Изводи из критика о књижевности Ранка Павловића

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

О поезији

Ранко Павловић освајао је свој књижевни простор опрезно и полако, готово као неки његов приповиједни лик. Као да није тражио потврду у околини, можда ипак у себи, за тај озбиљан и одговоран посао. Јер баш тако му се свијет литературе указивао — озбиљан и захтјеван задатак. Сходно времену у коме је формиран, све му је изгледало друштвено, обавезујуће и високо захтјевно. С друге стране, прихватао је један здраворазумски, рекло би се данас, горкијевски однос према писању као служењу, па и поправљању свијета...

У литературу Павловић улази као пјесник школарац, објавивши прву збирку стихова с насловом Немир сна 1963. године, дакле с двадесет година живота. Ове двије ријечи с карактеристичним младалачким призвуком одређују сав пјесников каснији рад. С једне стране немир, стваралачки првенствено, трагање по жанровима и формама, али и немир који ће проговорити из његове литературе, кратких прича у којима се јунаци рву са судбином, и, с друге стране, сан који је основ стварања, моћни хипнос, који ће у Павловићевој литератури проговорити у многим причама о обичним људима чији животи пролазе негдје „међу јавом и мед сном“...

Прва Павловићева пјесничка збирка више је назначила ауторову приврженост литератури него потребу да се изражава поезијом. Било је још прерано да објелодани један аутентични свијет, али он се већ стварао у овим стиховима, одређени поглед на живот, срећу, одређени еротички набој и потреба за меланхоличним дозивањем завичаја и породице. У тим се стиховима нису сукобљавали ерос и танатос, него допуњавали, коегзистирали, тражили да се младић замисли над вјечним питањима живота и смрти.

Ранко Рисојевић


Дамари јасеновачки Ранка Павловића збирка је пјесама-поема остварена као својеврстан ораторијум, чак и формом је тако постављена, а са осам подужих пјесама-пјевања чини чврсто утемељену и изванредно срочену евокацију пакла јасеновачког у вријеме фашистичког логора у току Другог свјетског рата... Павловић је пјесник чврсте утемељености..., он исказује на себи својствен начин ту стравичну хронику умирања, досежући до форме пјесме у прози...

Ранко Прерадовић


Пјесничке слике Павловић постиже лијепим метафорама и успјелим поређењима. У пјесниковом језику осјећају се дух и снага народног казивања, па нам понекад дјелује као да је понеки стих истргнут из усмене народне пјесме.

Мирко Скакић


У сазвијежђу поезије Ранка Павловића, у зениту гори борбени Марс који не стрепи ни од кога и ни од чега, већ неустрашиво јуриша у бој и не трепћући гледа смрти у очи.

Бранко Јовановић


Поднаслов Дамара јасеновачких јесте Нијеми ораториј за прошле и будуће. Састављен је из осам пјевања: Невин залогај, Јаук вечери, Празно гнијездо, Срамни коњаници, Бродови и бродари, Косци и откоси, Јасенка међу јасеновима и Бајка о срцу. Свако од ових пјевања има своју посебну пратњу и изводи се на посебан начин. Тако пјесму Косци и откоси изводи „хор снажних а ненадано спутаних мушкараца, уз чобанску пјесму и сјетни звук двојница“. Сагледавши цјелину, јасна нам је намјера пјесника — да се поетски проговори о патњи човјека суоченог са апокалиптичним клањем... То је нарочито добро обликовао Павловић у изванредној пјесми Косци и откоси. Ту се још једном показује да је поетска инспирација прије свега језичка инспирација. Ту је језик сочан, он директно говори о ономе чега нема, опис је суштина. С друге стране те мирнодопске варцарске косе сада су замијењене онима страшним, апокалиптичним косама смрти. Тај паралелизам чини ову пјесму антологијским остварењем оног крила поезије који смо поодавно назвали антиратним. Али није успјелост само ове пјесме оправдање цијеле поеме, она је у цјелини срезана вјешто, једна ситуација прелази у другу, све се спреже, све једно друго вуче и дозива, да би на крају у свијести читача одјекнуло својом правом унутрашњом ораторијском снагом.

Ранко Рисојевић


Дамари јасеновачки чине савршену поетску цјелину, иако је пјесник одвојио и назначио, унутар тематски и стилски цјеловите структуре, осам краћих пјесама. Своје виђење јасеновачке голготе развија пјесник низом асоцијативно везаних метафора и симбола.

Милена Летић–Јовеш


У новијим пјесмама Павловић вјерно и истинито приказује наше сеобе и диобе, ратни ужас и страдања, једном ријечју, голготу српског народа... Многе његове пјесме плијене оригиналношћу, живошћу и пластичношћу. Павловићева поезија се одликује богатом метафоричношћу, својеврсним епитетима, поређењима и симболима, филозофском дубином, разноврсним мотивима, тематском једноставношћу, унутрашњим складом, осебујном музикалношћу и мајсторством у стварању једноставних и сложених пјесничких творевина. Он своју крунску пјесничку потврду и афирмацију постиже у сонетима, једној од најтежих књижевних форми.

Збирка пјесма Кости и сјене представља опијело над српским народом којег велике ратне трагедије походе три пута у истом вијеку. Он истовремено успијева да језичким средствима локално подигне до универзалног.

Књигом хаику пјесама Небески лан Павловић нуди праве драгуље који су обогатили савремену српску (хаику) поезију, али и хаику пјесништво изван Јапана уопште. Ту су присутни канонски идеал форме, богатство садржаја, пјесничке слике, природа и зен у поезији, солидарност и самилост са патњама и судбином нашег човјека, антиратне поруке и источњачка мудрост.

Остоја Ђукић


Пјесничка књига Ранка Павловића Кости и сјене сачињена је од четири циклуса и једне издвојене, уводне пјесме. Циклуси су: Дјеца таме, Помрачење ума свељудскога, Рат је завршен и Поеме. Већ својим насловима, једнако као и називом књиге, ови нас циклуси уводе у свијет сталне патње, стрепње и умирања, у ђавоље коло опште несреће која се не одмиче од ових простора...

Ранко Павловић успијева у својим сонетима да постигне мјеру унутрашњег и вањског, тешког, трагичног тона и вјештине римовања, тако да они представљају битно обогаћење његовог досадашњег свестраног опуса.

Павловић је својим сонетима васпоставио духовни крајишки простор несреће, сталног ратовања и умирања, непрекидног слагања нових, још младих костију преко оних што на исти начин колико јуче њихови насљедници спустише у гроб. Те кости су жиле што генерације повезују једне с другима, доносећи им предачки завјет, али и извјесност новог умирања.

Ранко Рисојевић


Књига Ранка Павловића Небески лан неће изненадити слабије познаваоце његовог књижевног дјела толико брижљивом дотјераношћу колико чињеница да он пише хаику поезију... У пјесмама које су пред читаоцима он износи своје мисли, осјећања и расположења у складу са природом, годишњим добима и сопственом животном добу, без трунке сувишног, достижући тако једноставност до које, како рече Гогољ, ваља дорасти. Он пјева мирно, одмјерено, зрело. Стил му је избрушен, дотјеран, а стихови неоптерећени непотребним. Језик му је сочан, свјеж, оригиналан и тачан. То је умјетних богатих емоција и мајстор форме. Зна да посматра и укаже на оно што је битно, лијепо и занимљиво. И што је важно, има дубок, истанчан осјећај мјере...

Без сумње, ова књига има духа. Она ће се читати — она ће живјети.

Момчило Спасојевић


На страницама књиге хаику песама Небески лан Ранка Павловића сабрано је управо оно чему претходи поглед/додир/осећај детета у тесном/нераскидивом споју са даром оног који верује да је реч само трен/знак којим се означава вечности бруј. И вера и став, и привид и стварност. Отуда и једноставност исказа, питкост у творењу призора у коме се, као да је површ дубоке воде, јавља обрис слутње, али тако да се чини да је тек она (слутња) истина...

Све што му се укаже пред оком, Павловић „ишчитава“ као знак појавног а невидљивог, оног што се дубином слутње показује у правом светлу. Оно што би се „обичном оку“ учинило као уобичајено, нимало изазовно за друкчију, дубинску мисаоност, за песника је драма...

И овом књигом потврђује се оно што смо, иначе, одавно запазили у целокупном Павловићевом књижевном опусу, било да је реч о поезији или прози, за децу или за тзв. одрасле читаоце. Доминантан је његов проницљив дух, вештина у разлучивању суштаственог од оног што није песма, зрачак у тами, суза или капља кише у којој се огледа извориште свега живог.

Давид Кецман Дако


... Када се све ово има на уму свакако не треба да нас чуди ни чињеница што се, превасходно прозни писац (али и песник), Ранко Павловић након безмало четири деценије активног присуства у књижевном животу, метафорички речено, спотакао о хаику камен... У том

контексту књига хаику песама Небески лан... јесте својеврстан златни пресек његовог досадашњег писања, певања и мишљења, те наслов који ће заузети значајно и запажено место у његовом књижевном опусу али и савременој српској (хаику) поезији уопште. Као са какве језичке осматрачнице, слично оном Дучићевом брегу „са којег очи на оба света гледају“, предан свакодневном послу чишћења књижевног алата, у ограничавајућој слободи хаику песме Ранко Павловић у књизи Небески лан проговара, стишано и без афектације или патетике, о рату, љубавима, опчињености природом, о детињству али и о оним средњим, златним годинама у које аутор залази, а које, неминовно, претходе старости, многи кажу и истинској мудрости...

Мотивски разноврсна, језички и (по)етички чврсто утемељена, компактно грађена, са мноштвом вансеријских остварења, књига песама Небески лан Ранка Павловића једна је од најубедљивијих целина у савременом српском хаику песништву.

Небојша Миленковић


Познатији по свом приповједачком него чисто поетском умијећу, Ранко Павловић нам својим новим пјесничким рукописом нуди јединствено замишљено и до краја изведено пјесничко дјело. Збирка пјесама Срж за мене је, дакле, право пјесничко дјело - једно од неочекиваних и тиме пријатнијих изненађења. То изненађење је двојако. С једне стране, изненађује сама концепција или основна идеја овог дјела — идеја тачке као сржи, као суштине свега што постоји у људском свијету, у универзуму. Дотичући безбројне и многолике предмете у хоризонту људског искуства, пјесникова феноменолошка имагинација увијек полази од сржне тачке или у тачку сабијене идеје предметâ и феноменâ о којима пјева. Тако Павловић у свакој пјесми кружи око тог тајанственог срца ствари, погађајући најчешће у сам центар «мете», у црну тачку средишта. А то је већ друга страна мог изненађења: та готово стопостотна језичка и стилска оствареност те јединствене замисли Сржи. Не баш честа појава: пјесничка књига с једном једином, али ванредно инвентивно и језички суверено изварираном идејом.

Стеван Тонтић


Књига песама Срж Ранка Павловића... језички је саткана по дубини идеје по којој је у њеном поетичком темељу ситуиран „коментар“ суштине (сржи, бити) која је уписана у сваки знак сензације живота. У атрибуте, предзнаке и метафоре његових појмова, који у семиосфери сежу „из тачке, која нема границе“...

Павловић у овој књизи не нуди, само, јединствено замишљен „есеј“ о тачки, као „честици бескраја“, после „које не остаје ништа, или остаје све“, већ, и упутство за ваљано читање тог „есеја“ с којим читалац може лакше да путује од једног до другог промашаја или апсурда наде и предубеђења...

Занимљиво је како Павловић настоји „да рашчлани тачку на саставне делове“. да допре до савршенства једноставности њене огољене елементарности. И, попут мистичара, утврди да, само, неук и наиван може да схвати да тачка може без коже, без срца, вена и артерија, без плућа, костију и тела, без свега што грешно око може видети. И што се никако не може видети, без оног што се не види. Што је далеко од „разгледница“ романа. Места и времена прапочетка. Света мехура. Окружен несуштаственим светом безличних знакова, што се држе, као краљеви: запета, двотачка, тротачка... пре него што се без остатка распрсну у тачки. У сржи.

Зоран М. Мандић


Изњедрена из дубине умјетничког бића, надојена личним (и колективним) животним и литерарним искуством ова збирка тамних валера је пјесникова аутобиографија и мементо мори Љепоти. Животу и поезији. Овострана и онострана, једноставна и закучаста, отворена и затворена, Срж сублимише радост бол, срећу и несрећу, уживање и патњу. Широка скала људских осјећања избија из ових стихова који се попут музике крећу од алегра до крешенда...

Збирка Срж Ранка Павловића изузетно је остварење у српској савременој поезији. Излазећи из мита, далеког еха народне етимологије, с високим узусима модерности у тематици, структури, стилу и лексици, надојена филозофском тензијом, ова поезија може ићи уз бок лирике Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Ивана Лалића и Милосава Тешића. Оваплоћујући се у тачки као врхунској егзистенцијалној категорији ова збирка је „пјесничка књига с једном једином, али ванредно инвентивно и језички суверено изварираном идејом“.

Љиљана Лукић


О причама

Укратко, у овој Павловићевој збирци (мисли се на књигу Приче из Вакуфа, прим. приређивача), модеран облик кратке приче, најчешће с ироничним новелистичним поентирањем, делује као природан облик аутентичног уметничког говора о разноликим људским судбинама чија занимљивост управо проистиче из загонетне фрагментарности њиховог виђења.

Светозар Кољевић


Рукопис Ранка Павловића Приче из Вакуфа невеликог је обима, али конзистентне структуре. Састоји се, наиме, од четири циклуса прича (Судбине, Сапутници, Људи из Вакуфа, Нови људи), од којих је сваки стилски и тематски профилиран. Први (Судбине) можда је и најупечатљивији: даје фантасмагорична виђења личности. Визија је у њему подлога стилског захвата. Најбоља је, свакако, прича Птица, писана у традицији поовско-матошевског преображења стварног у нестварно. Други (Сапутници) више је заснован на непосредном доживљеном искуству и младићкој успомени на детињство. Лирска интонација ових прича, са нечим помало сентименталним (као у Провалији), треба да сугерира губљење илузија о људима, љубави и завичају. Трећи је Људи из Вакуфа — типично реалистички конципован. У њему је пишчева пажња концентрисана на појединачном лику: онако како га је писац доживео у Вакуфу. Овде он инсистира не некој бизарној црти судбине неугледног човека, али и неочекиваности његове одлуке. И најзад, четврти, Нови људи, као да продужава претходни, али уз поентирање трагичног или трагикомичног судара људи, који су дошли у Вакуф, а исто тако ненадано ишчезли из њега...

... Удружен са осталим позитивним вредностима књиге (прецизност у изражавању, једноставност казивања, моћ запажања, уз, у првом циклусу, занимљиву моћ имагинације, пажљив рад на обделавању појединости) указује на приповедача који познаје занат и који је на првој књизи прозе већ зрео писац. Изгледа да се Павловић овом књигом придружује неколицини других млађих приповедача из Бањалуке, који су, у најмлађој приповедачкој генерацији, и највредније што се у области прозе јавља у Босни и Херцеговини (Р. Рисојевић, И. Хорозовић и Ђ. Дамјановић). Сви они са својим прозним делима упућују на то да се „приповедачка Босна“, која је дала неколико сјајних писаца, још није исцрпла.

Радован Вучковић


Павловић нам је већ насловом своје збирке казао доста: ријеч је о приповијеткама са темом из вакуфске вароши... Прва два циклуса обухватају приповијетке из прошлости Вакуфа које су поглавито ослоњене о легенду и народна предања, док остале казују о новим људима ове босанске касабе.

Испред нас пролази читава поворка житеља босанске вароши, судбине, све чуднија од чудније, говоре нам о мучном маловарошком животу и мори која притискује људе. Ту су крчме са својим суботњим свијетом, пјевачице које пјевај „Чамац на Тиси“ и доводе присутне до усхићења, сеоске учитељице које чезну за сусретима, тиха жељезничка станица на којој једва ако изађу два путника из воза, чудни намјерници, ситне и самотне личности...

Код Павловића преовладава традиционализам у осликавању ових ликова и ситуација у којима се оне налазе. Он покушава да остане вјеран досадашњим дометима босанске приповијетке, помјерајући радњу у једну учмалу западнобосанску варош. Па ипак неке приповијетке у којима је он самосвојнији истичу се свјежим језиком, занимљивом композицијом и, што је веома значајно, неким чудним, неочекиваним обртом који им даје нову боју и многоструко значење. Има у њима извјесног кафкијанског духа, неке патничке атмосфере у којој људи не знају шта ће са собом.

Љубо Јандрић


Ранко Павловић пише особен тип кратке приповијетке који условно можемо одредити као новинску. Књига приповиједака Приче из Вакуфа, коју је подијелио у четири тематска циклуса: Судбине, Сапутници, Људи из Вакуфа и Нови људи показује да је савладао технику писања учећи од добрих мајстора кратке приче. Врло је угодно сусрести се са овако младим, а даровитим писцем који успјешно превладава искушења у која доспијева. Мада под јаким утицајем традиције, Р. Павловић доказује да му модеран литерарни поступак није стран.

Најбољи циклус је први који се бави човјековим мјестом у свијету и његовом судбином. Павловићеви јунаци су у сукобу са својим временом и помало уморни од досаде и празнине. Потакнути духовним мртвилом, трагају за другим свијетом и живе у илузији и нади све док не пронађу сами себе у горкој спознаји да тог другог свијета нема. Откривши ту истину, морају да је прихвате и да с њоме живе или одлазе тихо и нечујно као што су се појавили.

Мурис Идризовић


Приче из Вакуфа Ранка Павловића, иако тематски хетерогене, показују исписаност и сигурност његовог стваралачког рукописа, зрелину која изненађује када се зна да се ради о ауторовом прозном првенцу...

Павловићеве приче рађене су вјешто, са смислом за фабулу и заплет, узајамно обасјавање бића и ствари, вањске догођености и њеног измијењеног облика у интимним сферама доживљеног. Бољи је када се отргне гравитацији анегдотике и задржавајући локалну обојеност простора и атмосфере сегне за универзалним ситуацијама људи разједених осјећањем неприпадања и узалудности.

Сабијене у „орахову љуску“, Павловићеве приче изненађују унутарњом ширином и обухватношћу. Оне се одликују и прецизношћу запажања и способношћу понирања у материју и језик.

Стрпљив рад на тексту, темперамент и дисциплина, уравнотеженост и усклађеност формално-садржајних супстантивитета доводе ову прозу, по мишљењу дра Радована Вучковића, до извјесног степена техничке перфекције.

Зорица Турјачанин


Књига кратких новинских прича Ранка Павловића свједочи, у првом реду, ваљано проанализиран и усвојен начин реалистичког прозног поступка и усмјерења... Павловић прецизним средствима изражавања, ријечима једноставне језичке структуре, ријечима које слиједе приповједачку мисао, које се покоравају коректности фабулирања, које не трагају за затамњењима што насилно метаморфозирају стварност, говори о људима свакодневице, о људским судбинама, блиским, препознатљивим. Такве су, наиме, Павловићеве приче у циклусима Сапутници, Људи из Вакуфа и Нови људи. Павловић те прозе гради на конкретно сазнатим животним детаљима, од појединости које су карактеристичне за реални свијет људскости, и по начину на који обликује, на који промишља у тим својим прозама, најсроднији је Ристи Трифковићу, који се најдуже у босанскохерцеговачкој литератури бави кратком причом...

Прозе у поменутим циклусима разликују се по степену свакодневности која је у њих уграђена, по дубини до које писац доспијева истражујући конкретне судбине. Најближе површини живљења, нивоу стварног догађања јесу оне које припадају посљедњем циклусу, са нешто загонетнијом структуром сусрећемо се док читамо приче из трећег циклуса, поетске елементе откривамо највише у другом, док приче из првог циклуса Судбине задиру у симболичко, начињу апстрактно, хоће да се догоде изван свакодневног, изван вакуфског — у имагинарном дијелу људске суштине. Можда су управо прозе из овог циклуса Птица, Шума, Човјек и вук, Сунце, највећи домети ове књиге. Над њиховим јунацима лебди отјелотворена судбина, то што жели да их помрачи, мисао која их коље. Над њима је изузетност њиховог доживљаја стварности; они су у процијепу; њихова је суштина трагичност и безизлазност. За јунаке ових проза готово да нема хоризонталних равни, њихов пут је литица, камењар у себи и око себе, огроман птичији кљун, вучја чељуст, сунце које треба помјерити.

Драгољуб Јекнић


Већ у самом наслову нове књиге Ранка Павловића Бљесак у кошмару затичемо контрастне симболе што се рефлектује у сасвим нови облик саопштавања о доживљају као конкретном садржају бивствовања. Бљесак у кошмару је антитеза што нас доводи до споја видљивог и невидљивог, или, метафизички гледано, до видљивог невидљивом; у нашем случају ријеч је о амбивалентном осјећању смисла и живота стављеног под лупу имагинативног склада као сазвучја умјетничког дјела...

Бљесак у кошмару је књига кратких прича, једног специфичног литерарног облика који у данашњем свијету техницизма доживљава своју перфекциозност. У структуралном смислу она вуче коријене из традиционалног приповједачког облика, мада је у новије вријеме тај облик изгубила сажимањем; на једном, рекли бисмо, оскудном простору постижу се врхунски умјетнички домети.

Можемо повући паралелу између Павловићеве књиге Приче из Вакуфа и књиге која је пред нама, Бљесак у кошмару, књиге о којој је, заправо, ријеч. Постоји ту много заједничких елемената, тако да је препознатљивост овог приповједача напросто очигледна. То нам олакшава ситуацију у којој пратимо развој овог писца, један несумњив списатељски успон...

Ранко Павловић је развио приповједачки однос према предмету, као однос субјекта који је свјестан свог бића, те објекта, феномена и, тиме у обликовном смислу проширио функцију свог приповиједања.

Овом стилски и тематски конзистентном књигом Бљесак у кошмару Ранко Павловић је показао потпуну зрелост и способност за друга прозна остварења, на првом мјесту роман, јер, и сама књига кратких прича о којој је било ријечи готово да има тако засновану, већ обликовану, комуникативност истинског романа, мада је, у сваком случају, гледамо као књигу умјетнички доречених кратких прича.

Милан Чакар


Процес стварања кратке приче више је него напоран. Писац мора да има максималну концентрацију; свеобухватност — моћ виђења из сваког угла, мјеру, аутодисциплину. За њега нема мање или више важних ствари. Све је битно. То веома лијепо потврђује и Бљесак у кошмару Ранка Павловића — књига од шеснаест кратких прича, које могу послужити као узор — као образац кратке приче.

Ранко Павловић има развијено осјећање облика, необичну способност концентрисања садржине — увјерљивости, љепоте и трагике људског живљења у рату и уопште. Његова кратка прича, најчешће, обрађује само једну личност, један догађај, једну или више емоција које су изазване једном оправданом појавом...

Бљесак у кошмару наводи на закључак да је Ранко Павловић нека своја литерарна искуства (од Лондона, Поа, Буњина, Чехова, Мопасана, Кафке, Вајлда, Бабеља, Боре Станковића, Цанкара до Антонија Исаковића) веома оригинално употријебио да би постигао јединство, љепоту и моћ кратке приче. Појединац у рату постављен је у драмско-лирски фокус, у простор женских судара, дилема, диоба и зближавања. У суштини, у свему што ради човјек се бори за голи опстанак, за одржавање и продужавање своје врсте. Човјек у ратном вихору не зна шта га чека, али најсигурнији је унутар колектива који гарантује сигурност...

Вичан једноставности, аналогијама, драмско-лирским преокретима и изненађењима, Павловић има сочан, свјеж и примјерен језик ликовима, простору и времену које обрађује. Његова прича је сва у једном даху. Она освјетљава тамне и свијетле сегменте живота, повезује — спаја, показује прецизно извајане карактере, доноси модеран приповједачки ритам, развијено осјећање облика и способност концентрисања садржине. Као ехо — кратка прича се шири и изван својих текстуалних међа. Управо, мисао В. Сенсона да је кратка прича неупоредиво дужа него што стварно јесте, потврђује збирка приповједака Бљесак у кошмару.

Исо Калач


Приповијетке у збирци Бљесак у кошмару мање-више чине цјелине: заокупљене су ратом, људима и ратним кошмарима, са пропламсајима добра и храбрости у злим добима... Рат око људи, рат у људима. Чак се умијешао у породице, раздвојио браћу на супротне стране, учинио их непријатељима, крвницима, џелатима и судијама истовремено, хајкачима. Порушио све дотадашње моралне норме. И у тим временима смрти и искушења људи су, по Павловићу, па и по цијену највећих жртава и изгибија, уцјена и пријетњи, знали да одрже људскост и достојанство. Приче понекад дјелују и помало идеализирајуће, да не кажем и конвенционално, с обзиром да рат унифицира и поједностављује односно изједначава људе по добру или злу које чине, по чину злочинства или херојства. Ту замањкају нијансе, преливи, оно „између“... Иначе, ван те ограде, ваља рећи да је Павловић даровит и поуздан реалистички сликар људских судбина, у овом случају најчешће трагичних, те му вјерујете упркос, кажемо, осјећају понекад да су поједине сцене поједностављене више него што је то требало.

Ристо Трифковић


Збирка Бљесак у кошмару није варијација раније познатих павловићевских вакуфских тема, већ резултат озбиљног напора да се размакну стваралачки хоризонти и „животна и умјетничка истина“ искаже фулминантном формом новеле која подразумијева строги одабир тематског материјала, компактну композицију и лапидарност израза.

Павловићева новела полази од чињеница стварности које се, попут свјетлосног снопа, преламају у субјективном сочиву приповједачевог доживљаја које животни податак „редукује, сажима, синтетише“ (Јеремић) у артефакт литерарне организације. Говорећи о рату као драматској позорници страдања и стању свијести својих јунака, Павловић се трудио да избјегне панорамичност романсијерског сликања, ону Ајхембаумову „дугачку шетњу по разним мјестима које подразумијева миран повратак“.

Интензивног, али кратког даха, с изразитим афинитетом за драматско сјенчење ситуација и судбина, писац је мање ослушкивао вреву времена, а више појединачни људски глас, крик располућен између потребе да се врисне и морања да се обузда и прећути...

Иако свака новела разрјешава појединачне људске судбине, све оне носе, као заједнички фабуларни и психолошки квалитет, ратну ознаку која човјека гледа напријед у контексту његовог хуманог и идеолошког опредјељења, а затим интимно дефинитивно одређеног пред собом и пред смрћу. При том писац као да се поставља између два субјекта, двије воље, двије свијести и два свијета...

Све у свему, Бљесак у кошмару је књига зрелости која верификује наше раније увјерење да је Ранко Павловић један од најбољих млађих босанскохерцеговачких стваралаца у области новелистичке прозе.

Зорица Турјачанин


Ранко Павловић је један од оних писаца који су дали суптилнија и пластичнија освјетљења човјека. За њега је рат као позорница на којој се боре и добри и зли, анђели и ђаволи, свијетло и тамно. Једни бране живот, други га угрожавају; једни бране земљу, а други је нападају; једни бране слободу, а други је отимају...

Јунаци Павловићевих прича су дати са више или мање назнака. Они се опет препознају по својим значајкама, менталитету, међусобним односима и навикама. У његовим причама присутна је стална напетост у којој се ликови налазе и којом се држи читаочево интересовање. Тако писац још више открива карактеристике својих јунака. У тематској анализи ликова писац је углавном надрастао структурални поступак. Он у јунацима својих прича проналази и открива и нешто посебно и изузетно и тако нуди једно своје виђење. У позицији приповједача уочава се испреплетеност тзв. свеприсуства пишчевог и интроспекције (самоприповиједање). Та испреплетеност је видљива у пишчевој позицији према тематској основи дјела и ликовима. У овој књизи теме из Народноослободилачке борбе надрастају и надвисују историјске тренутке када су зачете, доживљавају већа освјетљења и трајну животност.

Мирко Скакић


Приповједачка објава Ранка Павловића органски је везана за жанр „кратке новинске приче“. Међутим, Павловић је многобројним наградама за причу диљем југословенских простора показао једно: да је „кратка прича“ — без обзира како је ини писци „дефинишу“ — врста амебоидног, живог, промјенљивог жанра и да јој је, као таквој, једино могуће умјетнички егзистирати. Павловић свјесно, и успјешно, растаче шематску приповијед постижући тако легитимност своје списатељске оригиналности. Он као да се држи оне чувене хенриџејмсовске максиме: „Моје је да пишем а твоје је, читаоче, да се научиш читати!“ Ни једна прича Бљеска у кошмару не повлађује тзв. „малом читачу“; ни једна прича није инфицирана оном врстом приземне провидности по којој се већ у почетку „садржи“ и њен крај.

Павловићу, искусном приповједачу, није једино важеће правило: испричати догађај/доживљај. За њега је „ухваћен“ догађај/доживљај тек приповједачки нуклеус а никако и крај приповједачких мука. Догађај/доживљај је за Павловића и његову причу тек „фактографски костур“ којега треба литерализовати, обложити га месом, пустити му крв, обложити га кожним ткивом, како би рекао Киш. На Павловићевој вредоносној скали на истом мјесту су и мимезис и конструкција, просто подражавање и домишљање.

Миленко Стојичић


Погледајмо и то на који начин своје приповијетке излаже Ранко Павловић. Намеће се једини прави одговор: мајсторством расног приповједача. Павловић је прије свега — занимљив. Градећи приповијетку стилом једноставности, без сувишних инверзија и наглашене метафорике, са сликовитошћу састављеном од минуциозних дескриптивних крокија (описи природе посебно!) задржава унутрашњу драмску динамичност. Приче кратког даха као један од најтежих облика савремене књижевности, требају у себи садржавати што мање оних такозваних литерарних ефеката који одвлаче од главне радње и стављају артифицијелног писца у први план, требају у себи садржавати прецизно јасан сиже и вјештину композиције. Павловић се свега тога придржава у својим приповијеткама, а понегдје је сиже његове приче испуњен богатством једног читавог романа...

Павловић је, рецимо и то, изнад свега емотивни писац. Емоционалност је присутна у вјештим описима ситуација, у језгровитости казивања, у умивеним и лијепим, течним реченицама, па и у свакој продубљеној психологизацији. Фабулом понире у бит: фабула му служи да њоме искаже сву слојевитост и разноврсност душевног стања човјека.

Марино Зурл


У шеснаест приповједака, колико их је у овој збирци (Бљесак у кошмару, прим. приређивача), дошло је до изражаја људско презирање смрти коју је донио минули рат, затим машта и страсна приврженост слободи, присна веза са природом, затим умјетнички висок ниво, те приближавање поезији ради лакшег дотјеривања ријечи и озвучења реченице, што је, иначе, уобичајено за овог писца.

Ранко Павловић је за основу ових приповједака узео драматичне и трагичне теме и моменте из времена ратних гибања: сукобе и раздоре који често доводе до највише људске трагике. Потресна драма живота са догађајима што се у рату збивају заодјели су ову прозу и унијели у њу атмосферу тешку и пуну немира и неспокоја...

Стил му је биран, неусиљен, језик јасан, лиричан и богат, крајишки, али не и архаичан говор.

Сава Ћеклић


... Истовремено, овај књижевни стваралац је и врстан прозаиста, приповједач савременог кова који успјешно спаја српску књижевну традицију са збивањима у савременој свјетској књижевности. Није пошао утртим путем традиционалног приповиједања којим су се кретали Исак Самоковлија, Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Бранко Ћопић и други. Њему су блиска књижевна остварења Иве Андрића, Меше Селимовића, Ненада Радановића, Анђелка Вулетића, затим Мана, Достојевског, Шолохова, Лондона, Хемингвеја и других, али он гради свој свијет завичајног тла и галерију ликова са нашег поднебља, уздижући их до општег и универзалног. Мали, безнадежни и заборављени људи са животних маргина налазе се у фокусу Павловићевог погледа на свијет у коме се мијешају нормалне и паранормалне ситуације. У неким његовим причама јунаци гордо посрћу, пате, од дјетињства носе трауме од којих не успијевају да нађу тиху луку спаса...

Поред свега реченог треба додати да се Павловићево приповиједање одликује симболизмом, импресионизмом, драмском напетошћу, психолошким, готово психијатријским сагледавањем стања његових јунака. Он је прави маг ријечи који вјешто користи ретроспективно приказивање догађаја којим анализира узроке и посљедице доживљаја и поступака својих јунака. Успијева изразити смисао постојања и трагику живљења нашег напаћеног народа нудећи хераклитовске и хајдегеровске слике и освјетљавање времена као „истине бивства“ и живота као „чекаонице смрти“               

Остоја Ђукић


Да је човјек у рату — планина од свог врха виша, како је то негдје написао Миљко Шиндић, увјерићете се када прочитате најновију књигу приповједака Бљесак у кошмару Ранка Павловића. Писац у њој говори о рату и људским судбинама у њему. Он је у овој књизи рељефно описао крвави сукоб између помамљених нечастивих сила и часне народне душе, између оних који нападају и оних који бране своје огњиште и домовину...

Збирка приповједака Бљесак у кошмару многим ће својим приповијеткама ганути читаоце, понекима изазвати сузу или уздах. Многима ће, опет, улити храброст, јер кад прочитају какве су све муке подносили Павловићеви јунаци, насмијаће се својим ситним свакодневним проблемима, за које су мислили да су неиздржљиви и у којима су се, до читања ове књиге, гушили.

Бранко Јовановић


Збирку приповједака Човјек у љуштури Ранка Павловића чине три циклуса: Вакуфска казивања, Вакуфљани и Додири. И сваки од њих има по пет прича. А Павловићеве приче у овој књизи везане су, поред осталог, вакуфском атмосфером, колоритом — топлином, бојом и неким јунацима који се, као Кристифор Гачић, појављују и у другим причама...

За нарацију Ранка Павловића карактеристичан је избор тема — малих људи, дилема — уздаха по затвореним кућама, на вакуфским сокацима, пијацама, поред набујале ријеке гдје људи промичу као сјенке у сумраку. Он се служи згуснутим реалистичким поступком — концизношћу, без обзира кретао ли се у имагинарном, романтичном или реалном амбијенту. Павловићева прича не може без особењака, усамљеника, божјака, тихих чудака који се прикривају у својој љуштури и нијесу кадри да изађу из ње. И, рекло би се, свашта се скрива у њиховој глави и још више оптерећује. Ту се суочавамо с усамљеношћу, која прелази у особењаштво и једну чудну неизвјесност (Голубови госпође Магдалене, Спознаја без адресе, Жута бјелина, Митров понор). Присутан је и страх од изненађења, ненаданих вијести које ремете мир мужу и жени (Писмо), као и то да се узалудност превазиђе, надвлада и остане у добром памћењу код људи (Прво цвјетање). Павловићевом малом и уморном човјеку најтеже пада што не може да раскине с неким старим навикама, и постане оно што жели — што је његов сан још из ђачких дана (Шаптач). И ма колико били стијешњени и ограничени, они истрајавају и живе достојанствено (Мртвило у очима, Велики лов). А људе разарају страсти, пороци, нарави, неостварена љубав и љубомора као болест којој нема лијека (Као сјенка у сумраку, Додир, Љубомора, Прељуба).

Исо Калач


Анализирајући Павловићеву прозну књигу Бљесак у кошмару, подвукао сам да је он изнад свега емотивни писац. Емоције као сложени психички процеси и узбуђења, те сложена стања осјећања опћенито представљају битну грађу за стваралачки рад, дакако код писца који вјешто зна да их уочи, користи, да их дубоко схвати и с њима свјесно и организирано манипулира. У томе и јест, чини се, Павловићев став према књижевности, уједно и његова одлика као писца. Док ће психоаналитичари устврдити како су емоционални доживљаји често сложени, тј. представљају склоп различитих осјећања, те их је немогуће(!) описати, Павловић је један од оних писаца који разрјешавају ту дилему, управо схватајући колико је то онај један од основних задатака писца! Трагање за могућности у „немогућем“. То се, у књизи Човјек у љуштури, понајвише односи на њен посљедњи циклус Додири...

Споменух једном његов својеврсни ћопићевски дух. У књизи Човјек у љуштури изостављена је врцкавост литерарне игре и замијењена благим хумором, који је у његовим текстовима веома битан елемент, као пишчево оцјењивање своје оријентације према стварима и збивањима, према свијету и властитом положају у свијету.

Од прве прозне књиге Приче из Вакуфа, кроз оне које су слиједиле (од сарајевских, загребачких, тузланских, карловачких издавача): Чистач обуће, Бајке за лијево ухо, Јарац у позоришту, Бљесак у кошмару, све до ове Човјек у љуштури, градио је писац своју јединствену драматуршку основу, чиме је постигао необичну, маштовиту динамичност и занимљивост (ону напетост приче!). Испекавши посве свој књижевни занат, чини се врхунац драматургије постигао је у причи Писмо (са једнаким мотивом и у ранијој истоименој причи из књиге Бљесак у кошмару) која је изванредна по својој идеји.

Марино Зурл


У књизи прича Човјек у љуштури Ранко Павловић наставља своја сликовита казивања. У њој, поред описа бујних завичајних предела и разгледнице малог града између шумовитих брда, доноси и маркантне портрете својих земљака. Судећи по веродостојном и препознатљивом описивању пејзажа и упечатљивом портретисању Вакуфљана, аутор је у том забаченом, дивљем и живописном крају, највероватније радио као просветни радник, па му је тај крај остао у души. Павловић је искрени следбеник Петра Кочића, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, који су у својим делима овековечили горки и тешки али поносни и храбри живот народа Босанске крајине...

Поред вакуфских тема, мотива и пејзажа, има и прича набијених љубавним и еротским електрицитетом и магнетизмом. Међу њима је бисер прича Додир која зрачи ватром и топлином праве, искрене и узвишене љубави. Девојка из те приче пржи и топи својим погледом са силама природе које избијају из њених прозрачних зеница...

Приче у књизи Човјек у љуштури су испреплетене сеоским фолклором и продуховљене жилавом и тврдом народном мудрошћу. Павловићеви јунаци живе тешким животом, често окружени „облаком безнађа“. Они су окренули леђа овом свету, усамљени и учаурени у себе, али веома храбри када се суоче са бескрајем васионе у својој души. Неустрашиво и хладнокрвно се надносе над понор своје егзистенције.

Бранко Јовановић


Ранко Павловић се својом најновијом прозном збирком обрео у простору који га је одувијек стваралачки привлачио. Преображаји, наиме, већ својим насловом сугеришу присуство оностраног, сила које препознатљиву свакодневицу обичних људи, неочекивано и необјашњиво, „промичу“, као казаљке имагинарног сата, у правцу супротном току времена и колотечини искуства.

Уствари, искорак у простор фантастичне прозе није, чак ни међу корицама ове књиге, дошао одједном. Павловићев афинитет према ситним покретима, једва примјетним трептајима душе, јеки и сјенки унутар предметног свијета нашег физичког окружења, нагнали су га да изоштри визуру и појача освјетљење, а то је довело до чудноватих открића. Загледан у шаре на ћилиму, у лелујаво испарење изнад шољице врелог чаја, у трепет младог врбиног лишћа, он је закључио да иза привидно закључаних врата и непомичног лица ствари постоје тајни пролази, други свјетови од којих нас дијели само невидљива опна, крти хитински оклоп ларве прије њезине метаморфозе у лептира...

Све ипак започиње на уходаном тлу свакидашњице, али ипак мало помјерено према маргини главних животних токова, према самоћи, узалудности, монохромији старачког календара без црвених датума. У тим „малим прозама“ до пуног изражаја долази Павловићев таленат камерног приповједача, мајстора опскурне атмосфере, прашине ријечи и догађаја у затвореном простору у коме зидови значе крајњу границу интересовања и контакта са свијетом који тутњи на некој индиферентној удаљености до које мисао и не допире...

Павловић у Преображајима потврђује свој раније наговијештени таленат „фантастичног“ приповиједања. Наравно, његови мотиви, слике, ситуације најчешће посједују „гарантни лист“ прихваћеног жанра, али он се врло слободно креће у простору задате конвенције. Другим ријечима, усвојени образац га не спутава да покаже своју оригиналност, истанчан осјећај за мјеру, драмску волуминацију атмосфере и ликова, своја „фантастична“ рјешења...

Писац економише простором и временом. У фантастичној причи нема дисперзије пажње на споредна збивања. Све је максимално подређено кулминационој тачки у којој стварносна баријера прска откривајући фантазмагоричне предјеле „иза огледала“...

Преображаји Ранка Павловића су вриједна и добро написана књига, онаква каква се очекује од писца његовог талента и формата.

Зорица Турјачанин


Пре књиге Преображаји Ранко Павловић је објавио три збирке приповедака за одрасле и седам за децу. Објавио је и роман Школа јахања и написао више радио-драма и игара за децу, као и пет песничких збирки.

Павловић је ипак познатији по свом приповедању и приповеци, како оној која је писана за децу, тако и оној намењеној одраслима. Опет, пажљивом читаоцу неће промаћи присуство песником развејаних речи и реченица — и не само њих — у казивању приповетке, без обзира колико их он неутралисао „маниром искусног прозаисте“, то је присуство, у ствари, отисак природе приповедача, елемент структуре и самог духа и тона приповетке — они не би били тако дубоко у сећању да их није осетила и у приповетку издигла осећајност песника. Тако без ње не би било дубоког проговора људског из утуљених животних ситуација, говора душе и тела (Одгонетка, Вучица), говора извесном жаобном муклином и ганућем (Додир Хермине Стули), не би било оних осећајно резонантних „порука“ из приповедака у којима су описани мали људи, предоминантно малоградски свет, а које „сатире“ самоћа (Као и обично, Чај за двоје, Поподневни чај, да поменемо само неке), раздире рано осећање узалудности пролажења живота и доласка на свет (Лептирица са седмог), тескоба (Човјек са двије сјенке, Портрет у углу), лепљива провинцијалност и малограђански живот (Нешто треба мијењати и, у крајњем, скоро све приповетке). У збирци не налазимо приповетку из које жубори довољност и срећа. Чак када се понеки ликови предају елементарној жудњи и страсном — после тога и из тих приповедака (Вучица, Одгонетка, Сива мрежа) веје осећање празнине и незадовољства, али и осећање одређене удесности, јер све се одвија по природи ствари на које мало или нимало не може утицати (Лептирица са седмог, Вучица, Предсказање и др.). Разбире се да је Ранко Павловић стрпљивом психолошком опсервацијом проникао у људе који га окружују, они се самокарактеришу из њихове отворене „љуштуре“ углавном у мало речи и покрета, претежно фокусирани у ентеријеру: у соби и кухињи, уз прозор и сл. и ту им се ово или оно дешава; истина у неколиким, и то можда најбољим приповеткама у овој збирци (Вучица, Додир Хермине Стули, Предсказање) све се одвија, углавном, вани...

У једној реченици: збирка Преображаји учиниће се читаоцу као особена антологија, у којој има приповедака које се мање допадају, али нема неуспелих.

Јован Н. Ивановић


Збирка кратких прича Преображаји врсног приповедача Ранка Павловића није изненадила оне читаоце који су пратили његов стваралачки пут. Једноставан, јасан и сугестиван, искрен и сав од мере, Павловић нам попут Птоломеја прстом указује на „ситне“, али и битне људске поступке.

Павловић са истанчаним слухом, из свог угла, посматра и понире у свет, овакав или онакав, дарка сва она нама недоступна сазвежђа, његов вез почиње на најситнијим детаљима људског искуства, а онда својим поступком, оним складним реченичним говором, од бисера до бисера, од ума овоземаљског пребивалишта путује у неизмерљива пространства осветљен и гоњен целим спектром боја.

Сав у свом свету, Павловић попут рудара трага за златним детаљима које издиже и враћа их на њихова права места, он је крајње прецизан, строг и очаравајућом снагом води читаоца кроз време и простор, кроз бурне и противречне дане, с лакоћом држи конце у рукама, а да у том свом поступку не доводи себе у сумњу. Господар је слике, звука, он је у језику, а језик у њему, пред њим је цели један лексички ватромет, она буктиња из које извлачи варнице и њима гради кулу живота.

Василије Каран


Бјежећи од традиционалне реалистичке приповијетке тако драге приповједачима са овог простора (Кочић, Самоковлија, Ћопић), Павловић није отишао ни у другу крајност гдје експеримент постаје самом себи сврха, он је покушао да начини природан прелаз од једног ка другом, од старог ка модернијем приповиједању, ближем својим једва нешто старијим савременицима (Радановићу на примјер). Ту се завичајност указује само као простор у коме се одигравају универзалне драме што бујају под наизглед мирном свакодневицом. Писац полази од онога што најбоље познаје, гдје се лако и супериорно креће и што му пружа сигурност именовања. Бјежећи од конкретног простора, ствара слику типичне крајишке касабе, као да су се у њу преточиле све оне варошице кроз које је пролазио трагајући за темама свог новинарског посла. Ту су Широка ријека и планина Љешевица два најбитнија топонима које ће писац из истог разлога, вјероватно, користити и у причама за дјецу. Али варошица као варошица, она се чини тек овлашно скицирана, Павловићу су битни људи и њихове повијести...

Павловићев прозни дискурс нуди бројна задовољства пажљивом читаоцу, јер он управо и рачуна на таквог, оног који се опија добро написаном реченицом, крајње прецизним описом, правом ријечју, дакле, на правом мјесту. Понекад се чини да се сав његов напор и састоји у томе, све у приповијести, и садржај и структура, произилази из тога — мајсторије у реченици. Као и код прецизно урађене фотографије, све је ту, напросто залеђено, али значењски пуно до краја. Из те залеђености која је прецизно оивичена, гдје је камера била добро постављена, не увијек и нужно непокретна, произилази вриједност цијеле приче, јер ће се на крају, у оном завршном дијелу, кроз највише неколико реченица, прича често обрнути наглавце. Тако ће испасти да се ради о неком открићу, као код жанр-приче, али није о томе ријеч — Павловићев прозни поступак сам за себе објашњава да је у умјетности све у пажљивом одмјеравању и стрпљивом прилажењу предмету.

Ранко Рисојевић


Ранко Павловић спада у оне приповедаче који упорно, из књиге у књигу, устрајавају на започетом послу продубљивања приче, њеног значења и смисла. Он у истом, или делимично истом тематском оквиру, у позицији свакодневице, коју, кроз прелом живота својих јунака, изоштрава до статуса препознавања егзистенцијалне стрепње, одводи свог читаоца до оног тананог кутка смисла који и јесте сам разлог приповедања и читања, подједнако.

Књига Жута бјелина, која представља избор из претходних пет Павловићевих приповедачких збирки, сасвим прецизно указује на мене у поступку које су пратиле његово приповедање. У најопштијем погледу, а са становишта тематике и поступка, Павловићеве приче се могу разврстати у три целине. С једне стране, реч је о низу евокација из детињства које су елабориране у тематском оквиру измишљене вароши Вакуфа и опсезима живота различитих усамљеника који њоме дефилују. Скоро по правилу, смрт јесте тематско чвориште ових прича, а реч је о безмало свим причама првог дела ове књиге...

Другу целину чине приче које смислено упориште траже у релацијама узрокованим еросом, дакле различитим варијацијама на тему односа два наоко, а никад до краја, комплементарна пола..., а трећи низ прича јесу врло кратке минималистичке параболе у којима се стварност врло често меша са фантастиком... Посљедња прича, назива Незавршена прича, открива читаоцу управо тај процеп између фантастичног и привидно стварног, између статуса писања и живљења.

У некаквој сажетој рекапитулацији, на нивоу поступка, може се рећи да Павловић у причи креће из магли реалистичког проседеа, у којем се стварност концентрише кроз механизме блиске усменом приповедању, да би се, затим, у наредним причама, кроз концентричне кругове и мишљења и доприповедања, враћао истом тематском оквиру, који ускоро постаје и оквиром сна, фантастике или параболе...

Закључимо, попут блеска у тмини, Павловићеве приче се свом читаоцу откривају као стална запитаност над феноменима живота и животног, као заувек не-коначно питање о смислу човекове егзистенције. Приповедајући вешто, сведено и концизно, стремећи ка мутним и нејасним крајностима-покретачима, еросу и танатосу, он са великом прецизношћу захвата, и дочарава прелом ирационалног у сусретима својих јунака и света. На крилима његове страсти ка приповедању описа свакодневних животних ситуација, остају скоро увек фокусирани обриси једне дубље истине, или бар њене слутње.

Ненад Шапоња


Ранко Павловић је годинама филигрански стрпљиво градио своју књижевну стазу и свој уметнички израз. Још од његове прве збирке песама Немир сна (1963), па онда и прве прозне књиге Приче из Вакуфа (1978), пред нама је аутор који непретенциозно, али судбински јасано и посвећено, истрајава у своме науму. Збирка приповедака Жута бјелина, насловљена по индикативној и истоименој причи, садржи тридесет један прозни текст.

Попут Боре Станковића или, пак, Џемса Џојса, којима су Врање, односно Даблин топоними и симболи за цео свет и његове универзалне домете, Ранко Павловић одабира Вакуф за место у којем се одиграва „цео живот“. Вакуф је просторно-временски амбијент у којем Павловићеви јунаци „плачу, вичу, пјевају, урличу“.

Уза све ово, Павловићу је сећање „једини иметак“ из којег црпе уметнички материјал. „Класичним“ поступком ретроспекције он портретише време и људе из крајишког миљеа којег је „и Бог заборавио“. Готово сваки јунак носи трауматичну рану из детињства која га касније води, одређује и компликује му пут. Ту се отвара зона фантастике која недри паранормалне и нестварне слике...

Спој руралног и урбаног твори непојамне животне токове који, већ сами по себи, имају присјај чисте уметности. Ту се писац, попут еквилибристе на трапезу, раширених руку клати изнад понора могућности и изненађења које му сопствена машта приређује. Придода ли се свему и стрпљиво списатељско прилажење предмету прича, острашћена контрола реченице и њеног језичког материјала („права ријеч на правом мјесту“ — Р. Рисојевић), те прецизност описа контекста у којем се јунаци затичу, можемо са сигурношћу констатовати да је пред нама култивисано прозно штиво. Уз тематско-мотивско поље које покрива миље крајишке касабе, постоје и приче које измичу томе плану, приче урбаног ноктурна и неодредиве фабуларности.

Ранко Павловић је господин — глагољаш, врли причалица на ситно и дуго, ковач реченице коју острашћено кали и облачи у невидљиве ауре језика и ероса.

Ненад Грујичић


Суштинска импресија коју читалац прибавља интелектуалним и емоционалним додиром са Жутом бјелином Ранка Павловића је у осјећају подударања двеју интуиција: читаоцу је аутор обезбедио естетски простор за игру маште, духовне уобразиље, што је и поетичка стратегија прича о којима пишемо.

Клонећи се великих тема и фундаменталних поенти, Павловић прилази стварности као људској садржини у којој препознаје јунаке својих прича: обичне, мале људе, отежале искуством, комплексима и траумама чије психичко биће хоће, на релацији прошлост — садашњост, да их се ослободи...

Уметност Павловићевог приповедања огледа се у опредељењу да безазленим, обичним догађајима, обезбеди, када су у питању ликови његових прича, значај, тако да они попримају простор садржинске разноврсности у меандрима свести јунака, будући да њихово психичко биће поприма ерупцију асоцијативности, спајајући сан и јаву, илузију и стварност. Осамљеност, баналност живота, потрага за идентитетом, опсесивност и сећања, основни су животни оквири у којима ликови покушавају, најчешће несвесно, артикулисати своје бивствовање...

Павловић причу гради постепено, спонтано и ненаметљиво уводи јунаке у њене токове, па читалац има утисак како је све на свом месту, да је све што се дешава оправдано и једино могуће. Аутор зна да се литерарна грађа налази ту, покрај нас, у нама, у сваком човеку, да има безброј начина да се исприча нека прича, при чему је сваки оправдан ако делу прибавља центар. А тај центар је јунак сам и његова опсесија...

У Жутој бјелини нема неоправданих дигресија. Писац као да је посвећен култу форме. Све је на свом месту. Емоционално и психолошко стање мотивисано је амбијентом и ситуацијом у којем су. Оно што је, чини се, искључиво павловићевско, јесте активан однос према предметима, стварима и пејзажу којим се креће. Ту се овај писац знатно удаљује од класичног прозног израза, показује склоност лирском приповедању, а са наглашеним психоаналитичким продорима у несвесно, приче му се смештају на спасоносну међу фикције и стварности.

Својом поетичком мимикријом Павловић постаје модерни приповедач успевајући да класичној форми приповедања припише сензибилитет онеобичавања грађе, проходност кроз лавиринт психе јунака, да упорном концентрацијом на детаљ и слику, редукује језички материјал на значењски неопходну меру, стварајући тако митологију властитог поступка.

Живко Малешевић


... Е, сад, у једном таквом стваралачком процвату писаца различитих генерација, а подаље од Сарајева, притиснут оном већ уобичајеном неизбјежношћу писаца Босанске крајине да морају бити, судбински, везани за Кочић-Ћопићево књижевно насљеђе, Ранку Павловићу одиста није било лако освојити простор за властиту књижевну егзистенцију, прекинути с том традицијом, па и конфронтирати се спрам ње, јер иначе, да није кренуо том стазом, пропаст би била неминовна или бар досуђена електичност која би, у најбољем случају, писца довела до руба маргинализације, па и до губљења у времену. Гледано из сарајевске перспективе, Павловићеве тешкоће се, чини се, оваквом опаском преувеличавају, али у амбијенту ондашње Бање Луке, његовом сталном биваку, гдје је писао преоптерећен и сталном новинарском обавезом, његова књига Жута бјелина јест књижевни отклон од једне провинцијалне амбијентуре — коју итекако добро знам — раван подвигу! Прво: ослободити се језика којим су писала поменута двојица неоспорних крајишких великана, а задржати топоним реалитета у којима се приповједачке фабуле одвијају, био је смион раскид с једном традицијом. С друге стране, најрепрезентативније Павловићеве приче из Жуте бјелине, оне фантастичке провенијенције, теже још више ка новом. И то су његови најпримјетнији досези, па је појава Жуте бјелине значајан догађај у књижевном стваралаштву у нас послије Другог свјетског рата...

Ненад Радановић


Књига Суботе без Илзе представља уско тематизовани избор приповедака познатог бањалучког књижевника Ранка Павловића (1943) који је луцидно сачинио Петар Ђаковић из ранијих књига приповедака овог аутора. Сама идеја да се направи књига о учитељима и њиховим усудима и судбинама је врло занимљива и неконвенционална, стога треба поздравити инвентивност и оригиналност и приређивача и аутора. Овде би требало напоменути да се проза Ранка Павловића некако привидно развијала изван званичних списатељских стилова и токова и на неки начин је деловала усамљенички у српској прози на крају тек протеклог века. Међутим, његова проза је имала своју развојну линију, своју градацију, тематска одредишта и упоришта и, што је најважније за једну литературу, имала је своју уметничку аутономност која је резултирала из Павловићевог списатељског талента, из његовог мисаоног и емотивног разумевања и тумачења света...

Треба рећи да је Ранко Павловић у готово свим својим претходним књигама, па и оним исписаним у другој структури и форми, показао да је препознатљив по аналитичком запажању унутрашњих збивања у човеку, по снази опсервације детаља, по сложености и сугестивности атмосфере, по изузетности и флуидности аналитичког и симболично-визионарског стила, по начину сажимања времена у изражајне симболе и откривању битних прилаза до емоционалних и мисаоних суштина човека и његових проблема... Списатељска визија Ранка Павловића је у сталној градацији. Све у њој крупња и осваја готово лирску индивидуалност — лични тон у осећању и модификацији језика намеће се из приповетке у приповетку, али не тако да писац само за себе пронађе пут до непознатог у човеку и његовом свету, већ и да онима који га читају на универзалном плану покаже шта се све језиком може рећи и колико се њиме може ући у бескрајна пространства егзистенције. У том смислу, у приповеткама Ранка Павловића, помоћу строгог и изузетно модерног стваралачког чина, улази се у безграничност човековог космоса.

Зоран Богнар


... Тако се, и то први пут у опусу једног српског прозаисте, појавило издање које је у целости усредсређено на живот просветних радника. Реч је о књизи Суботе без Илзе, насловљене по једној од Павловићевих најбољих кратких прича уопште...

Изузетним умећем понирања у просторе заумног, потпуним идентификовањем са својим ликовима, себи блиским и драгим људима, казивањем о ономе што се догађа само у мисли његових јунака, приповедач Ранко Павловић успешно избегава стереотип класичне приче о учитељу, наставнику, професорима и ђацима, о житељима села и касаба. Он не реконструише догађај маниром хроничара-реалисте. Стварно збивање тек је рам за слику, оквир за причу. Оно чему придаје посебан, суштински значај, садржано је у реконструкцији душе и нијансирању простора светлости и сенке на унутрашњем портрету својих личности које ставља у први план чинећи их пред читаоцима првим сведоцима, исповедницима властитог удеса.

Давид Кецман Дако


У књизи сентименталног назива Суботе без Илзе... Ранко Павловић објављује десет прича о просвјетним радницима, о „једној армији пред којом човјечанство не осјећа стид“, како записа у предговору Петар Ђаковић...

Сјетна поезија је међу корицама ове књиге којој посебну драж дају женски ликови. Таква је млада учитељица Хермина Стули која је стигла у касну јесен у село, са својим картонским кофером. Дуге плаве косе, уморног, помало сјетног погледа дубоких пепељастих очију, Хермина Стули остаће лик за памћење сеоског дјечака који ју је носио у себи као нешто узвишено, надстварно да би, као већ зрео човјек, једног ужареног љета, на плажи, из читуље у новинама, сазнао за њену смрт.

Писане вјешто, лијепим суптилним стилом, из којег извире поетска, али и хумана порука, ова књига Ранка Павловића наћи ће лако пут до читалаца. „Својом кратком причом обновио је вриједности и љепоту ријечи“, записаће за Павловића мр Светозар Личина, „и тако уписао своје име у књижевно вријеме које тек долази.“

Љиљана Лукић


... Свака од прича у Суботе без Илзе носи печат тог сусрета традиционалног и модерног. Изабравши форму „кратке приче“ аутор као да нас непрекидно подсећа на краткоћу земаљског трајања. Испод његовог неуморног пера теку ти збијени, кратки одблесци који у себи носе целокупност егзистенције оног који је субјекат ауторовог „стваралачког акта“, при чему је евидентан „мимезис“ реалног света.

Одустајући од „радње догађаја“ аутор нас вешто уводи у свет „радње догађања“, што значи да спољни процеси и оквири приче остају потпуно ван читаочеве пажње док се она фокусира на унутрашњи свет саме приповетке. Следећи тај и такав унутрашњи оквир двоструког пишчевог деловања како на све(с)т самих ликова тако и на све(с)т самог читаоца, можемо рећи да Павловићев приповедачки поступак има два извора и два увира. Први такав синтагматски пар односио би се на релацију самоћа — колективитет, а други на релацију ерос — танатос...

У сваком случају ова књига представља занимљив пресек Павловићевог приповедачког поступка јер се у њој стичу како Павловићеве већ објављене, и читалачкој публици добро познате приповетке, са оним новим, тек изашлим из пишчеве радионице, тако да је тиме драж читања ове књиге већа, а она свакако оставља довољно простора и за шира и детаљнија истраживања.

Александар-Саша Грандић


Ранко Павловић (Недовршена прича) , попут Караулца и Рисојевића, алхемичарски трага за могућим трајањем свијета приче. Пишчево наративно „стање“ често је условљено мистичним понирањем и поновним израњањем „ријека времена“, оне гародијевске „ријеке без обала“. Прича је, заправо, једино могућа у својој „урођеничкој недовршености“, распета између „бијелог времена“ и „ретушираног времена“.

Миленко Стојичић


Читаоци, чија је склоност да у претходним Павловићевим причама трагају за откључавањем асоцијативних слојева приповиједања, овде ће се сусрести са наглашенијом драмском структуром текста, што му специфично отвара додатну драж и естетско узбуђење. Савремени живот, осим у неколико изузетака, трајан је тематски избор Павловићев, тако да смо и овде (збирка приповједака Трагач из крилне регименте — прим приређивача) суочени са уметничком транспозицијом света и догађаја у времену садашњем или пак минулом, али чији се рефлекси и те како осећају и данас...

Павловић се и препознаје управо по мајсторском вођењу лика кроз догађаје који га разголићују на позорници живота, остављају неизбрисив сплет емотивног и рационалног, траума (стечених, подсвесних) снова и, уопште, ирационалних порива. Тако вођен и делатан, Павловићев јунак, најчешће сликан на уском егзистенцијалном простору, никада није дат једнодимензионално, већ у свој својој комплексности: жив човек у драматичној борби за потврдом постојања или голим опстанком.

У тематском преплитању Трагача из крилне регименте модерни приповедачки сензибилитет Ранка Павловића сеже до структурног преобликовања догађаја, али и запитаности: шта све може бити предмет пишчеве инспирације...

Ранко Павловић је још једном потврдио да није стао тамо где многи то чине: црпети оформљену, давно усвојену поетику без жеље да се она мења, прилагођава новим темама и могућностима. Он не напушта основне координате своје поетике, али зато у оквиру ње налази, користи још неистражене креативне просторе. Тиме доказује да се бит стваралачког процеса не сме каналисати понављајућим књижевним поступцима и навикнутом тематиком без спремности на различита освежења и рискантне уметничке авантуре.

Живко Малешевић


У новој књизи прича, Трагач из крилне регименте, читач ће прочитати „новог Павловића“, писца који на други, нов, вертикалнији начин улази у тајанствене односе писања и читања (писца — читаоца). У кратком прелудијарном и изазовном тексту (предговору) Павловић, не би ли се на нов начин заиграо са читаоцем, сасвим „отворено“, „искрено“ дирка у нестрпљивог рецептора, нудећи му на читање прву и посљедњу причу! Међутим, у тој „варљивој искрености“ и лежи она борхесовска замка „кружног кретања“ и кружног читања. Шта, међутим, још „нови Павловић“ сугерише читаоцу? Једноставно — да је ријеч о причама које су тјескобне у „својој елементарности“! Још једна замка! У филозофском рјечнику „стања“ тјескоба је најкреативнија категорија „болести“. Иза поетике тјескобе на филозофској љествици слиједе меланхолија, резигнација, страшња, језа... Дакле, — од пређе тјескобе (од које и Парке плету судбину) гради се нека друга прича вишег степена елементарности! И вишег степена приповиједи, наравно!

Миленко Стојичић


Теме једанаест приповједака у збирци Трагач из крилне регименте разноврсне су, почев од односа према књизи и читању, преко рата и ратних догађања, до ирационалног које људску душу чини срећном или несрећном. Сва грађа презентована је, истовремено, и на класичан и на психолошки особен, павловићевски начин. Кроз њу писац доказује да, када је о нама ријеч, све је могуће. Могуће је, рецимо, да у једној нашој елитној школкој установи више од стотину година једна изванредна књига купи прашину на полицама библиотеке, невино чедна и неразрезаних листова... Могуће је да се отац Србин са сином Нијемцем први пут сретне након 56 година или да војник-дезертер упорно трага за плодовима који свијетле.

Момчило Спасојевић


У својој књизи Трагач из крилне регименте Павловић читаоцу у свом необичном предговору — „причи о причама“ — нуди изазов/могућност да прочита читаву књигу, да чита селективно наводећи га да одабране буду прва и посљедња прича, а остале ће се већ саме „отворити“. Наравно да лукави писац рачуна на читаочеву знатижељу и ту му поставља замку ловећи га негдје на средини пута између оних граничних прича којима га мами у предворје књиге. Овај помало мистичан однос писац/читалац/књига не престаје интересовати Павловића па ће тако на њему градити „прву праву причу“ којом озбиљно почиње књига — Библиотекар и Књига. Улога библиотекара овдје је вишеструка; он симболизује чувара храма књига, посвећеника који стоји на улазу и кроз којег се долази у додир са тајним знањима, он је тај који чита и даје књигу на читање, отуд његови додири књиге нису обични, он са њом има посебан однос који га издваја од других „обичних читалаца“. У његовим рукама је страст и мистерија, свето и свјетовно...

Павловић своје реалистичке приче на специфичан начин зачини малом загонетком, мистеријом, лудошћу, тек да наруши мир читаоца, да му поремети уљуљканост једним ефектним шоком призивајући буђење у његовој свијести. Фантастично је притајено, оно је увијек у чврстој, али невидљивој вези са реалним, потребно је само мало исклизнуће да се актери нађу с ону страну реалног, што потпуно мијења ситуацију, уноси у причу обрт који јој даје шарм, заводљивост и динамичност. Овај ефекат изненађења у Павловићевим причама добро функционише, јер он причу конципира праволинијски, реалистично, у класичном приповједачком стилу и онда наједном измакне читаоцу удобну столицу, као и главном лику, доводећи их у стање збуњености и зачуђености.

Тања Ступар–Трифуновић


Ранко Павловић од почетка пише кратке приче за које је, неоспорно, прави мајстор и истински умјетник. Међутим, приче из ове збирке (Био једном један — прим. приређивача) неупоредиво су мање и краће од његових иначе кратких прича, па су онда ово, у ствари, приче-минијатуре, причице или мини-приче, ако се тако уопште могу назвати, а Павловић, попут швајцарских урара у свијету познатих по техничкој прецизности и техници малог уопште, постаје мајстор над мајсторима. Но, то што су оне до сићушности мале и што их можемо назвати мини-причама, оне нису нимало мале нити уопште мање по ономе што нам презентују и означавају, тј. оне су одиста један истински умјетнички дискурс и права умјетничка згода за пуни естетски доживљај. Поготово по духовном и метафизичком задовољству које пружају и нуде...

У маломе ове приче, њеној краткој и једноставној форми, тачности и чистоти поступка јунака и приповиједачевог језика, у њеној етици и естетици, дакако и метафизици, у оном скривеном и тајанственом њеном зрачењу, има заиста толико љупкости и љепоте, као и антиподности једној погубној осјећајности коју собом доноси цивилизацијска епоха, да су ове приповједне минијатуре права умјетничка ријеткост и уникатност.

Богомир Ђукић


Збирка Био једном један, која помало мирише на дјетињство, садржи педесет двије приче од којих је само понека једва мало дужа од једне странице. То су једноставне, промишљене и лијепо испричане приче о нама, нашим наравима, немару према ситницама које су неријетко суштина успјешности живљења, у маниру најљепше наше народне приповједачке традиције. У њима има много корисних мисли и мноштво лијепих ријечи...

То је дјело без имало књишке укочености. Павловић у њему, како би то рекао Ћ. Сијарић, „исписује свјетлост око себе“.

Ова књига, збирка разноврсних идеја, представља умјетничку синтезу народне приповијетке, анегдоте, прожете хумором и сатиром, и басне са ненаметљивом, а понекад и скривеном и загонетном поуком коју са задовољством и интересовањем одгонетамо...

Момчило Спасојевић


О романима

Први роман бањалучког списатеља и публицисте Ранка Павловића... насловљен је провокативно: Школа јахања и не носи у тематском језгру нити у начину обраде прозне материје ни најмање трагове импровизације или почетништва, јер романописац од првог до последњег ретка дела апсолутно доминантно влада токовима радње и уверљиво слика карактере личности и њихове поступке.

Главни јунак Школе јахања јесте наратор који целим током романсијерског остварења приповеда, у густој и сублимираној форми, низ догодовштина из властитог живота. Он јесте типичан човек данашњице, солидно ситуиран, али заточен у свакодневну, сивобојну колотечину из које жели да побегне...

Исписан кондензованим, рационалним језиком, лишен дескриптивних и других сувишних детаља и уреса, овај је роман права парадигма интегралне и луцидно осмишљене функционалности и сврхе.

Роман Ранка Павловића започиње наизглед монотоно и једнолично, да би му одмах након неколико поглавља аутор дао снажну и бурно константну тензију која промишљено и интензивно расте све до његове завршне странице. Школа јахања не спада по обиму у велике романе, али по тематској окосници и начину реализације уноси видне иновације у актуелну српску прозну литературу и јесте прави и истински читалачки изазов и доживљај.

Дејан Тадић


Рукописом препознатљивог приповједача, Ранко Павловић ево „комплетира“ своју „двополну“ школу јахања (мушка и женска) и склапа је у узбуђујућу књигу Јахачи и остали. Из мушког и женског ракурса, у ја-форми, у некласичном монодрамском облику, мушко-женски двојац у напуклој брачној љусци (свако са своје обале биполарног бића) рашчитава чулно и еротско у рукопису сопствене историје личности, дотичући се неизбјежно и неких психосоцијалних и моралних граничних линија.

Мушко-женска прича (уцијепљена у спиралним назнакама испод коре опште, тривијалне приче) о чарима и странпутицама, смислу и бесмислу еротског, тече паралелно са индивидуацијом личности. Упечатљиво је у овоме смислу Анино рвање (Школа јахања — женска) са демоном властитог ероса, које се на крају, под стицајем виших околности (смрт мајке) крунише досезањем вршне индивидуационе тачке и инвентуром сопствене прошлости, а што је Павловић пластично приказао на фону познатих теорија о кризи идентитета, индивидуално и фамилијарно несвјесном.

Анђелко Анушић


Павловићев дводјелни роман има своју мушку и женску причу, можемо га назвати двополним романом јер је аутор успјешно извео тај прелазак из Зорана у Ану и из једног условно речено мушког гледања на ствари у женско. Оно што везује њих двоје у једну причу јесте брак али сретан брак није интересантан, то смо научили још из Ане Карењине, па је пред нама још један брак с проблемима. Роман је махом исписан унутарњим монологом ликова, и ако пратимо тај унутарњи глас који је уклопљен у тривијалну свакодневицу живљења открићемо ко заправо Зоран и Ана јесу, шта се то дешава с њима и како се та наизглед површна стварност прелама и усијеца у њихове животе...

Ова књига лако ће наћи своје читаоце јер су сви они на овај или онај начин у животу прошли или пролазе кроз неку сличну причу или, Павловићевим ријечима, школу, тако ће та група читалаца — с искуством, читати уз осмијех и са могућношћу да пореди искуства и резултате, онима млађим којима школе тек предстоје може да послужи као упутство, могуће смјернице. То је књига која обухвата све генерације, првенствено јахаче али и остале према опредјељењу. Провокативна књига која у себи има довољно снаге и страсти да узнемири, растужи или насмије. Она се чита јер се дешава, јер је нераздружива са животом.

Тања Ступар


Најновије дјело Ранка Павловића Јахачи и остали је роман из савременог живота о „кризи идентитета, индивидуално и фамилијарно несвјесном“. У преамбули: Читаоцу писац ће објаснити да је роман Школа јахања објавио 1990. (друго издање 1997), али да му је „један Добар Читач“ савјетовао да напише, поред већ постојеће мушке, и женску верзију дјела. Попут Павићевог мушког и женског примјерка романа, и Павловић даје грађу из два ракурса „у ја-форми, у некласичном монодрамском облику“. Такав начин гледања на радњу и фокусирање мушке и женске психе придоноси увјерљивости, комплексности и интересантности фабуле која у вјештом пишчевом маневрисању, посредством композиционе структуре, бива уздигнута на љествицама књижевних вриједности...

Роман Јахачи и остали, сликајући урбану средину, дочарава животну свакодневицу. Вјешто вођена радња, упечатљиве личности, жив и рафиниран стил доприносе вриједности дјела. Међутим, роман нема дубину и вишезначност, снагу исказа и магијску привлачност фантазмагоричности. Но то не значи да роман Јахачи и остали Ранка Павловића нема одлике доброг романа. Читаћемо га као узбудљиво прозно остварење којим је писац освијетлио један вид стварности.

Љиљана Лукић


Наводно безразложно самоубиство службеника спољнотрговинског предузећа Младена Матића и покушај да се оно сагледа и протумачи из угла колега-сведока, чини сижејну окосницу кратког романа Ранка Павловића.

Определивши се да исприча причу о оним психичким манифестацијама које доводе до неуобичајеног и, по правилу, погубног ефекта када се реално и имагинарно преклопе и поистовете, Ранко Павловић је композицију овог романа (неки би рекли и приповести/новеле) поставио тако да се реалистичка компонента приповедања истакне и константно изведе. Односно да, користећи се стандардном (реалистичком) приповедном техником сказа, приповедање организује тако да читалац (рашомонски) из неколико углова, из уста неколицине казивача сазна и протумачи опредељујуће чињенице које су „чудног, врло чудног човјека“ Младена Матића одвеле у смрт.

Са амбицијом да се средствима фикционалног обликовања да слика унутарпсихичке стварности јунака, Ранко Павловић је у свом новом прозном делу показао да се његове стваралачке компетенције усложњавају и шире и ка оним стваралачким изазовима за којима његово перо није до сада посезало а којима он, кратки роман Како ухватити лептира о томе довољно сведочи, може и уме да одговори.

Милета Аћимовић Ивков


Кратки поетски роман Ранка Павловића Како ухватити лептира има веома занимљиву приповедну структуру. Заснован на полиморфном приповедном поступку, он ће непрестано смењивати разнолике тачке гледишта које припадају учесницима основног догађаја, а томе ће додати још једну, нимало повлашћену, тек графички, тј. величином слова издвојену позицију самог приповедача. Приповедна целина се, тако, гради као својеврсна рашомонијада при чему сви казивачи сведоче о истим догађајима, али слика догађаја бива веома различита у зависности од тога ко је казивач и како опсервира дате догађаје.

Приређивач ове приповедне целине нашао се, стога, у улози монтажера који треба да постави, изукршта и повеже разнолика сведочанства. Он је, међутим, себи знатно олакшао читав посао на тај начин што се везао искључиво за један једини догађај који је требало описати, разумети и објаснити. Тако је он сузбио могућност посезања за обухватнијом романескном целином, а жанровски је дело ситуирао негде између приповести и кратког романа. Сузбијајући могуће епске амбиције свога дела, Павловић је постигао изразиту приповедну концентрацију на једно збивање, а сведочење о њему је ненападно поетизовано не само метафоричким стилизацијама него и онеобичавањем самог догађаја.

Иван Негришорац


Роман Како ухватити лептира засигурно ће угодно изненадити читаоце који су упознати са стваралаштвом Ранка Павловића, али и све оне што прозни израз нашег времена доживљавају као срећан спој традиционалних и модерних књижевних поступака.

Изабравши тему из свакодневног живота, самоубиство Младена Матића, службеника једне спољнотрговинске фирме, Павловић је применио поступак детективског романа. Главни јунак појављује се тек у сећањима оних који су га најбоље познавали (Директор, Мајсторовић, Иванка), јер иследник хоће да сазна како је дошло до трагичне судбине главног јунака...

Павловић, а што показују и претходна његова дела, мајстор је разјашњења трауматичних догађаја који генеришу судбину јунака...

Никада се не удаљавајући од стожерне замисли (да све што каже, оправда логиком саме нарације), писац увлачи читаоца у радњу не ласкајући му, напротив, заводи га и провоцира активан однос спрам света и ликова, тек овлаш карактерно наглашених.

Реченица Павловићева је једноставна и јасна. Текстуалне везе се спонтано умножавају и чине тридесет четири поглавља, наоко невезана, али структурирана у целину, конзистентну структуру чија се смисленост развија у концентричним круговима, градећи редуковану романескну форму тако карактеристичну за савремено биће литературе.

Како ухватити лептира је у Павловићевом богатом стваралаштву роман-експеримент, али не експеримента ради. Иновативност у примењеном поступку, када се ова прозна творевина гледа у целини, у потпуности је оправдана јер кореспондира са већ усвојеним наративним поступцима, дајући савременој литератури композиционо решење, моћно да изрази наше време и место књижевне уметности у њему.

Живко Малешевић


Павловић се успјешно огледао и као романсијер. Школа јахања, Јахачи и остали и Како ухватити лептира то најбоље доказују, јер се ради о дјелима високе умјетничке вриједности у којима је до изражаја дошла стваралачка имагинација овог аутора. Он се показао као врстан познавалац психичких стања његових јунака, прати све манифестације њиховог духа, вјешто компонује радњу романа на више колосијека, користи лирске коментаре и асоцијације и кроз праћење тока свијести и збивања у кошмарној стварности даје дијагнозу времена и трауме савременог живљења.

Све има свој крај, и живот је тајна и загонетка, а оно што ми можемо да докучимо су супротности које граде дијалектичко јединство, мудрост је и поука бројних Павловићевих дјела. Он на умјетнички начин изражава тежњу да се освоје врхунци и докуче најзрелији плодови.

У његовим дјелима осјећају се зрење, интелектуална изграђеност, филозофски и психолошки смисао да се продре у само средиште смисла људског постојања. Чега се год лати постаје пјесма, приповијетка, роман...

Остоја Ђукић


Сижејна окосница најновије књиге (више новеле него романа) Ранка Павловића... Како ухватити лептира, креће се у правцу фабуле која жели да саопшти мистичну судбину и исход личности Младена Матића, чиновника спољнотрговинске фирме.

Павловић је ванредно уочавајући сижејни ток своје новеле, умео да каналише садржајни блок чињеница. Са осећањем за лако и допадљиво приповедање, суочио је читаоца са „невидљивим Матићем“, са његовим колегама у фирми у којој је радио... и, са причом о Матићевом детињству и о коренима „оданости према лептировима“ и „мрежама за њихова хватања“...

Психоаналитичким урањањима у свест и подсвест дечака, Павловић је расветљавао утицај детињства на одрастање младог бића. Пресудну улогу у томе су имали (и увек имају, углавном) родитељи, а дечје невино биће прати понашање одраслих и следи их, мада често са осудом и презиром. Такав је случај био и са Младеном Матићем, кога болно детињство мучи кроз живот, па у растројству одлучује да одузме себи живот и постане жртва неумитне прошлости.

Ова проза приања за ухо читаоца, па се књига чита са лакоћом и живом пажњом. Све то говори о писцу који је савладао литерарни занат и којим се приближио како животу и његовим ведрим и тужним обалама, тако и људима заинтересованим за своје личне или туђе судбине.

Воја Марјановић


Понирање до заумног, осветљавање слојевитости при разобличавању зачудности у психологији јунака прича, примарно је својство прозног концепта Ранка Павловића... Дело Како ухватити лептира за потку има реконструкцију околности које су Младена Матића, централну личност, иначе, службеника једног спољнотрговачког предузећа, довеле до тога да „одлети“ кроз прозор канцеларије са једанаестог спрата, а све у јурњави за лептиром, својом страшном траумом из ужасног детињства. Лептир је по њему метафора зле коби која му све чини ништавним, сићушним, за живот и радост у њему тако неподесним.

За писца којем је стало само до добре, реалистичке приче, след догађања која су претходила несрећи (самоубиству), био би довољан. Павловић, међутим, остварује ризичнији, истовремено и захтевнији наум: из угла свих актера ове занимљиве приче, блиске, у погледу композиције, детективском роману, да прође честаром душе волшебника Матића и свих његових нужно блиских сапутника чије различитости у казивању у перо иследнику/писцу доприносе рашомонском трагању за могућом истином. Роман је тако постао мозаик од тридесет и шест раздробљених, па у једну целину изнова склопљених делића огледала у којем се тек крајем приче указује човек и његово (не само Матићево) право лице...

И бољи познаваоци Павловићевог прозног концепта тешко ће се отети утиску да је романом Како ухватити лептира Ранко Павловић донео известан искорак у искуству творења кратког психолошког романа у коме је реалистичкој причи тесно, а за један муком ишчворноват живот, остварен у садејству боли свих јединки (од којих је саздан свет), има тек понирањем у свет невидљивог збивања, како би то рекао Бела Хамваш, простора за крик.

Давид Кецман Дако


Роман Странац А. Камија добар је између осталог и што је кратак, а књига Ранка Павловића Како ухватити лептира добра је, не само што је кратка, већ и што је оригинална. Ово је књига коју је најбоље читати одједном, јер тако ће њено разумијевање бити најпотпуније... Ријеч је о књизи која подстиче на размишљање. Још док је читамо питамо се да ли је ријеч о психолошком роману, криминалистичком или је, пак, студија о феномену самоубиства...

Албер Ками је писао да постоји само један одиста озбиљан филозофски проблем — проблем самоубиства. Тврдио је „да је сјеме тога чина обавезно давно засијано и да је црв у самоубичином срцу одавно на свом послу и припреме се врше у тишини срца“. Ранко Павловић је на увјерљив и занимљив начин снажно поткријепио теорију о самоубиству великог француског писца и мислиоца, књигом која представља новину и освјежење заморног и анемичног књижевног миљеа Републике Српске.

Момчило Спасојевић


Савремена српска проза креће се у координатама које је тешко омеђити, а својом тематском, жанровском и стилском разноврсношћу пружа богату скалу књижевне продукције. И најновији роман Ранка Павловића потврђује зрелост и вриједност савремене српске белетристике којој је и овај писац даровао свој досадашњи богати књижевни опус.

Бавећи се књижевним радом већ дужи низ година, Ранко Павловић је на путу сталног успона и његов најновији роман Како ухватити лептира изражава тежњу ка новим стваралачким изазовима и сложеној форми књижевног проседеа...

Полазећи од премисе да је свијет саткан од мозаичних цјелина у које се уклапају појединачне људске судбине, Павловић гради свој роман на разноврсности исказа што их одређене личности дају с циљем расвјетљавања самоубиства главне личности Младена Матића. Тако из сплета баналних и наоко неважних околности израста прича која поприма трагичан исход... Зато је Како ухватити лептира вишезначно дјело: љепота може бити и погубна ако је пут ка њој освета и разрачунавање с прошлошћу.

Љиљана Лукић


О књижевности за дјецу

Ранко Павловић је ушао на велика врата у литературу за децу. Његове прве књиге објављене су у најпознатијим дечјим едицијама издавачких кућа у некадашњој Југославији, којима се дивио и које су га на неки начин подстицале да истрајава у тешком и племенитом стваралаштву. Он искрено признаје да је у раној младости само маштао да се његове књиге објављују баш у тим едицијама...

Милорад Гончин


Са више је страна необична и атрактивна нова књига за најмлађе босанскохерцеговачког песника, прозаисте и писца за децу (Бајке за лијево ухо, прим. приређивача) Ранка Павловића. Наиме, аутор је у овој збирци сакупио тринаест познатих бајки из наше и светске баштине и исприповедао их на нов начин, дајући им сасвим другачији развој, ток и завршетак и убацујући у фабуларну основу нове јунаке и антијунаке и ситуирајући збивања у амбијенталне просторе света данашњице, желећи примарно и изнад свега да их сижејно и значењски приближи детету ХХ века.

За разлику од прототипова класичних бајки по чијим су моделима и узорима стваране, нове, савремене бајке Ранка Павловића сасвим су кондензоване и кратке по форми, па стога и целовитост и пуноћа доживљаја приликом ишчитавања.

Дејан Тадић


Специфичност у овој новој Павловићевој књизи (Јарац у позоришту, прим. приређивача): долази до изражаја његова неспутана способност играња са елементима и појмовима (Рат осуђен на мир). Овдје је ријеч о спонтаном игрању идејама, облицима, релацијама, о њиховом довођењу у нове везе. Код овог ствараоца доиста имамо примјер теорије о условима и развијању креативног понашања: психолошка слобода и сигурност (Уплашено Сунце). Квалитетима својих индивидуалних особености овај умјетник маштовито, у темпераменту надахнућа, микроскопским имагинативним оком уочава оно што обичан човјек тешко да икад успије докучити — у том тренутку своје имагинативне игре, он попут маестра акупунктуре сигурним потезом боцне златну иглу маште у бит жаришта психе и тиме постиже откриће које недвојбено означава драгоцјено извлачење из скривених и тајанствених дубина људске психе неслућен дјелић смисла живљења (Лутка која плаче). Из тог произилази оригиналност Павловићеве креације. Незауставна радозналост потиче га на безмјерно истраживање, којем је темељ у властитом искреном уживању у својој имагинативној игри (Вукове авантуре)...

Дуго се након Бранка Ћопића осјећала мањкавост у овој врсти веома одговорне литературе. Но засигурно да се појавом Павловића на небу златне литературе за дјецу пали једна јасна и трајно блистава звијезда.

Марино Зурл


Чистач обуће јесте збирка кратких прича, цртица за дјецу... Иако се у свим причама не појављују исте личности, миље догађања је исти, нека босанска варошица именом Вакуф, са препознатљивом околином, могао би то да буде сваки нама познати градић, нешто на прелазу између села и града. Узраст дјеце се мијења, од првог разреда основне до оних малих матураната. Тако се кроз Павловићеве приче провлачи и вријеме чиме се оне обликују у сложенију форму која има одлике романескне цјелине...

Готово све приче Ранка Павловића имају занимљив садржај, ма колико се он повремено чинио незнатним. Али Павловић га на прави начин изложи, отвори, покаже с оне стране с које су га доживљавали његови јунаци, то редовно има као коначни резултат ново животно сазнање. И ту, на том животном сазнању, Павловић се указује као сасвим специфичан писац — његови јунаци су добри, све приче говоре о тој доброти...

Чистач обуће Ранка Павловића јесте књига зрелог приповједача, који је већини данашње дјеце далеки свијет послијератне босанске касабе приближио с оне његове боље, љепше, људскије стране. А то сигурно заслужује читалачку пажњу.

Ранко Рисојевић


... Књигом приповједака Чистач обуће, објављеном у веома популарној библиотеци Вјеверица, представља се као писац који умије да се ненаметљиво и спонтано, разбукталом маштовитошћу приближи дјечјој психи узраста за ову библиотеку.

Ова збирка дјелује као једна велика, јединствена прича о дјеци Вакуфа, мјеста подно планине Љешевице. Павловић се мање труди да психолошки профилира своје ликове, да издваја појединце између многих, поименично уврштених дјечака и дјевојчица, колико се пак труди да читаоцу пружи разнолику тематску садржајност...

Павловић мајсторски цизелира одабрану тему, да би причу довео до драмског заплета и навео читаоца да је на душак прочита, јер ће га од самог почетка занимати завршница, која је обично духовита.

Приче из Павловићеве улице дјетињства испуњене су духовитошћу, динамиком; реченице тих прича су умивене, вокабулар метафоричан и богат, ослоњен на локалитет тог босанског краја; ово посљедње се највише односи на врло успјеле приче Стећак и Поплава.

Марино Зурл


Ранко Павловић има једну особеност која га високо уздиже у нашој савременој дјечјој књижевности. Све његове приче имају ванредан смисао за пропорцију, композицију, акцију. Причање тече са градирањем драматских момената. Приче су му кратке и може се рећи да је у нашој дјечјој књижевности створио оно што Енглези зову шорт стори. Код Павловића нема декора. Он не уљепшава догађаје из живота већ, узимајући поједине исјечке из дјетињства, умије фино да сагледа истину о дјетету и да искаже његова осјећања и расположења. Такво приповиједање допушта му да веже догађаје у тачан прагматичан ланац, што га чини занимљивим причаоцем. Главни покретач овог стварања за дјецу јесу сјећања на дјетињство и младост.

Средишња прича је Чистач обуће према којој је читава збирка (осамнаест прича) добила име. Нису ове приче, као се то обично вели, „за малу дјецу“.

Сава Ћеклић


У збиља великом броју књига Вјеверице тешко је направити ранг, он није ни потребан, али Чистач обуће Ранка Павловића издваја се својеврсним осећањем за коришћење изворишта, за претварање те енергије у подстицајну, оне која ће дечијој машти бити будилник. Буђењем те маште писац се потврђује као свестан усмеривач, знајући да се и многа научна открића темеље на делотворној снази маште.

Милијан Деспотовић


Након Бајки за лијево ухо, Јарца у позоришту и Чистача обуће, Ранко Павловић је објавио нову прозну књигу за најмлађе — Кула Кулина бана.

... Павловић нам овдје даје сличице и предјеле властитих дјечачких успомена ограничених датумима школског распуста. Јунаци прича, пејзажи, улице, радње, воћњаци, планинске падине и ријечни вирови насликани су свјежим бојама доживљаја, оном аутентичношћу којом рани утисци трају у бићу и онда када их потисну друга и другачија промишљања о свијету... Тајанствена кула на врху планине која је доминирала предјелом указивала се као магично средиште жеља. Она је у себи скривала закопано благо, била запљуснута вјетровима који су одисали аромом тајанства и минулости. Около се простирала шума а изнад глава пуцао је бесконачни свод са „звијездама које падају у океане“. У тренуцима заноса све је постајало блиско и могуће, чак је и планински предио могао да се изједначи са невиђеним морем (Друго море) које је запљускивало праг дјечачке радозналости.

Пажњу је заокупљала и врева пазарног дана, звук поткивачког чекића, непозната лица сељака и планинаца окупљених на сточној пијаци. Но, сва та лица су ишчезавала, нестајала неосјетно као што су и израњала из јутарње омаглице, а остајала су друга, опасана неприступачним бедемом изолације и загонетности...

Павловићев текст плијени пуноћом и живахношћу, богатством језика и лирским осјећањем природе. Он, несумњиво, има шта да каже и зна да пише. Ти квалитети га, поред Рисојевића, Хорозовића, Дубочанина и још понеког, стављају у први план млађих босанскохерцеговачких приповједача за дјецу.

Зорица Турјачанин


Умијеће сажимања, издвајање битности, смисао за хумор и благу иронију, драмски набој у занимљивом излагању, озбиљност, одговорност и брижљивост у вагању праве ријечи, до љупких избушених метафора чине одличја дјела овог писца. Готово бисмо могли устврдити колико је он у томе непогрешив, како дубоко дира есенцију психе.

Едиција Јаблан изричито потврђује како у царским дворима умјетности за дјецу, у ширем смислу, достојанствено мјесто треба заузимати Павловићев дух. Та Кућа на излету приказује нам још једну одлику овог аутора: снагу изражајности и моћ духовне концентрације, уједно доказујући величину писца који може велику причу написати у циглих девет редака (Татино срце) и читав роман у 35 редака (Срећа у трави).

Марино Зурл


Богатом каталогу Павловићевих дјела посвећених дјеци и за дјецу, дописујемо још један наслов. Ријеч је о недавно објављеној књизи кратких прича за дјецу Воз, тата и новине.

Подијељене у три циклуса (Кад мама и тата оду на пут, Облачци у очима и Код дједа на селу) двадесет и четири приче нас уводе у простор дјетињства. Његујући слободу, основни принцип постојања најмлађих, како у емотивном и психолошком тако и у физичком смислу, дјетињство потискује, па чак и брише сувопарни начин размишљања свијета одраслих. Руководећи се логичким размишљањима, склони анализама и заокупљени егзистенцијалним проблемима, одрасли на тренутак, који понекад предуго траје мјерен из дјечје перспективе, заборављају своју основну функцију родитеља...

Пишући интересантну и јасно обликовану причу, натопљену лирским елементима а проткану језгровитим дијалозима, Павловић се, напросто, намеће најмлађима плијенећи њихову немирну пажњу.

Ушавши у свијет дјечје маште, додирнувши најтананије осјећаје и радознали дух, искусни писац приче заокружује срећним завршетком. Неизбјежна порука, скривена међу редове приче, открива и њихову дидактично-педагошку стварност.

Наташа Глишић


... Прича за дјецу је другачија. Она, макар У кући духова, полази од неког анегдотског језгра, може да се допричава, сва у узбуђењу, лирском и хуморном искрењу, али и са јасном хуманом поруком... У сваку од ових проза Павловић је унио зрнце властитог доживљаја. Па ипак, аутор се није сјећањима враћао насумце. Он је знао да се од пријесног материјала не може начинити добра прича. Одлучио се за литерарну обраду оних доживљаја који сами по себи већ имају одређеног приповједног „штофа“. Адекватним поступком, испирањем од „додира са актуелношћу“, Павловић је у бољим прозама избјегао причање на основу „задатог сјећања“, амалгамирао првотни импулс племенитијом материјом маште, емоције и језика...

Главна вриједност Павловићевих текстова је чврстина композиције, смисао за дескрипцију пејзажа, хумор и лиричност, те чист, богат и звучан језик.

Зорица Турјачанин


Књига У кући духова је фино, занимљиво ткање шаренице дјетињства и завичаја; осетићете колико је у њој љубави према тој завичајној вароши, планини и реци што се најлепше у детињству доживљавају па нам, после, било куда да одемо, било где да се станимо, шуме и трепере, сјаје и светлуцају детињством и његовом искреношћу и безазленошћу што се више никад кроз живот не срећу иако смо и даље у животу само то што смо некад били — деца. Е, то нам, управо, Ранко Павловић овом књигом саопштава, али не нападно, наметљиво, пренаглашено, но некако чудно једноставно и топло, па нам изгледа као да нас он то, причајући нам своје детињство, тим детињством и његовом топлом, меканом руком милује. И, жао нам што се то миловање у бескрај не протеже иако његова топлина, и после читања, још траје и траје. Јер, тако је то с добрим књигама.

Ацо Ракочевић


Најновија збирка бајковитих легенди Ранка Павловића осведочује нас у истини да је овај свет, сав обавијен тајном нејасних дешавања, ипак и свет реалитета, нечег што је могуће и као такво блиско читалачкој радозналости. Девет Павловићевих бајки у збирци Златнодолске бајке резултирају осећањима жеље да се имагинарност повеже са доживљеном стварношћу, како би у том споју била испољена пишчева визија детињства и завичаја, старости и искуства, прича о нечем што је занимало човека у прошлости али што га окреће радозналости и дан данас.

Свака на свој начин бајка Ранка Павловића има снаге да се очитује у говору људи са тла љутог камена на коме они живе и у простору дивљине која је нераскидива са суровим законима анималног и пасторалног света...

Из Павловићевих бајки или легенди (јер оне су на тој граници) јасно се разазнаје стваралачки потенцијал његовог текста али и искуствена способност да у самом причању додаје и одузима од сижеа, или да га мења према току приче, која је пируета маште, и лепе лексичке хармоније. Иако не подсећају на класичне бајке, Павловићеве приче „миришу“ на најбоље узоре бајковите прозе наших и страних писаца. Но, извесне асоцијације не ремете аутентичност бајке — легенде Ранка Павловића. Оне само доказују да је он следбеник квалитетне бајкословне прозе која има снагу: у креативној и срећно пронађеној фабули, у смислу да се створи амбијентални простор и атмосфера, да бајка тече током наумљене приче — или да је у такву бајку аутор желео да унесе легенду из завичајних простора који су део миљеа сваке од његових прича.

Воја Марјановић


Из бајке у бајку, Павловић води читаоца од змајева и дивова, до биједног сељака који нема снажног коња да узоре њиву, али доживљава приповиједно вазнесење у небеса, од простора Златног Дола до свемира, гдје се настављају приче започете у забаченом и од људи заборављеном Мркодолу. Свака од ових прича срезана је мајсторски, да у њој нема ничега сувишног и да се ништа не понавља, него да као све хронике води читаоца према заокруженом доживљају једног митског простора из његове и наше прошлости, односно из нашег заједничког сна.

Павловићев стил почива на добро написаној, класичној описној реченици, која је лексички веома богата и до краја прецизна. У односу на реченицу у литератури за одрасле, ову намијењену младим краси поетска нота, готово ведрина у избору најразноврснијих епитета и атрибута.

Ранко Рисојевић


У Златнодолским бајкама јунаци су, према очекивању, људи и натприродна бића. Сви су они сабијени у уски и дивљи простор кањона и високих стијена на којима обитавају змајеви, дивови па чак и сама дјеца сунца. Живећи у свом свијету који није кројен по људској мјери крилати и моћни се са сићушним становницима долине сусрећу само кад је у питању љепота — скупи и ријетки дар коме чак ни они не могу да одоле. Змајеви грабе прелијепе чобанице (Змај Огњило, љепотица Раденка и храбри Исаије) остварујући могућност да одважни младићи покажу величину своје храбрости и снагу своје љубави...

Па иако су јунаци Павловићевих бајки змајеви, дивови, васионске свјетлости, па затим звуци и зраци, главни протагонисти су ипак људи у егзистенцијалној борби за опстанак и мрвичак љепоте и среће. Јунаци су конкретизовани именима, колико обичним, свакодневним, толико и оним преко којих се превукла патина древности. У жижи интересовања је — човјек. Да би показао његову удесност у свијету, аутор се користи широким распоном средстава од реалистичких, чак натуралистичких детаља рвања са тврдом и посном земљом, од физиолошких сензација глади, клонућа и студени, фебрилних и халуцинантних стања, до пејзажних слика изузетне сугестивности.

Зорица Турјачанин


Познати бањалучки прозаиста Ранко Павловић у своје Златнодолске бајке уноси вештину и књижевну тежину писца с успехом опробаног у књигама за одрасле, те, само наизглед парадоксално, враћањем на средства реалистичке прозе — смисао за детаљ, пуноћа призора, прекрасни описи природе — брижљиво обуздава и контролише машту, ширећи тако досад у нас освојене границе жанра.

Мирјана Стефановић


У савременој књижевности бајке су занемарена књижевна врста. Чини се да је њихово доба прошло, да својим стереотипним причањем не могу изазвати интелектуалну радозналост ни код дјеце ни код одраслих. Та предубјеђења „разбио“ је Ранко Павловић својим Златнодолским бајкама, показавши да је осавремењавање ове врсте итекако могуће, посебно ако се маштовита грађа заогрне у високоумјетничко рухо.

Златнодолске бајке су приче (или роман) о Љепоти која живи око нас само је треба пронаћи. Да ли је то Љепота Природе, Благе Ријечи или Љепота Душе? Треба само отворити (унутрашње) очи и гледати (слушати). И шта све човјек може да види и да чује!

Чак и у забитом Мркодолу, „селу смјештеном у котлини, окруженој врлетним планинама“, гдје је Бог рекао „лаку ноћ“, има Љепоте да ти срце стане у грудима а мисли се замуте... Радња већине Павловићевих бајки везана је за село Мркодол, али се оно, на бајковит начин, претвара у Златни До.

Љиљана Лукић


Ранко Павловић је прави мајстор бритке и логичне реченице, његов израз није ствар само његовог дара, већ је у питању и искуство. Ова два појма дају једну цјелину, једног писца какав је Павловић. Он не експериментише, чува се бунцавих заплета и нејасноћа, непотребних набоја, његов реченични ток је природан, јасноћа је на правом мјесту. То што умије да из општег лексичког сјаја одабира и извлачи праве и најљепше ријечи, њима гради израз и води у свијет тајновитих простора, то је тек онај дјелић Павловићевог мајсторства. Али, од свега што се дешава у девет бајки, на првом мјесту је љубав. Она је вулканска снага и истина, она све може, њом се свијет поправља и гради, њом је оправдан, велик и самосвјестан...

На страницама ове сочне, рекло би се, вреле прозе, доминира прецизна драматургија, уз надахнутост и психолошке опсервације. Све је логика, све чврст поетски набој; редају се сценски заплети, у њима мали обрти; слике се претапају једне у друге; све је као сан, али и јава.

Василије Каран


Са сигурношћу се може претпоставити да ће најмлађи читаоци са задовољством прихватити и књигу Пријатељи Ранка Павловића... Књига садржи седам приповједака, и не случајно. То је број који се среће у бајкама, а аутор пробраним језиком, избрушеним баш у тој врсти народног стваралаштва, сталожено казује своје приче...

Поред тога, књига је тематски одређена. Њена тема је љубав и пријатељство између човјека и пса. У ствари, ријеч је о лијепом пријатељству између пса, који живи искључиво од своје оданости и вјерности човјеку, и дјетета које је кадро срцем препознати сваку искреност и љубав.

Пјесничком маштом, блиском свијету дјечијих снова, Павловић вјерно оживљава догађаје можда сопственог дјетињства у амбијенту који већ дуго привлачи његову списатељску пажњу. То је варошица без великих догађања, али у њој „све одише неким светачким миром и љепотом“ и која је богомдана за срећно дјетињство. Пријатељства и љубави, који вежу дјецу и псе, збивају се у различитим ситуацијама и околностима протканим ситним и безазленим згодама и незгодама. Писац дубоко и танано психолошки понире у душу дјетета која је редовно чиста, самилосна, широка и отворена за свако искрено пријатељство — као врхунац среће и украса дјетињства.

Момчило Спасојевић


Сви смо се одушевљавали у дјетињству књигом и филмом Леси се враћа кући и сањали да имамо једног таквог љубимца као што је пас Леси, а, ево, сада Павловић пише приче у којима дјечаци другују са псима. Има и једна социјална нота у овој књизи, јер су дјечаци који се спомињу, углавном, из сиромашних породица у којима је тешко хранити још „једна уста“, па макар то био и пас. Но обично се покаже да су пси итекако потребни, не само што ублажавају самоћу малих јунака него што могу да буду и спасиоци одраслих.

Лијепи описи природе, у којима треба уживати, хумана нота и љубав према људима и животињама избијају из књиге Пријатељи коју треба прочитати, нарочито у дјечијем узрасту.

Љиљана Лукић


Ријеч је о изворном и занимљивом писцу који проналази властити израз и одваја се од стереотипне и за традицију одвише везане литературе. Није се задржавао само на игри, већ је улазио у дубље односе. Слиједио је своју вокацију и дар. Није писао приче са тезом, већ је испитивао трагове старијих у младима...

С пуно смисла и познавања психологије писао је о контрастима. Пласирао је врло успјешно детаље и анегдоте, и то у функцији сликовитости, продуховљености. Анегдота, истина, нема функцију симбола нити је може имати, али има умјетнички смисао и постаје чврст детаљ. Ликови су домишљати, духовити, отворени. Није традиционалист и поклоник поетике засноване на архаичној причи. Љепота говора је врлина ове прозе, језик је пробран, истанчан, лирски...

Р. Павловић се издвојио као приповједач особеног профила и као мајстор кратке приче.

Мурис Идризовић


Поетику кратке приче за дјецу Ранко Павловић градио је дуго и стрпљиво настојећи да сваки детаљ и свака ријеч имају своју праву мјеру и пуну вриједност. Богатећи и надограђујући свијет своје прозе већ неколико деценија, писац је успио да га учини препознатљивим. У првој фази стваралаштва за дјецу писац је своје мале јунаке узимао из одређеног и омеђеног амбијента, чак би се могло рећи из типичне маловарошке средине. Па и поред тога, његови ликови су више симбол одређеног схватања живота него носиоци конкретних појавности.

У другој фази стваралаштва писац све мање своје ликове везује за конкретан амбијент, а све више их представља као бића са универзалним ознакама. Таква оријентација допринијела је да се Павловић у најновије вријеме окрене прастарој књижевној врсти — бајци и да у њој пронађе своју вокацију...

Павловић је списатељски занат заиста усавршио и у његовим нарацијама нема сувишних детаља нити празнословља, нема меандрирања и неравнина.

Ранко Павловић се служи стандардним језиком у коме су мисли до краја прецизно и јасно формулисане. Код њега нема провинцијализама, архаизама и неологизама који би замућивали бистрину извора тога језика наслијеђеног од предака који су увијек знали свему одредити смисао и дати прави назив. Овај писац је крајње дисциплинован у изразу и није склон жонглирању и језичким играма. Његове најуспјелије приповијетке служе као примјери склада мисли и ријечи, склада тако неопходног у књижевном стваралаштву за младе.

Цвијетин Ристановић


О „Сабраним дјелима“ Ранка Павловића

Група добрих познавалаца књижевности која се ствара западно од Дрине (одређеније: у Републици Српској), поузданих зналаца њених савремених пулсација, сачинила је избор из књижевног опуса Ранка Павловића, песника, приповедача, романописца, и изнад свега дечјег писца. Проф. др Зорица Турјачанин сачинила је избор из Павловићевих прича за децу; проф. др Миљко Шиндић из поезије; професор и књижевни критичар Живко Малешевић из Павловићевог приповедачког стваралаштва, а проф. др Богомир Ђукић приредио је, са исцрпним, аналитичким поговором, Павловићев роман Јахачи и остали...

У целокупном свом, мотивско-тематски и жанровски разноврсном и замашном литерарном опусу, Ранко Павловић (аутор близу тридесет наслова за децу и одрасле) приклања се, рекли бисмо, библијској основи књижевности: причи као цизелираном онтолошком и онтичком супстрату људске егзистенције. Посвећеник и заточеник чврсте и рецепцијски пријемчиве језичко-семантичке структуре, Павловић из књиге у књигу варира облике приче и света , творећи заводљиву литерарну шареницу...

У целини узев, Изабрана дела Ранка Павловића зраче заводљивом симбиозом искустава и светова, и осим на личном плану за писца, њихово објављивање има и јубиларни значај за српску књижевност у Републици Српској, односно за српску књижевност у „вавилонски смушеној“ Босни и Херцеговини.

Анђелко Анушић


... Суптилни поетски преливи, као и трагање за узвишеном Љепотом и Хармонијом, дају књижевном опусу Ранка Павловића специфично обиљежје, а савремена тематика, модерна структура, уз дубину и вишемисленост, нарочито новијих дјела, уздижу га у врх српске литературе.

Наравно да је писца таквих креативних могућности и обимног књижевног дјела потребно представити у Сабраним дјелима, али је то можда и рано с обзиром на активан и плодан рад ауторов.

Љиљана Лукић


На Растку објављено: 2012-03-12
Датум последње измене: 2012-03-12 10:29:25
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује