Голуб Добрашиновић

Вуков животопис од И. И. Срезњевског

И сам Вук је волео да пише “житија”, оставио их је педесетак, мањих или већих. Средином 40-тих година минулог века добиће и он своје “житије”. Не из пера најблискијих, оних који су га највише знали. Животопис његов сачиниће млади руски професор, и сам из професорске породице, Измаил Иванович Срезњевски (1812-1880). Израна већ он је испољио интересовање за украјинску књижевност, народну поезију и етнографију: са деветнаест година издао је “Украјински алманах”. Радозналост његову мамио је и живот запорожаца. Даровитост га је окрунила и једним завидним признањем: први је у Русији, стекао звање доктора “славено-руске филологије”, исте, 1846. године кад је и Вуков животопис објавио.

Крајем 30-тих година прошлог столећа Министарство просвете Русије сачинило је веома амбициозан истраживачки програм ради упознавања осталих словенских “саплеменика”, понајпре и понајвише у језичком погледу. Одабрало је за то четворицу млађих, већ запажених професора, међу њима и 27-годишњег професора Харковског универзитета, И. Срезњевског.

Уз подробна упутства дати су им обимни задаци, с циљем да што потпуније, непосредно и свестрано, “уживо” дакле, испитају остали словенски свет: да уз претходно припремљену карту, верну и детаљну, проуче географију тих земаља; да обрате пажњу и на климатска својства њихова, на природна богатства, на културу, привреду и сл. Посреди су можда били и далекосежнији интереси државне политике у складу са све наглашенијим панславистичким тежњама. Без обзира на то, ипак, програм је озбиљно смишљен и умно срочен.

С јесени 1839. Срезњевски је кренуо пут запада, у словенске земље. Обишао је нека наша подручја, а крајем јуна 1840. у Беч приспео. С Вуком се, изгледа, није тада срео, бар нема помена о томе. Продужио је у Моравску и Чешку. Из Прага, преко Брна, крајем jaнуаpa 1841. опет је у Бечу. [1]

Тих дана јамачно и упознао се с Вуком. “Пристао је да му помаже у изучавању српског језика” - јавиће мајци 8. фебруара - нашао је и помоћника, Хрвата неког [Фрању Курелца], који ће му свакодневно долазити. а поред српског зна и хрватско наречје: стога - закључује - остаје у Бечу.[2]

И до тада морао је Срезњевски знати свог прослављеног “соотечественика”: још од 1819. године наиме Вук је био све блискији руским књижевним круговима. Срезњевски је имао у рукама њетове збирке народних песама.[3] Није стога нимало чудно што је одабрао Беч као зимовник: уз Вука и Копитара и богату Дворску библиотеку могао је с успехом да сређује и обрађује утиске и грађу прибране “на терену”.

Из првобитног стана (у Леополдштату) преселиће се који дан потом ближе Вуку, у јужно бечко предграђе Ландштрасе. Пошто се не много повољно изразио о Ј. Копитару, под упливом чешких слависта очито, наставља: “Доста ми је и Вук, свиђа ми се тај Вучић, ето зашто сам се преселио у његово суседство, мал'те не до његовот дворишта”.[4]

Радост што ће му управо Вук бити водич у наш језик саопштиће и свом Министарству: “Овде се бавим под руководством Вука С. Караџића језиком српским и припремам се за пут по крајевима илирских Словена”, истаћи ће у званичном извештају од 20. фебруара т. г. [5] “Живим у Бечу као вучић” јавиће тих дана и прашком пријатељу Вацлаву Ханки.[6]

У писмима мајци, својеврсним дневничким забелешкама, Срезњевски, несвакидашње нежан син, оставиће не мало података и о Вуку, сликовитих, занимљивих, топлих.

Ради пуно - пише мајци крајем 1841 - излази само до библиотеке, и до Вука, или недељно у позориште; понекад, увече, и Вук му наврати, додаје. Шаље јој и нацрт свог стана у односу на Вуков.

“Јутрос сам био с Вуком код кнеза Милоша” јавља 7. јануара 1842, јамачно да би му Божић честитали. “Прави запорошки хетман” рећи ће о кнезу између осталог.

Четири дана потом, не много задовољан представом Хамлета, додаје: “Баље би било да сам остао код куће и с Вуком читао песме: он долази свако вече, скида своју дрвену ногу, легне - пијемо чај, а затим читамо песме”. Средином јануара т.г. опет иста слика: увече му Вук долази, пију чај и читају црногорске песме, зацело Пјеванuју С. Милутиновића. “Ова читања и разговори с њим веома су ми корисни, а са стране гледајући и веома драги: старац скине своју дрвену ногу, легне на софу, где сам му ја израније припремио јастук, а ја за столом с књигом и оловком у руци”. Тих дана поздравиће из Беча и свот московског пријатеља, проф. Мих. Петровича Погодина, као Вуков “секретар” додаје.

С Вуком је заједно и о Новој години: “Вук је отишао - записаће 1/13. јануара 1842 - а ја сам остао сâм”.

Месец дана затим - бележи - Вук му је испричао о трагичном удесу синчића Халера: детету је, вели, пришао неки непознат човек, нешто му дао и са собом га повео; нашли су га сутрадан мртво испод градских зидина, као да је тобож само пало са зида; полиција трага за злочинцем, али ако је он "барин", неће га, наравно, наћи, закључио је. Податак, ако и не тако значајан, није незанимљив за њихове разговоре. [7]

И писма В. Ханки из тих дана сличних су мисли, уз неке нове податке наравно. С Вуком чита спис Е. Коваљевског - пише му крајем 1841 - занимљива књига, али с много грешака; разговарају и о његовој [Вуковој] књизи О Црној Гори. И сам ће о њој писати, изнеће што је у њој видео, што је о њој с Његошем говорио, што Вук о њој није саопштио, такође и грешке путописаца (Вијале де Сомијеа, Х. Штиглица и др.). Увече с Вуком припрема граћу за његов нови Рјечник - обавештава Ханку у новогодишњем писму - Песме његове свако може издати, Рјечник пак само Вук. Веома су драгоцени разговори с њим, додаје, али можда неће више имати прилике да га сусретне.

У писму, средином фебруара, истиче поштоваље према Вуку због његових схватања о савременим књижевним потребама: одбацује мишљење да ће Срби морати да уче језик у Загребу: без Вука - примећује он - не може се ићи ни у том погледу. Опет се, почетком марта те, 1842. године враћа на заједничка вечерња читања с Вуком: губи он време с кнезом, додаје са жаљењем; ако умре, нико се неће снаћи v његовим записима, у страшном су нереду; и од њега [Срезњевског] често запише неку реч или израз на парчету папира, а сутрадан то загуби. [8]

Средином марта 1842. посветиће цело писмо Вуку и слављу у дому Тиркиних поводом златне медаље, коју је добио од руског цара. Били су присутни кнез Милош и новинар Вилхелм Хопе, примећује. Стари кнез је наздравио руском цару, он, Срезњевоки - кнезу, а и слављеник је почаствован здравицама. Весеље је трајало до 7 сати ујутро.

Последњег мартовског дана, у писму мајци, написао је "Здравствуй, ВЕна! - Прощай, ВЕна". У наставку, из Братиславе већ, извештава мајку да је ствари оставио код Вука док се петљао око прибављања пасоша. Вук је хтео да га испрати, али је журио код кнеза Милоша; звао је и њега [Срезњевског]; није, међутим, могао да пође јер би морао да остане још читав дан и да обезбеди стан за ту ноћ. До брода га је - наставља - пратио Курелац.

Вука неће пренебрећи ни у свом званичном извештају.

Те зиме - саопштава Срезњевски између осталог министру просвете 5/17. априла т.г. из Братиславе - продужио је да се бави српским наречјем под руководством В. С. Караџића. Оно је у главним цртама колико-толико одређено захваљујући Вуку и Копитару, који је у њему пробудио склоност ка таквим филолошким испитивањима, што се не би могло рећи и за хрватско наречје. “Таквог човека какав је Караџић - пише у наставку - Хрвати још нису имали и тешко да ће га имати ако се не измене прилике. Наравно, непроцењиве су заслуге Белостенчеве, Јамбрешићеве, Волтићеве, али су њихови речници уз то препуњени мешавином разноврсних дијалеката те се њима с успехом може користити само онај ко је изучавао хрватска наречја на терену”.[9]

Млади руски научник је тих дана до дивљења заокупљен Вуком. Сећаће се и доцније тих “незаборавних” дана.

После растанка њихово се пријатељство наставило у преписци, [10] не тако, бројној истина (двадесетак и које писмо свега), али доста и занимљивој и садржајној. Из односа ученика и учитеља све више је прерастала у епистоларни дијалог двојице пријатеља.

Већ одмах по растанку Срезњевски из Братиславе, пише о тамошњим Србима: свиђа му се код њих особито шта сви, изгледа, желе да буду вуковци или вукисти. Признање посредно али од утиска.

Преписка им је од помоћи и у свагдашњем научном раду: један од другог траже обавештења и књиге, шаљу их један другом, и писма или књиге пријатељима достављају један прека другог.

Знамо за осам књига и посебних отисака И. И. Срезњевског каје су биле у Вуковој личној књижници. То су Запорожская старина (Харков, 1833--4); Матерiалы для словаря (Санктпетербург, 1854); ПовЕсть о ЦареградЕ (СП-бург, 1855); Славянская филологiя (1855); Воспоминанiя о Н. И. НадеждинЕ (1856); Древные глаголическiе отрывки (СПб., 1857); Задонщина великаго князя господина Дмитрiя Ивановича и брата eгo Владимiра АндрЕевича (СПб, 1858); Воспоминанiя О В. В ГанкЕ (СПб, 1861). Има такође и података а Вуковим књигама код Срезњевског.

И у својим предавањима на универзитету, прво у Харкову а затим у Петрограду, руски професор је преносио љубав према Вуку и његовом делу и на сваје студенте. Међу слушаоцима његовим, неки ће даље с успехом развијати славистичку мисао, у Русији, нашли су се и двојица веома знаних тзв. револуционарних демократа, Никалај Гаврилович Чернишевски и Николај Александрович Доброљубов (обајица су дала израза своме дивљењу према Вуку). По Доброљубовљевим забелешкама са тих предавања, Срезњевски им је говорио да је “у Караџићевом имену оличено поимање целе српске књижевности и српскога народа”. [11]

Пошто је објавио Вуков животопис, наредне године Срезњевски ће приликом своје промоције за доктора филолошких наука предложити Вука и четворицу прашких пријатеља за почасне чланове Харковског универзитета: примљени су једногласно - обавештава 15. марта 1847. В. Ханку. Нешто касније, 23. јуна 1851. јавља му о жељи министра просвете А. С. Норова да испитима на Универзитету присуствују он (В. Ханка), Вук, П. Ј. Шафарик, Ј. Колар и В. А. Маћејовски: обрадовали би се кад би видели како се је код њих примила наука коју су они саздали. [12] Почетком наредне године јамачно, известиће га о свечаностима у Императорској академији наука и о Вуковом избору за дописног члана. [13] И ту је он, наклоно припомогао. [14] Правдајући се Вуку наиме што не одржава узајамну преписку, Срезњевски указује: “У архиву Академијином остаће сведочанство мог поштовања према Вама, како се оно испољава на седницама Академије. И, међутим, нисам Вам честитао звање дописног члана Академије, иако сам о том знао пре свих”.[15]

Убрзо пак долази до застоја у дописивању. Тек две године потом, 1844, уз узгредан прекор за то Вук шаље младом пријатељу оглас на II књигу песама уз молбу да га обзнани у тамошњим листовима. Додајмо овом приликом да га је са својим уводом Срезњевски послао М. П. Погодину, који га је и објавио у “Московићанину”. У наставку писма Вук се жали да су му у Србији укинули пензију, а ни кнез Милош му “у име штампања књига, по ономе писме [И. Срезњевокога], не да ништа”. [16]

Опет, бар према сачуваним писмима, настаје тајац у преписци њиховој, сад знатно дужи, за осам година. Успостављена је тек 1852, рекло би се опет Вуковим настојањем. Тог писма нема, али је, изгледа, у њему прекорео Срезњевског за то. Његово ћутање - узвраћа петроградски професор - не треба ружно објашњавати, он је и даље постојани поборник и захвални ученик његов, исти онакав какав је и био. Сасвим је уверен да га се он увек сећа и да га не може заборавити - одговара Вук - има притом у виду и доказе његове љубави према њему [Вуку], коју му је увек испољавао још од познанства њихова.[17]

Да ли је до прекида дошло због заузетости Срезњевског. Има наиме података да је Вук писао своме биографу и 1848. Или ...

Срезњевски је наиме у међувремену, 1848, објавио приказ Вуковог превода Новог завјета: уз изузетне похвале, није га ни замерки поштедео. Пре свега, за употребу тридесетак турцизма: ваљало их је, примећује, заменити српским речима или сроднијим, старословенским и руским или их, најзад, задржати у изворном, грчком облику уз описна објашњења у напоменама. Оштрије пак приговорио је правопису. С филолошког становишта, примећује он, Вуков правопис је најдоследнији у словенској књижевности, но и у том не и без грешака.

Пре свега, не прати фонетизацију одвојених речи и њихових завршетака где се звучни сугласници чују као безвучни. Замера затим и Вуковом одвајању од историјског или коренскот правописа (срnски место србски и сл.; изостављање јерија (ы) и јата (Е), особито јерова (ь, ъ) који имају гласовно присуство уз тзв. вокално р. Уместо ћириловског I, Вук је - додаје рецензент - прихватио дугачку латинску јоту итд. “Једном речју, закључује Срезњевски, сав карактер ћириловског правописа пропао је код Вука; а Срби су, мећутим, вековима навикли на ћириловски правопис који су изменили само у складу са захтевима свога наречја и затим их саобразили руској “грађанки”. ... У том чудном правопису - закључује - налазимо други разлог што је Вуков превод Новог завјета одбачен као књига која није постигла свој циљ за који је одређена, и разлог тај, као што смо већ рекли, исто је тако уместан као и онај који се налази у чудноватости наречја”.[18]

Оцена проистекла очевидно из две ауторове љубави, из “вукофилства” и “славјанофилства”: уз издашна признања свом “незаборавном” учитељу, изнео је и не мало приговора, не у свему оправданих, Занимљиво, рецензију он није ни доставио Вуку, који ју је тражио од свога пријатеља Н. И. Надеждина. А тих дана руски прота из Беча известиће Мих. П. Погодина како је Byк примио суд од И. И. Срезњевског о преводу Новог завјета.

Године 1852, кад је обновљена и његова преписка с Вуком, Срезњевски је покренуо “ИзвЕстiя” као орган Академије, одн. њенот II одељења руског језика и књижевности. Позвао је на сарадњу и Вука. “Уверени смо били - истиче у поменутој публикацији - да ће нам у овом послу пружити руку књижевне сарадње и соплемени научници слависти и те су се наде оствариле: Шафарик, Ханка, Караџић, Маћејовски, Миклошић саопштавају нам и мисли своје и радове”. [19] Реч је у ствари о замисли Срезњевског да Вук напише нешто о свом Рјечнику, Вук је, уистину послао занимљив текст О системи и методу мојега Српског рјечника. Прочитао га је на скупу академика 10. маја 1853. сâм Срезњсвски ; закључено је да се писмо, уз превод на руски језик, штампа у “Известијама”[20]. Оно излаже - истиче се на другом месту - Вуков систем при састављању Српског рјечника, говори о његовом начину скупљања народних речи, изазива мноштво нових мисли и размишљања у вези с предстојећим нам радом [на Академском речнику], за који је и Вук, међу осталим, показао живо интересовање. [21]

Срезњевски је с несмањеном радозналошћу пратио рад Вуков. Приказом је пропратио његов Рјечник (1852) [22] да би убрзо затим донео и поменути Вуков текст О сuстеми и методу мојега Српског Рјечника. [23] И у оцени Речника илирскога и немачкога језика од Р. Веселића Срезњевски запажа да је он “преузео бољи део материјала из Вуковог Рјечника. Грађа је из српског језика или, како га у Загребу зову, илирског на својственом им правопису (чешком с латинским словима и неким допунама по карактеру српског изговора)”. [24]

Забележиће и појаву Вукових Приповједака. Записане су, примећује Срезњевски, с таквом уметничком верношћу која је Bуку својствена и у осталим његовим збиркама, пружајући могућност непосредног упознаваља са српским умотворина ове врсте а не путем њиховог препричавања по зборнику Ј.Н. Фогла (Беч, 1837). [25] Убрзо ће донети белешку да је поменуту књигу Приповједакa [26] послао Вук на дар Академији.

У “Извештајима”, у рубрици Библioграфическiя записки, изашао је приказ и Вукове књиге Примјери срnско-славенскога језика, непотписан, додуше, али очевидно из пера уредника И. И. Срезњевског. Измећу осталог, исправља и Вукову, претпоставку о датирању бугарског пергаментног рукописа: на основу снимка тврди он да је рукопис млађи, постао је после XIII века. [27]

Последње две Вукове књиге нису зачудо нашле одзив у “Известијама”.

Свога учитеља из бечких дана сетиће се и 1861, у расправи ЗамЕчанiе обь эпическомъ размерЕ славянскихь народныхь пЕсенъ (СПб, 1861). Указујући да је Пушкин, са зачуђујућим смислом да то осети, први упознао Русе са српским десетерачким метром у преводу песама из мистификованих Меримеових Гусала, аутор је испод ње дао и свој превод те песме на наш језик, веома успео, с уводном напоменом да га је некада прегледао В. С. Караџић. [28]

Срезњевски је остао пријатељ Вукове куће и после његове смрти, На позив бечког Одбора за издавање Вукових дела одазвао се прилогом од 100+50 рубаља у име Академијино и своје, [29] а сачувано је и једно његово писмо Вуковој удовици из 1865. [30]

А дванаест година по смрти свога учитеља и пријатеља, прештампао је, видећемо, његов животопис додавши му и допуну.

За тих честих сусрета, у заједничком раду и живим разговорима, непосредним и спонтаним, млади руски професор је мамио казивања Вукова о његовом животу, понајпре и понајвише о детињству и младости. Као да је у њему наслутио, пре ће бити видео, свога биографа, Вук, по природи више затворен, отворио је своме сабеседнику душу, поверљиво И причљиво. Срезњевски га је и упознао са својом намером, са својим белешкама. Вуку као да је годило што је нашао свога биографа у тако умном и приљежном сараднику. Већ одмах по растанку извештава га о увећању његове пензије српске. “Ако имате воље и времена - пише му 18/30. јуна 1842 - можете о овоме додатку моје пензије написати што и у Руске новине. Кад будете у Питеру, гледаћу да Вам пошаљем капију и од моје молбе, коју сам кнезу о томе предао. Она иде у моје житије, а и у нашу литературу, и мислим да ће Вама особито бити по вољи”.[31]

Слаће му и касније преписе неких својих значајнијих писама, “жалбе и молбе” у вези с немилом судбином Српског рјечника у његовом “отечеству” углавном (кнезу Милошу, 12. априла 1832 и 12. априла 1841; Стефану Книћанину, 16. септембра 1851; Илији Гарашанину, 20. фебруара 1852; кнезу Александру Карађорђевићу, 9. марта 1852. и Совјету, 24. априла 1852).[32]

Поменути напис И. Срезњевоког није само уобичајени животопис, у трећем лицу, то је и нека врста “интервјуа”: у њему су, повремено и примерено, и Вукове реплике, донете, рекло би се, дословно. Тим је текст постао и живљи и уверљивији и модернији, репортерски сликовит и научно чињеничан у исти мах.[33] Вукова биографија, прва у пунијем значењу речи, најверостојнија несумњиво и aуторизована, [34] проистекла је из дијалога с младим руским професором. Није, дакле, нашао Вук свог биографа у за то позванијем: у саборцу Ђури Даничићу, коме је, без успеха, Матица српска и наручила то по Вуковај смрти;[35] нити у својој кћери, понајвише у прилици за тако нешто, упућена у очев живот, за смислом за писање. [36] Најзад, ни Вуков “секретар” Александар Сандић није испунио обећање.

“Ми смо ради били завршити овај опис - истиче он на крају свог превода Вуковог “живота” од И. И. Срезњевског - ал' како још не добисмо нужних за то бележака - завршићемо га, ако бог да, [у] другој свесци за себе под насловом: Последње године живота Вука Ст. Караџића" .[37]

И до овог животописа о Вуку се не мало знало, више, истина, о његовом раду. С не много података ушао је он 1832. године и у познати лајпцишки Лексикон.[38]

И касније, наравно, биће оваквих текстова о Byкy, бројнијих и потпунијих. Већ наредне године по изласку биографије од И. И. Срезњевског, на сасвим другом крају Европе, у Паризу, угледаће света енциклопецијски приказ Вукове личности и његовог дела.[39]

Уследиће затим животописни подаци, па и допуне, за Бечку Академију наука,[40] за њен “Алманах”.[41]

У читанци за више гимназије аустријске Вуков поштовалац, ако не и присталица, Јован Суботић, објављује 1853. текст Вукъ Стефановићъ Караџићъ с краћим биографским и библиографским подацима.[42]

Полазећи од података из Алманаха Бечке Академије наука и поменутог Суботићевог текста, а вероватно и самих Вукових обавести (слао му је и неке своје књиге тога ради), искрени и одани поштовалац Вуков, Имбро Игњатијевић Ткалац, “племенити” пореклом, ерудит и полиглот, по некима најкултурнији човек из наших крајева, по другима, најружније спољашноспи (Луј Леже), чудовишно начитани доктор философских наука (и сам је припремао Библиографију свију наука, народа и вјекова), саставио је 1854. године за Брокхаузов Лексикон биографију “првог и најзначајнијег српског списатеља” који је “поставио себи задатак да сабере све благо народног стваралаштва”.[43]

И сам Вук, најзад, оставио је у више прилика податке о себи. Пре свега у различитим списима својим, полемичким и другим, у напоменама, у писмима, понајвише пак у Рјечнику, Из тих обилато расутих појединости могао би се склопити занимљив аутобиографски мозаик Вуков.

Сачуван је и његов рани аугобиографски напис. Писао га је у Петрограду, 1819, а у албуму [44] свога домаћина и поштоваоца Петра Ивановича Кепена, који је његов Рјечник први представио руској културној јавности. Иако кратак, у двадесетак редова свега, текст овог животописа није и без значаја. У њему је, пре свега, Вук први пут употребио своје братственичко презиме Караџић: у кругу петроградоког “троименог” племства и сам је јамачно осетио попребу за тим (додајмо овом приликом да су тада и тамо Вука називали “дворянином”, шта је и овај његов запис унеколико поткрепљивао). И после тога, међутим, јављаће се Вук у књижевности под “отчеством” Стефановић (или Стевановић), ове до лајпцишког издања збирки народних песама. Од тада пак представља се на насловним странама књига као Вук. Стеф. Караџић (Јадранин из Тршића, а од старине Дробњак из Петнице), да би убрзо речи у заградама одбацио.

Овај кратки напис, видећемо, из ранијих Вукових година дакле, важан је још због неких биографских чињеница. А податке из њега, подсетимо се, искаристиће касније П. И. Кепен у својој представци за А. С. Шишкова у вези с настојањем да се Вуку додели руска пензија.[45]

Уз већ помињане биографске списе Вукове, у мањој или већај мери аутобиографске природе, ваљало би истаћи и Вуково писмо Виктору Петровичу Балабину, руском посланику у Бечу. [46] У њему је мање речи о Вуковом животу, а више о његовом књижевном раду, од интереса, мећутим, за његов књижевни портрет.

Познато је, најзад, да је мећу Вуковим хартијама остала Вукова аутобиографија до устаничких дана. Више је података о њеном постојању. Регистрована је, пре свега, у попису “Вуковог одбора” Посмртна заоставштина Вука С. Караџића (под насловом Почетак Вукове аутобиографије) [47]. На њу је указало и више оновремених листова приликом преноса Вукових посмртних остатака из Беча у Беаград 1897, у напису Вукови радови на историји. Памиње је и неки П[Пера Ђорђевић?] у чланку О Вуковој преписци [48] Најпотпуније пак дознајемо о њој из речи Љубомира Јовановића, редактора Вукових историјских списа: “О догађајима на Дрини који се причају одавде па све до близу краја 31. стране прича Караџић у својој аутобиографији (на 8, 9. и 10. полутабаку), која ће се штампати у другој књизи ових списа. Поједине разлике, свих врста, између једнога и другога текста видеће се простим поређењем”. [49] На овој обавести је и остало: поменути текст није угледао света нити му се до данас у траг ушло. Тајну је, можда, однео у гроб са собом Љ. Јовановић.

Аутобиографија је, као што видимо, шире заснована, помиње се и десети полутабак, а можда их је била још. У сваком случају драгоцена за увид у рана раздобље Вуковог живота, недовољно нам знаног. Два су занимљива питања у вези с њом: шта је Вука побудило да је пише и кад ју је писао. Поузданијег одговора нема, преостају нам само домишљања. У већ навођеном напису О преписци Bуковоj аутор тврди да је ради животописа Вуковог од И. И. Срезњевског “писана и Вукова аутобиографија, нађена међу његовим посмртним хартијама, али, на жалост, само до 1804. год.”.

За први део животописа Срезњевски је добијао податке “уживо”, од самог Вука непосредно. Није, међутим, искључено да је он наговестио Вуку жељу да ће дати допуну, што је, знамо, касније и учинио. Није ли то изразио приликом последњег сусрета с Вуком, 1860, јер Вук те године пише Милици Стојадиновић Српкињи: “Да је, као што није, пак да ме сретнете у Пешти да идемо заједно у Фиред, те бисмо написали што из српске историје или из мога живота”.[50] Прихватљивија је ипак ова претпоставка: да се наиме Вук окренуо присећању а својим ранијим данима у позним годинама, онда кад је чешће обилазио свај завичај, и причао земљацима о свом детињству; [51] по речима А. Сандића, изражавао жељу да га сахране на имању му Лагатору, [52] онда, једном речју, кад се у смирај свoг изубијаног живота носталгично враћао безбрижју детињства.

Поменимо, најзад, - то и по дужности и па савести - да је велики Вуков пријатељ, учитељ и заштитник Ј. Копитар изнео прилично биографских података о Вуку у тзв. “промеморијама” аустријским полицијским или цензурским властима. [53]

Познате су и две посмртне биографије Вукове из пера блиских му личности. Једну је, у виду некролога, објавио Сигфрид Капер (1821-1879), лекар, путописац, преводилац наших народних песама, чешки Јеврејин, “посинак” Вуков и чест гост у његовом дому. [54] Други текст је упутила Вукова кћи новинару Андрију Аблеу, 80-тих година. [55] Имају заједничких појединости: и међусобних, и у односу на текст И. И. Срезњевског. Полазили су, без сумње, од заједничког извора: од Вука непосредно, или од животописа руског биографа, или од поменуте “аутобиографије” Вукове.

Вуков животопис од И. И. Срезњевског угледао је света 1846, у публикацији “Московскiй литературный и ученый сборникъ” (стр. 339-369). Одштампан је затим и пoсебно (Москва, 1846, 33 стр.),

Сачуван је примерак животописа, с неким својеручним Вуковим исправкама и обележавањима па обичају црвеном оловком. [56]

На стр. 343, у реченици “вјештице не смије на вука” преправио је крајње слово е прве речи у а (у једнину дакле); ниже пак, у презимену и надимку свог рођака и учитеља Совичь ... Чатричь поправио на маргини десној у а и о. У реченици “Дукат је мали новац, але ...” последње слово заменио словом и (стр. 347). На следећој страни, у изразу писъма по НЕмецки дометнуо иза прве речи везник и. Највише је интервенција на стр. 350: у реченици “а куда си ти отбјо ...” уметнуа је се измећу си и ти, а ј у последњој речи преправио у и; ниже пак, уместо речце да у реченици “а да од Бога јој срећа” дадао је на левој маргини оно нек се удаје. У речи КрадовЕ поправио је на левај маргини р у л (стр. 362). У години венчања 1808 преправио у 18 (стр. 351).

Више места обележио је са стране: о рођењу свом (стр. 342); напомену на наредној страни; о познанству с породицом Краус у Бечу (стр. 350); бележење непознатих речи у Брзој Паланци (стр. 352); о болести и лечењу и павратку у Србију (стр. 362); о пакушају да описмени кнеза Милоша (стр. 363); о путу у Србију 1839, где није већ затекао кнеза Милоша (стр. 361); најзад и дела Л. Ранкеа Српска револуција и Ами Буеа Европска Турска (стр. 366).

Три деценије касније кад већ Вука није било међу живима, Срезњевски је прештампао његову биографију додавши јој и допуну После 1842. године (Братская памощь пострадавшимъ семействамъ Боснiи и Герцеговины, Санктпетербургъ, 1876, 337-364). Иако не без занимљивих података, допуна заостаје и па важности и по живописности за првим делом.

У првој напомени уз прештампани текст Срезњевски истиче: “Этотъ очеркъ состоитъ изъ двухъ главъ. Изъ нихъ первая написана въ 1842 году, при помощи самаго Караджича, тогда же была ему прочитана и пазже только дополнена кое-какими библiографическими подробностями: въ томъ же видЕ, какъ она издана въ “Московскомъ СборникЕ” 1847 года, помЕщена она и здЕсь; вторая же, составленная по воспоминанiямъ, письмамъ, бумагамъ и изданiямъ, бумагамъ и изданиямъ Караджича, написана теперь по желанiю В. И. Ламанскаго” (стр. 337).

Текст из 1846. пружио је у преводу на наш језик Александар Сандић у новосадској “Даници” за 1866, у бр. 24- 26, стр. 567-571, 590-595 и 617-623 (Исмаил Ивановић Срезњевски, Живот и књижевна радња Др-а Вука Стеф. Караиића); четири године потом издаће то засебно: И. И. Срезњевскога Живот Вука Ст. Караиића. С руског превео Александар Сандић. IV. Књига за народ (прештампано по други ред). 1870. Платонова штампарија у Новом Саду, 39 стр.

О 150-годишњици Вуковог рођења, 1937, поменути животопис донео је “Српски књижевни гласник”, у књ, LII, (ств. 5, на стр. 383-399, по преводу Милоша Московљевића (Вук Стефановић Караџић, биографска и библиографска скица).

Сада, о 200-гадишњици Вуковог рођења дајемо целовит текст И. И. Срезњевскот: Први део - у преводу М. Масковљевића; притом су узете у обзир поменуте Вукове интервенције, а такође су уклоњене и неке омашке. Други део (допуну) превео је Г. Добрашиновић, уз веома приљежну редакцију др Новице Петковића, за шта му најтоплије захваљујем и овом приликом.

Пропратни коментари местимично исправљају и фактографски употпуњавају Вуков животопис. За разлику од приређивачевих, напомене И. И. Срезњевског обележене су звездицама.

1 Путевыя письма Измаила Ивановича Срезневскаго изъ славянскихъ земель 1839-1842. С.-Петербургъ, 1895. Андра Гавриловић, Словенска путовања, Београд, 1922, 67-123 (Срезњевски): Др Витомир Вулетић, Срезњевски и Вук, Анали Филолошког факултета, св. 4, Београд, 1966, 83-96.

2 Путевыя писъма, нав. дело, 187

3 В. Вулетић, нав. дело, 84.

4 Путевыя писъма, нав, дела, 187.

5 Донесенiе адьюнкта Срезневскаго Г. Министру Народного Просвященiя изь ВЕны, отъ 8(20) Февраля 1841 года, Журналъ Министерства Народнаго просвященiя, часть XXXI, Санктпетербургъ, 1841, 36.

6 В. А. Францевъ, Писъма къ Вячеслав ГанкЕ изъ славянскихь земель. Издалъ - -, Варшава, 1905, 953, 955 (писмо ад 21. јануара 1841. год. у кајему понавља о Вукавој помоћи и Курелцу; извештава га да је одштампана I књига Вукових народних песама, сем првог табака са насловом и предговором: књига је велика, дебела, веома добро одштампана, јевтина и веома корисна; израђен је и Вуков портрет [Анастаса Јовановића], успело литографисан и верно погођен. Очуван је примерак ове литографије с посветом: Стари Вук истинитоме своме пријатељу Измаилу Ивановичу Срезњевскому с љубазним поздравом (В.А. Францевъ, И. И. Срезњевский и славянство [у књизи ] Память И. И. Срезневскому. Петербургъ, 1914, 32).

7 Путевыя писъма, нав. дело, 264, 265,266 (нaцpт станa), 268, 269, 271, 273 (о банкету у част Вуковог одликовања), 282, 284-285 (писмо кнезу).

8 В. А. Францев, нав. дело, 1000, 1010, 1011, 1012, 1015.

9 Донесение 4-е, изъ Братиславы оть 5/17 АпрЕля 1842 г., Журналъ Министерства Народнаго просвЕщенiя, часть ХХХVII, СПб, 1843, 46.

10 П. Т. Громов. Преписка В. С. Караджича с И. И. Срезневским [у књизи] Развитие капитализма и национальные движения в славянских странах, Москва, 1970, 322-353.

11 Рукописно одељење Библиотеке им. М. Е. Салтиков Шчедрин, Ленинград, Ф. 255, ед. хр. 126, л. 76.

12 Предавања држана 1856. у Државном педагошком институту. Забелешке Н, А. Доброљубова са тих предавања чувају се у Рукописном одељењу Библиотеке им. М. Е. Салтыков-Щедрин, Ленинград, ф. 255, ед. хр, 126, л. 76).

13 В. А. Францев, нав. дела, 1054, 1083.

14 Иста, 1085.

15 Вукаву кандидатуру падржали су П. И. Кепен, А. Х. Востоков и И. И. Срезњевски. Председавајући И. И. Давидав обратио се књазу Дондукову да се питање Вуковаг избора стави на гласање (Из протокола општег заседања Императорске академије наука, 8. децембра 1851 - Архив Академије наука СССР, ф. 9, оп. 1, ед. хр. 90, л. 8).

16 И. Срезневскiй, Славянскiя извЕстiя. Друга кньила Српских народних пјесама у Бечу (ВЕнЕ) 1844, Москвитянинъ, 1844, часть IV, Но 8, 400-402 (С Вуковим огласом и уводом и закључком И. Срезњевског датираним у Харкаву 22. VII 1844).

17 П. Т. Громов, нав. дело (писмо И. Срезњевског од 12. V 1852).

18 И. Срезневскiй, Нови завјет Господа нашего Исуса Христа. Прев. Вук Стефановић Караџић. У Бечу (въ ВЕнЕ), 1848 [!-1847Ј. XV, и 607 стр. Въ -ю долю, Журналъ Министерства Народнаго просвЕщения, СПб, 1848, часть LVII, Отд. VI, 139-157 (У рубрици: Новыя иностранныя книги).

19 ИзвЕстiя Императорской Академiи наукъ по ОтдЕленiю русскаго языка и словесности, томъ второй, СПб, 1853, 5.

20 Исто, 20 (Извлеченiе изъ протоколовъ Втораго ОтдЕлеиiя ИАН за Ноябрь 1852 года).

21 Исто 55

22 Исто: т. 1, л. 23, 24-26 (приказ). Заједно са А.Х. Востоковим, Срезњевски је дао веома повољну оцену Рјечника и на захтев министра просвете и председника Академије С. И. Давидова у вези с Вуковим поклоном овог дела руском цару (Архив АН, д. 9, оп. 1, ед. хр. 530 и 114 - документи од 13. и 18. октобра и од 6. новембра 1842). Дивљење према Вуковом Рјечнику, одн. његовим етнографским објашњењима Срезњевски је, подсетимо се, испољио још приликом обиласка наших крајева 1841. Говорећи о намери Словенца Орослава Цафова да изда речник словеначког језика у Штајерској с преводом на руски, илирски, чешки и пољски, наставља: “Ја сам га молио да не заборави и етнографских напомена, које тако раскошно украшавају Рјечник Вука Стефановића: народна реч, преводи је ако хоћеш и на хиљаду језика, остаје непојамна, ако нисмо потпуно упознати с појмом који народ сједињује с њом - и стога ми се чини да сваки добар речник треба да је не само филолошки него и етнографски" (А. Гавриловић, нав. дело, 71).

23 ИзвЕстiя, т. 1, 1852, л. 26, 411-414.

24 Исто, 1853, т. 11, л. 33, стуб. 104.

25 ИзвЕстiя, 1853, л. 41, стуб. 236.

26 Исто, л. 49, 362.

27 Исто, 1857, л. 141, стуб. 253-254 (Примјери Српско-Словенскога језика составио ихь Вук Стеф. Караџић. У Бечу, 1857 (8°:79)).

28 ЗамЕчанія объ зпическомь размЕрЕ славянскихь народныхъ пЕсень. И. И. Срезневскаго. Санктпетербургъ, 1861, 11.

29 Архив САНУ, 8552/210(59) (И.И. Срезњевски - Ф. Миклошићу, СПб, 22. JV 1865; захвалио му је О. Утјешеновић 7/19. VII 1865 (Иста, 8552/210(60)).

30 Центральный государственный архив литературы и исскуства, Москва, ф. 436, оп. 1, ед. хр. 1473.

31 П. Т. Громов, нав. дело (Вуково писмо од 18/30. јуна 1842).

32 ЦГАЛИ, ф. 436, оп. 1, ед. хр. 1635-1638.

33 Рукопис под насловом Вукь Сгефановичь Караджичь, очеркъ біографическій и библіографическій чува се у Архиву АН СССР, ф. 216, оп. 1, ед. хр. 921, лл. 1-26 об.

34 Вид. стр. 68.

35 Матица Србска. Пета седница кньижевногљ одбора 19. децембра 1864, Србске новине, Београд, 1865, бр. 3, 7 (Ђ. Даничићу је жао што не може да испуни жељу Одбора и напише Вукову биографију због заузетости другим пословима; стога ће Вуков живот описати члан Одбора, др Стеван Павловић).

36 Има, истина, основа за претпоставку да је Мина, у очево име, послала очеве биографске податке Историјском архиву у Паризу за Историјски и биографскы годишњак [ ... ] (О том више вид. Г. Добрашиновић, Вукови аутобиографски списи, Савременик, Београд, 1964, књига деветнаеста, св. 3, 237-242). Касније, око 1882. доставиће нешто опширније податке новинару Аблеу, нав. дело, обоје ипак недовољно за њену упућеност у очев живот.

37 А. Сандић, И. И. Срезњевскога живот Вука Ст. Караџића, нав, дело, (1870), [39]. На крају превода у новосадској “Даници”, (1866, бр. 26, 623), Уредништво, очито на захтев преводиоца, напоменуло је: “Попуњење овоме животопису од 1846. године до смрти Вукове изићи ће првом приликом, из обширнога дела, које г. Сандић пише о Вуку С. Караџићу и за које је дуже време са Вуком скоро сваки дан састајући се, многе сасвим нове податке добио”.

38 Wuk Steph. d.i. Wolf Stephanovitsch Каrаdžitsch, Brockhaus Canversations- Lехiсоn die neuesten Zeit und Liтегаtuг, Leipzig, 1832.

39 Аnnuаiге histoгiquе et biographique des souvегаiпs, des chefs et mеmbгеs des mаisопs рrinсièеs, des autres mаisоns, nоblе et des anciennes fаmillе et ргinсiраlеment des hоmmеs d'etat de mеmbге des сhаmbгеs lègislatives du сlегgè, des hommеs de gueгre, des mаgistrats et des hommes de science de tоutеs les Natians, Раriz, (1847), 1-3.

40 Wuk Stephanowitsch (Каrаdsitsch), Allgemeine deutsche Rеаl-Еnсуkloрädiе füг diе gebildetei Stände. Соnvегsаtiоns-Lехicоn. Bd ХУ, Leipzig, F. А. Bгockhaus, 1848, 411.

41 Каrаdschitsch Wuk Stephanowitsch, Аlmаnасh der Каisегlichеn Akademie der Wissеnsсhaftеn, Wien, II, 1852, 94, 244-245.

42 Ј. Субатић, ЦвЕтникь србске словесности, 11 свезакь, Беч, 1853, 562-564.

43 [Imbrо Ignjatijević Tkalac], Wuk Stерhanowitsсh Каrаdschitsch, Аllgеmеinе deutsche Real-Encyklopädie füг gebildeten Stände. Соnvегsаtiоns-Lexicоn. Zеhntе. vегbеssеrtе und vегmеhrtе Auflage. ХУ Bd, 2. Аbthеilung, Leipzig, F.A. Bгockhaus, 1855, 364-365. Исте године изашао је текст Karadzić Vuk Stefŕnоvić [у] Кlеinе Bгockhaus, В. 3, 283.

44 Албум се чува у Пушкинском дому Академије наука СССР, Ленинград, под сигн. 10.l02-ЛХб. Текст објавио Л. Б.

45 Г. Добрашиновић, Неколико докумената из руских архива о Вуку Караџићу, Архивист, Београд, 1963, [св.] 1-2, 52-53.

46 В. Г. Карасев, Вук Караджич и Россия, Славянское источниковедение, Москва, 1965, 208-228 (текст писма на стр. 218- 227). Одломке из писма претходно донели К.А. Пушкаревич, Автобиографическая записка Вука Ст. Караджича, Труды Института славяноведения Академии наук СССР, 1934, т. III, 154 -158. Добрашинoвић у књизи Вук Караџић, Изабрана дела, Народна књига, Београд, 1960, 284-287 (у преводу на наш језик).

47 Архив САНУ, 8552/256-и-ХVII.

48 П., О преписци Вуковој, Одјек, Београд, 1897, бр. 185, [3].

49 Скупљени историски и етнографски списи, I, Београд, 1898, 27. О томе опширније: Радослав Перавић у предговару уз књигу Вук С. Караџић, Из историје Првог српског устанка. Народна књига, Београд, 1954, 15-17.

50 Глас истине, Нови Сад, 1884, бр. 24, 191.

51 Сусрети, нав. дела, 187-188.

52 Александар Сандић, Мртви се дома враћају - гробови пророка, Јавор, 1883, бр. 17, стуб. 520-521.

53 Вук под присмотром полиције. Приредио Г. Дабрашиновић, Рад, Београд, 1986, 34-46, 49-54, 63-64, 75-76, 85-90, 138-145, 147-148, 175-183.

54 Сусрети, нав. дела, 139 (С. Капер, Код Караџића).

55 Вид. стр. 32, нап. 21.

56 Библиотека САНУ, Рв 17. С посветом [!]: АлександрЕ ВасильевнЕ Сенявиной отъ Хомякова и Языкова. Москва. 1846. Мая 25. О томе вид. Владан Недић, Библиотека Вука Караџића, Библиотекар, Београд, 1955, бр. 3-4, 170-171.

Дигитализација и коректура Вера Петровић (Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" у Београду)