Брана Димитријевић

O књизи Милорада С. Кураице „Доситеј у Далмацији “

Милорад Кураица, „Доситеј у Далмацији “, издање аутора, Суботица 2011.

О Димитрију Обрадовићу – у монаштву названом Доситеј – до сад је доста писано, али испоставља се – недовољно. Постоје беле мрље у његовој узбудљивој биографији, које ће можда такве за навек остати, али и оне које баш и не морају; о чему сведочи и овај истраживачки подухват. Побегавши из манастира Хопово, што му се и до дана данашњег у неким круговима тешко прашта, Доситеј ће се обрети у Загребу, али уместо у Русију куда је намеравао да се крене, отићи ће у – Далмацију, која је тада под Млецима, међу Србе. Беше то и њему самом непознат гето, забачена православна енклава, у бестрагији, која се готово необјашњивом својом упорношћу опираше покатоличавању. За самог Доситеја беше то најопипљивији могући почетак његовог доживотног просветитељског рада. Службоваће ту као добродошао учитељ и свештеник.

У Доситејевој аутобиографији Живот и прикљученија с извесном топлином обрађен је баш тај његов животни период, се али тек из књиге М. Кураице Доситеј у Далмацији, тај исти део Доситејевог житија, осветљава много пространије; јер књига говори и о многим збивањима после Доситејеве смрти, о Доситејевој „посмртној биографији“.

У Далмацији ће Доситеј боравити у два маха. У  оба та случаја коликогод да беше добродошао тамошњем непросвећеном народу, још и више не беше мио тадашњој власти. Ни тада, али ни касније, после своје смрти. У последњих нешто више од 200 година, Далмација мењала државе и владаре, којима је, осим осталог, заједничко било само једно: да се тај ма колико кратак период плодног просветитељског живота и рада Димитрија Обрадовића просто избрише. Да сасвим нестане из историје српске књижевности није се, ипак, могло, али су упорно чињени покушаји да се, барем што се Далмације тиче, његова улога у њеним културним збивањима, што више сузи.

Откуда толико чест и не баш увек узалудан напор оних чврсто решених да се заташкавају, да умањују и сасвим избришу Доситејево тамошње присуство, спрам човека који беше благе нарави: „тих, кротак, добродушан“. И како записа 1858. године Јован Суботић: „Цео ти је (Доситеју) живот (био) безлобно и сладко детињство...“ Он ће, наставља Суботић „...са једном тако философском благошћу према људима, проћи толики свет... живети у једном бурном добу, а неће срести рђавих људи и великих непријатеља...“. Или их просто није видео, јер и не беше способан да их види, још мање да их тражи. Дубоко је, стога, у праву отац Тадеј када каже:  „Какве су ти мисли такав ти је и (сав твој) живот.“ Човек попут Доситеја се рађа.

Има, можда, оних који би рекли да је та Доситејева кроткост, благочестивост и добродушност, знатним својим делом била научена, да је из мудрих књига долазила, јер он живљаше у добу када се људски ум увелико слави. Када Жан Жак Русо у „племенитом дивљаку“ назире прапочетке друштвених заједница. Човек се рађа добар, тако учаше Жан Жак Русо, али га лош „друштвени уговор“, лоше устројство (људског) друштва ласно исквари. Доситеј као да својим животом оправдаваше баш те његове речи; уз то самоук, човек који самога себе ствара!

Какогод, пешачећи добрих пет дана кроз Личке и Крбавске планине, стиже Доситеј у православни манастир Крупу 15. априла 1761... „Покажу ми велики друм преко Велебита“ пише о томе он сам,  „и пођем... Пролеће. Красота време... све певајући да се горе и долине разлежу...“  „Ту се (у манастиру Крупа, подно Велебита, саграђеном још у 14. веку, за владавине српског краља Милутина) дан-два уставим, за отпочинути и распитати се за какво место гди магистра (учитеља) требају. Ту ми кажу за толико места: да нас је десеторо било, сви би могли намештени бити...“ Толика глад за просвештенијем, за писменошћу беше.

Доситеј у својих родитеља беше треће дете. А таква деца – знамо то из наших народних прича, које почињу речима „Био једном један цар, па имао три сина“ – већ самим редоследом свога доласка у породицу „осуђена“ су на самосталност, опет, по оној народној „у се и у своје кљусе“.  Таквом трећем детету ласно је у свет се отиснути.  Уз то и већ поменути „безлобан“, благ карактер који му је рођењем дат, и ето – пустолова, али који за просвештенијем трага; који тражи и налази плодове здравог разума, који се у моћ просвештенија само узда.  

Али, има и од свег до сад поменутог нешто још дубље.

Др Јован Апостоловић први учени лекар Србин за кога се данас зна, ће своју инаугуралну докторску дисертацију „Начин на који уопште осећања делују на људско тело“ (Modum quo affectus animi in corpus humanum agunt generatium), одбрањену 1757. године, на Универзитету у Пожуну (данас Братислава) на латинском језику, посвети свом српском народу (и чувеном лекару Герхаду Ван Свитену). Српском народу овим речима: „...Можда ће сам овај успех (ова дисертација) покренути мој угледни српски род, до сада довољно славан по оружју, да убудуће такође буде прослављан по својој књижевности и науци, које једнако доприносе и телесном и духовном, и да се тако, не само мачем већ и науком, као што кажу, бори за напредак своје миле отаџбине.“ Отаџбине, која с гледишта политичке географије (још) не постоји.

Дух је, видимо, старији од материје. А оно на шта указује др Апостоловић, уобличиће се касније у сазнање да је култура једно од најјачих духовних оруђа у борби за опстанак – оној дословној, најдословнијој, баш како ју је дефинисао Чарлс Дарвин – и појединца и народа. Напредак у култури, предсказање је државног напретка, чак када та држава још не постоји. И обрнуо.

Крајем тог истог 18. века, у Београдском пашалуку, током краткотрајне Мустафа пашине владавине, поче – истина тиха – обнова цркава и манастира. Уследиће Први, па Други српски устанак, а потом мукотрпни ход ка српској самосталности и државности, при чему је културни успон обновљене Србије био бржи од државно политичког; па и независан од потоњег у много чему. Највећи српски задужбинари Капетан Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић, Сима Игуманов, и многи други беху само писмени људи, не и научници, још мање трагаоци попут Доситеја, који међутим дубоко схватаху значај просвештенија, за духовни и телесни напредак васколиког рода свог.

У зграду Ректората,  која постоји већ 150 година, пише др Снежана Вељковић, када ју је дунавски капетан Миша Анастасијевић поклонио Отечеству за просветне потребе – уселише се Велика школа са три Факултета (Правни, Филозофски и Технички), Министарство просвете, Народни музеј и Народна библиотека, Гимназија и две средње школе, и Друштво Србске Словесности (претеча Српске Краљевске Академије, данас САНУ) (1). Једва пола века од Доситејеве смрти. Какав муњевит успон!

Временом је, како исправно запажа М. Кураица, о Доситеју у Далмацији створен култ, упркос његовог релативно кратког боравка у тим крајевима. Култ кога је тешко раздвојити од култа просвештенија.  А овај од култа опстанка. Доситеј беше не само залутали путник, него и весник једног новог времена, готово у складу са стихом Петра Прерадовића, који ће бити написан касније: Струне саме заиграше на гуслама деда мога.

И, ето, одговора на питање откуд толика мржња спрам Доситеја, откуд толики труд да се његово име у Далмацији затре.

Све до његовог боравка у Далмацији, српска православна црква беше једини бранитељ српског националног идентитета, сада је уз њу стао и писац бесмртне песме „Востани Сербие“. Од тада прогон Српске цркве, и успомене на Доситеја, иду упарено. Ту традицију нестале млетачке државе, затим, такође нестале Аустроугарске, наставиће у прошлом веку „Сефереја“ (како СФРЈ из милоште често називаху људи баш из тих крајева), а крунисати млада хрватска држава помним етничким чишћењем тих крајева. Потапање манастира Драговић у доњем току реке Цетине, пожар изазван подметањем бомбе, којом приликом је изгорела „Доситејева“ школа у Плавном, све ће се то догодити у другој половини прошлога века, у – мирно доба. Све је то у основи иста она истијата вишевековна прича. Прича коју нам у још низ других чињеница писац ове књиге износи сталожено, без патетике.

Остаје, на крају, непријатно питање зашто је Министарско културе Републике Србије одбило да штампа ову књигу, и то у време када се навршава 200 година од смрти Доситеја Обрадовића?

Какогод књига је, ипак, штампана захваљујући новом задужбинару г. Зорану Цвијановићу, који својевремено срицаше своја прва слова баш у Доситејевој оној школи у Плавну. Нека нам барем то улије, макар и танку наду, да све баш не може да буде заборављено лако и преко ноћи. Доситеј поготову.     

 (1) Medici.com. Banja Luka, 2011, бр. 45., стр. 99

(Изговорено јуна 2011. на представљању истоимене књиге у Батајници.)