Природан, хронолошки почетак ове приче носи дах свјежине Охридског језера и мајске матуралне екскурзије главног јунака (можда је најбоље баш тако га звати: Главни Јунак). Онај други, композициони или, ако хоћете, конструкциони, архитектонски почетак, онај камичак/ријеч на чему почива свака грађевина, у овом случају свака кажа, усмена и писана, треба смјестити у отварање јуче започетог савјетовања економиста о могућностима развоја малих предузећа у условима нових тржишних односа. Аутор, међутим, неће имати ништа против ако читалац буде прихватио да је њен почетак истовремен с исписивањем (или читањем) баш ове реченице, а то исписивање чекало је да протекне цијели прошли дан и ноћ која Главном Јунаку није донијела ништа друго осим кошмарних мисли и немира протканог подсвјесним стидом, упорнијим од мушице која вам чим је отјерате одмах поново слијеће на нос.

Јуче је, дакле, тачно у десет часова, отварајући у Кристалној дворани хотела Сунчани југ савјетовање које је окупило махом младе научнике и универзитетске професоре економске струке, предсједавајући рекао да има посебно задовољство да на самом почетку позове истакнутог научника, редовног професора Колумбија универзитета и гостујућег професора неколико америчких и европских универзитетских центара, наше горе лист, професора доктора Веселинку Радовановић, која ће говорити о...

Пред очима Главног Јунака сијевнуле су муње, а у ушима загрували топови. Ништа више око себе није видио ни чуо, само је пред њим лелујао далек и нејасан лик Веселинке Радовановић и одзвањао њен грлен, неспутан смијех који је свуда унаоколо расипао прегршти свјетлуцавих охридских бисера.

Открио му је први сунчев зрак који је, појавивши се изненада иза источног брда, разлио бразду растопљеног бакра по мирној језерској површини. У жутој мајици кратких рукава и наранџастом шортсу, усамљена као птица која се јављала из крошње дрвета недалеко од терасе одмаралишта у коме су били смјештени матуранти, чучала је на обали и бацала камичке у воду. Било је у тој сцени нечег од исконског мира, што се тешко уклапало у разуздану игру младости која се примирила тек пред зору.

С терасе – на коју је изишао с изласком сунца, јер неки унутрашњи немир, нека устрепталост коју може изазвати само прво колективно путовање и слатка слутња да би се на њему могла догодити љубав, нису дали сну на очи – сишао је низ неколико степеника, ишао мало бетонском стазом, онда закорачио на травнату, па убрзо затим на шљунковиту обалу. Полако, на врховима прстију, приближавао се жутој мајици и препланулој руци која се уједначеним ритмом спуштала, узимала облутке, замахивала и бацала их у језеро, њишући се послије тога кратко, у ритму кругова што су се ширили од мјеста на коме је камичак бућнуо у воду.

Када су се у његовој руци нашли њена рука и облутак у њој, нагло се окренула и обухватила га истовремено сненим и преплашеним погледом очију дубљих од воде пред њом по којој су се још ширили и при обали стапали с мирном површином кругови изазвани каменчићима које је до малочас бацала. Да ли је она, питао је, раноранилац или се тек припрема да крене, не на ноћни, већ на јутарњи починак? А он? узвратила је питањем. Он, одговорио је не испуштајући њену руку у замаху, спавање сматра изгубљеним временом, мада не види ни смисао бдијења у осами. У његовој спаваоници сви су, стигавши у касне часове или у рано јутро, онако обучени, неки чак и обувени, ускочили у кревете и препустили се сну, увјерени да су доживјели нешто лијепо, по чему ће се памтити први дан и први ноћни провод на екскурзији, а он, искрено говорећи, не зна шта може бити незаборавно у томе што се попије неколико пива и много времена проведе у гледању неке дјевојке која тек понекад узврати поглед, узгредно и без икаквог узбуђења. Једноставно, није могао да спава, изишао је на терасу и пред очима му се указала сцена слична онима које је виђао у Фелинијевим филмовима – свитање слично праисторијским буђењима дана (ако је данас ико способан замислити како су изгледали освити када се дивљаштво будуће цивилизације није могло ни наслутити), библијски мир воде, пуста обала и на њој усамљена жена, можда једина у овом обесмишљеном свијету.

Ева која очекује да се њен Адам, с првим сунчевим зрацима, врати из лова са срном на рамену, је ли тако? И онда је он, посматрајући све то са терасе, одлучио да приђе не би ли, када доручак буде зготовљен, доброћудни Адам понудио печену срнетину и изгладњелом и уморном момку који се истрошио у ноћном лудовању? Није ли јој рекао да никаквог лудовања није било,­ све је, заправо, бесмислено и он се пита ко је и када измислио глупе екскурзије, прецизније, ко је први почео да се нада лудом проводу тамо гдје га никако не може бити. Јер, очекивања и жеље с којима матуранти стижу у одабрана мјеста сједине се у тако моћну космичку енергију која сама себи постаје сметња, у њој, прије него што плане, сагори све што у себи носи чак и ону још невидљиву клицу из које би могао да се развије било који узбудљив доживљај, љубавни посебно. Како је то сликовито речено, нарочито оно о космичкој енергији која, тако описана, постаје готово опипљива, осјећа њено зујање око главе и наслућује поруке које доноси из далеких галаксија. Не, њени јарани из Сарајева не умију, или неће, на тај начин да се изражавају. Уствари, они немају времена да тако дубоко мисле, а оно што не допре до сржи мисли не може дотаћи ни емоције, што значи да је непостојеће, па како би онда могло да клизне с језика оног који више мисли стомаком, рукама, ногама и оним – нека опрости на таквом изражавању – што је међу њима, него срцем и тајнама које се крију у души?

Тренутак касније, осјетио је како жута мајица, влажна од јутарње свјежине, подрхтава под његовим рукама и на његовим грудима и како га нешто снажно истовремено вуче и спутава да макар прсте подвуче под наранџасто платно шортса. Како човјек, шапутао је утапајући поглед у дубоко плаветнило њених очију, прије него што трепне, може промијенити мишљење за које је часак раније био увјерен да га ни удружене космичке силе (одједном је, не зна зашто, заволио тај термин чији смисао му је био помало магловит) не могу измијенити. А та Бастиља смрвљена у прах, смјешкала се, хоће ли за њу остати тајна? Ма не, никако! Није ли малочас самоувјерено говорио да се на матуралној екскурзији не може ништа лијепо догодити, а зар га, прије него што се та мисао могла и примирити у шљунку око њих или у флуиду језерске воде, некакво етерично усхићење није зграбило и понијело у вртлог (ето опет тог израза) у вртлог космичких сила­ које ће га смрвити у честице среће и разнијети васионом?

Цијели дан провели су у шетњи уским улицама града, држећи се за руке, свраћали у многе цркве које у Охриду увјерљивије свједоче о историји хришћанства него о опорој садашњости и магловитој будућности, иза поднева шетали обалом језера и само повремено, накратко, улазили до кољена у поприлично хладну воду. Заборавили су да оду на ручак, нису заправо ни осјећали глад, довољно им је било то што су у два-три маха узели по двије куглице сладоледа и попили по чашу некаквог освјежавајућег напитка, сличног разријеђеном млијеку, каквог има у свакој охридској посластичарници, а којем он није запамтио име. И причали су, неуморно су причали, гледајући се равно у очи, кад год је то било могуће. Веселинка Радовановић причала је о Сарајеву, башчаршијским ћевабџиницама, врелу Босне, олимпијској Јахорини, концертима Бијелог дугмета који су још живјели у сјећању њених родитеља и њихових вршњака, а он о монотонији војвођанске равнице, љепоти сомборског парка и највећој слици у Европи која украшава унутрашњост Градске куће. Чудно је, рекао је у скученој порти једне камене средњовјековне црквице на узвишици, у коју већ дуго није ступила људска нога, чудно је како људи о свом граду знају она општа мјеста и причају уопштене ствари, које се могу наћи у сваком туристичком проспекту, чак и у оном који није већи од два листа истргнута из средине свеске џепног формата, а не сјете се да говоре о нечем што су само они видјели, што никад нико други није запазио и описао. Људи, рекла је на то, свој град познају више из прича својих суграђана него из личног доживљаја, али зато о себи, ако хоће, могу да кажу оно што други никада не би рекли. Она, на примјер, рекла је баш кад се спуштало вече, док учи, воли кажипрстом десне руке да провјерава дубину властитог пупка и то нико други осим ње не зна, чак ни мајка која ће врло прецизно описати сваки младеж на њеном тијелу.

А да ли би њему, осмјелио се, дозволила да макар вирне у тајанства њеног пупка или да бар преброји младеже, ако не све, а оно оне који би, на примјер, били доступни братовљевом погледу, ако брата уопште има?

Брата нема, а њему, тако устрепталом – мало је поћутала и потом се грохотом насмијала – могла би можда дозволити да провјери крије ли неку тајну њен пупак и гдје су се шћућурили младежи који предодређују срећу онима чију кожу украшавају, али само – и ту се Веселинкин смијех расуо као покидана бисерна огрлица по мермерном поду неке раскошно украшене петербуршке плесне дворане из Толстојеве прозе – само... у апартману... па добро, не мора бити апартман... може и у мало бољој соби хотела са најмање четири звјездице, свакако, с погледом на језеро, обавезно с прозором окренутом према истоку. Ако нађе такав хотел и такву собу, нека цијелу ноћ јагодицама прстију претражује њено тијело, а ујутро, кад гране сунце, широм ће отворити прозор и при јутарњој свјетлости може провјерити да ли је погодио гдје се налазе младежи и да ли је врело гротло пупка онако каквим га је замишљао.

Чврста ријеч?

Чврста!

Неће га преварити?

Неће!

И, почела је трка.

Одјурио је у одмаралиште, потражио другове, замолио их да истресу из џепова и најмањи новчић, нека не шкртаре, јер – ради се о нечем што је по драматичности слично борби за живот, у питању је прилика коју не смије пропустити, јер се баш таква никада више неће указати.

Када је скупио онолико новца колико је мислио да ће бити довољно за једну ноћ у двокреветној соби, пришао је улазу првог хотела и на свијетлој плочи угледао три плаве звјездице. Мораће потражити други, али, да не губи вријеме, ушао је у простран хол, пришао рецепцији и упитао који је најближи хотел са четири звјездице. У Охриду и околини, рекао му је љубазни рецепционар, такав неће наћи. Он се налази управо у најлуксузнијем охридском хотелу, па ако његови родитељи, или... за кога већ тражи смјештај...

Љутит што на рецепционара није оставио утисак снажног младића који жели да у хотелу са дјевојком проведе незаборавну ноћ, истрчао је и пожурио према оном мјесту на обали на коме је тог јутра срео Веселинку. Она га је и сад ту чекала, погнуте главе и замишљеног лица, очито притиснута теретом олако датог обећања. У Охриду нема хотела са четири звјездице, рекао је истрзаним гласом. Слаже ли се да иду у хотел са три звјездице?

А, не! лакнуло јој је. Договор је договор, а задата ријеч је задата ријеч. Рекла је – хотел са четири звјездице, и од тога не одступа ни за један од стотину зрачака колико их украшава сваку звездицу.

Као што је Главни Јунак, прије отприлике двадесет година, у Охриду на све начине безуспјешно покушао да убиједи матуранткињу из Сарајева да попусти за једну звјездицу, не смије бити толики формалиста, као да је, недајбоже, професор хемије или физике, толико сада ова прича постаје нестрпљива, отима се, хоће да се истргне из електронских чипова, жури у кревет.

Предсједавајући најављује паузу, а Веселинка Радовановић, у чија леђа Главни Јунак упире своју знатижељу, скида наочаре, спушта их на сто испред себе и скупља папире у које је до малочас виркала да би лакше слиједила нит своје приче. Није промијенила презиме, што можда значи да се није ни удавала, или је разведена. Најбоље је да јој приђе с леђа и да јој очи прекрије рукама. С каквим ће само нестрпљењем чекати да се окрене према њему и запљусне га прозирним плаветнилом немирних очију!

Ово није хотел с четири већ с пет звјездица, говори и на прстима и длановима осјећа љепљивост крема и пудера размазаних по њеном челу и лицу. Она то врло добро зна, али не види зашто би неко морао да се игра жмурке да би јој то рекао. Онда у Охриду, када су били на матурској екскурзији, најбољи хотел имао је само три звјездице. Охрид? Да, чула је да је то лијеп град. Град космичких сила, рекао је, надајући се да није сасвим из сјећања потиснула ту његову одредницу којој се дивила. Данас су, као што је мало прије рекла, космичке силе у здравом капиталу, допро је до њега леден глас. А кревет? Зар не би могли у његову или њену собу, да провјере да ли и та чудесна направа скрива у себи макар мрвице космичке енергије? Такав примитивизам она неће допустити. И, моли га да скине своје знојне руке с њених очију. Али... али... зар је заборавила онај сусрет Веселинке Радовановић с матурантом из Сомбора и обећање младе Сарајке да ће с њим отићи у кревет, али само у хотелу који има најмање четири звјездице? Додуше, отад су прошле двије деценије, али... овај хотел има пет звјездица... и...

Прво, жели да му стави до знања да не воли глупе шале. Друго, никада није упознала ниједну дјевојку из Сарајева. Треће, прије двадесет године, а ни прије ни касније, није била у Охриду. Четврто, и да је била, тада никако није могла да носи Радовановићево презиме. Пето...

Стисак руку збуњеног Главног Јунака попустио је.

Када се окренула, из њеног погледа сијевнуле су плавичастом бојом хладног метала двије свјетлице и дубоко се зариле у његове разрогачене очи.

Четири сусрета с Емом Рос

1.

Четврти сусрет с Емом Рос најзанимљивији је, али да није било оних претходних, он не би имао никаквог смисла, па ћемо зато ток ове нестрпљиве приче слиједити од тренутка када сам тог раног јунског поподнева, на осунчаној тераси посластичарнице уз сјеверну обалу Циришког језера, први пут осјетио да је од безалкохолног пива бљутавије можда само лоше бијело вино које је цијелу ноћ остало у чаши на столу, крај остатака вечере, а ви сте ујутро посегнули за њим да бисте утолили жеђ и угасили ватру у желуцу, распирену подмуклим угризима мамурлука. Дуго се мучила, када сам рекао да ми уз кафу донесе и криглу пива, да ми на лошем француском (мада ни мој није био много бољи) објасни да служе само кафу без кофеина и пиво које је фрај алкохол. Није важно, морам што прије било шта да попијем, док нисам сасвим дехидрирао, рекао сам и покајао се чим се први гутљај безалкохолног пива разлио желуцем који је вапио за нечим што би и укусом и хладноћом жестоко кидисало на жеђ. Кафа из које су с кофеином извукли и све оно што јој је давало пријатан и окрепљујући укус, још више је допринијела осјећају бљутавости, па сам од збуњене Еме Рос, како се звала, што сам те вечери сазнао, затражио да ми одмах донесе било какво жестоко пиће да из уста сперем трагове непријатног мириса који је тјерао на повраћање. Зар не видим, почела је одједном да ми се обраћа на такође лошем њемачком, да је ово посластичарница и да не служе алкохолна пића? Нема везе, одмахнуо сам руком и из ташне извадио новине штампане латиницом, западном варијантом тада нам заједничког језика. Зашто сам је пустио да се мучи с француским и њемачким, зар нисам могао одмах извадити из ташне те проклете новине? питала је на српском језику с мађарским нагласком. И, љутито је лупила ногом и папучом с пластичним ђоном по керамичким плочицама терасе, хоће ли овог љета у проклети Цирих доћи иједан Мађар, па да се поштено наразговара? Прије него што сам успио било шта да кажем, супруга ме позвала са трга и када сам видио с колико је пакета и пластичних кеса изишла из оближње робне куће, брзо сам из џепа извадио и на сто бацио неколико франака, па пожурио да побјегнем од бескофеинске кафе и безалкохолног пива у сусрет ништа заморнијем женином брбљању о неслућено великом избору гардеробе у европским метрополама.

Прича је као шиљеже, знала је да каже моја баба Драгиња, позната по томе што је мало ко у друштву могао од ње да дође до ријечи. Отме се, отргне с повоца, оде у забран и зијан, забразди куда не треба, стигне тамо гдје јој није мјесто. Хоћеш све овце да утјераш у тор, оне се збију у групу, па једна уз другу и једна за другом према широм отвореним вратима, али се нађе неко пркосно шиљеже које неће у групу, сви у тор, а оно на страну, па трчи за њим, тјерај га, гањај, хватај, излуђуј се с њим, па ето... Тако и с причом, говорила је баба Драгиња. Хоћеш је у тор, у неку ограду, да је уљудиш, а она се разграна у сто рукаваца, па де ти сад ухвати онај прави и крени његовим током.

Ему Рос сам срео изненада, потпуно неприпремљен за то – претпостављате, ишчупао сам се из приче о првом и вратио четвртом, најзанимљивијем сусрету с њом – срео сам је почетком септембра, на плажи у Баошићу, заваљену у платнену излетничку столицу под неким медитеранским дрветом великих листова какво нисам виђао у другим приморским мјестима, биће да га је неки морнар донио из неког далеког краја свијета и засадио ту, да га у старости подсјећа на бурне дане младости. Држала је на кољенима неки раскриљени таблоид с мало текста и с великим фотографијама у боји, и преко наочара спуштених на сам врх прћастог носа звјерала по плажи, не задржавајући поглед на купачима поваљаним по пијеску, очигледно тражећи нешто или неког одређеног.

– Дарјане! – викнула је, тргла ме из мисли и натјерала да не слиједим оно бабино шиљеже па опет залутам у неки рукавац разуђеног приповиједања, већ да се, у духу сваке пристојне приче, какву пишу читаоцу наклоњени приповједачи, окренем ономе што се догодило прије двадесет пет година.

2.

Ему Рос поново сам срео прије него што је у мом желуцу нестало оног укуса бљутавости, изазваног безалкохолним пивом.

Супруга је те вечери, у новој хаљини и новим сандалама, отишла на отварање изложбе огромних скулптура Хенрија Мура, постављених, заправо поваљаних у великом парку на обали Циришког језера, у коме на сваком стаблу стоји метална плочица с његовим латинским називом, именом краја из кога потиче и другим подацима, а ја сам, вођен новинарским задатком, кренуо у Клуб Југословена (тада у том имену нико није видио ни трунка заблуде ниједног народа који је живио у држави за коју се знало у цијелом свијету), скривен негдје на периферији, у уској уличици коју је једва пронашао таксиста, неки Турчин или Курд који је тврдио да Цирих познаје боље од свог родног Истамбула, а коју данас никако не бих могао пронаћи, можда те уличице више и нема, као што нема ни клубова који у имену носе одредницу пропале државе.

Пред мене је, на сто од безбојним лаком премазаних јелових дасака, с треском спустила криглу пива. Нихт фрај алкохол, рекла је и запљуснула ме широким осмијехом. Има и кафу из које нико није измузао кофеин. Могу бирати између укуване и филтриране, а она ми препоручује укувану зато што жестоко мирише кафом, а не само добро опраним судом у коме је кувана кафа.

Завирио сам у њене очи натопљене небеским плаветнилом и у њима видио нешто што сам протумачио као позив на шетњу послије затварања клуба. Студира фармацију, причала ми је док смо се, касније, спуштали стрмом уличицом према густим гроздовима уличне расвјете у градском језгру. Тек је одслушала прву годину, дала само два испита, а у Цирих је дошла на позив рођаке да током љетних мјесеци заради нешто за наставак студија. Дању ради у посластичарници, а увече услужује поднапите госте у Клубу Југословена, не би ли тако зарадила још који франак, мора, јер отац од мале плате не може ништа да издвоји за њено школовање у Новом Саду.

Можда би најбоље било да не свраћам у њену самачку собицу, тијесно је и тјескобно у њој, а, уосталом, не чека ли ме супруга у неком хотелу доље у центру града?

Чека. У хотелу часних сестара, додао сам и насмијао се. Претпостављам да је већ заспала читајући стихове из Библије. Побожна је? изненадила се. Не нужно, одговорио сам и запитао се у себи откуд ми баш таква конструкција одговора. Не нужно? Не разумијем, рекла је искрено. Објаснио сам да смо ушли у први хотел на који смо наишли, распитали се за цијену и узели двокреветну собу, чудећи се зашто је цијена упола нижа од оних које смо сусретали у проспектима добијених од стјуардесе у авиону Свисера. Када смо на зидовима видјели слике светитеља, а с обје стране француског кревета Библије с текстовима на француском, њемачком и италијанском језику, наша запитаност била је још већа. Тек нам је рецепционарка у дугој сивој сукњи, када смо кренули да прошетамо прије ручка, рекла да је то хотел милосрдних сестара и да цијенама подмирују само основне трошкове како би невољници могли наћи што повољнији смјештај.

Ема се, чувши ову причу, грлено смијала, баш као и моја супруга кад сам јој споменуо смјерност каква мора да нас прати у таквом хотелу. И у кревету, баш као и моја супруга у разузданој игри, Ема је тобож бјежала од моје похоте, али је с много више жара усисавала моју снагу у своју врелу утробу.

3.

Трећи сусрет збио се у Суботици, куда ме такође водио новинарски посао, заправо задатак уредника да у пажње вриједној Градској кући интервјуишем новоизабраног предсједника општине, висококвалификованог месара по струци, човјека ослобођеног и од саме помисли на аутономаштво, оданог идејама реформе и социјалистичког самоуправљања, како га је окарактерисао уредник, понављајући вјероватно мишљење неког вишег партијског руководиоца.

Од оне циришке ноћи биле су прошле три године, можда који мјесец мање или више. Био је сунчан и топао дан, што значи да је могло бити касно прољеће, љето или рана јесен, пролазници у лакој гардероби кретали су се тамо гдје је било макар мало хладовине, а на сваком углу дочекивали су их продавци сладоледа.

У танком листер одијелу боје голубијег перја, с краватом која ме више стезала посред груди него под грлом, у новим рупичастим ципелама чији су зашиљени врхови непријатно стискали ознојене прсте и с новинама које сам држао над главом да ме заштите од сунца, на неких двије или три стотине метара од Градске куће, сударио сам се са женом мало нижом од себе, тако да ме запахнуо сладуњав мирис лака из прамена њене косе у коју сам загњурио нос. Прије него што сам успио да промрмљам ријечи извињења, поглед ми запе за прћаст нос и разрогачене крупне очи, пуне небеског плаветнила. И – неким чудом, за које не треба ни тражити објашњење – у сјећању ми прво залелуја голотиња огромног Муровог каменог женског тијела, изваљених кукова и великих груди, опруженог по зеленилу циришког парка, затим у осушеним устима осјетих бљутав укус безалкохолног пива, онда ми носнице надражи изазовни мирис Еминог зноја у њеној самачкој собици и, коначно, капиларима ми проструја исти онакав страх да се свуда око мене шири мирис јефтиног Еминог парфема какав сам осјећао те циришке ноћи, када сам касно стигао у собу хотела часних сестара гдје ме чекала још будна супруга и питала зашто сам се тако дуго морао задржати у том клубу гдје се сигурно окупљају само они који су без породица дуго у туђини.

Ема? Ема Рос!

Не знам да ли сам то рекао или је глас остао у стегнутом грлу. Не знам ни да ли сам предложио да се за два часа нађемо на тераси ресторана крај кога смо се сударили, или је и то остало неизговорено. Глупа мисао о висококвалификованом месару у амбијенту Градске куће вјероватно је остала само у мојој глави, јер она с тим изненадним сусретом заиста није имала ништа заједничко.

На Емином лицу бљеснуо је смијешак, а уста су се отворила да нешто кажу.

За два часа, највише...

Мислим да су и те ријечи остале на мојим уснама које су подрхтавале.

Не знам да ли се на сунце навукао облак, или је нешто друго стргло пламен и осмијех с Еминог лица.

Затворила је уста и шмугнула у групу пролазника.

Секунду, највише двије, стајао сам збуњен, а онда сам је потражио погледом.

Није је било ни преда мном ни иза мене, ни лијево ни десно. Нестала је, као што се очас истопи причин када се човјек тргне из сна.

4.

– Дарјане! – био је једини звук на баошићкој плажи тог врелог љетног поподнева и кренуо сам погледом у потрагу за његовим извором. Раскриљене новине, наочаре на врху носа... Прћастог... да, на посебан начин прћастог, да сам био сигуран да ћу, кад се приближим, у оку жене која је звала Дарјана видјети небеско плаветнило.

И видио сам га, који тренутак касније, кад сам пришао, осврћући се често према сунцобрану под којим је чврсто спавала моја супруга.

Ема Рос (презиме није мијењала, зашто би то чинила кад се није удавала, казала ми је уз благ осмијех) није била нарочито изненађена овим сусретом, или је то вјешто прикривала. Године на њој нису оставиле дубок траг, рекао сам. Вољела би да и она може то за мене рећи, али проћелавост, сједине у проријеђеној коси, опуштен стомак, јака диоптрија наочара, капљице зноја на челу... Ипак, за своје године... па, могао бих добити пролазну оцјену... Уосталом, зар је то уопште важно и... зашто људи када се сретну послије двије и по деценије одмах почну о изгледу?

Да, нећемо о томе. Него, онда у Суботици, настојао сам да моје све чешће окретање према сунцобрану и заспалој супрузи буде што мање упадљиво, јесам ли је стварно срео или је то био само причин?

Причин? насмијала се. Баш сам смијешан. Данима је модрица на мишици лијеве руке подсјећала на тај судар, а ја причам о причину.

Зашто је побјегла? питао сам.

Шта је требало друго да уради? Да ме сачека и да попије са мном кафу?

Наравно. Могли смо мало проћаскати.

Па да је разњежим и да ми призна да је двогодишња дјевојчица широког осмијеха подсјећа на ону циришку самачку собицу и смијешну причу о хотелу милосрдних сестара? Не, то никако тада није смјела себи да дозволи.

Окренуо сам се према сунцобрану и видио како се супруга, не отварајући очи, окреће на другу страну.

Дотрчао је дјечачић и питао баку зашто га је звала.

Имао је прћаст носић, али, умјесто небеског плаветнила, на дну његових очију видио сам сјај боје кестеновог листа крајем септембра.

Зашто тако зурим у његове очи? питала ме је Ема Рос. Ако ми се толико свиђа њихова боја, довољно је да скинем наочаре и забленем се у огледало пред властитим носом.

Сјеверњача

Гледала је у небо и, да није било млијечног свјетла гроздова лампиона, у њеним очима свјетлуцао би треперав одсјај звијезда.

Стајали су пред мотелом, туђи, а потребни једно другом. Јер, других гостију није било, мршава куварица, чији изглед никако није био у складу с њеним послом, изишла је кроз двострана врата из кухиње и отишла кроз ресторан према излазу баш кад им је, за столове у супротним угловима, бубуљичави конобар служио вечеру, а рецепционар, који је очито био и перач посуђа, и ноћни чувар и чистач дворишта, изгубио се за неким својим обавезама. Конобар вјероватно сада у загушљивом ресторану или у мрачном дијелу хола чачка нос, а њих двоје су пред мотелом, једно с једне, друго с друге стране улаза, испод неонске фирме с именом које је планина позајмила зими вјероватно препуном а љети готово пустом угоститељском свратишту, од кога пут не води даље, па људи овамо долазе с намјером да се баш ту окријепе, или да преспавају коју ноћ. Стајали су ослоњени на суве храстове стубове на које се ослањала и настрешница од тесане шиндре, препуштени свако својој самоћи, па зато потребни једно другом.

Било је топло септембарско вече, ведро али спарно, без имало ноћне свјежине, каква би се у ово доба могла очекивати на високој планинској падини.

Тамо у ресторану, при слабој свјетлости, кад ју је, ушавши на рецепционарево упозорење да ће кухиња ускоро бити затворена и да би могао остати без вечере не пожури ли, угледао у углу, само је мало подигао десну руку и махнуо растављеним прстима, што је требало да представља поздрав непознатог непознатој особи. Процијенио је да нема више од тридесет година, да је висока и да јој је коса мало риђа. Сад, испред мотела, под неонским свјетлом, уочава да је средње висине, плавокоса, без ичег сувишног на лијепо обликованом тијелу, таквих црта лица које би студентима ликовне умјетности омогућиле да разиграју машту, па би касније случајан посматрач, лаик, на њиховим цртежима тешко препознао исту личност, прије би помислио да су им позирале сличне дјевојке, можда сестре или блиске рођаке.

Било је нечег у тој савршено исцртаној линији њеног носа што није било у складу с лепршавошћу, разбарушеношћу и, усудио би се рећи, неконвенционалношћу осталих црта лица које је истовремено могло да припада дјевојчици на изласку из пубертета и њеној мајци која је савјетује како ће ишчистити пубертетске бубуљице а да на младој кожи не остане траг. Још у ресторану, док је била окренута према њему, та запањујућа правилност носа по којој се чинило да је прецртан из неког ликовно добро опремљеног уџбеника анатомије или пресађен са неке ренесансне скулптуре свјетски познатог мајстора, покушавала је да се провуче кроз невидљиву пукотину на опни која негдје дубоко у подсвијести чува од надражаја спољног свијета нејасна сјећања на нешто што би сад одједном, послије дугог чамовања у тами, могло да исплива на површину. Шта, није знао, нити је могао да наслути што би му то могло помоћи да се макар мало приближи одгонетки. Што је јасније и друже, непримјетно, искоса, гледао дјевојчино лице, то су се све више у његовој свијести згушњавали обриси лика који се по нејасној, заправо невидљивој линији развлачио између прошлости и овог тренутка, лебдећи стално између бојазни да ће одједном нестати и могућности да се баш овог часа ту пред њим оваплоти у нешто што се ничим неће моћи да одагна испред очију и из мисли.

– Сјеверњача – рекао је одједном, тихо, обарајући поглед на већ дотрајао бетон пред ногама кроз чије су вијугаве пукотине мјестимично избијале кржљаве влати упорне траве.

– Да? – спустила је поглед с неба и усмјерила га ка његовој погнутој глави. – Шта са Сјеверњачом?

– Да нема ових лампиона, она би се могла утопити у тајанственој дубини вашег ока.

Насмијешила се.

– И ко зна да ли би више икада отуда испливала и поново се винула у модрину ноћног неба.

– Ви сте астролог? – упитала је и мало поћутала. – Видим, у звијезде се добро разумијете.

– Ма, не... Астролог? Далеко од тога.

– Него?

– Умјесто да занесеним погледом разгрћем звијезде, истражујем какве тајне се крију испод површине земље.

Сад се већ гласно насмијала.

– А ви? – упитао је.

– И ја копам, али њежније од вас.

– Узгајате цвијеће?

– То би било заиста лијепо, мада ми и посао којим се бавим пружа доста задовољства.

Погледала га је искоса и на њеном благо осмијехнутом лицу, бљедуњавом под неонским свјетлом, уочио је неку врсту зачикавања.

– Да погађам, дакле? – рекао је и приближио јој се за корак. – Мора да сте археолог и да устрептите када јагодицама прстију или меком четкицом скидате танки слој земље с каквог комадића грнчарије који је хиљадама година мирно почивао док нисте дошли са својом екипом да скинете наслаге заборава с неког предисторијског насеља или поља на коме се водила љута битка тољагама и каменим сјекирама.

Њен неспутан смијех просуо се тишином ведре ноћи. Није археолог, рекла је, него историчар умјетности. У Завод за заштиту културне баштине, у коме ради од прошле године, стигло је писмо од наставника историје из школе која се налази доље у долини у коме наговјештава да се у близини овог мотела, на источној падини планине, на малој заравни сличној гумну, налази десетак врло занимљивих стећака. Видио их је кад је доводио чланове историјске секције на излет, вјерно их описао, начинио чак и невјеште цртеже, па је она дошла да све то погледа и да оцијени да ли је потребно да већа екипа детаљније истражи ово налазиште.

– А ви? – упитала је. – Шта је вас довело да баш око овог самотног мотела завирујете шта се крије испод хумуса, маховине и густе планинске траве која, претпостављам, буја на мјестима гдје нема шуме и шипражја?

Неко је из потпланинског села, можда тај исти наставник историје, причао је не успијевајући да спута узбуђење у гласу, јавио Геолошком заводу да стотињак метара изнад тих, како је написао, мраморних биљега, из шушња вире врхови громада необичне боје и састава. Можда се ту крије некакав вриједан минерал, па би било добро да се истражи, стајало је у писмо. И ето, њега су, као још младог инжењера геологије, послали да мало разгледа, прочачка, извиди и да процијени треба ли томе уопште придавати пажњу.

Па, да! Мирјана! прасну бљесак јасног сјећања и ошину га по челу, као грана младог дрвета коју, затегнуту, нагло испусти из руке онај који иде испред вас. Мирјана из четвртог „а“. Уочио ју је на матуралној вечери, стајала је с чашом сока у руци у углу хотелске дворане, лијево од оркестра, и помало одсутним погледом шарала по разиграним младићима и дјевојкама. Често је сретао по школским ходницима и на дворишту, али никад на њу није обраћао посебну пажњу. Тек тада, ошамућеном од пића и неке дотад непознате опуштености, кад му се, послије нешто дужег упорног супротстављања њеног помало сјетног његовом дрском погледу, учинило да би савршенство линија њеног носа могло постати досадно ако би га дуже посматрао, пришао јој је, узео за руку и извео у хотелску башту, гдје су се многи парови грлили и љубили. Обухватио ју је око струка, привукао и... све се одједном завртјело око њега.

– Испитујемо, дакле – трже га жуборав, готово снен глас.

Шта се тада догодило у хотелској башти, на крају те матуралне вечери? Све је потонуло у заборав, осим лица дјевојке у углу хотелске сале, лијево од оркестра.

– Слични смо оним испитивачима које електричари гурају у утичнице да провјере има ли у њима струје – казала је и кренула према уској стази која завија изнад горње стране брвнаре.

Истргао се из мноштва младих ознојених тијела и сјећања, сплетених у неразмрсиво клупко, закотрљано по слабо освијетљеној хотелској башти.

– Баш тако – рекао је и пошао за њом.

Чим су изишли испод блиједе свјетлости лампиона, по њима се осуо сребрнкаст прах мјесечине.

Кроз прозор ресторана видјели су бубуљичавог конобара, који је вјероватно од јутра услуживао ријетке госте, како скида дотрајалу кецељу и прилази прекидачу да погаси свјетла. Било је очито да је са улаза пратио хоће ли њих двоје кренути у шетњу и кад је закључио да се више неће враћати у ресторан, пожурио да оде док се нису предомислили.

Ишла је пола корака испред њега, јер стаза није дозвољавала да корачају упоредо. Гледајући је у уској хаљини чија се боја планинске цикламе под зракама пуног мјесеца преливала у боју раширених голубових крила, помислио је да су се у њено тијело претопиле облине свих оних античких скулптура које је током студија разгледала по музејима.

Застао је испод широке крошње бријеста, истог тренутка зауставила се и она. Пружио је руку према њеној, а она је, не окрећући се, својом руком потражила његову.

Осјетио је благ, топао стисак.

У крошњи изнад њих зашуморио је повјетарац. Један његов дашак откинуо се, заврлудао око њихових глава и несташно заталасао прамен њене косе. Који тренутак касније, видио је како тај изненадни дашак свјежине носи разбарушен прамичак и утапа га у дубоке вирове мјесечине. За њим, кренули су и други праменови, па глава, хаљина, руке и, коначно, античка фигура савршених облина, исклесана у мермеру.

Прије него што је успио да протрља очи, видио је како се увојак згуснуте мјесечине удаљава према Сјеверњачи.

Мећава

Нешто слично шкрипи прозора који се отвара или затвара трже је из сна. Протегну се, усправи горњи дио тијела, намјести јастук иза леђа и ослони се на њега. Окрену се лијево и запази да је једно прозорско крило мало одшкринуто.

Напољу је бујало осунчано јутро раног прољећа. Између грудвица орошених цвјетова, осутих по цијелом трешњевом стаблу, само понегдје је, још снен, стидљиво провиривао блиједозеленкаст листић. Прозирноплаву драперију неба, тамо иза трешње, с доње стране љупко су нагризале шибљике живе ограде, начичкане пуповима наједралим до распрснућа.

Како је синоћ могла оставити отворен прозор? Ноћи су свјеже и пријете прехладом, а у ово смутно вријеме, када су љекари углавном на ратишту и када се лијекови чувају за војску, и најобичнији назеб може се дати на зло.

Још једном се протегну и поглед усмјери ка десној страни собе. Хладно сјечиво језе пресијече је по сред груди. Крпице сивкастог плаветнила, онаквог каквим јесење небо најављује освит, мјестимично су прошарали таму нагомиланих облака и разриједили рој пахуљица које су, ношене налетом мећаве, ражешћене као пчеле кад им се продрма или преврне кошница, насртале на брвнару завијану снијегом.

Још више се усправила у кревету, протрљала очи и широм отворила капке. Сумње није могло бити: притуљен жижак, дубоко под слојевима олова, у срцу таме која је у себе упила најмрачније тонове боје челика нагризеног рђом, лагано је пулсирао, немоћан да растрга жилаво тијело облака и избије на његову површину. Имао је, ипак, толико снаге да једва уочљивим пропламсајима наговијести присуство своје свјетлости која ће једном покидати стеге и озарити све око себе.

Немогуће! супротстављала је разум ономе што је видјела и до бола ширила очне капке. Свакодневно, сатима, више од три мјесеца зури у ту слику и увјерена је да на њој нема, или – да буде одређенија – да на њој никада није било тих крпица сивкастог плаветнила. Тешки, згуснути облаци, пуни мрачног сивила из кога су пробијале тамносмеђа и још тамнија плава боја, слична преливима на гаврановим крилима, притискали су брвнару, до половине два мала окна затрпану наносима снијега. У позадини, као у измаглици, дрвеће повијено пред налетом густих пахуљица, ношених снажном мећавом. То, и ништа друго око није могло видјети.

Сваки пут кад би погледала слику, до сржи костију осјећала је ледени дах мећаве, који се завлачио и у плућа, па јој није дао да дише све док поглед, бар на тренутак, не би усмјерила на нешто друго у соби.

Мећава на Змијању. Тако је назвао слику када се у њеном доњем десном углу потписао тамноплавом бојом, стиснутим прстима обрисао четкицу и ставио је у ћуп крај штафелаја, обукао војничку вјетровку и пожурио напоље, одакле су га звали другови којима је, као и њему, истекло седмодневно одсуство послије кога су се враћали на ратиште.

Било је то његово посљедње одсуство, није више долазио.

Прво су стизале вијести да је нестао, онда да је заробљен, а на крају су јој у војној команди рекли да ништа не знају о њему. У бици која се водила крај Кужног гробља, нестао је без трага. Није га било ни међу рањенима, ни међу погинулима. Ни на списку заробљених, који су добили од противничке стране.

Нестао, рекли су.

Остао на својим сликама, одговорила је и одлучила да не дира четкице у ћупу на којима се сасушила боја, ни штафелај у десном углу спаваће собе, нити да с њега скида слику Мећава на Змијању. Можда би, често је мислила, могла само промијенити назив. Мећава у души, рецимо? Или, Студен у костима? Али, закључила је, нека остане онако како је он рекао, одлазећи из куће, носећи на прстима слојеве сасушене боје олова. Можда истог онаквог, питала се у невјерици, какво је љута мећава нанијела на његово тијело тамо крај тог некаквог Кужног гробља и одувала га у нестајање?

Сутрадан је није пробудила шкрипа прозорског крила него жуборав звук, сличан сливању воде низ заобљену стијену обраслу маховином или шумор повјетарца у лиснатим гранама липе.

Чим је отворила очи, преплашен поглед хитнула је према штафелају.

Плавкасте мрљице, примијетила је, још више су нагризле помрчину облака, а дрвеће се, попут некога ко је у дугој преданости молитви спознао сићушност свог бића у космичком и временском бескрају па спртио терет с плећа, усправило и веселије замахало гранама. По плавичастим наносима снијега просула се некаква једва примјетна зеленкаста прашина.

Прољеће је – на слици – било негдје у ваздуху, једрало је, осјећало се у неким неодгонетљивим знаковима, тежило да се стопи с оним које се разбашкарило у крошњи трешње, али се није могло видјети.

Устала је и несигурним кораком пришла слици. Док се сагињала да мало боље види зеленкасту боју која је натрунила сметове испод прозорчића на брвнари, голим лактом дотакну четкице у ћупу и осјети како је лизну осјећај пријатне хладноће. Загледа се у скорјеле боје на четкицама и примијети да је једна сасвим чиста и да на њеном врху искре сићушне капљице воде.

Изненадна слабост пресијече јој ноге и она се ухвати за ногаре штафелаја да не падне. Окрену се према прозору и видје да је широм раскриљен. Није имала снаге да му приђе и да га затвори. Видјела је само како, онако разјапљен, маше стакленим крилима и лети према слици, затим како се намјешта на зиду оног дијела брвнаре одакле су виркала она два мала окна, а затим је осјетила како из њега мећава према њеном врелом лицу силовито носи облачиће ледених пахуљица.

Не зна како је дошла до кревета, сјећа се само да је загњурила главу у јастук, а онда омотавала око себе јорган, настојећи да добро ушушка сваки дио најеженог тијела.

С тамом која се нагло спустила, мећава је под јорган згрнула гомилу ледених куглица, које су се завлачиле у рашчупану косу, под врат и под пазуха, затрпавале стомак, груди и главу, продирале у уста, сурвавале се на ноге и кидисале на међуножје. Дрхтаво тијело је, да би се одбранило од налета студени, у себи и на себи запалило мноштво ватрица и оне су, у судару с ледом, час малаксавале а час се разгоријевале до усијања, када је на њима лед цврчао као ужарено жељезо које ковач гурне у воду да га окали.

Одједном, пред снажним налетом олује, све поче да грми и да се тресе. Прије него што је стигла да чвршће привије јорган око себе, отвори се провалија и она, заједно с креветом, јурну у бездан. Успјела је некако да отвори очи и видјела да се стрмоглављује у разјапљене чељусти прозора, претвореног у мрачан отвор на зиду брвнаре. Тамо, у мраку пуном оштрих иглица свјетлости, настао је ковитлац у коме се вртјела, сударајући се са својим рукама, ногама и главом, све док и посљедњу мрвицу свијести није застрашујућим фијуком развијела мећава.

Дуго је лебдјела не осјећајући тежину сопственог тијела, а затим је осјетила како је привлачи извор трепераве ружичасте свјетлости. Кад му се сасвим приближила, почела је да се расплињује у маглу боје латица наровог цвијета и да се стапа с праменовима наранџастог облака.

Послије тога ништа се није догађало. Све је мировало, само је кроз њено расплинуто биће, које више није осјећало ни врелину ватре ни хладноћу леда, ни бол ни задовољство, тихо струјало вријеме. Пролазили су сати, дани, мјесеци, године, протицали су вијекови и еони, а она је, разастрта бескрајем, мировала у честицама што су се међусобно споразумијевале неком космичком музиком која се није могла чути него се осјећала тијелом којега није било.

Онда је на лицу осјетила њежан додир браде. Знала је: то је његова брада, риђа и прошарана грушалинама сједина, коврџава и увијек разбарушена, натопљена оним посебним мирисима земљаних боја и терпентина. Након тога око распршених честица онога што би требало да буде њено биће почела је да се затеже кожа, а нешто касније, тамо гдје дамара срце, чула је тихе откуцаје неке јој непознате космичке силе. У почетку готово неосјетно, а затим све шумније, заструјала је крв и она је мрдала ногама и рукама, окретала главу на једну па на другу страну, снажно удисала и издисала ваздух помијешан с мирисом расцвјетале трешње, да би се увјерила да се враћа у оно што ће можда поново бити њено тијело. У леду или ватри, сасвим свеједно.

Његова рука – била је сигурна да је то његова рука, знала је то по сасушеним наносима боја и по мирису којим је била натопљена свака пора надланице – спустила се прво на њено чело, онда је миловала баршун образа, па преко усана, клизнула до врата.

Затим је, прије него што је кренула према дојкама, одједном одскочила, а потом, као прозор када је залепршао стакленим крилима, полетјела према ћупу с четкицама, зграбила једну, умочила је у тамноплаву боју на палети и у доњем десном дијелу слике исписала добро јој познати потпис.

Тргла се и збацила јорган са себе.

Био је ведар дан, пун раскошне свјетлости.

Скочила је и пришла ћупу са четкицама. Све су биле опране, без трунчице боје на влажним длачицама.

Погледала је слику и, запањена, ухватила се за летве штафелаја. С платна је запљуснуше плаветнило неба и зеленило крошања између којих је провиривала брвнара с два мала окна на предњем зиду.

Прољеће на Змијању? Није ли, питала се, није ли рекао да ће тако назвати слику прије него што је изишао из куће и придружио се онима који су већ били кренули на ратиште?

Игра

Играо се њеним дојкама. Други су их миловали, а њему је допуштала да се игра њима. Узимао их је пажљиво и примицао брадавице једну другој.

– Мали пингвини се љубе – говорио је, а тешко је било и наслутити зашто их је називао малим, јер су дојке испуњавале његове велике шаке, чак се и преливале преко прстију, као надошло тијесто из купасте пластичне чиније боје људске неосунчане коже. Поготово је било необјашњиво зашто их је поредио с пингвинима, јер су више биле сличне шеширима гљива сунчаница које су се тек почињале из јајета развијати у напола отворен кишобран.

– Говори тише, хоћу да твоје ријечи жуборе – обраћала му се не растварајући трепавице и облизујући зној с наусница.

– Мали пингвини се љубе, љубе, љубе – понављао је кроз стиснуте зубе и трљао брадавице једну о другу.

– Зашто пингвини? – питала је. – Зар су моје дојке толико хладне да те подсјећају на лед са сјевера?­

– Мали врели пингвини се љубе – истискивао је ријечи више кроз нос него кроз уста скупљена у сужен круг. – Њихове ужарене главице – пипао је кажипрстима врхове брадавица – траже једна другу.

Лежали су под крошњом кестена, на благој низбрдици која се спуштала према поточићу, иза чијег жубора се у густишу назирала висока жичана ограда. Она на леђима, гола до појаса, загледана у небо. Он у атлетској мајици, налакћен изнад ње.

Жубор тишине нарушавала је само по нека птица цвркутом што се саплитао о грање крошње изнад њих.

Стисак његових шака одједном је малаксао. Подигао је главу и, зурећи у прозрачност небеског плаветнила, ловио погледом прамичак ишчупан из крзна ангорског кунића.

– Зашто си престао да се играш мојим дојкама? – упитала је.

– Ловим ријеч – рекао је, не скидајући поглед с облачка који се развлачио у крпицу најфинијег памука.

– Ако се престанеш играти мојим малим пингвинима, угасиће се ватра у њиховим ружичастим главицама.

– Ријеч коју ловим потребна ми је да напишем пјесму.

– У пјесми је притуљен пламен, а у мојим дојкама букти као кад устрепталим погледом, пуним пожуде, младић запали скривену дјевојачку жељу.

– Та пјесма би била о твојим грудима и жуборила би многим завијуцима по твом обнаженом тијелу.

– Могла би лако сагорјети кад би наишла на буктињу скривену под сатеном мојих облина.

– Не може горјети пјесма која још није написана, осим ако у њеној клици не букне праисконска ватра – рекао је сјетно, док су се у његовом зачуђеном погледу распршивали посљедњи парчићи разбуцаног облачка.

Тренутак касније спустио је главу и њено лице прелио плаветнилом које се још љескало у његовом погледу.

– Лудице – рекла је гледајући га право у очи – ти би да пишеш пјесму о мени, а још ниси одгонетнуо метафоре које варниче из ружичастих главица мојих помамљених пингвина.

Одговорио је благим стиском шака чији мишићи су, док је гледао у небо, били сасвим опуштени.

– Ти знаш – лизнула је врх његовог носа – да волим када својим прстима истражујеш дубине мог пупка. Играш се само дојкама – говорила је мазно – а запостављаш пупак, и он се због тога много, много љути на тебе.

– Пупак је савршенство природе – одговорио је. – У њему почивају тајанствене силе које не треба несмотрено будити.

– Добро је рекла твоја мајка, није требало да студираш филозофију – прекорила га је.

– То што говорим, с филозофијом нема баш никакве везе – љутнуо се. – Феномен пупка посматрам с чисто анатомског становишта.

– Прије ће бити с парапсихолошког – брзо је рекла да би предупредила цијели трактат који би понекад знао изговорити о нечему за што је била довољна само најобичнија натукница.

– Ето шта су теби донијеле студије психологије – ликовао је.

– Оставимо сада то – казала је помирљиво. – Хајде, провјери својим магнетним кажипрстом има ли мој пупак дно и шта се доље налази. Распретај у њему жар који, претпостављам, још није згаснуо под наслагама твоје равнодушности.

– Бојим се – рекао је искрено.

– Чега, лудице моја преплашена? – упитала је кроз смијех.

– Немјерљиве дубине... И тајанствених сила које се крију у дубини.

– Ти си моја мала слатка лудица – подигла је руку и помиловала га по коси. – На дну мог пупка можда има похоте, али нема никаквих тајанствених сила. Похоте да, много похоте, драги мој уплашени дјечаче.

– Као што је пупчана врпца – говорио је полако, гледајући кроз њу као да је начињена од згуснутог ваздуха – као што је пупчана врпца веза између мајке и њеног плода, тако је пупак сваког живог бића флуидна веза с божанском милошћу васељене.

– Ти заиста оде далеко. Један сасвим обичан пупак, с чијег дна се понекад могу ишчачкати жућкасте наслаге ољуштене покожице, натопљене знојем, доводиш у везу с божанском провидношћу и са цјелокупним поретком васионе која се, и то само дјелимично, у ријетким приликама отвара просвијетљеном уму.

– Ти уопште не схваташ – благо је помилова брижним погледом – ти не схваташ о чему говорим.

– А шта би то требало да схватим?

– Па то да пупак није само пупак у који зној наноси ољуштену покожицу... И да није само скровиште необуздане похоте... Пупак је... Али, шта ја то теби објашњавам кад нећеш, све и кад би могла, да схватиш основну идеју мог погледа на тај онтолошки феномен људског ума и човјековог бића распршеног космосом. Уосталом, пупак је...

Лицем му се разли смијешак сличан оном који заблиста на учениковом лицу кад његово муцање у одговору на наставниково питање прекине податак који из подсвијести одједном изрони на површину свијести и на врх сада већ развезаног језика.

– Узалуд се трудим – рече савршено мирним гласом. – Мистерија пупка може се одгонетнути искључиво самоспознајом; никако ти је неко други не може објаснити.

И на њеном лицу бљесну израз олакшања. Коначно ће њих двоје моћи да се посвете себи и својим тијелима

– Ипак, могао би... – поче мазним гласом.

– Никако! – пресијече је одлучно. – О пупку ни ријечи више! Него – гласом му се разли одједном искрсла њежност – јужније од пупка... Доље, знаш...

– Рт добре наде? – насмија се она.

– Да, Рт добре наде – свега га преплави нека устрепталост. – Онако њежно ушушкан, а изазован...

– Изазован за морепловце? – смијала се све гласније.

– За све истраживаче. Нове и старе, окорјеле и жутокљунце. За мене посебно.

– Рт који дубоко у себи крије извир неукротиве пожуде?

Било је то истовремено и питање и позив да се крене у истраживање непознатог.

– И извор сласти – дрхтао му је све тиши глас. – Извор сласти и насладе.

– Ниша од тога! – засијече се у његову свијест њен леден глас.

Испусти дојке из шака и оне мало задрхташе, па се разлише по грудима.

– Ништа од Рта добре наде? – упита преплашено, одижући лактове са земље и сједајући крај њене главе.

– То више Није Рт добре наде – звецкале су коцкице леда у њеном гласу.

– Него? – питање се више осјећало на његовом зачуђеном лицу него у изговореној ријечи.

– Забран! – ошину га њен одговор. – Професор је тако рекао.

– Професор? Шта он...?

– Нема више Рта добре наде, рекао је. То што се налази јужно од пупка од сада ће бити Забран и – тачка!

Хтио је нешто да каже, али се плашио да му се глас не извргне у јецај.

– И још је рекао да у Забран више не смије ни твоја мисао.

Погнуо је главу и шакама, још топлим од њених дојки, прекрио очи.

Питање које се тек зачињало на његовим уснама пресијече цвркутав глас сестре чији су кораци разгртали шљунак стазом изнад њих:

– Одмах на клупе под липама, крај фонтане... Професор је рекао да за пет минута почиње групна терапија.

Погледали су се као дјеца прекинута у игри која им је важна колико и живот.

– Идемо – рекла је устајући.

– Под липе крај фонтане? – упитао је, тек да нешто каже.

– Под липе крај фонтане – одговорила је равнодушно, као неко ко се давно помирио са судбином.

Кренули су, погнути, узбрдицом, према стази којом је малочас прошла сестра.

– Сад, када су ми остале само твоје дојке – погледа је молећиво, искоса – нећеш допуштати другима да их милују?

– Чуваћу само за тебе твоје мале пингвине – умири га.

– Да се љубе, љубе, љубе... – стапао се његов глас са звонким кикотом облих каменчића у пошљунчаној стази којом су се упутили према фонтани.

Близнакиње

Свуда по поду лежале су разбацане књижурине – рјечници, лексикони, енциклопедије, правописни приручници, граматике, и све су биле раскриљене негдје на првој петини књижног блока. Волио је прецизна одређења; ако је нешто бијело онда никако не може бити свијетло, боје охлађеног млијека, бљедуњаво или на сличан начин означено, већ је морало бити слично снијегу у зору што је претходне ноћи прекрио чисту зараван на планинској падини. Само, у овом случају није се радило о бијелој боји него о ријечи која је почињала истим словом, а имала сасвим друго значење. И у семантици и у његовом животу.

Коначно је на 650. страници првог тома Речника српскохрватског језика у издању Института за језик Српске академије наука и уметности пронашао оно што је тражио, а што је данима разједало његов мир. Сасвим јасно је писало: близнакиња, а затим наведено неколико примјера из књижевних дјела у којима је употријебљена ова ријеч. Коју страницу испред нашао је и облике близанка и близаница, али то га више није интересовало; као што је савршено јасно да је нешто бијело када има боју тек нападалог снијега по чистини планинске падине, тако се без двоумљења за двије истовремено рођене сестре може рећи да су близнакиње. Небитно је да ли су или нису једнојајчане, помислио је и гласно се насмијао сјетивши се вица у коме срећног оца, на путу из породилишта, питају да ли су његови близанци једнојајчани, а он, размисливши мало, одговара: „За дјечачића знам да је двојајчани, а за дјевојчицу баш и не знам.“

Тек када је отклонио језичку недоумицу (а треба рећи да је до тада у новинама и књигама налазио различите облике ове именице, па није знао који је од њих исправан и да ли се уз основни још неки могу користити без бојазни да ће се погријешити), могао је сву пажњу да посвети крушколиком младежу на мјесту гдје обично остају трагови реза послије операције слијепог цријева.

Младеж на доњем дијелу десне стране Надеждиног трбуха, затегнутог као избијељена јарећа кожа на таламбасу, не већи од муве или зрна пасуља, први пут је видио оног дана када га је, чим је стигао с посла, прије ручка, мазно привила уза се и одвела у спаваћу собу. Док је, испражњен и ознојен, сједио на кревету крај њених бутина, скинувши поглед са своје одјеће разбацане по поду и прилијепивши га за оно мјесто на њеном трбуху гдје обично остаје траг реза послије одстрањивања слијепог цријева, више у његову свијест него у зјенице које су се шириле у полутами, засјекла се та крушколика мрљица боје ћилибара.

Док се, тренутак касније, препуштао млазу млаке воде у купатилу, питао се како раније није примијетио младеж. Надежду познаје још из студентских дана. Он је студирао машинство, она архитектуру. Он је завршио у року, уз солидне оцјене, она је одустала на трећој години. Архитекти ионако немају гдје да се запосле, рекла је једном и индекс склонила на дно ладице с документима који углавном никада не затребају али их ко зна зашто чувамо. Тог љета заједно су десетак августовских дана провели у Сутомору, а у новембру, чим је добио посао и Фабрици алата, стали су пред матичара и уселили се у стан његових родитеља који су преселили у стару породичну кућу у приградском насељу. Марија, Надеждина сестра близнакиња, успјешан банкарски менаџер и супруга још успјешнијег директора сектора пословања са становништвом у истој банци, удала се годину касније и већ има синчића, а њих двоје ево три године чекају и надају се потомству. Сестре су толико сличне да их је донедавно разликовао само по нијансама боје косе, а откад су почеле једнако да се фарбају препознаје их искључиво по гардероби. Опсједнути каријерама, Марија и њен муж су готово сасвим занемарили своје брачне односе, па је она, како се повјеравала Надежди, почела да размишља и о разводу, јер, говорила је, у кући има доброг директора, али у кревету никаквог мушкарца.

За ручком, изненађен укусом пуњених тиквица и колача с вишњама, какав Надежда, несклона кувању, до тада није правила, размишљање о њеној изненадној претјераној страси и потпуном давању на какво није био навикао, потисну мисли о младежу.

Чим је прљаве тањире са стола потрпала у машину за прање посуђа, пришла му је на врховима прстију, као мачка кад се прикрада јелу остављеном на столу, благо грицнула ресицу његовог лијевог ува, ухватила га кажипрстом и палцем за десно и повела у спаваћу собу. Неће ли претјерати? питао је. Зар се у љубави може претјерати? узвратила је питањем које, по тону њеног гласа, није допуштало одречан одговор.

Касније је, лијен да се помјери а камоли да оде до купатила, још једном погледом окрзнуо младеж који је, прије него што је утонуо у сан, дуго плесао пред његовим спуштеним капцима, као ноћна лептирица око упаљене уличне свјетиљке.

Пробудио га је разуздан смијех, устао је и у дневном боравку затекао Надежду и Марију. Његова супруга била је у истој хаљини у којој га је дочекала када се вратио с посла, а свастика у краткој сукњи боје ванилије која није скривала готово ништа од њених складно обликованих бутина.

Љенчина се распавао, а гошћа, која га није видјела пуна три дана, чека да с њим попије кафу, тобож га је прекорила супруга.

У углу Маријиних усана заиграло је нешто што је личило на подругљив, али на неки посебан начин изазован смијешак. Шта га је толико изморило кад је спавао као топ и није чуо њихов смијех који је морао пробудити и мртве? питала је гледајући га испод ока, готово кришом, као што шипарица гледа братовог пријатеља када ненајављен наврати у кућу. Гужва на послу, састанци, договори, промрмљао је обарајући поглед и осјећајући како му крв у шумним таласима надире у лице.

Увече, прије него што је завршен други телевизијски дневник, Надежда је изишла гола из купатила, застала тренутак у пролазу између дневне и спаваће собе, показала погледом на распремљене кревете и кажипрстом га позвала да је слиједи.

Неће ли мало претјерати? упитао је гледајући како се њене руменкасте облине губе под крајичцима танког чаршава. Зашто? изненадила се. Нису већ... Нагло је прекинула реченицу и угризла се за усну. Уосталом, насмијала се, зар ће бројати колико пута одлазе у кревет? Сјећа ли се оног вица који су неко вече прочитали на интернету? Оног о двојици пензионера? Како је могао да га заборави? Ево, подсјетиће га. Причају двојица пензионера, па ће један од њих: Ех, што вријеме лети! К'о тица. Приђеш двапут жени – прође година!

Њихов смијех се изгуби у шуштању постељине и комешању врелих тијела.

Давала се без неког нарочитог жара, ни приближно слична оној данашњој Надежди која га је, сва у грчу, жељела цијелог упити у себе. Уосталом, мислио је послије краткотрајног сједињавања током којег је врцнула тек понека искра, није људски организам машина, па да током једног поподнева може три пута једнаком снагом и ритмом ослобађати исту количину енергије.

Помало одсутан поглед одједном му запе за равнину доњег десног дијела Надеждиног трбуха.

Тамо, на затегнутој чистини, сличној избијељеној јарећој кожи на таламбасу, али нешто бљеђој него при дневној свјетлости, није било крушколиког младежа боје ћилибара!

Види ли добро?

Прије него што је ово питање зазвонило у његовој свијести, капљица зноја с орошеног чела клизну у лијево око, узлелуја равнину Надеждиног трбуха на мјесту гдје обично остаје траг реза послије операције слијепог цријева и разли слику у бљедило без одређеног облика, које се пихтијасто увијало као медуза избачена на врелу стијену морске обале.

Протрљао је очи. Када је раставио капке, на кревету гдје је до малочас лежала његова супруга дочекаше га благо улегнуће у душеку и згужван чаршав.

Шум воде у купатилу из његових мисли сапра и недоумице које су се дотад ројиле око младежа, не већег од муве или зрна пасуља, који се на волшебан начин појављивао на доњој десној страни Надеждиног трбуха и нестајао када му се прохтије.

Сутрадан, по повратку с посла, није се ништа посебно догодило, осим што се цијелим станом ширио мирис прегорјеле запршке, а на столу, у олупаној емајлираној шерпи, чекао га је већ охлађен, преслан и премастан пасуљ, густ и пун на подебље колутове исјечене мркве, какав је Надежда припремала онда када јој се баш није кувало. Била је то сриједа, а у четвртак, прије него што је за собом успио да затвори улазна врата, изишла је пред њега насмијана супруга у раскопчаној свијетлољубичастој туници, која јој је досезала једва до половине бутина. На себи није имала ништа друго, чак ни прстење, ланчић око врата ни папуче на ногама, па његов поглед није имао ни за шта да запне него за троугласт бусенчић њежне маховине боје младе браде на клиповима кукуруза испод оне једва уочљиве линије која дијели горњи од доњег дијела трбуха. Зачудо, никад раније није размишљао о боји њених стидних длачица, али ни тада није могао дуго на њима задржати поглед, јер му је пажњу привукао младеж, стамен, дубоко утиснут у кожу, неуништив.

Тренутак касније, готово омађијан нечим у себи и око себе, што је било нестварно и неопипљиво, дотад недоживљено, гасио је изворе ватре по цијелом Надеждином тијелу, а они су се стално поново отварали и распламсавали, пријетећи да врелим пламеном спрже све око себе.

У данима који су слиједили Надежда га је различито примала. Понекад, сва претворена у пожуду, топила се и нестајала под њим и на њему, а каткад га је прихватала хладно, готово равнодушно, као да испуњава наметнуту јој обавезу. Уочио је да се њена страст разбуктавала онда кад би му се с њеног трбуха несташно осмјехивао крушколики младеж, па би тада и он, као да црпи снагу из тог указања, силовитије јурнуо на незасити извор сласти, а када изнад њеног међуножја, мало удесно, није видио ту враголасту ћилибарску мрљицу, у њеном тијелу није могао наслутити чак ни притуљени пламичак пређашње ватре. Али, временом те разлике су се смањивале и готово нестале, а кад је са супругиног трбуха престао да на загонетан начин нестаје младеж, одлепршао је и из његових мисли.

Једном се, сједећи на кревету крај Надеждиног обнаженог стомака, пажљивије загледао у мрљицу која је у себи обједињавала свјетлије варијанте смеђкасте, љубичасте, ружичасте и ко зна какве још боје. Да, имао је крушколик облик, али горњи дио био му је готово подударан с доњим и изгледао као да је сав саздан од мноштва сићушних тачкица. (Поентилизам? Не зове ли се тако онај правац у сликарству о коме је гимназијски професор ликовног, прије десетак година, говорио с великим жаром?) Како је могуће да се тако брзо промијени? питао се, не говорећи ништа Надежди. Знао је, био је у то сасвим убијеђен, да је само који дан раније имао савршен облик крушке и да се сужавао према врху, као што се плод крушке купасто сужава према петељци о којој виси. Затим, смио би се заклети да је његова ћилибарска површина била сасвим компактна и да се на њој није могла наслутити ни једна једина, а камоли мноштво тачкица.

Тако само прије неколико дана, а сада...

Па, да! лупио се руком по челу.

Близнакиње су спремне да све једна за другу учине, чак и оно што обичним сестрама никада не би пало на памет. И мужа да подијеле, па да тако обје буду срећне.

Марија има младеж, смјешкао се задовољан што је проникао у тајну, а Надежда га нема. Надежда је своју гардеробу давала Марији која га је у њу обучена чекала у његовом стану и одводила у кревет, а кад је примијетила да све чешће загледа на оно мјесто на њеном трбуху на коме њена сестра близнакиња има младеж, дала је да се и њој тетовира сличан.

Шта све близнакиње нису спремне да ураде једна за другу, питао се сам у себи. Хоће ли рећи Надежди да је открио њихову малу завјеру? Могао би, али... то може и да причека, мислио је одлазећи у купатило.

То може да причека, понављао је затварајући књиге, узимајући их с пода и враћајући на полицу гдје ће мировати док неко друго питање не узбурка његову знатижељу.

Тачно у десет

Било је тачно двадесет и пет до десет, тама је дубоко дисала у крошњи кестена под којом су, за округлим столићем, једно другом насупрот, сједјели, и њега је почела да хвата паника. Кршећи прсте под столом, рачунао је: да дође до кола, која је оставио двије улице даље, једва је и тамо успио да нађе мјесто за паркирање, треба му шест или седам минута, до куће ће, кроз густ саобраћај у ово доба вечери, возити најмање десет, од аутомобила до стана, ако не буде дуго чекао лифт, утрошиће три; све у свему, до тренутка када ће гурнути кључ у браву улазних врата треба му најмање деветнаест или двадесет минута, а то значи да мора кренути за пет, најкасније за шест минута.

Између бића и небића, постојања и непостојања, трајања и онога што је вјечност изван људске свијести, па се самим тим у њој не може ни назријети она опипљива нит трајања, и нема заправо никакве разлике, говорила је Сара тражећи погледом искрице свјетлости које су у крошњи изнад њих из ничега исијавале и у ништа се враћале, док је он, Прибислав Убипарип (Боже, зар му мајка није могла дати неко обичније име и шта је навело давног претка да пред очима оних што једва чекају да се неком наругају убија коња, вјероватно неку ислужену рагу?!), нервозним погледом тражио конобара да плати кафе и сокове које су од осам часова испијали уз пријатан разговор. Колико је само страница исписано, разгртала је Сара погледом густо лишће кестена па се пријатно шуштање осипало на њих и сто за којим су сједјели као полен са крила пчеле која је управо излетјела из чашице цвијета, колико је мастила утрошено да се објасни суштина бића, а сви они који су трагали за одговором нису били свјесни тога да су одгонетали тајну његове супротности, заправо трагали за суштином бића небића. А какав је резултат? Никакав! Још већа запитаност, боље речено!

Сара је тачно у осам пришла његовом столу са шољицом кафе у једној и ташном у другој руци и са два зрна црног грожђа у очима у чијим се дубинама љескало руменило сунца пред залазак. Сви столови у башти ресторана заузети су, рекла је, а тамо гдје је до тада сједјела, показала је руком у којој је звецкала шоља по бијелом порцуланском тањирићу омеђеном љубичастом бојом, косе зраке сунца ударају тачно у очи. Може ли сјести на слободну столицу за његовим столом? Неће, ако треба, ни ријеч проговорити, препустиће га његовим мислима, јер данас је најљепше човјеку кад је сам са собом и кад нико не завирује у његову интиму. Устао је, наклонио се и придржао јој столицу док је сједала спуштајући шољицу с кафом на сто. Није дуго ћутала, чим је отпила први гутљај, упитала га је да ли он уопште осјећа разлику између суштине и бића, као да су баш о томе разговарали све од ручка до ових раних вечерњих часова.

Биле су преостале – Прибислав Убипарип је погледао на свој ручни часовник – још тачно двадесет четири минуте до тренутка када ће се кроз малу пукотину стакла на прозору дневног боравка у његовом стану, окренутог према мрачном дворишту, увући пригушен звук првог од десет откуцаја старог часовника на звонику саборне цркве.

Конобар је тамо на крају баште с неким гостом равнодушно ћаскао као да је управо тим опуштањем и успореношћу хтио да потврди да је и пред њим и пред Прибиславом све преостало вријеме овог свијета намијењено смртницима. Не мисли ли и он, Прибислав, питала је Сара, да би филозофи много лакше дефинисали појам бића да су га посматрали као супротност небићу? То значи да је требало прво да разоткрију суштину небића, што је много једноставније јер небиће је ништа, а ништа је – ништа. Када се дође до такве спознаје, онда је довољно само рећи да је биће сушта супротност небићу. Другим ријечима, ако је небиће ништа, онда је биће – све! Није ли тако? Можда, одговорио је Прибислав (Господе, како је само мајка, пита се већ ко зна који пут откако се Сари представио кад је у осам сјела за његов сто, дошла на идеју да му да то архаично име?) и почео грозничаво да објашњава да у пријатној башти ресторана може остати још најдуже три минуте, јер до десет су остале још двадесет двије минуте, а њему до кола треба шест, затим мора до вози десет, па онда још три минуте убрзаног хода и вожње лифтом до улазних врата. Најкасније у десет, тачније, у двадесет два, ни секунду послије тога, кључ мора да шкљоцне у брави, говорио је и не примјећујући како конобар одлази, а он у задњи џеп панталона ставља новчанице које му је вратио. Кад ли је дошао и кад му је дао новац? Колико су коштале кафе и сокови? Али, то сада није било важно. Погледао је у часовник на руци: за двије минуте мора бити на тротоару на који се из баште силази низ два степеника. Али, зашто чекати? Најбоље је одмах кренути. Тако... Рискантно је окретати се, могла би га Сара опет нешто упитати, могла би та дугогодишња студенткиња чисте филозофије (баш тим ријечима му се представила након што је отпила други гутљај кафе и предложила да покушају да анализирају суштаствену нит бића) изнијети нову тезу по којој је небиће наличје или друго лице бића, а за само двије или три реченице објашњења потребно је више од двије минуте, и ето могућности да се изгуби неколико фаталних тренутака, а шта би се потом догађало, боље је о томе и не мислити...

Чуо је иза себе топот потпетица по тротоару и окренуо се: за њим је журно корачала, готово трчала зајапурена Сара. Постао је свјестан и ријечи које су у ројевима излијетале из њених уста.

Зашто је њен кусур зграбио из конобаревих руку и стрпао у свој џеп? То је сав новац који је имала, у ташни нема чак ни ситниша за аутобуску карту до њеног насеља. Зар заиста није примијетио да је она позвала конобара, погледала рачун који јој је донио и дала му крупну новчаницу? А кусур? Он је сад у његовом џепу и, понавља, нема ситниша ни за аутобуску карту. То сада није важно, говори јој задихан. До десет је остало још шеснаест минута, а то значи да морају пожурити и, најкасније, за три минуте сјести у његова кола. Ако саобраћај не буде загушен и ако не буду дуго чекали лифт, тачно у двадесет два часа биће испред врата стана 156 на седмом спрату зграде с бројем 43 у улици Федерика Гарсије Лорке. Не смију стићи ни секунду касније, јер мајка би побјесњела, галамила би и бацала посуђе по стану, а онда би сусједи лупали о под, плафон и зидове, упозоравајући их да се смире и да поштују одредбе кућног реда, јер послије двадесет два часа у цијелој згради мора да влада апсолутни мир. Људи имају право на одмор и зато њих двоје морају пожурити. До његових кола стићи ће за минуту, минуту и по најдуже, а онда ће, да би избјегли саобраћајну гужву у центру, кренути споредном, паралелном улицом, па десно, преко Моста младости, до насеља у коме станује...

По одјеку потпетица осјетио је да Сара почиње да заостаје.

Зашто је морала да обује ципеле с високим потпетицама? Уосталом, може и да их изује. Ништа се неће догодити ако коју десетину метара пређе боса. Ево, гледао је на свој ручни часовник, имају на располагању још само пола минуте.

Брзо је ускочио у аутомобил и, не сачекавши да Сара затвори своја врата па су се она сама, с треском, залупила, појурио с паркиралишта и укључио се у саобраћај, не провјеравајући да ли у истом правцу или из супротног смјера наилазе друга возила.

Зар морају, питала је Сара, тако бјесомучно јурити и стављати главу у торбу? Морају, одговорио је не окрећући се према њој. Не зна она каква је његова мајка. Ако би се у собу увукао други откуцај часовника са звоника саборне цркве а кључ у брави улазних врата још не би шкљоцнуо, о под би прво треснула порцуланска шоља која је на сточићу крај мајчине фотеље увијек остајала послије испијања поподневног чаја. За њом би циликнула кристална ваза коју јој је купио прије осамнаест година, од своје прве плате, а затим... Боље је не мислити о томе. Само два пута се то догодило, давно, али и сада чује лом стакла и бијесно лупање сусједа по поду, плафону и зидовима... Не, то више не смије да се поново... Ево, возе се већ двије минуте, ако за осам стигну до паркиралишта испред зграде у којој станује и ако не буду морали чекати лифт...

То је глупо, рекла је Сара. Блесаво и глупо! Он је већ човјек у годинама, мора да има... Прошлог мјесеца навршио је четрдесету... Ето, већ му је четрдесет прва, а понаша се као дјечачић коме су строги родитељи одобрили први излазак у град...

Први излазак, насмијао се Прибислав Убипарип. Глас му је био нешто смиренији и Сара је, окренувши се према њему, видјела да му благи осмијак с лица потискује оне линије и боре које наглашавају забринутост и успаниченост. Први излазак, поновио је и начинио паузу као људи који су изговорили прву реченицу приче коју ће дуго причати, увјерени да ће она бити занимљива и плијенити пажњу слушалаца...

Било је то када је навршио седамнаест. Може остати до десет, рекла му је мајка. До двадесет два, тачније. Ни секунду дуже! Откад је остао без оца, она му је и отац и мати. До десет, је ли чуо?! Ако закасни само онолико колико је потребно за трептај, нека се у цијелој наредној години опрости од излазака. Зна он добро да она одржи ријеч.

И, закаснио је. Пет, шест минута, не више, али довољно да мајка поразбија све што се у стану могло разбити. Прштало је стакло, летјели су на све стране парчићи порцулана, ваљали се по поду комади намјештаја. Оштар мајчин глас цијепао је завјесе на прозорима и усијецао се у његово срце. Ражешћи сусједи у стану испод њиховог ударали су дрвеном дршком метле у плафон, они са страна лупали су стиснутим шакама по зидовима, а они изнад њих љутито су табали по поду. То мајку није смиривало. Годину, годину дана нема изласка! сиктала је, а чинило се да ће се као пренадуван балон распрснути њено црвено лице. Годину, јеси ли разумио?! Ни дана мање, чујеш ли! Ни дана, ни минуте, ни секунде!

Добро је то запамтио и на свој осамнаести рођендан, кад је први пут откад му је мајка изрекла казну добио дозволу за излазак, вратио се кући коју минуту прије десет. И тако, сваког петка и суботе; осталим данима није добијао дозволе за изласке. Већ око девет постајао би нервозан, сваки час гледао на часовник, понекад без потребе трчао на аутобуску станицу градског саобраћаја и увијек, затварајући за собом улазна врата, прилазио мајци и љубио је у чело прије него што би се десет једноличних откуцаја са звоника саборне цркве кроз дворишни прозор увукло у суморну атмосферу стана.

Онда је, баш на двадесет други рођендан, у башти истог тог ресторана у коме је вечерас упознао Сару, на наговор пријатеља с којима је сједио, попио три чаше вина. До тада је само понекад, за Божић, Нову годину, крсну славу, мајчин и свој рођендан, испијао по гутљај, највише два, а сад одједном три чаше! Како му је само лице пламтјело, како су му уши горјеле, како је у њему нарастао неки необјашњив пркос! Никако другачије тај осјећај није могао да именује, а према коме или чему је био усмјерен, тешко би могао да објасни. Тек, из ината није хтио да подигне лијеву руку са стола и да погледа докле је вече загазило у ноћ. Нисам више балавац, понављао је у себи, не морам да се враћам кући до десет! У то вријеме други полазе у град, а ја...

Било је то прије осамнаест година, тихо је казао Сари, не окрећући се према њој. Не мора да јој говори шта се догодило кад је око једанаест ушао у стан... Уосталом, причао јој је о томе.

Од тада, никада се десети откуцај часовника са звоника саборне цркве није увукао кроз дворишни прозор прије него што би он гурну кључ у браву улазних врата, говорио је, паркирајући аутомобил.

До десет часова биле су преостале двије и по минуте.

Залупио је врата аутомобила, зграбио Сару за руку и појурио према згради у којој је становао.

У холу су их дочекала отворена врата лифта.

Тачно у десет гурнуо је кључ у браву улазних врата и грозничаво га окренуо два пута. Нагло је одгурнуо врата и први ушао, баш у тренутку када се у загушљив стан са дворишне стране увлачио пригушен звук првог откуцаја часовника са звоника саборне цркве. Други откуцај, примијетила је Сара улазећи за њим, стргнуо је с његовог лица успаниченост, а наредни, све до десетог, на то мјесто навлачили су осмијех, ведрину, веселост, и све тако редом, до оног лако уочљивог али тешко описивог блаженства.

Прво што је Сарином погледу открила пригушена светлост кад је Прибислав притиснуо прекидач у дневном боравку била је у тамнонаранџаст украсни папир умотана саксија с разгранатим стаблом хризантеме с мноштвом ситних свијетлонаранџастих цвјетова.

За гробље, рекао је. Сутра је, пратио је њен зачуђен и радознао поглед, сутра је, поновио је, седма годишњица мајчине смрти.

Али, замуцала је Сара, причао си... рекао си... толико си журио...

То је јаче од мене, прошаптао је Прибислав.

Уздрхталим погледом дубоко је заронио у зрнца грожђа у Сариним разрогаченим очима.

Много, много јаче од мене, чупао је свој из њеног зачуђеног погледа.

Тај твој страх... Не знам, било је једино што је Сара могла да измуца.

Можда је то она невидљива, или непостојећа, граница између бића и небића, враћао се његов глас у шапат.

Дама која је вољела да се сељака

Први пут се појавила у углу који су чинили источни и јужни зид једине собе у скромној викендици подно Стражбенице. Била је сјенка која се отјеловљује у причин, у назнаке на основу којих се могло наслутити да ће, ако се настави тај чудесни чин уобличавања празнине у нешто налик људском тијелу, ускоро у углу стајати млада обнажена жена која ће сигурно имати торзо, али је било неизвјесно да ли ће му се придружити ноге, руке и глава.

Поуздано сам знао да се тај волшебан процес рађања ништа из ничега, или можда ипак нечег из ничега, догађао баш у углу који чине источни и јужни зид собе у којој сам само спавао и боравио први јутарњи час, а по цијели дан, кад бих пронашао времена да дођем на излет, без обзира на годишње доба, проводио на пространој наткривеној тераси.

Викендица је била постављена тако да су јој зидови са забатима били окренути према истоку и западу, а бочне стране према сјеверу и југу. Изнурен ноћним кошмарима у бетонском кавезу вишеспратнице у насељу у коме се нашло мјеста тек за понеко стабло, одлучио сам да надомак града изградим викендицу у којој ћу мирно спавати макар када ми то обавезе дозволе. Прије него што су дошли мајстори да се прихвате посла, позвао сам рашљара Мијатовића, за кога су неки говорили да је шарлатан, али ја сам му вјеровао, да провјери нема ли струјања подземних вода. Рекао је да ту могу слободно градити, а на двадесетак корака од мјеста гдје ће бити изграђена мала брвнара пронашао је извор на дубини од пет или шест метара и увјерио ме да ћу имати добар бунар. Послије тога је геометар Рајковић милиметарском прецизношћу утврдио стране свијета и, прије него што су радници зарили врхове ашова у растресит хумус тамо гдје ће бити темељи, ударио у земљу четири кочића на мјестима гдје ће вањски зидови чинити углове. Врло је битно, говорио је док је мали компас стављао на топографску карту тог подручја, да сваку грађевину поставимо тако да је својим странама непогрешиво окренута према странама свијета. Да није тако, више је потврђивао него постављао питање, зашто би мудри Египћани баш на тај начин градили древне пирамиде?

Мене у то, наравно, није морао да убјеђује, јер сам и прије првог сусрета с њим чврсто одлучио да викендицу градим тамо гдје нема ни најмањег струјања подземних вода и управо тако да у њој из свог кревета, чим ујутро отворим очи, могу видјети руј истока.

И заиста, пуне двије године, у викендици сам спавао дубоким сном, никада се не будећи између вечери и јутра. Навикао сам да легнем тачно у оном тренутку када и посљедња руменкаста мрвица сунца нестане иза западног брдашца званог Анђеоски вршај, а на источној страни брвнаре прозор је био направљен тако да ме сунце пробуди првом зраком чим се почне појављивати иза брешчића коме су мјештани дали име Сунчева главица. Свјетло практично нисам ни палио, осим за тмурних јесењих предвечерја. Ујутро сам хитро скакао из кревета, одлазио на бунар и умивао се свјежом изворском водом, а затим сједао за рачунар и писао један сат, никада ни краће ни дуже, искључиво белетристику, нипошто новинске текстове, њих сам увијек писао у редакцији. Понекад би за тај сат понека моја мисао једва успијевала да се уобличи у реченицу, а догађало се да већ сутрадан, користећи биолошки часовник уграђен негдје дубоко у мени и не остајући за рачунаром никада ни минуту дуже од једног сата, испишем цијелу причу из које најчешће није требало избацити ниједну ријеч, нити дописати нову.

Онда ме, једне септембарске вечери, чим се по соби почела згушњавати вечерња тама, из угла који чине источни и јужни зид запахнуо свјеж вјетрић, сличан оном који створи лептир кад вам пролети крај лица, слабашан али довољно јак да усталаса крхке нити сна које су тек биле почеле да плету танану мрежу око лелујаве мисли о мојој најновијој збирци приповједака чије сам прве примјерке претходног дана поштом добио од издавача. Отворио сам очи и примијетио како се у углу још прозирна вечерња тама стапа у нешто што је личило на лијепо обликован женски торзо. Благо заобљена рамена, уздигнуте груди, танак струк који се постепено ширио у ни преуске а ни сувише широке кукове, сљубљене бутине – тај причин, колико нестваран толико и присутан у исконској тишини, по свему осим по боји личио је на мермерну скулптуру чију сам савршену колор фотографију прије неколико часова дуго гледао сједећи на тераси и држећи на кољенима монографију Античка умјетност на тлу Европе коју ми је издавач послао као поклон уз примјерке моје књиге.

Навукао сам танак покривач преко главе и убрзо заспао. Те ноћи сам се неколико пута будио, што ми се до тада у викендици није догађало, али сам ипак сутрадан ујутро устао свјеж и наспаван. Противно устаљеној навици, нисам отишао на бунар да се умијем, већ сам одмах укључио рачунар, отворио нови филе и дуго држао прсте над тастатуром прије него што сам полако, уносећи слово по слово, написао: Први пут се појавила у углу који су чинили источни и јужни зид собе у скромној викендици подно Стражбенице.

Након тога су се зауставили прсти над тастатуром, а затим и мисао којој нисам могао ухватити ни почетак ни крај.

Наредних дана у редакцији магазина у коме сам радио имао сам много посла, од јутра до вечери проводио сам у загушљивој просторији, а ноћу се стално превртао по неудобном кревету у свом бетонском кавезу. Тек послије цијеле седмице поново сам дошао у викендицу. Било је пријатно касно поподне средине гроздобера, како сам у есеју о значају бијелог вина у кулинарству за рубрику Вино и живот најновијег броја магазина Мој дом изабрао једно од више старословенских имена за септембар. За столом од тесаних храстових дасака с уживањем сам јео салату од парадајза, паприка, лука, мркве и плавог купуса заливену киселим козјим млијеком, и слушао птице које су у гају изнад брвнаре жустро чаврљале о нечем, можда баш о неувиђавном створу који је нарушио њихов мир дошавши близу оних облица по врху ограде терасе на којима су оне вољеле да остављају свој сивкасти измет.

Чим је сунце замакло за Сунчеву главицу, жељан окрепљујућег сна, отишао сам у собу и опружио се у кревету. Кроз одшкринут прозор још неко вријеме до мојих чула допирао је птичји цвркут, а онда се све смирило и осјетио сам како ме нешто њише и подиже према таваници и спушта према кревету, као да сам се одједном нашао на рашљама у небо загледаног Мијатовића. Онда је нешто шушнуло и ја сам отворио очи.

Стајала је у углу који су чинили источни и јужни зид собе. Сада је имала ноге и руке, али су се стопала и шаке губили у кудјељицама густе ружичасте магле. Дуг, антички врат урањао је у плавкаст облачак који се расплињавао према таваници.

Прије него што сам успио да протрљам очи, ускочила је у приморски пејзаж: једва уочљиву сивкасту линију која је раздвајала небо од мора пресијецала је удесно нагнута палма у даљини, на лијевој страни густ и повисок жбун брнистре, десно, у првом плану, грм аспарагуса, а иза грма, у неколико узастопних планова, изблиједјели кровови старих кућа. Тамо гдје је до малочас био чамац сада се, испод неколико галебова који су летјели у сусрет високом облаку, смјестила нејасна фигура жене из угла моје собе.

Није ли то она, питао сам се, ускочила у слику коју сам прије неколико дана гледао у галерији „Јосип Бепо Бенковић“, смјештеној у оној уској херцегновској уличици која с трга Белависта води према кули Форте маре? Ту или, можда, у оној галерији на Шкверу, доље на обали, насупрот зграде која је некад била жељезничка станица у коју су, стењући, ускотрачном пругом пристизали возови из Требиња и Дубровника и остављали ознојене путнике, жељне да што прије свој умор предају морским таласима? И, нисам ли на том пејзажу видио потпис Воје Станића, сликара који је и сам већ одавно постао дио слике Шквера?

Још нисам успио ни да се искобељам из замршеног клупка питања, а примијетио сам да у углу који су чинили источни и јужни зид собе у мојој викендици подно Стражбенице, више није било никога. Или, ничега, што је смисленији израз за причин који ме почео све чешће узнемиравати.

Када се сљедећи пут појавила, а већ је била средина кишовитог октобара, били су се разишли облаци који су у претходном сусрету скривали њену главу. Тамна, више смеђа него црна коса, високо чело, наглашене јагодице, дубоке очи, замишљен поглед – ништа, дакле, што би је издвајало из мноштва жена које свакодневно сусрећемо на улици. Кожа на троугластом дијелу њених груди који је откривао дубок изрез блузе боје препечене цигле, била је најсличнија боји вина које се љескало у чашама пред Зуком Џумхуром и Војом Станићем на палуби бродице у лучици, гдје сам их прије много година само окрзнуо погледом док сам журио на Канли кулу да не закасним на пројекцију филма који се приказивао друге или треће вечери Херцегновског фестивала. Уочио сам једино да су ходољубац и сликар ћутали свако своју мисао, загледани свако у своју тачку у немјерљивим дубинама времена у којима је људски вијек краћи од трептаја.

И оно вино, које се тада љескало у чашама пред њима, сада се, изгледа, разлило по грудима жене која је дрско затровала моје снове, а сада хоће да ми затрује и живот.

Е, нећеш! рекао сам. Нисам узалуд градио викендицу на мјесту гдје нема струјања подземних вода и чије су стране савршено усклађене са странама свијета! Иди старим Египћанима и руши њихове пирамиде, остави на миру моју викендицу!

Једва сам дочекао да се заврши кошмарна ноћ и већ сутрадан, након што сам уредника убиједио да ћу у Херцег Новом пронаћи тему која ће сигурно повећати тираж магазина, с нестрпљењем чекао да се послије подневне паузе отворе врата галерије „Јосип Бепо Бенковић“. Приморски пејзаж с палмом у даљини која пресијеца сивкасту линију што раздваја небо од морске пучине, заиста се налазио овдје, а не у оној галерији на Шкверу.

Само, на слици није било ни потписа Воје Станића, ни трага од жене која је пореметила моје снове. Тамо гдје сам је видио у сјећању на први сусрет с тим пејзажем, сада се љуљушкао чамац. Стар, посивио на сунцу, вршњак дотрајалих кровова који су се видјели у позадини.

Написао сам репортажу о баштовану у познатом институту за здравствену рехабилитацију који је, кријући то колико је могуће од јавности, окружен докторима медицинских наука, познатим и на многим катедрама медицинских факултета широм Европе, успјешно лијечио костобољу помоћу загонетне моћи која је исијавала из његових руку, чему су се, наравно, супротстављали руководиоци института, али без нарочитог успјеха, и вратио се кући. Пожурио сам у викендицу, надајући се да ћу чим легнем утонути у дубок, окрепљујући сан. То се, међутим, није догодило. И прије него што се спустила ноћ, у углу се закикотала жена чија ружичаста стопала више нису била у магли. Витке прсте провлачила је кроз дугу косу, пребацујући је с леђа на груди, па онда опет са груди на леђа, гледајући стално према мени.

Премјестио сам јастук са западне на источну страну кревета, навукао покривач преко главе и, притискајући длановима уши да не чујем женин смијех, дуго трагао за нитима сна које су се губиле у ковитлацу што је у налетима тресао све по соби. Касно сам заспао и те ноћи често се будио, не усуђујући се да се окренем према углу, плашећи се да ћу тамо видјети неман која разјапљених чељусти чека да само отворим очи па да ме прогута или растрга канџама у које су се у међувремену претворили њени прсти.

Сљедеће вечери, чим се смрачило, изишла је из угла и, потпуно нага, обасјана пригушеном мјесечином, почела шетати по соби. Онда је одједном пришла кревету, подигла покривач и опружила се крај мене. Само тренутак је мировала, па је своја ледена стопала гурнула међу моје бутине и, чим су се мало згријала, извукла их, искочила из кревета и нестала. Те ноћи није се више појављивала.

Када ме сљедеће вечери запљуснула отвореним погледом, у њеном лицу препознао сам јунакињу своје приповијетке Жена која се појавила изненада, објављене у збирци чије сам примјерке недавно добио од издавача. Ту књигу цијело ово вријеме нисам ниједном прелистао, мада сам раније редовно читао своје тек објављене књиге да видим колико у њима има штампарских грешака. Откад сам рукописе почео слати на дискетама, то не чиним, јер знам да бих сам био одговоран за словне грешке, а нико баш не воли да се суочи с властитом одговорношћу. Била је то приповијетка о лијепој младој жени која је – нико није сазнао одакле и зашто – дошла у једну варошицу, својом љепотом завртјела мозак свим мушкарцима и таман кад су почеле свађе љубоморних жена с мужевима и младићима, почела је да се удвара дјевојкама.

Тако, дакле! дрекнуо сам. Волиш сељакање. Прво си била у мојој имагинацији, затим си ушла у моју приповијетку, одатле си се искрала кад сам сасвим заборавио на тебе и смјестила се на слику у галерији „Јосип Бепо Бенковић“ у Херцег Новом, потиснувши прије тога чамац који се ко зна од када на сред платна љуљушкао, онда си напустила слику и дошла у мој сан и у моју спаваћу собу.

Те ноћи, као да се под мојим креветом у неразмрсив чвор уплело мноштво подземних токова, сан није хтио на моје очи и у моју постељу. Жена која је вољела да се сељака често је ускакала у кревет, гурала хладна стопала међу моје вреле бутине, примицала мом лицу узњихане груди, додиривала ми усне врховима прстију, али сваки пут кад бих покушао да је помилујем, бјежала је из кревета, летјела собом као ноћна лептирица, па се опет враћала у кревет, изазивајући ме све док не би примијетила како се моја рука протеже према њој.

Оставила ме на миру тек када се ноћ приближла крају.

Прије него што је зора вирнула кроз прозор у собу, устао сам, укључио рачунар, отворио филе с оном једном једином реченицом коју сам записао послије првог појавиљивања причина. Пажљиво сам читао, ријеч по ријеч: Први пут се појавила у углу који су чинили источни и јужни зид једине собе у скромној викендици подно Стражбенице.

Кратко сам размислио, а онда изнад те реченице исписао наслов:

ДАМА КОЈА ЈЕ ВОЉЕЛА ДА СЕ СЕЉАКА

Потом сам, сматрајући да је коначно све завршено, сачувао унесени текст и искључио рачунар.

Послије краћег двоумљења, пришао сам полици, узео своју најновију књигу и отворио је на мјесту гдје сам претпостављао да се налази приповијетка Жена која се појавила изненада.

Тамо ме дочекало неколико потпуно празних листова.

Превртао сам их, полако, један за другим, и што сам дуже у њих зурио, чинили су ми се већим и непрегледнијим.

Зауставио сам се тек на мјесту гдје је требало да се налази наслов приповијетке Жена која се појавила изненада.

Умјесто тог, ту се кочоперио наслов Дама која је вољела да се сељака.

Испод њега, самовала је реченица која је почињала ријечима: Први пут се појавила...

На Растку објављено: 2012-05-23
Датум последње измене: 2012-05-23 23:46:18
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује