Срећко Јовановић

Бродити изнад воде: Поезија за децу Рада Дацића

Часопис Детињство, 2007, „Змајеве дечје игре“, Нови Сад

Литерарно стваралаштво Рада Дацића, иако недовољно познато широј јавности, а самим тим неадекватно представљено и вредновано, зачуђује посебном самосвојношћу, изненађује необичним приступима разноврсној тематици и, нарочито, оригиналним уметничким решењима сваке ситуације, богатством речника и начином обраћања. То све непознато је, толико различито да му не налазимо корена у досадашњој поезији за децу. Раде Дацић као да долази из неке необичне бајке толико нам изгледа нестваран, али исто тако једноставан, као онај сусед, кога свакога јутра срећемо са унуком и поздрављамо га радујући се сусрету, који ће нам улепшати почетак дана.

Изненадићемо се када сазнамо да је наш аутор доктор математичких наука, научни радник, професор универзитета, да му животни пут није био нимало лак и да је мукотрпно стицао и знање и звање од детињства и основне школе у Сијаринској Бањи до универзитетске катедре и Математичког института Српске академије наука и уметности. Ипак, и поред свих тих поштено стечених успеха, он ће данас са поносом рећи да му је најдраже звање Деда, са великим словом Д. То доказује његову искрену, дубоку љубав према најмлађима, разумевање њиховог малог света, који протиче на рубовима стварности и маште, невиних животних радости и првих сукоба са реалношћу. У његовим последњим песмама љубав према унуку Луки изједначиће се са истим осећањем свој деци, а та лична околност постаће најбоља трансмисија са онима о којима и за које пише те дирљиве, немирне стихове.

Широко литерарно поље

Занимљиво је да је Раде Дацић своју књижевну продукцију остварио у другом делу свог стваралачког живота. Можда зато што није имао времена, оптерећен својим основним занимањем, научним радом, или што је сматрао да свако уметничко дело, свака строфа, сваки стих морају да одживе период сазревања, да „одлеже“ па да сазреју онолико колико то сматра да је потребно сваки савестан стваралац. Као и све послове у животу и овај, изузетно деликатан и одговоран посао, Раде Дацић је стрпљиво неговао и усавршавао. Годинама су, подстакнуте унутрашњим немиром, тражила да се ослободе и прикажу јавности открића маште и осећања, јачала је љубав према животу, људима и, посебно, деци. Искуство је отварало нове димензије; из нових углова могла се схватити сва сложеност дечје душе. Није била довољна само родитељска љубав, сада је то био већ и нови однос према трећој генерацији, нешто сасвим ново, дражесно изненађујуће, нека нова граница разумевања, толеранције и блиског комуницирања.

Није онда чудно што је за двадесетак година, од објављене књиге Рефлексије 1986, па до последње Опет смеша, овај необични стваралац успео да читалачком свету дарује тридесет две књиге, врло различите тематике, међу којима, по општем мишљењу, књиге за децу заузимају изузетно место. Кад се нашло пред очима стручне јавности ово по разноврсности богато дело наишло је на одличне оцене. Тако је Зоран Глушчевић о књизи „Поглед са Косова“ написао: ... открио сам га као сјајног математичара, човека који уме да влада читавим математичким философемама, а истовремено... добивши ову књигу, открио сам га као изванредног савременог, модерног, идеалног прозног писца. О истој књизи је академик Драган Недељковић написао следеће: Има врло значајних књига које прођу незапажене или једва примећене. Др Раде Дацић је нудио своје дело Поглед са Косова Српској књижевној задрузи, пошто га је на то охрабривао већ на смрт болесни Радован Самарџић, наш велики историчар; али се издавач није озбиљно заинтересовао, па је Раде Дацић о свом трошку, у само 200 примерака, године 1997, објавио ту сјајну, надахнуту, за Србе судбинску књигу, чији су рецензенти били Слободан Ракитић и професор др Жарко Видовић. Мало ко је тако лапидарно, сажето и убедљиво изложио етос косовског мита као Дацић, који је иначе универзитетски професор математике; он као да и није писао него је у камену клесао историјска искуства и судбинске поруке на којима почива цело здање нашег националног бића. Ако је та и таква књига остала незапажена, нешто није у реду са нама!

Академик Михаило Марковић је поводом књиге Покуда интелектуалаца“ писао: Ова књига је израз нагомиланог огорчења због улоге коју су у новијој историји одиграли неки интелектуалци својом бескрупулозношћу, изопаченим идејама, отуђењем и одрођивањем од сопственог народа, кукавичлуком и сејањем мржње.

Ако је била у питању књига која је третирала филолошка питања (Незавршена књига о речима), онда је уследила оцена професора Драга Ћупића: Дацић је обрадио завидну количину ријечи које ваља замијенити. Страна ријеч крије суштину мисли, а домаћа нема скривања значења, све је јасно („транспарентно“, како би рекли они против којих се он бори). Дацић настоји на стварању ријечи у српском језику, у складу са законитостима творбе ријечи у српском језику. Исувишну употребу страних ријечи Дацић сматра заразом која уништава људски дух, ствара поданички однос, нарушава народност и мисаони склоп личности. Професор Ковачевић на ово ће додати: Писана сјајним стилом, са дозом хумора и неспокоја, писана о страним речима а без страних речи, књига Рада Дацића можда је последња опомена свима који употребљавају српски књижевни језик да спасавају што се спасити може.

А многи песници су писали о поезији Рада Дацића. Драгомир Брајковић, говорећи о књизи Имагинарна постојања каже: Дацић је своју песму учинио убедљивом, а своје песничко сведочење о Сијарињу, које нестаје, дигао на ниво метафоре о свеопштој пропасти. Није он болећив према себи, нити његов говор ганутљив када говори о муци нашега пропадања... Могло би се рећи да је његов говор, тоном и трпељивошћу, јововски.

О збирци хумористичко-сатиричних песама Смеша песник Раша Попов је врло оштроумно приметио да је Раде Дацић: ... постао истински неимар песништва. Он шири тематске оквире наше поезије, што је од свих секундарних и изведених задатака поезије најзначајнија ствар... То проширивање не обављају песници интиме и солипсистичке самодовољности, него управо песници који виде и осећају и друштвени брлог и свемирски амбис.

Тако и са осталим похвалама. Аналитичаре и приказиваче изненађује и одушевљава Дацићева инвентивност, необичност његових ставова и заузимање места на коме се нико пре њега није налазио. Зато је он значајан за нашу књижевност и то не само по уметничким вредностима своје прозе и поезије, већ и по сопственом доприносу на усклађивању поезије са новом улогом у друштву, новим захтевима у степену разумевања.

Слично је и са његовом прозом за децу, насталом у претходним деценијама, а објављеном у овоме плодном, каснијем периоду. Од три романа објављена су два: Бејко Ма и дружина Кла и Неко други. Ова трилогија би требало да се доврши романом који је спреман у рукопису Планина са словом Т. Да би се стекао основни утисак о овом делу, може се цитирати песник Љубивоје Ршумовић: Овај текст се ослања на духовиту фактуру ’дечјих уста’, али му се не може оспорити и неколико особености. Пре свега ту је ненаметљив, лак дијалог, затим невероватно духовити и маштовити делови приче... Дацић у своју причу уводи личности лако, а то су праве личности, које причу воде логично без падова и неспоразума. Ни Ршумовић није могао да не запази ту драгоцену необичност и својеврсност Дацићевог стваралаштва, које му одређује нарочито место у савременој српској књижевности.

Необичан, диван спој

У данашњем времену информатичких чуда, када се чини да нестају неке уметничке вредности прошлости, када се почело сумњати и у вечност поезије, појављује се песник-математичар, човек из сфера на којима почива основа савремених достигнућа и доказује нам нешто сасвим супротно – све што је савремено не значи и да је модерно већ да су то два сасвим супротна појма. Модерно је претеће, али пролазно и нежност поезије надживеће тренутне заблуде и наћи ће своје, наизглед угрожено место у човечјој души. Претпоставља се да ће бити све више поета из области природних наука, који ће поћи путевима којима хода Раде Дацић.

Сам он то објашњава радозналцима, који стоје пред овом нерешеном енигмом: „Када се узме непрекидно проширивање математичког образовања, проучавањем математичких књига и праћење новина по научним часописима, и једна и друга од моје две стваралачке преокупације морала је имати подстицај: из математике да дођем на идеју, из књижевности да наиђе надахнуће. И идеја у математици и надахнуће у књижевности долазили су ми изненада и увек ми причињавали изузетну радост, изузев, наравно, када сам услед неодложног посла, морао надахнуће препустити нестанку. Ако нешто одмах не запишем, оно нестаје без трага. Треба можда објаснити шта долази с надахнућем. Ако је о песми реч, долази одједанпут цела песма, не идеја о предмету песме, него речи и то оне које сачињавају најважнији део песме, остатак је нешто што се подразумева да свако може додати уз оно главно што надахнуће доноси.“

Ово концизно објашњење може дати одговор на нека питања из теорије књижевности, објаснити савремене приступе у којима има знатно више незаобилазне рационалности, која не укључује машту, већ је само подстиче у неким новим правцима. Свет се стално и убрзано мења па се мора, онолико колико је искуствено и рационално, мењати и поглед на све тајне постојања и комуницирања. Очекивало би се да се егзактна надахнућа и неограничени простори човекове маште и осећања дијаметрално разилазе, али нам Раде Дацић, својим укупним делом доказује да није тако и да људи морају, макар привремено и делимично, у свом животу запоставити своју природну похлепу и потребу за самоодржањем и у опуштености вратити се квалитетима који су нас издвојили од осталих бића. То путовање у нежност љубави, у сету сећања, кроз магловиту машту и све слично, може нам само помоћи да у неким другим, на први поглед различитим, областима постигнемо и боље и више.

Кад боље погледамо дечју поезију Рада Дацића видећемо да он поред дубоке сензибилности није запоставио неопходност едукације и поуке, поштовање искуства и неопходност стицања знања. Он је то по неком Змајевом принципу уградио у своје стихове тако да ова лака педагошка нота нимало не смета, већ, утиснута у структуру стиха, заузима примерено место, које јој припад у свакодневном дечјем животу.

Ко измисли такве кише

Иако међу објављеним књигама Рада Дацића дечја поезија не заузима много места, само једну десетину, морала би она ускоро бити представљена новим насловима, збиркама које већ постоје у рукопису, а које су настајале као плод изузетних надахнућа, али су временом добијале висок квалитет форме. Пет таквих збирки чекају издаваче, а њихове циљне групе крећу се у распону од најранијег детињства па све до старијег узраста, уз јасну сугестију да се могу користити у вртићима, школама и породици. Збирку Кифлице Дацић је написао већ као деда, саткана је од малих бисерних склопова речи, лако разумљива и најмањој деци. Као и увек, многе песме научиће и старији да би их транспоновали у одређеним тренуцима својој деци.

Песничко дело Рада Дацића добило би свој коначни облик објављивањем свих ових књига јер оне представљају јединствену целину, укупну слику одрастања од првих изговорених речи па све до одлучних корака у живот. На почетку то су неке дражесне једноставне речи, разумљиве само родитељима и најближима, прве драге комуникације, које се не заборављају. Тако једна од ових необјављених збирки носи наслов Ти слатки малаши наши великаши, одређујући овим склопом да се смисао и систем разумевања са децом у овом узрасту не одређује само уобичајеним речима, већ и ритмом, прикривеном музиком и чудесном садржином која настаје у појединим моментима и схвата се одмах да би трајала дуже. И у томе је драж читавих песама јер се осећа онај почетни напор да се освоји језик и да се дете укључи у заједницу. Тај слатки напор, ако остане аутентичан у песми, не може се заменити и било са чим сличним упоредити.

Песнику је било лакше, кад је савладао ову форму и начин изражавања, да деци, а и одраслима, дочара сву лепоту раног, безбрижног детињства. То је време у коме деца, освајајући прва знања и искуства, стварају и неки свој нови свет исто онако као што то чини унук, који узима оловке и бојице у руке и почиње да слика нестварни свет дивова и јунака, неке чудне пределе у којима је немогуће могуће, као што су жеље остварене маштом. Тако је у Дацићевој збирци песма Мали Лука црта дива, будућој књизи која ће нас уверити да стваралаштво у човековој души постаје врло рано, да је неоптерећено животним тешкоћама и деформацијама и да га зато треба неговати.

Све ово доказује да је одувек, од својих првих дана кад је научио да чита и пише, Дацић био и песник и математичар и да је зато и имао тако богат стваралачки живот и стално разумевање за дечји свет, који нас често не види онаквим каквим га ми замишљамо, а појаве у природи тумачи на свој начин.

Питам сасвим озбиљно

Прва од три објављене књиге дечјих песама Рада Дацића Какав сам да сам, штампана у врло скромном тиражу, није ни могла бити запажена онолико колико заслужује, али је остала као документ колики су његови песнички домети, колико је оригиналан и непоновљив. Такав је и сам наслов књиге. Такви су и наслови пет поглавља а и појединих песама. Не треба ни говорити о необичности језика, о нежном ритму, који би се лако могао преточити у музику јер је тако и настао у дечјем слуху, негде у дубинама дечје свести. То су речи које настају у том добу и тада се најпотпуније разумеју, као што су Знајша, Чекутање, Шука штуку, Опа епа уп... Или оне ситне језичке игре у којима се речи скрајају па допуњују, у којима је стих – загонетка, синтагма – почетак песме.

Својим песмама Дацић нас уводи у дечји свет, заједно са нама путује по њему и представља нам децу као већ изграђене личности, које се морају уважавати. У песми Најважније његов мали јунак каже: „Какав сам да сам/ мене неко воли.../ Какав сам да сам/ знам бар ко сам, шта сам“. Овако представљен малишан стиче право да и сам суди о појединим појавама у природи, да тражи праве одговоре, па да и сам изводи неке своје закључке на граници између стварности и маште. У другом поглављу ове књиге „Енци менци“, аутор ће написати: „Овај циклус песама подстакнут је српским народним лирским песмама и, по правилу, први стих је из одговарајуће народне песме истог имена. Неке песме су писане и на основу загонетака, бројаница брзалица и басна.“ Али, и овде, сви стихови су само „подстакнути“ народним мотивима. То није, међутим проста репродукција, већ нови материјал допуњен дечјом маштом и њиховим представама, њиховом потребом да се играјући уче и стварају своје личне изразе.

У овим песмама чести су дијалози; разговори оних који умеју и оних који не би могли да говоре, чудна обраћања киши и зими, појавама, које изгледају као живе јер се крећу, чују, осећају, а то дете, као и све остало, схвата на свој начин – често како жели да буде. У све то уграђене су, мало приметне али ефикасне, еколошке поруке, благи педагошки савети, упознавање са достигнућима цивилизације и интересовање за далеку историју. Све је то, као по неком правилу, пропраћено коректним хумором, толико присутним у сталним дечјим несташлуцима.

Карактеристично је за Рада Дацића да он сваки свој песнички сегмент, сваку збирку почиње песмом-питањем или стихом-питањем, а следе потпуни одговори или они који се само наслућују. Тако у поеми Без мане прва песма „Почетак“ наступа стиховима: „Управо почињемо.../ – О чему или о коме?/ Помало, не сасвим, о свему/ а највише о једноме.../ – Зашто о томе једноме? Због чега не о нама?/ О вама причам другима/ а о другима вама?“ После следе одговори у виду распеваних реченица, нешто озбиљнији, сложенији, сада намењени не само деци, већ и старијима. Јунак ове књиге је радознали Петар, Перица Пе, који доминира над свима, распитује се, слуша и одговара, шета селом и градом; ствара о себи типичну представу тако да га препознајемо међу децом у суседству, парку или школи. Стално је све зрелији, истиче своју храброст (песма „Јунак“) а као истраживач путује по свом окружењу („Зналац“) и на неуобичајен начин истиче значење знања, које се не стиче лако а стално се проверава у новим животним околностима.

Песник као да нас узима за руку па нас заједно са несташним, маштовитим Перицом Пе води у шетњу којом се стиже у живот и не обећава ни нама ни деци да ће у том предстојећем периоду бити све лепо и пријатно. То треба да се зна, и деца се не смеју обмањивати – живот ће бити испуњен и тешкоћама, разочарањима, малим или већим неправдама. Ово упозорење јасно је исказано у песми „Мана“: „Познајете ли кога макар без једне мане?/ (Пазите да вас не чују сељаци и шумари!/ Упитали би: ’Има ли дрвета без гране?’/ И помислили: Са овим нису чисте ствари.)“

Песме из ове поеме су као нека лака проза, као текст који тече брзином и бистрином планинског потока, извире и полако се претвара у заносни песнички ритам па и не примећујемо како то постаје стварна песма, а све заједно као интегрална поема. Као ода детињству, које пролази у заносу летећих безбрижних година, а главни јунак, Перица Пе, постаје нам толико драг да се са сетом растајемо од књиге, од његових питања, несташлука, изненађујућих поступака па и грешака, о којима ће мађионичар при крају изрећи као да је питао све нас старије: „Немој се, дечаче, жалостити,/ Твоји су грехови бораније;/ Чим си престао нове приносити/ Као и да ниси грешио раније.“

Ово је већ прича о периоду у коме се приближава растанак са детињством и у коме схватање живота постаје јасније те се ствара нека чудна заједница између најмлађих и најстаријих. Деке и баке враћају се у давне године па се интересовања изједначавају, кроз носталгична сећања, са својим потомцима, као у песми симболичног наслова „Испод спојених липа“, баш дословно овако: „Волим да слушам прекрасне приче/ Из уста добре старине;/ Ђачић сам тада што слова сриче/ Сироте нестале давнине.“

Ако ујутру негде на улици сретнете деду како води унука у вртић и како нешто, разумљиво само њима, чаврљају, онда знајте да је то наш песник и мали Перица Пе, а да је оно што можете можда наслутити из садржаја треће Дацићеве збирке за децу Сто цветића из вртића, толико блиске деци да су песме из ове збирке коришћене у дечјим вртићима као мала сценска изненађења јер су дијалози у њима толико убедљиви и присни деци да се лако прихвате, науче и транспонују на најбољи начин.

Кад сам пре више од десет година добио да рецензирам књигу од издавала Лио у Горњем Милановцу, нисам знао да постоји писац Раде Дацић. Није ми сметало што нисам чуо за тога писца, нити знао ко је и шта је, да напишем следеће редове и наменим их корицама књиге, на којима се – не знам чијом „заслугом“ ипак нису нашли:

Ова збирка је проистекла из неизмерне љубави према деци, из сталних открића и истраживања, из покушаја да се стиховима дочара шармантна игра среће и љубави... Збирка песама Рада Дацића је јединствена и могла би се препоручити не само деци, већ и одраслима – родитељима, васпитачима и свима који се баве васпитањем најмлађе генерације. Дацић открива до сада непознате сфере чудних односа и разумевања међу удаљеним генерацијама...

Дирљиви су покушаји да се продре у дечју психу, да се саживи са тим прекрасним светом малих брига и великих снова.

Раде Дацић проналази најбоље путеве да нам прикаже овај предиван период у животу, који смо потиснули у своју подсвест. Помоћу тих малих несташних бића аутор нас враћа у време првог одрастања, у несташлуке и чаробне приче о бољем и измишљеном свету. То ову збирку – насталу из љубави и која се од љубави не може одвојити – и чини оригиналном...

Доста песама има практичну примену у вртићу – својим ритмом, садржајем и непосредношћу и обрадом тема – мада се ни једним својим делом не може схватити као приручник, већ је већином својих стихова несташна поема, посвећена дражесним малишанима...

Песникова љубав према деци долази у последњем одељку до пуног изражаја. Ту ће се показати какве све радости, вредности, подстицаје и снагу доноси постојање детета, као највеће награде за све оне који су везани за њега...

Књига „Сто цветића из вртића“ јесте свечана ода свету дражесних малишана, посвећена једном драгом и непоновљивом унуку.

Захвалимо песнику на овој књизи.

Дацићева прича о деди и унуку као да је настала давно, још у чика Јовино време, кад је деда држао свог унука на крилу и причао му шта је некад било, па да је ова прича издржала проток времена и уселила се у савремене домове и вртиће са исто толико нежности и љубави као некада – вечита бајка о поколењима, која су толико удаљена по годинама и толико исто блиска по разумевању и по неопходној потреби овога чуднога заједништва.

По страницама Дацићевих књига за децу, као да су записана сва она најнежнија осећања старијих према деци: његова инвенција и таленат нашли су прави израз па ће у песми „Шта је он мени“ написати: „Чим се раскомоти/ Он приче распреда,/ Тај слатки дечачић/ Чији сам ја деда.“ Тепање, које је својствено човечјем односу према најмлађем покољењу, природно обраћање, испољење бесконачне нежности.

***

Раде Дацић је једном изјавио да у своме стваралаштву није имао узоре и да се није угледао на раније песнике; његова природа је од њега захтевала да остане самосвојан и да независно од других – колико је то могуће и потребно – сам истражује и у науци и у литератури. Тај га је принцип поставио на изузетно место па тако његова поезија не личи ни на најстарије ни на савремене песнике. Није опонашао наше класике, али се исто тако није поводио ни за модерним кретањима и правцима. Користио је свој префињени осећај за језик, проналазио у богатом фонду речи и израза праве бисере и успешно их уграђивао у своје стихове. Изграђивао је своју оригиналност чувајући се од тренутних погодности и зато остао јединствен на савременој песничкој сцени.

Тешко је сада проценити какво ће место његово стваралаштво заузети у будућности; много шта је препуштено конкуренцији на тржишту без разумних критеријума, недостатку правих часописа за децу, недостатку серија књига по вишим стандардима и дечјих библиотека. Међутим, мора се закључити да Раде Дацић оставља такво дело без кога би поезија за децу била знатно сиромашнија.