Александар Раковић и Тамара Лујак

Александар Раковић, аутор књиге ”Рокенрол у Југославији 56-68” (разговор)

Извор: Mixer.ba

Уроњен у савремену културу историчар и научни сарадник у Институту за новију историју Србије у Београду Александар Раковић (Београд, 1972) недавно је представио своју нову књигу „Рокенрол у Југославији 1956-1968“. Како је текла и развијала се ова највећа друштвена и културна револуција прошлог века и од каквог је и коликог значаја била сазнаћемо у редовима који следе.

Како сте дошли на идеју да напишете књигу „Рокенрол у Југославији 1956-1968“ и планирате ли да се зауставите на 1968. години?

Књига „Рокенрол у Југославији 1956-1968: изазов социјалистичком друштву“ је проширена истоимена докторска дисертација коју сам одбранио 18. јануара 2011. на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Након што сам магистрирао, мој ментор Љубодраг Димић ми је предложио да као историчар и заљубљеник у рокенрол докторирам на теми историје југословенског рокенрола. Први пут на Београдском универзитету брањена је докторска дисертација о рокенролу и његовим утицајима на југословенску омладину, самим тим и на друштво. Не планирам да се зауставим на 1968. години. Следећа три тома ће обухватити време до 2000. године.

Шта је за нашу средину значила појава и развој рокенрола?

Појава рокенрола у Југославији значила је даље продубљивање интересовања социјалистичке омладине за западну популарну културу, уз холивудске филмове, џез и италијанску музику на првом месту. Савез комуниста Југославије пратио је ове омладинске склоности и подржавао је све што се није косило са идеологијом. Партији је одговарало да државе Запада уоче такву врсту толеранције јер је југословенска привреда у великој мери зависила од пословне сарадње и помоћи западних земаља. С друге стране, рокенрол је донео сламање патријархалних обичаја које је начео џез, сексуалне слободе, нову моду у одевању и фризурама. Најпре је кроз феномен рокенрола коначно уобличена партијска политика према младима као социјалистичкој омладини која негује интересовања за западну популарну културу. Југословенски пример је тиме особен у свету и у вези је с државном политиком „прозора Западу на Исток и Истоку на Запад“. Таква политика је трајала до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Како су наши уметници а како средина доживљавали рокенрол, а како га доживљавају данас?

Високообразовани музички уметници били су огорчени непријатељи прво џеза а потом и рокенрола које су испрва сматрали дилетантском и декадентном музиком. Џез је у Југославију стигао између два светска рата а Музичка омладина Југославије, као тумач квалитета омладинских музичких вредности, прихватила га је као уметност тек почетком шездесетих. Иако су Савез комуниста Југославије и Савез омладине Југославије 1966. године прихватили да је рокенрол званична музика младих, Музичка омладина Југославије тек је 1981. признала југословенском рокенролу уметничку вредност и тек тада је о њему говорила као о „рокенрол култури“.

На кога су се први југословенски рокери угледали?

У другој половини педесетих на Елвиса Прислија и Била Хејлија, почетком шездесетих на Шедоусе, а коју годину касније на Битлсе, Ролингстонсе, Енималсе и друге британске бит саставе.

Које су југословенске рок групе биле најважније шездесетих година прошлог века?

У Београду Силуете, Елипсе, Искре, Златни дечаци, Црни бисери, Џентлмени, Пламених пет. У Загребу Бијеле стријеле, Црвени кораљи, Роботи, Млади, Златни акорди, Група 220. Ван ових градова Индекси (Сарајево), Камелеони (Копар), Ми (Шибеник).

Где се све излазило у то доба?

Излазило се на чајанке (поподневне игранке) и игранке којих је у Београду било на десетине, крајем шездесетих у дискотеке. Затим у биоскопе, преко дана у посластичарнице и шетње „штрафтом“ односно корзоом у зависности од града до града. Забављало се и на журевима. Кући се долазило свакако пре поноћи.

Шта је за музичаре значила Гитаријада шездесетих, а шта им значи данас?

Гитаријаде и такмичења вокално-инструменталних састава биле су током шездесетих простор за личну афирмацију и освајање друштвених слобода. На већим гитаријадама се окупљало и више десетина хиљада посетилаца који су доносили нову рокенрол моду – дуге косе младића и мини сукње девојака. Гитаријаде данас нажалост немају никакав друштвени значај.

Можете ли нам нешто рећи о југословенским рок сценама педесетих и шездесетих?

Иако су загребачки састави били увежбанији и с бољим инструментима, иако је загребачки Југотон пружао већу подршку младим саставима од Продукције грамофонских плоча Радио-телевизије Београд, мислим да је београдска рокенрол сцена била јача од загребачке јер су је пратиле формиране радио емисије, концептуалне телевизијске емисије и бројнија музичка штампа. Друге југословенске средине током шездесетих нису могле да се мере с Београдом и Загребом.

Да ли је постојало ривалство између група?

Постојало је ривалство између београдских и загребачких састава, а између београдских најпознатије је било оно између Силуета и Елипси. Понекад су састави „спотицали“ своје ривале, а начина за то није недостајало и описани су у мојој књизи.

Колико Вам је било потребно да сакупите и обрадите грађу за књигу?

Истраживао сам грађу и писао докторску дисертацију, доцније књигу, укупно четири и по године.

Шта Вам је било најтеже током рада на књизи?

И као историчар и као рокер уживао сам у истраживању и писању историје југословенског рокенрола. Најтеже ми је падао бол у врату и леђима јер је свакодневно а вишегодишње истраживање архивске и библиотечке грађе тежак физички посао. Но, ко жели да се озбиљно бави историјом мора да буде спреман на такве напоре уз које иду и прашњаве руке.

Да ли је књига лако нашла издавача?

Књига је лако нашла издавача. Изузетно сам задовољан како је издавачка кућа Архипелаг водила рачуна о мојој књизи.

Да ли Вам се десило да о неком аутору нисте могли да нађете податке, да ли сте неког изоставили?

Срећом, где архивска и библиотечка грађа нису могле да допру, досегле су информације од савременика тог времена који су још увек с нама. Трудио сам се да никог не изоставим и стога сам укрштао информације из архивске грађе, оновремене штампе и сећања савременика.

Разговор водила
Тамара Лујак