Тамара Лујак

Приче са облака или Генеалогија неба

Садржај

Како су настали облаци

Све је било далеко лакше док је био млађи. Био је толико јак да је на леђима могао да понесе колико год да је кућа и људи било потребно, али како су векови пролазили тако га је снага полако издавала.

Прво је изгубио добар вид. Звезде више нису биле тако бистре и сјајне. Постале су мутне и некако исте величине, па му је било све теже по њима ноћу да се орјентише. Потом је схватио да су му људи постали одвећ велики терет. Није више могао да трчи преко неба и тиме изазива подрхтавање тла, није више могао да се пропиње и ствара земљотресе. Уместо тога, полако се кретао небом јер је знао да се, ако стане и предахне, више никад неће покренути.

Као млад бик мирисао је на руже и смиље и имао дугачку, белу длаку сјајну попут звезда. Данас мирише на земљу и зној, док је посивела и ућебана длака почела да му опада. Дисао је све теже и губио дах. Кад би се то десило, а дешавало се све чешће, покушавао би да удахне што дубље, задржи ваздух што дуже може а потом га избаци кроз носнице. Тако је створио прве облаке на Земљи. Они су дали прве кише, а са њима је дошло олакшање какво није осетио вековима.

Где облаци седе

Има једна планина у Великој равници, Рушкаго јој је име. То је развучена, лења планина. Протеже се данима по равници, тромо уздиже у небеса и ретко са птицама разговара. Благих падина и благе климе, купа се у разноразним мирисима и невољно допушта животињама да на њој бораве.

Због тога је кише и ветрови не воле много. Због тога планину и сами облаци избегавају, а највећа јој је жеља да им буде одмориште. Маштала је о томе како на самом њеном врху седе и дремају, о ветровима снивају.

Знала је Рушкаго за несталну, променљиву ћуд облака, њихову потребу за слободом и жељом да без краја и конца лутају небом. Знала је и то да виле предводе и јашу облаке и да ће, уколико ухвати један облачак, заробити у њему вилу и обезбедити себи силно богатство.

О томе је маштала Рушкаго док су векови пролазили. Допуштала је да је облаци и кише мимоилазе и да је животиње и птице избегавају, једино је мирисно биље пуштало корење на њеним благим падинама и гостило разноразне инсекте.

Једног је дана Рушкаго угледала где небом плове бели облаци, какве у животу није видела. Велики и тешки као планина кретали су се тромо и сигурно преко неба, ваљали попут таласа на сињем мору. Кад их је угледала задрхта јој сваки листак, свака травчица затрепери од узбуђења.

Кад су се нашли тачно изнад планине, Рушкаго се испружи, ухвати их у гвоздени стисак и издужи се. Тако се облаци, хтели не хтели, на планину насадише. Изгледало је као да су, попут шешира са широким ободом, обрглили сам врх планине.

Од тог дана Рушкаго је постала позната као Плодно брдо, јер је настанише свакакве птице и животиње, и обгрлише је облаци који заједно са вилама облакињама о ветровима сневаху.

Како су настали паперјасти облаци

Дубоко утонувши у мисли, Беланија је лежала на једном од најудаљенијих и најсветлијих облака у небеском краљевству. Вртела је увојке дуге, сребрне косе, погледа упртог у снежне белине света под собом. Покушала је да назре покрет у том непрегледном простору, али ништа се није дешавало.

Необуздана снага облака, непредвидива ћуд оца Ствараоца, плаховитост њених сестара, богиња грома, муња и ветрова, све то више није имало никаквог смисла. Ни једна од њих није марила за свет људи. Свакој је глава била у облацима.

Пропуштале су прашину под прстима, мирис сена у носницама, шум изворске воде на падинама брега, додир зелене траве и мир столетне шуме, али што је најважније пропуштале су топао поглед драгих очију, додир несигурне руке и вреле усне на хладном образу.

Беланија је лежала на стомаку, клатила лагано ногама и сетно посматрала свет под собом. Вртела је увојке густе косе, цепала малене комаде облака и понављала у себи без краја и конца: „Воли ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…“

Приче са облака

Тара није одмах приметила облак јер је био мален попут бисерне шкољке. Баш је тако изгледао. Тара је потрчала радосно преко пољане и јурила за облаком све док није дошла до ивице брега. Ту је застала, испратила га погледом преко неба и вратила се кући.

Користила је сваки слободан тренутак да се игра на пољани. Волела је да трчи за облацима или да их, док лежи на мирисној трави, лови погледом и проучава како мењају облике. Личили су на медведа, на реп птице, дебелог човека са брадом, букет цвећа.

Кад би се уморила од игре, Тара се склањала у сенку дебелог храста где би маштала о свету који је настањивао облаке. Сваки јој је облачак причао о небеском царству, сваки ју је позивао да му се придружи, јутро на небеским дворима проведе.

Једног је дана малени, бели облак донео кратку поруку од принца Озрена: позивао је Тару да се нађу пред велелепном капијом урезаном у кору столетног храста, како би разгледали магичне дворе.

Девојчица није смела да прихвати позив, јер би се мајка силно забринула. Ломила се да ли да то спомене у одговору или да се извине на име дворских обавеза. Поручила је на крају да је уморна од дуге поподневне шетње и да би се радије повукла у своје одаје.

Позиви су наставили да се нижу, понекад скривени у дну облака, понекад на његовом самом врху, а каткад су били привезани тананом белом траком за реп облака па су се лењо вукли небом.

Тара никоме није могла да се повери, никоме није смела да открије тајну, јер се бојала да ће се Озрен наљутити и да је више никад неће позвати у своје дворе. Стога је једног дана, пред сам крај школе, одлучила да се појави под старим храстом.

Ноге су јој клецале од узбуђења и страха. Да ли је исправно поступила? Хоће ли умети да препозна Озрена? Да ли ће знати да се понаша како доликује једној принцези? Али, како се уопште принцезе понашају?

Док је стајала тако скривена широким лишћем великог храста, на његов се врх спустио малени облак и донео поруку: принц Озрен ће се појавити сваког трена. Тара претрну. Ипак није донела праву одлуку. Мора да бежи, одмах, сада!

Окренула се и сударила са бледом, вижљастом приликом. Био је то Озрен, дечак из њене клупе. Носио јој је торбу кад год су ишли заједно у школу. Био је некако смушен и црвен у лицу и Тара није могла да схвати зашто је збуњен кад је она на њега налетела.

Приметила је како покушава нешто да сакрије у џеп од панталона. Угледала је танку, белу траку, додирнула је бојажљиво и осетила њену паучинасту структуру. Пошто ју је повукла, трака се измигољила из загрљаја тешких грана и открила да је привезана за облак који се одмарао у дебелој крошњи дрвета.

Тара је стајала збуњена неколико тренутака и посматрала Озрена како, замишљен и одсутан, ногом прави бразде по земљи, а потом је схватила. Повукла је траку најјаче што је могла. Облак се ослободио загрљаја храста и спустио сасвим ниско, довољно да сакрије један слатки, малени пољубац.

Како су настали ветрови

Двори саздани од росе и сунчевих зрака били су смештени на врху највишег и најстаријег облака на небу и до њих је било тешко, готово немогуће доћи. Међутим, вижљаст и танан какав је био, торнадо их је са лакоћом досегнуо.

Данима му се већ вртело у глави, никако да дође к себи. Био је дезоријентисан, пометен, није знао куд дува, нити шта му је чинити. Морао је да посети Свезнајућег и упита га за савет. Двори су били од кристала, сјајни попут најсјајније звезде и високи попут највише планине. Торнаду се још више завртело у глави кад их је угледао, али је одлучно наставио даље.

Прострујао је кроз капије беле попут алабастера и тешке попут мермера и обрео се у дворани у каквој дувао није, украшеној нискама леденица попут ниски бисера и паучином сатканом од мраза и слане.

У дну дворане, на престолу изрезбареном у леднику са северног мора, седео је Творац, седе косе и браде беле попут месеца. Торнадо се осмели, зашуми обазриво и замоли небеског Оца за савет.

„Расцепи се“, загрме Створитељ. Глас његов проструја целом двораном и торнадо осети како га граби и тресе од главе до пете. Осети ватру у целом телу, као да гори изнутра, заљуља се и тресну о под дворане колико је дугачак.

Кад је дошао к себи осетио се некако слабим. Ни трага од пређашње силине и снаге. Зрачак сунца га додирну и торнадо увиде да је танан и прозиран попут капљице воде. Подиже се на несигурне ноге и запази сасвим неосетно кретање ваздуха око себе.

Стајао је на сред кристалне дворане, затечен. Око њега су се тискали невера и устока, гуркали сунчаник и кривац, шушкали топлик и трамонтана и торнадо са радошћу схвати да му се више не врти у глави.

Тог дана су се светом развијорили доњак и горњак, распирили пушавица и белојуг, захујали салабука и маломлија, раме уз раме захучали ураган и циклон, раздували оркан и тајфун и ево их где и дан данас светом тутње.

Како је настао снег

Зима је била дуга и тешка. Земља је била испуцала и сува и одбијала је да рађа. Сељани су истрошили све залихе хране од прошле године и више нису знали куд. Нејач је побољевала, стари су слабили и духом и телом, а једини који су нешто могли да подузму нису могли да подузму ништа.

Велико веће је управо заседало о судбини села. Најмлађи су предлагали селидбу, док су старији били за останак. Расправа је постајала све жустрија док их је Бељаница са највећом пажњом посматрала са облака.

Вила се већ неко време занимала за људе. Још од оног дана кад је пронашла напуштено дете у шуми и донела га у село, увијено у танану паучину од облака. Од тад му је помагала да порасте у ваљаног момка на којег би свака вила била поносна.

Док је седела на сивкастом облаку и слушала смртнике како се свађају, Бељаница је схватила како не може да замисли живот без људи. Схватила је да би све учинила да им помогне, али није знала како.

Пожелела је да се посаветује са Оцем, али је знала да ће је казнити уколико се буде умешала у судбину људи. Кад би сазнао да је спасила живот једном смртнику, па макар то била и беба, казнио би је тако што би јој одузео облак, лепоту и моћи којима је располагала, али ништа од тога је није плашило колико ју је плашио живот без људи. Зато је одлучила да им помогне.

Није ни слутила, међутим, колику ће цену морати да плати. Чим је стала пред Очеве дворе, темељи им се затресоше, а облаци потамнеше. Ноћ обоји дан и Бељаница осети да јој се приближава крај. Па опет је уздигнуте главе ступила пред Ствараоца и изнела жељу свог срца.

Муње бљеснуше небом а громови запараше земљу као одговор њеној молби. Цело је небо бљештало, а земља подрхтавала, док је Бељаница чекала на разрешење своје судбине.

„Само им на један начин можеш помоћи“, прозбори Отац леденим гласом и обори главу. Бељаница се следи. Помисли на облачак који ју је верно служио а који ће морати да подели њену судбину и срце јој се стеже.

Тешка се корака вратила у своје одаје. Облачак је верно чекао Бељаницу, спреман да подели њену судбину. Дирнута дубоком љубављу, предобра га вила загрли и опружи се на постељи од слане и иња.

Лежала је тако и чекала да јој се хладноћа увуче у сваку пору прелепог јој тела, чекала да јој се удови охладе и предобро срдашце умири. Убрзо образи изгубише румену боју јутра, модре очи попримише боју измаглице а златна коса побеле попут месечевог диска.

Бељаница прекрсти руке на грудима и прекри се копреном од паучинасте измаглице, кад јој се тело згрчи. Вила удахну ваздух последњи пут и заувек затвори лепе очи. Облак се затетура, очеше о највишу планину на земљи и затресе од бола.

Све животиње занемеше, птице прхнуше у небо, док се јеле укипише. Један се део облака отцепи од туге и похита ка земљи. За њим похита други, па трећи и ускоро ка земљи полете јато белих пахуљица.

Животиње су бежале чим би им пахуљице додирнуле уплашене њушке, јеле се стадоше повијати не би ли избегле хладан додир белих напасти, док птице одлучише да свију гнезда на неком безбеднијем месту. Људи су напуштали поља и мотике, куће и огњишта, децу и старце не би ли се чуду начудили. Тада, наиме, први пут угледаше снег како пада.

Зашто је сунце понекад црвено

Јутробог је плакао од среће док је правио вилу од облака, треперио му је сваки нерв док је стварао замамне облине, белу пут због које би богиње, а посебно виле, осетиле налет љубоморе, очи црне попут ноћи, косу расуту као гар у пећи.

Саздана од дивоте и доброте, звезде је под трепавицама крила. Као крупни дукат на облацима прошараном небу, такво јој је било лице. Усне, модре попут ноћне руже, даривале су медне осмехе, а вилин лахораст дах опијао је свакога ко би је срео.

Блистава звездица беше Љубишња. Расла је у високим дворима који су небо и сунце дотицали, месецу пут пресецали. На лежаљци сатканој од иња је снивала, паучином се покривала. Хранила се снежним пахуљицама, росом умивала.

Преко дана је ткала на златном разбоју, ноћу је везла прекривке од сребрних нити а кад би се уморила, шетала би небеским вртом и певала милозвучним гласом песме у славу Јутробога.

Многи су просили вилину руку и многи су били одбијени. Желели су је ветрови и олује, искали су је громови и муње, богови јужних и северних мора слали су поклоне у бисерима и биљурима, али нико није успео да распири жудњу у маленим грудима.

Једног је дана само сунце одлучило да окуша срећу те изађе пред вилу. Љубишња украси трпезу тканином истканом од тананих сунчевих зрака, храну послужи из тањира посутих месечевим прахом а медно вино усу из пехара начињеног од најчистијег горског кристала.

„Данима дајеш топле тонове и праве нијансе“, одважи се сунце након укусног јела. „Волео бих да седиш поред мене на сунчаном трону, јер те љубим светлости моја сјајна.“

Седели су неко време у тишини, кад вила устаде и прошета двораном.

„Земља ми је обећала да ће витез доћи“, прозбори Љубишња обазриво. „Шапутали су ми о њему ветрови и поток, трава и мирисни цветак и доносили ми његове кораке и додире. Стога Вас морам одбити мило Сунашце, јер моје је срце обећано другоме.“

Како је то изрекла, тако се затресоше двори од облака. Сунце скочи као опржено и поцрвене од главе до пете од беса и љутине. Зар оно да буде одбијено?! Сирота вила истрча из дворане како би сачувала живу главу.

Тог је дана сунце пржило земљу као никада пре. Људи су се склањали у своје домове, тражили спас у рекама и језерима, молили Јутробога за кишу али ништа није помагало. Усеви су пропали, извори пресушили, марва липсала.

И ко зна шта би се са сиротом вилом догодило да се на небеским дворима у јутро након просидбе није појавио сребрни витез. Нико није знао откуда је и како дошао, нити је ко пред њега смео да ступи, јер се говорило да је јачи и страшнији од самог Јутробога чим се као смртник обрео на небеским дворима.

Једино се Љубишња одважи те ступи пред витеза. Како је прошла кроз небеску капију тако јој срце на тренутак стаде а лице изгуби боју. Вила се наслони на звездану капију док је у чуду и неверици посматрала витеза свог у сребру како милује гриву верног коња и нешто му тајно поручује.

Како је Вујан подигао главу и угледао Љубишњу тако му испаде мач из руке и витез, као громом погођен вилином лепотом, смушено прозбори:

„Наклон, краљице мог неба.“

„Добро јутро, добри мој витеже.“

У тај се трен навукоше облаци, Јутробог посла кишу на земљу а Љубишња паде у загрљај обећаном јој витезу. Никад се више Вујан и Љубишња нису раздвајали. Живели су у срећи и весељу, а само би понекад сунце пржило јаче и сво би се зацрвенело у лицу кад би их угледало где се у сребрним кочијама по небу извозе.

Мачак Облачак

Мачак Облачак био је врло несташан облачић. Јурио је небом птице, плашио врапце и голубове, увлачио се у крошње дрвећа и прскао цвеће ситним капљицама кише. Најсрећнији је, међутим, био док је јурио беле мишеве преко небеског поља.

Једног се дана, заигравши се, обрео изнад некаквог града. Никад до тад у граду није био и пожелео је боље да га упозна. Цео је дан провео лутајући уским улицама. Обишао је сваки трг и раскрсницу, завлачио се у сваки сокак, вирио кроз прозоре зграда и не би се скрасио до јутра да није пред смирај дана запео за једну ниску зграду.

Покушао је некако да се извуче из чврстог стиска суморне зграде, али што се више копрцао и џилитао, то се више цепао и снаге губио, те је одлучио да се примири и наредно јутро дочека на крову зграде.

Тако се десило да је кад је пао мрак и кад су се светла у соби на последњем спрату упалила, Мачак Облачак угледао најлепше лице девојчице које је у свом кратком животу видео. Нагнуо се преко ивице зграде не би ли је боље осмотрио. Покушао је да изброји све пеге и младеже на слатком лицу, али му ноћне сенке у томе никако нису помагале.

Девојче се спремило за спавање и легло, али јој сан никако није долазио на очи. Немирно се превртала у кревету и бацакала ногама, па се Облачак уплаши да ће пасти на под. У то се некако ослободи загрљаја трошне зграде и спусти до саме ивице прозора.

„Замисли сан од облака, лепа моја принцезо, замисли облак од сна и ја ћу ти доћи“, прошапута, подрхтавајући од узбуђења. Девојчица загрли јастук, удахну дубоко и мирно настави да спава.

Облачак је јутро дочекао на ивици маленог прозора. Док су се први јутарњи зраци пробијали кроз њега, Мачак весело прозбори уместо поздрава: „Облак без земље не иде, мала принцезо. Стога ћу те чекати да порастеш.“

Како настају муње

„Ти ниси жена ти си уметничко дело“, прошапута Зевс.

„Као што се ветар поиграва са облаком тако се ти, мужу мој, поиграваш са мном“, одговори раздрагано Хера. Коса боје злата грлила је њена гола рамена и досезала до танког струка.

Богиња је седела на столици без наслона пред великим огледалом од росе, док је Зевс лежао у постељи од облака и, огрнут маглом, посматрао Херу како блиставо сјајном звездом украшава косу. Био му је то најомиљенији ритуал дана.

„Како бих радо као месец што баца сребрну прашину спуштао пољупце на твоје предивно лице“, прозбори Зевс заљубљено.

„Не видим ко би у томе могао да те спречи, господару мој“, одговори Хера и загонетно се осмехну.

Зевс скочи из постеље, лаган као перце, загрли нежно жену и обасу је пољупцима. Хера се звонко смејала док су из Зевсових очију искакале враголасте искрице, које су се, док су падале на земљицу драгу, у муње претварале.

Како се рађају звезде

Високо на дворима сунца и месеца виле обитавају. Преко дана чешљају дуге косе, умивају лепо лице, врат украшавају ниском од капљица росе, дугу у косу уплићу те посипају крила месечевим прахом. Кад ноћца падне одмарају се под балдахином од облака и измаглице и ветрове призивају. Ветрове призивају са њима другују.

Кад не воде бригу о небеским дворима, кад не праве укусна јела и још укусније напитке, виле се брину куд су то ветрови нестали, за ким су одлуњали. Моћне су то господарице. Моћније можда и од сунца и месеца. Ветрови и природа им се покоравају.

Па опет, деси се понекад да се јеленак оглуши о заповест вила, биљка каткад одбије да расте и рађа плодове, а ветрови се противно наредби сакрију у гору, уплету у крошње дрвећа и мирно спавају. Кад за то дознају виле потамне од беса и љутине и шаљу муње и громове на земљу, како би казниле непослушнике.

Јеленак тада покорно савија главу и док олуја не прође дрхтуљи од страха над својом судбином, биљке истог трена почињу да расту и рађају плодове, док једино ветрови спокојно дремају.

Знају они да љутина и бес виле брзо пролази. Тада их опет к себи с пуно љубави призивају а ветрови, уморни од пута и лутања, одлазе на небеске дворе, лежу у постељу од свиле и спуштају тешку главу у вилино крило.

Прелепе чаробнице их дарују укусним јелима и пићем, певају им умилне песме и спремају топле биљне купке. Док ветрови спокојно снивају виле им из густе косе требе сваку трунчицу која се тог дана ухватила и чаробним дахом у звезде претварају.

Како је настало иње

Зора тек што је зарудела кад је Ветрушка одлучила да почисти и помете небеске дворе. Дршку је направила од корена муње, паучином је увезала прегршт леденица и учврстила их леденим дахом и с тако начињеном метлом прионула на посао.

Почистила је зидове и подове свих соба, одаја и дворана, све балконе, терасе и вртове, и спољне и унутарње зидове палате. Тек што је завршила овај тежак посао, кад дуну немирни ветрић, подиже небеску прашину коју је вила вредно сакупила и распрши је преко зидина замка.

Ветрушка је посивела у лицу, из очију јој је севало а муње су јој испадале из руку при нападу беса. Вила то није ни приметила, мислећи само како да казни непослушног слугу, као што није приметила ни да су при паду муње погађале небеску прашину и претварале је у иње.

Кад је, пре него што је сустигла непослушног ветрића, видела шта је створила, одлучила је да га награди за учињену услугу и дозволила свим ветровима да свуда по свету, без краја и конца, разносе снег и иње, кишу и град, небеску и земљину прашину, што они и дан данас чине.

Где ветрови спавају

Гружа је тог јутра устала рано, одлучна да сазна где ветрови спавају, јер нико од вилинског рода то није знао. Умила се росом, обукла хаљину од танане паучине и пошла уском стазом кроз шуму.

Није се бојала густог растиња. Шума је била њен дом. У њу је одлазила кад год јој је било тешко, или кад би пожелела са неким да се игра. Дружила се са пужевима и птицама, са пчелама и мравима, јурила лептире и скакавце, гонила гуштере и зечеве и разговарала са совама.

Како је крочила у шуму легла је на земљу и упитала мирисно цвеће и траву знају ли где ветрови спавају. Како су одречно одмахнули маленим главама, тако Гружа настави пут. Убрзо је наишла на поточић и пре него што га је прегазила босим ногама, упита га зна ли можда где се то ветрови ноћу крију. Како поточић зажубори да о томе ништа не зна, тако вила настави пут.

Лутала је зеленом шумом, пресретала срне и јелене, заустављала кртице и пужеве и сваког од њих питала знају ли где се ветрови одмарају. Како нико није могао потврдно да јој одговори, тако се Гружа попела на врх горе и села под најстарије дрво у шуми.

Вила осети благо струјање ваздуха на лицу. Пре него што је Гружу, уморну од дугог и заморног пута, однео у царство снова, танани ветрић зашуми о томе како ветрови не спавају на белом облачку, нити у крошњама столетног дрвећа, већ у косама младих, румених вила. У њиховим косама спавају, прелепе снове сањају.

Како је вила Белија добила чаробну моћ

Белобог је ударом грома разбио планину, муњом исковао златни котао и у њега усуо росу и слану, кишу и град, убацио трун месечеве прашине, и парче дуге и белог облачка. Оставио је тако припремљен напитак да се крчка у котлу изнад плаве ватрице и отишао да се прошета небеским дворима.

Уживао је у игри сунчевих зрака и дуге, радовао се сваком пиру, сваком хуку милих ветрова, али највише му је пријао звонки смех најмлађе виле Белије. Мала је враголанка по целе дане јурила небом и облацима, јахала дугу и ветрове и чупала седу браду старом оцу Белобогу.

Како се само запрепастио кад је тог јутра угледао малену вилу где прилази врелом котлу, нагиње се и, пре него што је стигао да викне, пре него што је стигао да је заледи кристалним скиптром, упада у котао.

Стравичан урлик проломи се небом. Облаци се поцепаше, муње запараше небо а громови земљу. Белобог у једном кораку прескочи тргове и палате, вртове и уске, кривудаве улице и нађе се поред котла. Ватра је још увек тињала, а од мале виле није било ни трага.

Белобог засуче широке рукаве, урони руку у златни котао и извуче онесвешћену Белију. Поглади њено мило лице, потапша је по маленим грудима и камен му паде са срца кад виде да се боја враћа у бледе образе.

Одмах је наредио сунцу да сија, киши да пада и громовима да туку како би прославио овај радосни тренутак. Дуга се уздигла високо и од тад се при сваком слављу појављује на небу.

Тако је вила Белија, упавши у чаробни напитак, овладала муњом и громовима, кишом и снегом и другим небеским појавама. Сунце и време нису могли да јој нашкоде те је израсла у праву лепотицу, достојну наследницу оца Белобога.

Куд облаци броде

Алтокумул је слушао галебове како причају о небеско плавој пучини и није могао да верује да негде постоји такво место: непрегледна површина воде у којој може да се огледа, како то дивно звучи!

Одмах је пожелео да се вине у висине и потражи то чаробно место, али је знао да ће се мајка бринути уколико се не врати до вечери. Зато поче да се распитује код пријатеља јесу ли икада видели такво место али нико га никад није посетио, нити је знао како може да га нађе.

Облачак се распитивао код орлова и соколова, ласти и сова али ни једна птица није могла да му објасни како се стиже до мора. На крају је упитао планине које су биле старе колико и земља и само је једна знала одговор.

Козорен је био стара, искусна планина на којој су се птице радо одмарале. Знао је сваку причу и сваку тајну одавде до краја света и волео је да помаже драгим створењима. Зато је радо објаснио Алтокумулу како да стигне до мора.

У јутро наредног дана мали се облак отисну у авантуру. Ухватио је повољне ветрове и спустио се обазриво низ родну планину. Каква је само створења упознао на том путу! Малу веверицу и куну, ласицу и зеца, сва створења о којима му је мајка причала!

Радосно је наставио путовање, уживајући у сваком откривеном жбуну, у свакој влати траве. Сав раздраган, спустио се у долину и сусрео тананог зричка и живахног бумбара, осицу и вилине коњице најразличитијих боја.

Дан је полако пролазио и облачак је био све уморнији. Уколико не буде убрзо наишао на море мораће да легне у крошњу неког дрвета и одмори се. Како је то помислио тако угледа непрегледну морску површину.

Алтокумул је остао без даха. Није могао да поверује својим очима. Успео је! Одмах је узјахао таласе и ускочио у ледено хладну воду. Како му је само пријала! Упознао је рибе најразличитијих облика и величина, морске јежеве и звезде и лепо се са њима испричао.

Чим је изронио, угледао је сиви танани облачак како лебди тик изнад морске површине и радознало га посматра.

„Одакле си дошао?“, упита Алтострат.

„Са планине“, одговори Алтокумул. „А ти?“

„Море је мој дом. Шта је то планина?“, упита сиви облак радознало.

„Да ли би волео да је видиш?“

„Ох, молим те! На мору је тако досадно. Никад се ништа не дешава!“

Алтокумул се враголасто осмехну. Поче да приповеда о лепотама шума и гора и створења која их настањују, а кад виде где Алтострат гори од нестрпљења и радозналости, ухвати га за руку и поведе у незаборавну авантуру.

Како је настао живот

Цео је свод био обавијен густом маглом. Лебдећи небеским плаветнилом трунчице су се тискале и преплитале, титрале и трепериле од узбуђења, јер тек што су се ослободиле небеске кошуљице, већ су пловиле небеским океаном.

Вртоглавом су брзином јуриле несагледивом модрином, окретале се и превртале, падале и стрмоглављивале се у плаветне дубине док нису научиле како да користе космичке струје и космичке плиме и осеке.

Кристална влакна и кончићи су се уплитали, магличасте ресе и ледене крпе су се мрсиле а ледене труни и трунчице спајале и стварале мека зрнца града и ледене покриваче, беличасте венце од леда и иња, баршунасте покриваче од магле и ледене мреже.

Тако су се животни сокови небеског плаветнила мешали и укрштали творећи чуда, свако лепше и необичније од претходног. Од небеске кошуљице из којих су рођене честице настале су маглине а од космичких честица постале су звезде.

Мрежасти велови и ледене копрене створили су сазвежђа, космичка влакна и кончићи звезде репатице а од венаца од леда и росе поникоше планете. Небески свод је врвео од догађаја и дешавања али је и поред тога био мрачан и хладан, леден и беживотан.

И такав би и остао да звездане труни, од којих је састављено свако небеско тело, читав космос, нису очаране небом и изнедреном лепотом све у истом тренутку помислиле: „Волим, стога постојим.“ Тад засијаше златним сјајем, обојише небо веселим бојама и удахнуше му живот.

Како су постале виле облакиње

Перунуша је лежала у високој, зеленој трави и посматрала облаке. Дивила се њиховој величини и лепршавости и сањарила како босим ногама гази по облацима, како увлачи прохладан ваздух у плућа, застаје а потом јури небеским равницама.

Окренула се на стомак и осмехнула задовољно. Уживала је док је посматрала облаке како јуре плавим небом, уживала је у тутњави муња и громова, олујама које би се по ведром дану изненада сручиле на њену лепу главу.

Тад би Перунуша, заклоњена стеном или крошњом дрвета, посматрала љуте облаке како путују мрачним небом и удисала свеж ваздух који је додатно распиривао њену машту. Сневала је о бљештаво белим одајама окићеним ружичастим драперијама од магле и јастуцима од снега боје пурпура.

Сањала је како истражује непознате небеске планине и долине, како се хиљаде и хиљаде боја дуге спуштају на њен длан и како их носи натраг на земљу. Али дубоко у себи Перунуша је знала да никад неће остварити свој сан.

Образи су јој стога бледели а руке се тањиле док није постала готово прозирна. Кретала се све теже и спорије и била све несигурнија на ногама, док једног дана није одлучила да се попне на највишу планину и с ње или дотакне облаке или се сурва у амбис.

Перунуша се пела три дана и три ноћи. Падала је малаксала од умора, али је устајала и настављала да се пење. Тек се у јутро четвртог дана, на ивици снаге, успела на зараван на врху планине.

Дуго је стајала на самој ивици и посматрала разигране, танане облаке. Дуго их је призивала к себи, али кад виде где се немарно удаљавају од планине, Перунуша се одлучи на последњи корак. Подигла је руке и закорачила смело у амбис.

„Духови природе ходајте са мном сада“, прошапута. Истог се трена цела природа узбуди, сенке се одвојише од сваког дрвета, од сваког камена, листа, облака и кретоше за Перунушом. Кретоше да је испрате на последње путовање, да јој омогуће вечити боравак на небу.

Како је настао град

„Можете пловити само доњим сферама неба“, говорила је прозирна капља раздраганим кћерима. „Горње су вам сфере забрањене.“ Док је зборила строгим гласом, кристалне су се капљице тискале једна уз другу и трепериле на јутарњем сунцу попут дуге.

„Зашто мајко?“, упита одважно дебељушкаста капљица.

„Горње је небо хладно и настањују га само снег и иње. Смрзнућете се ако се тамо задесите, а тад нико неће моћи да вам помогне.“

Добре су капљице упамтиле мајчин савет и никад нису напуштале топли дом. Летеле су и лебделе ниско на небу, јуриле се и утркивале, сањале горостасне облаке којима ће једног дана, кад порасту, бродити.

Десило се једном, међутим, да је танани облачак залутао у забрањени део неба. Капљице воде које је носио на леђима дрхтуриле су од страха, док се облачак тресао забринут над њиховом даљом судбином.

Осећао је како се ледени мраз полако прикрада и увлачи у сваку његову жилицу. Танане пахуље су лагано прекривале и облагале сваку капљицу воде и како су нови и нови слојеви натапали облак, тако се капљице прехладише и смрзнуше.

Истог тренутка, међутим, осетише топлину сунчевих зрака и титраве дамаре небеских тела и почеше да се котрљају и откидају од облачка. Изгледало је као да облак рони крупне, залеђене сузе. Тако је настао град који и дан данас пада само кад је небо незадовољно собом.

Како је настало небо

У време кад је Белобог створио свет чинила је чаробница Муртеница многа зла: потресала је земљу, кидала цвеће и чупала дрвеће из корена, подизала високе таласе на мору, скретала корита река и ледила природу око себе.

Била је црна попут ноћи, мрачна попут мрачног облака и пуна једа и горчине. По спољашњем изгледу није наликовала другим вилама. Била је изразито бледа у лицу, више налик месецу него сунцу. Као да је припадала сферама неба а не земље. Ни трага руменилу у образима ни трага сјају у очима.

Тамније од ноћи беху вилине очи, поглед хладнији од воде у студенцу, додир опаснији од Белобоговог беса. Кога би врачара додирнула тај се више никад не би пробудио. Или бар не здраве памети.

Црне попут ноћи вилине су се хаљине вукле по земљи и уништавале све преко чега би прешле. Крила су јој била дужа и шира од крила осталих вила. Црна и густоткана, готово непрозирна, била су отровна. Ко би их се само дотакао на месту би остао мртав!

Чаробница је вековима живела сама на високој и тешко приступачној гори. Нико јој није долазио у посету. Време је најчешће проводила изван црних двора и мрачног дворишта, у суморном врту где је владао вечити снег и лед.

Али, снег и лед на вештичиним дворима имали су другачију боју и укус него онај који су стварале друге виле. Муртеница се није због тога много узбуђивала. Одувек је уживала у грози коју је ширила око себе и страху који је уливала.

Била је поносна на своју окрутност, на брзину доношења одлука и немилосрдност којом их је извршавала. И тако би док је света и века столовала на планини и сејала страх око себе да јој Белобог једног дана није послао птицу Црноперку на поклон.

Вила је била запањена малим створењем које је затекла у башти. Живи створ на њеном двору! То се још никад није догодило! Занемела у чуду, као омађијана прешла је преко врта и села на клупу од црног гагата.

Птица весело зацвркута. Чаробница се тргну, изненађена. Зауставила се на пола покрета радознала да открије зашто јој је Белобог послао птицу на поклон. Црноперка пусти глас и како је све лепше певала а вештица све више уживала у песми тако је птица постајала светлија.

Прво су се на црном перју појавиле смеђе пеге које се одмах прелише црвенкасто смеђом бојом, она се разли у жуту, затим у златно жуту, да би се на крају сво перје обојило златном и сребрном бојом.

Пред Муртеницом је стајала Жар птица у свом пуном сјају. Вештица се толико обрадовала да је одмах пожелела да је додирне, али како је испружила руку и како је окрзнула птицу црним плаштом тако она умре.

Чаробница се толико ражалостила над судбином Жар птице да је одлучила да је поврати у живот. Да би у томе успела морала је да употреби све моћи којима је располагала. Знајући то, Муртеница ипак настави.

Време као да је стало док је дан и ноћ седела на клупи од црног гагата, нагнута над прелепом Жар птицом. Изводила је све знане и незнане магије, све дозвољене и недозвољене чаролије и таман кад је била спремна да одустане, малене се груди дигоше и спустише.

Птица прхну муњевито у ваздух и одлете, оставивши за собом хиљаду дугиних боја. Муртеница је била ван себе од радости. Крила јој се раширише и треперише као никад до тад.

Запањена чудима која су се догодила вила је дуго седела на клупи под црном тополом и плакала. Плакала је све док ситне, сребрнкасте пахуљице какве никад до тад није видела, нису почеле да падају по њој.

Вештичина крила затреперише од чаробног додира и нови, јачи сокови прострујише њеним телом. Лице јој се озари а румен обли образе. Ускоро је сва била прекривена белим тачкицама и летела вртоглавом брзином.

Кад је доспела пред Белобогове дворе Муртеница се претвори у небо посуто звездама и од тад, блажена, бди над свима нама.

Како је настао Млечни пут

„Али изван зидина влада пустош!“ Васиона је била запрепашћена. Љутито је бацила плашт исткан од најситнијих горских кристала на под и села на високи престо. „Зар не би више волео да останеш у сигурности замка?“

Белобог уздахну и направи неколико корака. Његова широка рамена заклонише сунце које се промаљало кроз уски, високи прозор од леда.

„Желим да видим како изгледа спољни свет, желим да истражујем, да…“

„Нема ничег тамо за тебе“, прекину га Васиона нагло.

„Мајко, дозволи ми да се сам у то уверим“, одговори младић уморно.

Крупна је жена седела на престолу и размишљала. Како сина да пусти самог? Како може мирне главе да га изложи опасностима спољног света? Али зар није подизала и васпитавала Белобога управо за овај дан? Зар није престо њему наменила? Погледа нестрпљиво момче и осмехну се благо. Сувише је брзо дошао тај дан.

„Иди онда“, одговори меко, „и нек те ветрови чувају.“

Чим је напустио дворану Васиона позва слуге и наложи им да мотре на младића. Нека се држе по страни, али нек му се нађу при руци. Сети се у тај час да младићева нога никад није ступила на негостољубиво тле вањског света те наложи кристалним љуспама и млечнобелим леденим плочама да начине пут којим ће њено чедо ходити.

Тако је Белобог доживео многе згоде на свом путу, стасао у ваљаног младића и учинио многа велика дела о којима Млечни пут, титрав и тајновит на тамном небу, и дан данас сведочи.

Како је настала дуга

Пошто је створио свет и населио га најчуднијим облицима живота, Белобог је седео у палати сазданој од снежних плоча, у дворани од ледених кристала, на високом престолу од града, са леденом круном на глави и досађивао се.

Није више било љутих облака које је требало гонити, нити дивљих олуја које је требало стишавати. Није било непослушних поданика који су заслуживали казну па је чак и муње и громове престао да кује на небеском наковњу.

Белобог стога одлучи да изнова обликује палату од леда. Рушио је и дозиђивао куле и торњеве, подизао висеће мостове од паперјастих облака, вајао планине изнад замка и проширивао долине испред дворца све док се није уморио и заспао на хумки од облака.

Пошто га је даривала крепким сном Белобог је даровао хумку леденим грудвицама и плочицама обавијеним леденом мрежом. Од ледених капљица, влакана и кончића исткао је дугу и наложио јој да чува хумку и благо које јој је подарио.

Није, међутим, стигао да се врати на небески престо кад од ветрова сазнаде да је дуга нестала. Вијугави, змијолики облачак се прикрао хумци на којој је дуга дремала и покушао да јој отме небеско благо.

Дуга се отимала док ју је облак цепао у хиљаду различитих боја, увијала и извијала, док је облак најзад није расцепио. Девет дана и девет ноћи падала је на земљу, а на месту на којем је пала закопала је поверено јој благо.

Како је била дете неба тако је дуга на земљи била видљива само док ју је Белобог купао сузама, јер једном кад је додирнула земљу, више није могла да се врати на небо. Заувек је била изгубљена за Створитеља.

И дан данас се приповеда да ће онај ко је срећне руке у земљи на крају дуге наћи силно благо: све саме дукате и сребрњаке. Или ће можда пронаћи туч и град? Одговор зна једино дуга, али мудро ћути, ишчекујући дан када ће се поново наћи међ облацима.

Како су настали облаци у облику лећа

„Морам дознати њихову тајну“, грозничаво је размишљала Сребрница, „али како?“ Предуго је вила, ћерка јединица бога неба, посматрала људе на земљи, предуго се занимала за њихов живот и обичаје.

Никако није могла да докучи у чему лежи њихова тајна. Били су ситни и слаби, рањиви и смртни, па опет као да се тиме нису оптерећивали. Радовали су се животу, киши и снегу, радовали су се новом дану, тешком раду у пољу и добром вину након напорног дана.

Облаци и снег, магла и дуга ометали су вилу да несметано ужива у животу људи на земљи. Месецима је разбијала главу како да омогући себи да их свакодневно посматра без обзира на временске услове. И једног се дана досетила.

Позвала је вихора у госте и замолила га да преобликује њен сјајни облачак. Ветрови су радо чинили услуге вилама, јер су једино оне имале стрпљења да им требе и чешљају дуге косе у које би се сваки дан ухватио прегршт труни.

Вихор зашуми лагано и расцепи облак на двоје. Мањи део ухвати у наручје и пође преко небеске пољане. Како се ветар вртео и увртао тако се облак издуживао и попримао облик лећа. Кад је тако обликовао облак, вихор се врати на вилине дворе и зашуми лагано:

„Кад следећи пут будеш пожелела да посматраш драге ти смртнике, користи се овим облачком. Тако ћеш несметано моћи да вириш кроз небеске дубине и људи ће ти се чинити ближим, као да су ти на длану.“

Сребрница се топло захвали вихору и дарова га ситним искрицама, те он весело отхуја и поче их просипати по небу стварајући звезде. Од тог се дана на небу каткад може видети облак у облику лећа, као потврда да Сребрница и даље будно мотри на нас.

Како је настала магла

Пошто је извајао облаке и подигао небеске куле, просекао улице и тргове небеског града, Белобог је сео да се мало одмори. Док се на јастуцима од снежних пахуљица гостио росом из стакленог пехара и свежим ињем из кристалне чиније, становници неба су прилазили како би их даривао поклонима.

Ветровима је подарио владавину над облацима и небеским шумама и наредио им да узору прву небеску бразду. Облаке је даривао градом и снегом, муњом и громовима и наложио им да изруче прву кишу на земљу. Сунцу је наредио да вечито греје и подарио му дан да њиме влада, а месецу наложио да вазда хлади и поверио му ноћ да над њом бди. Кад је тако поделио поклоне, бог је последњим сāмо небо украсио: дугом је спојио небо и земљу како би по њој могао да се извози у звезданој кочији и диви небеском царству.

Кад год би се Белобог спуштао на земљу златна је кочија бацала звездане искрице. Стога бог ошину громом земљу и направи велико удубљење у које положи огроман ћуп од небеског туча. У том је ћупу, у који је цео небески град могао да стане, чувао звездане искрице. Тако се сваки пут кад би се Белобог спуштао на земљу ћуп пунио, све док се једног дана није препунио. Тад танани, грамзиви облачак звани Стратус одлучи да га украде и врати на небо како би уживао у златном сјају звезданих искрица.

Кад је наредног јутра Белобог сео у звездану кочију, облачак се ухватио за високо, златно седиште и спустио на земљу. Док се бог шетао зеленим шумама и уживао у бистрим потоцима, Стратус је откопао ћуп, ставио га у кочију, златним бичем ошинуо крилате небеске коње и појурио дугом.

Али није прешао ни пола пута, кад га Белобог стиже. Коњи су њиштали и пропињали се и ћуп и облак испадоше из кола и падоше натраг на земљу. Бог муњом ошину Стратуса и заувек га прикова за земљу.

Тако је настала магла, једини облак који додирује земљу и на њој живи. Од звезданих искрица постадоше звезде, док неки тврде да су тако постали дукати, сјајни попут звезда, који и дан данас маме и опијају небеске и земаљске јунаке.

Како су настали громови

Јутробог се сањиво протегну у постељи од ледених кристала и гласно зевну, кад се румени зрак проби кроз прозор од облака. Бог се осмехну, ухвати танани зрачак и откину га. Истог му трена паде на ум једна мисао. Хитро скочи из постеље, јурну широким ходницима и изјури на стаклену терасу замка. Облаци само што су се окупили, очекујући заповести.

Моћима које је на њега излило небо Јутробог очврсну малени зрак светлости, откиде део сребрног облака, издужи га, припоји га зрачку и подари му део своје снаге. Створивши тако гром Јутробог га подиже високо изнад главе и хитну на земљу.

Од силине ударца земља се затресе и расцепи на двоје, створивши танки, бледи месец, а небески се двори тако затресоше, да се и дан данас тресу и круне стварајући кишу и снег, иње и слану и најслађе људске снове.

Како су настали чаробни снови

Белобог је тог јутра провирио кроз танане облаке и угледао сељака у пољу како немирно спава. Момче се превртало с једне стране на другу, покушавало боље да намести капу уместо узглавља, откривало се и покривало гуњем, али никако да се намести.

Разгаљен веселим појем птица и игром немирних сунчевих зрака, Белобог одлучи да пошаље на земљу танкоструни облачак како би умирио младу главу. Владаревој заповести одазвао се само један облак, толико танак и прозиран да га Белобог у првом тренутку није ни приметио.

Узрујан, бог брзо изда наредбу и окрете се од младића, усмеривши пажњу на преуређење дворског врта. Долазило је пролеће и требало је засадити небеске трешње и шарено небеско цвеће.

Малени се облак за то време обазриво спуштао ка земљи. Подрхтавао је целим телом при помисли да ће усрећити једну милу главу. Како је додирнуо румене образе и мршаво лице, младић се умири и поче да сања.

Покрио се гуњем преко главе и сневао о виткој женској прилици како се у бљештаво белој хаљини спушта са облака, док се бели паучинасти вео вукао небом попут јутарње измаглице. Тако су настале виле облакиње, тихо и у сну, чаробном сну.

Облак и његова сенка

„Толико сам мален и танак да ни сенку немам“, туговао је Стратокумул тог прохладног јутра. Покушавао је да сустигне другаре који су, чим су добили сенку, јурнули небеском равницом и почели да страше птице високо у лету и ветрове у дебелим крошњама дрвећа.

Како би то било лепо кад би могао да им се придружи и утркује са њима преко неба. Како би волео да се нека птичица стресе од страха при помисли на његову страшну сенку, али све то беху пусти снови. Стратокумул је био малени сребрни облак, који никад неће порасти.

Другаре је одавно изгубио из вида кад се уморио и одлучио да потражи какву густу крошњу и на њој се одмори. Прешао је тек пола пута кад је на зеленој равници угледао младо девојче како га посматра.

Да ли га то очи варају или девојчица стоји у његовој сенци?! Да ли се то баш њему осмехивало драго дете? Стратокумул се спусти још ниже и кад виде где девојчица пружа руке у жељи да га дохвати, расплину се од среће у хиљаду малених капљица кише које освежише девојчицино лице и помогоше јој да порасте у праву правцату лепотицу.

На Растку објављено: 2012-02-23
Датум последње измене: 2012-02-22 20:10:20
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује