Јасмина Михајловић

Милорад Павић и Руси - историја једне љубави

За мог мужа, српског књижевника Милорада Павића, Грци кажу да је грчки писац, Бугари да је бугарски, Французи да је француски, а Руси да је стопостотни расни руски писац. Срби се не изјашњавају, али је јасно да већина нација не воли баш много своје велике људе док су живи. Диве им се тек кад умру!

Историја моје љубави са Павићем је већ двадесетак година дуга (16 година смо обоје у нашем другом браку, а разлика у нашим годинама је огромна, он је 31 годину старији од мене). Историја књижевне Павићеве љубави са Русима је, пак, много дужа, и морам признати да сам помало љубоморна на њу. Ја сам судионик те „руске“ љубави само четврт века, а много пре но што ћу се родити Милорад Павић је превео Пушкиновог Евгенија Оњегина на српски и до дан данас деца у школи познају ово дело по његовом преводу. Пушкиновог Оњегина у Милорадовом преводу сам читала у школи и ја, а касније и мој син!

Дакле препев Пушкинове Полтаве излази још 1949. године, превод Евгенија Оњегина 1957, да би 1972. године изашла Сабрана дела А. С. Пушкина у 8 књига које је приредио Милорад Павић. Одувек сам се дивила преводиоцима, они су попут двојника писца, улазе у дело оног кога преводе можда чак дубље него сам аутор. Писац и преводилац су једно време савршен љубавни пар, двополно биће. Зато мислим да је позајмљивање српског језика Пушкиновом гласу била прва руска љубав Павићева.

Затим долази до периода од педесетак година где су Павићеве руске књижевне везе спорадичне, махом научне, књижевноисторијске, јер мој муж је дуго, дуго и у сопственој земљи важио за историчара књижевности, професора универзитета. Његов белетристички рад (поезија и приче) био је у сенци његовог бављења периодом барока.

Са изласком романа Хазарски речник (1984) почиње мегаслава Павићева, прво у земљи (тада Југославији), а онда следи муњевит светски успех, који кулминацију достиже крајем осамдесетих. Преводи, гостовања, слава... Мој муж често каже да је за живота добио оно што већина добије тек после смрти!

Али, све то време док букти англосаксонски, германски, франкофонски, јапански, јеврејски, латиноамерички успех, у Русији се не дешава ништа по питању павићевско-руске узајамности. Тек 1991. године часопис Инострана литература објављује одломке из Хазарског речника, да би 1996. издавач из Новосибирска АО „Интербук“ издао мушку и женску верзију овог романа у преводу са енглеског. Од тада па до данас, док пишем овај текст, а година је 2007., издато је бар 20 издања Хазарског речника (у преводу Ларисе Савељеве) и све белетристичко што је икада Павић написао. Све приче, романи, драме, све, баш сви наслови изашли су у многобројним издањима. Кулминацију руских књижевних љубави Павић доживљава преводом романа Друго тело, који је прво изашао у Санкт Петербургу крајем 2006. године, па тек онда у Београду, у Србији. Друго тело је за месец дана продато у Русији у тиражу од 15.000 примерака.

Павић каже да се књижевна слава сели кроз време, регионе и језике... Тако је овај писац практично био забрањен у бившем СССР-у, да би се у старо-новој Русији анонимност претворила у ево већ десетогодишње усхићење руске читалачке публике. Ја сам са својим мужем први пут „нову“ Русију посетила 1997, на позив Владимира Толстоја, чукунунука Лава Николајевича Толстоја, поводом обнављања рада часописа и задужбине „Јасна Пољана“. Пошто сам и сама писац, кроз своје приче и путописе оставила сам сећања на наше књижевне авантуре. Ево једног од њих:

„Ово књижевно вече са егзалтираном публиком могло се наслутити још у колима када је врло млад човек који води књижару „Shakespeare & Co.“ дошао по нас. Пробијали смо се кроз Москву скоро сат будући да је у нашем хотелу боравила шпанска делегација на челу са краљем Хуаном Карлосом, те су све улице биле блокиране. Тако смо у разговору сазнали шта М. значи руском, превасходно младом читатељству, да би се потом и лично уверили.

— Видите ову зграду — рекао је младић са савршеним изговором енглеског — то је читаоница стране литературе. Ту смо вас годинама читали на свим страним језицима осим на матерњем, руском. Сада вас, хвала богу, имамо и на свом језику.

Сетила сам се јадног Булгакова. Вероватно су и њега годинама читали исто... на страним језицима! Али, мало је романа у било ком веку који успеју да додирну суштину тајне. Они преживљавају на било ком језику. Зато што су заувек и дан више потребни некоме.“ (Из приче „Русија у Winwordu“, књига Приватна колекција, Дерета, Београд, 2000, 2001, 2004, 2005.)

Већину засебних књига Милорада Павића публиковала је издавачка кућа „Азбука“ из Санкт-Петербурга укључивши и сабрана дела у 6 томова (2000. г.), као и збирку Изабрано (2003), која има 873 странице! Неколико дела штампала је и петербуршка „Амфора“, као и московски издавач „Зебра Е“. Павићевом успеху у Русији допринео је и висок квалитет превода Ларисе Савељеве и Наталије Вагапове.

Ево шта један руски критичар, Сергеј Мешчерјаков, бележи о једној од наших тј. Павићевих посета Москви: „Тешко је описати урнебесну гужву у централној књижари „Москва“ (на Тверској улици, у близини Кремља), где је уприличен сусрет са Павићем септембра 2001. године. Људи су стајали у таквој стисци, да ни јабука на земљу не би могла да падне, док су родитељи подизали децу на рамена, са жељом да што боље упамте писца.“ (Рецепција стваралаштва Милорада Павића у Русији, Летопис Матице српске, Нови Сад,  октобар 2006.)

У својој причи Москва XXI век, година прва, ја ову ситуацију описујем овако: „ Предвиђена четири сусрета са читаоцима, три у московским књижарама и један на самом сајму, довели су до тога да телохранитељи заједно са издавачем и преводитељком Л. Савелијевом морају да штите непосредан простор где су се сусрети одвијали и да морамо споредним закучастим путевима да стижемо у унутрашњост књижара или на штанд. Стотине и стотине људи чекале су сатима, у дугим редовима на потпис. У мегакњижари Москва, на Тверској улици (некад улица Горког), особље је било принуђено да неколико пута закључава књижару, да моторолама споља и унутра синхронизују гужву на улици и у књижари, па да разгласом апелују на безбедност публике.

Долазећи по потпис, читаоци су доносили уздарја. И то је било најдирљивије. Поред енормне количине цвећа, доносили су чоколаде, руске слатке переце зване „прјаник“, магично камење, скулптурице кућних духова заштитника, „љубавна писамца“, порцуланска срца са руским шарама, џиновску стаклену сабљу испуњену грузијским коњаком, а један младић је донео право јаје са уписаним датумом (роком употребе) у будућности, алудирајући на део из Хазарског речника.

Стојећи на уском, „безбедном“ простору иза касе заједно са продавачицама, упитала сам да ли је код њих увек овако кад гостује неки писац.

 – Ни случајно – говориле су књижарке углас, узбуђено – била је гужва кад је потписивао Кончаловски, али ни приближно овако. Једино с чим можемо да упоредимо је недавни боравак Мика Џегера у Москви, али наравно не у нашој књижари – смејале су се.“ (Из књиге Јасмине Михајловић Путни албум, Београд, Дерета, 2004, 2005, 2006.)

Бројне позоришне представе диљем Русије, уследиле су после књижевног успеха. Комади по делима Милорада Павића играју се у Москви, Петербургу, Вороњежу, па чак и у Прокопјевску. Чувени московски театар МХАТ извео је премијеру драме Заувек и дан више, у мушкој и женској верзији, априла 2002. у режији Владимира Петрова. „Ленсов“ театар у Петербургу, у режији истог аутора већ четири године игра са несмањеним интересовањем Павићев комад „Кревет за троје“. Исте представе никада нису изведене у Србији!!!

Велики део Павићевих књига налази се и на Интернету у руском преводу, а издата су у Москви и два компакт диска где чувени руски глумци читају његове романе.

После свега изреченог и уживо доживљеног у вези са Павићем и Русима, ја се лично питам да ли је мој муж српски или руски писац?

(2007)