Брана Димитријевић

Из заоставштине клокотризма: Старо сајмиште са људима

Простор Старог Сајмишта подсећа на правоугли троугао. Једна катета је лева обала Саве, друга почиње од Бранковог моста, који са по три аутомобилске траке у оба правца, повезује Бранкову улицу са широком Булеваром Лењина, док хипотенузу чини кривудави огранак асфалтног пута који од београдске Железничке станице води преко Старог Савског моста, и улива се у већ поменути Булевар. На том простору је пре Другог светског рата саграђено Сајмиште, са више различитих павиљона, које је током рата претворено у концентрациони логор. По ослобођењу Сајмиште је неко време било један од пунктова Омладинских радних бригада; а, по њиховом одласку, на основу декрета, у павиљоне је усељена група ликовних уметника која је ту основала своје радионице. (Није на одмет рећи, да је том приликом у напуштеним просторијама  затечена и повелика документација, у виду стотина килограма записника са многобројних састанака припадника Омладинских радних бригада, којој се ускоро губи траг.)

Иако временом све више „у средишту града“  простор Старог Сајмишта остао је забачен, задржавши без посебних споменичких обележја храпавост своје историје, неку врсту аутентичности. У његовој позадини, на месту некадашњих ритова, никао је нови град, а између оронулих, мада отпорних павиљона порасло је дрвеће. С Бранковог моста опажа се само торањ Округле куле, између густих крошњи. С вечери је ту чак пусто. Около светлуца и хуји град, а ту се по густој, оштрој трави гази по роси...

Клокотристичку ситуакцију Старо сајмиште са људима готово је немогуће замислити без овог претекста историје, и без супротстављених целина Репресије и Уметности, при чему уметност симболише слободну свест појединца. Ситуакцију чине три компоненте, које се, ипак, не даду разматрати одвојено (довољно је да су поменуте): ликовна, телесна (извођачка) и књижевна.

Тако би се посматрано са искључиво ликовног становишта могло говорити о једној од највећој изван галеријској ликовној изложби икада одржаној у Београду, узимајући у обзир „запоседнут простор“ и број експоната. У тој вероватно статистички тачној констатацији, запоставља се да је простор у коме су дела изложена макар и метафорично ограђен бодљикавом жицом; а да је  ствар и у начину њихове изложености.

Ова велика ликовна изложба на први поглед подсећа на вашариште Уметности, али је уз њу је присутна и – Репресија.

Скулптуре о пластике Коље Милуновића обешене су о гране, или привезане за дрво, а једна од скулптура Зорана Петровића биће касније „спаљена“. Потребно је, истовремено, отрести се и предрасуде да је свако изван галеријско излагање ликовних дела, врста –  шока; и да су насиље и бруталност најкраћи пут ка томе.

Изложба о којој је реч потрајаће, међутим, колико и сама ситуакција, непуна два сата, јер је уствари њен део. Њен самостални живот ускоро ће бити тешко замислив.  Умешаће се телесни (извођачки) пројекти, и литература.

За сада, у првом трену, као и у ситуакцији Заузимање главе, ликовна дела запоседају и обрастају простор. Али, то је простор некадашњег логора, у којој је ондашња вегетација нестала безмало преко ноћи.

Ситуакција почиње гротеском. Један стасит, снажан мушкарац, сав у белом – бела виндјакна, беле панталоне – још са хируршком маском преко лица, до тада усправан као стуб, замахом секире пресеца дебео, црвени конопац на пању. Истог трена четворица извођача групе Ad hoc ствара својим музичким инструментима заглушујућу буку. Уоквирени су тремом и степеништем једног од некадашњих павиљона. Изнад њих је натпис Старо Сајмиште са људима.  Какофонија траје а већ се кроз окупљене гледаоце пробијају двојица у униформама од тамне пластике, с црним качкетима, у црним чизмама, и пиштаљкама међу зубима. То су Чувари. Нешто подаље од тог трема, који је трбух ситуакције, постављен је  зид од новина. Виде се само умрлице. Испод зида је чаршав. Чувари прилазе том чаршаву, почињу да га савијају у ролну. Откривају се прво боса стопала шесторице – људи за које још не знамо ко су. Чувари их откривају сасвим. Голи су до паса, у изношеним пругастим пижамама, леже склопљених очију, не померајући се. Свакоме је о врату табла с његовом именом. Чују се звиждуци обе пиштаљке, најпре два три дуга и отегнута, а онда убрзано, у ритму један-два, један-два... Побијени-стрељани-умрли (све је то у игри схватања-не схватања) устају. Нешто спорије, но, ипак трком, у ритму пиштаљки (један-два) стижу до дебелог, зеленог тепиха. Крећући се у круг полако облаче давно изношена своја цивилна одела. Остају боси.

Звуци пиштаљки не престају. Та шесторица сада морају преко пространог плеха – оног за печење пите или омањег прасета. На дну плеха нанесене су у дебелом слоју уљане боје: црвена и црна. Онако боси гацају по том плеху, један за другим, потом преко белог чаршава да ту оставе крваво-црне отиске својих стопала. Два чувара поред њих. Терају их у строј, а онда одводе по сред ледине мало даље. Ту застају. Уз помоћ два цивила чувари стављају зелени тепих преко глава малочас „оживљених“. Под тежином тепиха – тако изгледа – они падају на колена, а потом нестају згрчени у лежећем положају. Утонули су у траву, нестали испод земље. Тепих је готово изравнат с околином.

О, мртви, сањам вас, и ви поново живите у мом сну... Почиње рецитовање глумца Синише Кукића. Стихови су румунског песника Ђеа Богзе. Кукић је у цивилу. Он полако, изговарајући стихове, обилази око тепиха (гроба, могиле) испод кога допире јечање од кога се леди крв у жилама...

Од свих клокотристичких телесних пројеката који се баве бруталностима и тортуром овај је најбеспоштеднији, најјезивији. Мутно и искидано небо, плач, јецај, цвиљење људи које земља још гута, стихови Ђеа Богзе безмало писани за овакав призор...

Од тог трена, недоумице више нема: налазимо се у логору, између бодљикавих жица, које наравно не видимо...

Ипак, описани почетак пре те сцене као да је био само формалан. У филму који је на видео тејпу снимио Вук Пушић видимо најпре плакат на једном аутомобилу. Камера, затим, тумара простором, хватајући аутентичне звуке и визуелне детаље. Видимо скулптуре, слике, ужурбаност извођача... Песник Александар Секулић увежбава своје рецитовање Мајаковског, итд... Као да смо, на трен, у позоришној гардероби.

Привлачност овог документа је потпуној необавештености онога који га снима. Он пред собом нема сценарио, ни синопсис. Нема ни редитеља, ни водича. Он је гледалац, као и сваки други... Дошао је на време, чак нешто раније. Стога на документу, који настаје, неће ни бити оног правог почетка ситуакције, пресецања врпце секиром.

Камера ипак стиже да забележи трен када „стрељани“ устају, и када полазе на своју јутарњу тортуру, наги до паса, свако са својом таблом око врата. Часак пре тога видимо продавца семенки, једног милиционера, препознајемо Градоначелника. Око једне од скулптура-мрдалица Милије Нешића је гомила деце и њихов весео жагор. Камера, онда, покушава да се пробије између плећа и вратова гледалаца, који су већ окружили простор око белог чаршава.

Између трема с насловом ситуакције и места на коме су под чаршавом, а потом и под тепихом леже извођачи, размак износи једва тридесетак метара. Они који су видели пресецање конопца или који су се кретали око експоната испред трема, потом ће се пробијати према зиду од новина, како би присуствовали почетку једног од извођачких сегмената. Има ли, дакле, разлике између правих ликовних експоната и извођачких сегмената? У једном трену призор побијених подсећа на Домијеову слику Стрељани Комунари. Устајање „стрељаних“ пре би се рекло да подсећа на разградњу једног живог експоната, него ли на почетак драмске радње једног од извођачких телесних пројекта. Остављање трагова стопала на белој подлози (чаршаву) већ је коришћено у Заузимању главе (као: формирање клокотристичке заставе), али овде безмало иста радња указује на нешто сасвим друго. За разлику од ситуакције Заузимање главе овде џелати/чувари не нестају. Њихове пиштаљке неће умукнути. Њихови логораши биће напослетку живи покопани...         

Међу призорима на документу Вука Пушића снимљеним још пре почетка саме ситуакције, постоји кадар који у том трену још није сасвим јасан. Неколицина младића и девојака ките повећи сасушени бор„ан фас“ фотографијама.(портретима) извођача, које су гдегде деформисане близином фотографске камере. Да ли су и они, ти који ките, такође извођачи, или су нека врста „помоћне“ службе (?), и не изгледа баш пресудно.

Та огромна крошња ускоро ће се понети ка другом крају вашаришта, подно Округле куле (једног од некадашњих павиљона). Призор преношења тог Ритуалног дрвета, који се у почеку једва запажа, ускоро постаје фасцинантан. Носећи крошњу потом од Округле куле, па. стазом између дрвореда, стамено и без виднијег напора на лицу, исти онај извођач који је пресекао секиром врпцу (др Димитрије Мита Тодоровић), атлетски грађен, озбиљан, просед, ускоро привлачи поворку гледалаца која га у стопу прати. После дрвореда следећи Ритуално дрво, прелази се асфалтни путељак („улицу“?) . Десно су скулптуре Владимира Комада које као да су изникле из самог тла, лево амбијентални ансамбл Коље Милуновића. Скулптуре су обешене или привезане за стабла, тамне, као спаљене. На трен Ритуално дрво, а и читава поворка, застаје испред брежуљка на коме су експонати Боже Бабића, па креће даље стазом. Лево од поворке су по трави распрострте мапе Тодора Стевановића, па графике Радоша Стефановића, углављене у жбуновима. Фотографије се на Ритуалном дрвету њишу, повремено и засветлуцају. Сунца час има а час нема, небо је – искидано. Застаје се тек код „недовршених“ скулптура Ђорђија Црнчевића. Круг је скоро начињен. Ритуално дрво спушта се недалеко од места где је и било кићено.  Иако изгледа да је преваљен/искоришћен сав простор вашаришта, преваљена је тек трећина.

Ако постоје злочини, истребљења и тортуре, постоји и она крајња одбрана људског рода а то је – Уметност; и сама, међутим, изложена истим тим поступцима. Слике изложене са леве стране пута, којим се прошло требало би да подсете на оне крваво-црне стопе остављене на белом чаршаву. А фотографије? Да ли су оне на сасушеним гранама бора уствари – умрлице? Да ли ће корачајући (и) за њима и гледаоци завршити у гротлу крематоријума? Тако штогод може нам али и не мора одмах пасти на ум. Енигма је и сама Уметност.

Какогод било, поворка је стала испод крошњи скоро па сасвим олисталих стабала, испред атељеа вајара Ђорђија Црнчевића. На неколико корачаји одатле је улица, у пуном смислу те речи. Понеки аутобус на својој редовној линији ту протутњи. Недалеко је омањи паркинг простор. Све је то сада запљуснуто људском масом: гледаоцима, извођачима, скулптурама, још необрађеним каменим плочама. На огромној „недоклесаној“ скулптури Ђорђија Црнчевића – налик на бродску вентилациону цев – прилепљени су мањи камени комади, само за ову прилику. Испред ње седи песник Александар Секулић. Руке, ноге, ушне шкољке, језик су му привезани за тло црвеним нитима. Окружен публиком песник устаје, нити се кидају, он рецитује Пролог из Трагедије Мајаковског, чија је велика фотографија ту недалеко, испод стакла попрсканог бојама крви. Песник рецитује из свег грла, стиснутих песница, повијен у коленима. Шест извођача скоро у истом трену прилазе „недоклесаној“ скулптури Ђорђија Црнчевића, покушавајући да одвале чврсто прилепљене комаде мермера. Глумац Синиша Кукић пење се на једну од околних мермерних плоча и рецитује Епилог из Трагедије Мајаковски.

Поворка наставља своје кретање. Преостаје да се само пређе улица, до насипа који се успиње ка Бранковом мосту. Ту је изложено неколико скулптура Миодрага Рашића. Слике Оље Ивањицки приковане су за гвоздена врата неког подземног склоништа. Чују се звуци старих дрвених инструмената групе „Ренесанс“. Музичари ће поседати, а гледаоци начинити круг око њих.

То је предах, међуигра... Поворка ће ускоро даље, предвођена звуцима слепачке виоле која врти мелодију једне давнашње винске песме. Стижемо одакле смо и кренули, испред трема на коме се таласа транспарент Старо сајмиште са људима.  Около је жагор одраслих, дечурлија се игра мрдалицама Милије Нешића.

Појављује се једна огромна лопта изнад глава учесника и публике, ишарана географски континентима, као Земаљска кугла. У тим трену глумац Синиша Кукић почиње да рецитује Мандељштамове стихове Прославимо, браћо, сумрак слободе... Игра оним балоном-лоптом-куглом траје. Пући ће/распрснуће се у трену када глумац Синиша Кукић буде завршио своје рецитовање.

(На видео тејпу Вука Пушића, потоњи прозор је још фасцинантнији.)

Одмах потом, у близини оног зида од новина, који још није склоњен, доноси се конопац, кофа са влажним вешом, штипаљке. Веш се простире, али то су слике Евгеније Демијевске. Извођачи су они – „стрељани“. Сваки о врату има таблу са својим именом и презименом. На благо повијеном конопцу цеде се – слике. Извођачи су клекнули, сваки скида своју таблу и зарива је у тле. 

Ситуакција Старо Сајмиште са људима подсећа на расечену јабуку, половине се поклапају, али нису међу собом баш истих запремина. У првом делу смо загњурени у блато истине/стварности све до дна, да бисмо некако испливали, али само да бисмо удахнули пуним плућима, јер нас тада нешто поново вуче доле. После оних потресних Мандељштамових стихова до нас више не допиру раздраганост и смех. У ушима нам је још винска она песма, уз звуке слепачке виоле; испред трема се лоптају... Глумац је рецитовао без микрофона и појачала... Лопта се распрскава „сама од себе“. Но, казивани стихови допиру и увлаче се „испод коже“. При посматрању видеоснимка стиче се још суморнији утисак.  

У време одвијања већ поменутог сегмента, публика се поново окупља. Застаје се поред експоната које смо већ видели, али их нисмо добро уочили. Качење слика Евгеније Демијевске подсећа на гротеску, па, ипак, знамо да је то место где су на почетку ситуакције лежали они  „стрељани“.

У другом делу ситуакције простор се осваја крупнијим корацима. Већ је створена навика кретања... Полазимо.

Око Округлог павиљона, са њеним торњем, који почиње да нас подсећа на џиновског тело каквог ислабелог логораша, изнад кога се у том трену ваљају сиви облаци, откривајући на тренутке комадиће необично плавог неба, постоји нешто слично дворишту коју омеђава жива ограда. Ова ограда је нека врста природне – мада „поцепане“ позоришне завесе – која баш и не скрива ту постављени део изложбе, чинећи га донекле мање упадљивим. Довољно је, међутим, ући кроз широк „улаз“, понегде и кроз живу ограду, и поново смо у сред – експоната, међу металним скулптурама Зорана Петровића. Између њих је оштра непокошена трава. Једна од скулптура ограђена је конопцима, и увијена у новине; а ускоро ће планути. Глумац (Синиша Кукић) је и овде без микрофона (или појачала), али се као и у ранијим приликама његово рецитовање Брехтових стихова: Када је режим наредио да се књиге са штетним гледиштима јавно спале... одвија у наглој тишини. Песник Адам Пуслојић потпаљује ломачу... Скулптура „гори“.  На документу Вука Пушића има неколико изванредних кадрова. Чађави комадићи нестају ка небу ношени врелином помахниталог огња, што подсећа на јечање побијених испод тепиха/земље на почетку ситуакције. Чађ потом одозго гдегде пада и по гледаоцима, а огањ суче час у вис, час у страну... Напослетку се помаља танка витка, метална скулптура изједена гдегде пламеном, али довољно постојана, рекло би се – нетакнута. Тешко је, чак врло тешко, уништити уметничко дело.

Ипак... Мотив уметника-жртве готово да је једна од опсесија клокотризма. Пре тога рецитовани Брехтови стихови, у којима (Брехтов) Песник „понижен“ што међу књигама које пламте нема и његове, дотрчава и баца је у огањ. Једног другог песника –  Мајаковског – већ смо видели, његову фотографију попрскану крвљу. Уметник је само човек, а бити човек крајем 20. века исто је што и бити ловином. Песник не следи само своју божанску, и професионалну, него и своју људску судбину; судбину ловине, жртве, средства.  Поново, као у Заузимању главе не преживљава појединац него – врста.

Завршница ситуакције посвећена је сну о бекству. После Спаљивања скулптуре (њена неуништивост, или поновно рађање, већ наговештавају поменути сан) гледаоци се окрећу према улазу у Округлу кулу (или павиљон). Улаз у њу некако је увучен између зидова са којих је одавно спао малтер. Широко степениште сугерише – позорницу. Преко улаза је затегнут пак папир. Један од извођача – сликар и вајар (и драмски писац) – Зоран Петровић, стоји испред тог папира, и сам у папирнатом оделу. На фотографијама и видео снимку Вука Пушића видимо најпре његов широк осмех. Он потом окреће леђа гледаоцима и брзим потезима оштрог сечива исеца силуету човека. Исту ту силуету неко исеца и изнутра. Начињен је отвор облика човекове сенке. Тако три пута. Из тмина која тако зјапе неко време, искачу тројица. Они застају на врху степеништа. Траје какофонија музичких инструмената групе Ad hoc, кроз коју се пробија нешто налик на блуз. Исечене папирне силуете постављају се – у воду каскада – на степениште.

Овај пројект у потпуности је разрађен од стране групе Аd hoc која га је у потпуности извела, иако подсећа на део ситуакције Операција Јакић са поднасловом Узимање сенки, која је годину дана раније изведена у Деспотовцу. У овој потоњој на пак папиру, који је положен на бини, исецају се облици сенки и људи и скулптура. Људи се (извођачи) приводе силом испод јаког рефлектора. Какофонија свињског скичања и људског плача допире са магнетофонске траке... Пројект Узимање сенки је призор утамничења, његов почетак. Пројекат групе Ad hoc, међутим, сугерише бекство. То је нека врста пролога завршнице. Бекство постаје опсесија, али ни листа злодела још није окончана.

Појављују се двојица, један у униформи Чувара, други у одори сличној фратарској. Стижу полако – у мртвом дому време је ионако бесконачно – готово шетајући се. Носе дебео конопац који се клати у ритму њиховог хода. Стају са једне и друге стране улице; „опуштају“ конопац, нешто се приближавајући један другом... Ускоро почињу да га окрећу. Из публике дотрчава Дете без главе (невелика иначе растом песникиња Ивана Миланкова) која се попут правог детета почиње игру прескакања конопца. Језивост овог призора појачава сурова озбиљност Чувара и благородни сарказам Фратра.

Ситуакција постаје све напетија. По окончању претходног пројекта: Чувар и Фратар одводе Дете без главе незнано куд. На равном крову Округле куле, испод торња појављују се четворица припадника групе Ad hoc, са својим дувачким инструментима, распростирући какофонију звука, кроз коју се пробијају каденце блуза. Иза те четворице је големи торањ, налик на скелет рушевине, са изложеним својим степеништем. Над њим се гомилају облаци, све спорији и све гушћи. Од доње трећине торња према тлу затегнута је дугачка, челична сајла. Појављује се извођач у пижами – један од оних „стрељаних“. Испробава дебљину и причвршћеност сајле. Хоће ли, неће ли покушати да се спусти низ њу?

У клокотристичким ситуакцијама све је могуће. А и призори су саздани од противуречности, од сна и јаве, од претпоставки, спорта, бурлеске. Постоји исто толико вероватноће да ће се извођач спустити, колико и да ће одустати. И док се публика збија око куле, ишчекујући већ поменути „расплет“, на улици се посипа ситан камен, готово прах. Један од извођача – песник Бранислав Вељковић – у пругастом огртачу, сличног болничком пењоару, расејано и споро почиње да грабуља ето тај прах. (Још смо у логору, зар не?) Нешто касније, преко тог шодера (праха) однекуд пристигавши, леже песник Адам Пуслојић на леђа. Лежи тако са раширеним рукама, распет на земљи. Онај у пругастом наставља да грабуља и преко његовог тела, истим оним расејаним, механичким покретима. Покрај извођача и гледалаца сасвим непланирано протутњаће и један моторциклист. Гледаоци се ужурбано склањају да га пропусте... Песник Адам Пуслојић лежи на тлу, на улици, Бранислав Вељковић на престаје да грабуља. Бубањ, какофонија, блуз не престају с Округле куле, одвијају се паралелно две радње.

У позоришним условима оваква завршница трајала би – са драматуршке тачке гледишта – чак предуго. Али на отвореном је друга прича. Предстоји подухват (или одустајање), покушај изласка час из логора, чак опет из лавиринта уметности. Она снажно замахнута секира, на почетку ситуакције, зарива се у пањ и остаје ту за вечност; истовремено пресекавши пупчану врпцу између Удобности, Спокоја, Самозаваравања и котла Добра и Зла, Поноса и Понижења, Смрти или Опстанка... Тако и почиње бедни људски живот. У међувремену смо, можда, и то схватили, као и ништавност појединца, и неку врсту његове жилавости. И сад га очекујемо с крова Округле куле, с вером и надом,“навијајући“ за њега.

Трајање паузе, која сачињене од наговештаја, оклевања, премишљања, можда врло озбиљних припрема, ко би знао, стога не штети. Све мора и да се одвија баш, баш тако, као да смо окупљени  у некој улици, испред неке вишеспратнице, на чији се врх испео човек намеран да се баци у понор.

На крову Округле куле појављује се одједном особа у дугој белој одори, са сребрним крилима анђела, у наочарима за заваривање. Запазио га је само понеко од гледалаца, како устрчава уз степениште и нестаје у улазу у Округлу кулу; понеко али не сви.

Тај Анђео (карикатура-гротеска-стварност?) увериће нас, али само на трен, и у потпуну ирационалност сна о бекству. Вероватност преживљавања – у оваквим, логорским условима – је, схватили смо, смешно мала, но баш због тога верујемо у опстанак. Стога таквом једном чину – опипљивом или метафоричном, свеједно је – чину бекства, или покушају бекства, и треба да присуствују анђели и харлекини, уз доста публике, да би опсена појединачног била потпуна. Заузевши своје место на крову Округле куле између Адхоковаца Анђео шири руке и узвикује: Прва заповест: аааааааааааа...!!! Подухват спуштања може да почне, уз какофонију дувачких инструмената и понеку каденцу блуза. Бегунац (лудак, артиста (?) све је у игри) клизи низ сајлу, окачен, полако спуштан конопцем, преко чекрка. У рукама му је велики коверат; у коме неће уствари бити текста... Но, неважно је. Битна је ирационалност самог краја. Велика представа је завршена.

Ситуакција Старо Сајмиште са људима непоновљива је из истих, поглавито техничких, разлога као и Заузимање главе. Само уз велике напоре, тешке гаранције, и не мали ризик може се прикупити толика количина ликовних експоната; од којих ни један једини неће, потом, бити оштећен. С финансијске тачке гледишта обе ситуакције су коштале смешно мало, поглавито због свеколиког одрицања од материјалне добити које учесника које аутора (или власника) ликовних дела. Јасно је да ни једна „државна“ институција тако нешто не би ни могла да изведе, Но, с друге стране овај, ако се тако може рећи, прокламовани принцип максимум личног и телесног улагања минимум новчаних средстава снажно утиче на непоновљивост не само ове, него и других клокотристичких ситуакција; све и да непоновљивост није (била) једно од прокламованих начела самог клокотризма.

Забелешка коју је на видео тејпу оставио Вук Пушић, ако се не рачунају каснији текстови писани поводом поменуте ситуакције, који су махом нека врста унутрашњег најчешће поетски транспонованих доживљаја/виђења, једина су оставштина будућег загробног живота (ако га буде) самог клокотризма.  Но, речено је већ, да је и поменути запис на видео тејпу, уствари једно од могућих виђења; виђење само једног гледаоца, који тумара, често се пробијајући да би ухватио ово или оно дешавање, који при том ствара своје сопствено дело.

У тренутку када Бегунац – назовимо га тако – својим ногама дотиче тло почиње киша, која ће се претворити у пљусак, па у – потоп. Људи нестају – ови кадрови су ухваћени с висине, вероватно са Округле куле. Одједном гледамо траву, асфалтне стазе, стазе посуте макадамом, потклобучене зидове, крошње са влажним, отежалим лишћем. Ни људи, ни експоната нема више... Сем у памћењу, или у стиховима Ђеа Богзе, његовом сну о мртвима, Тамо заувек постоје воћке у цвату и људи једни уз друге, живи и мртви заједно, како се спокојно шетају држећи се за руке.

Па и због тог потопа ситуакција Старо Сајмише са људима остаје непоновљива.

(1982)

ПОСТ СКРИПТУМ

Застрашујуће чињенице 20. века: погроми, уништавања људи, репресије, тортуре, глад, логори... (и томе нема краја)... данас се покушавају „гурнути испод тепиха“, ублажити, па и порећи. И што се Старог Сајмишта тиче. Мало, мало па проструји вест да би тамо, „на том атрактивном простору, заборављеном и забаченом, а усред града“ неко радо „уложио свој новац“ па би начинио – диско клуб, коцкарницу, видео игралиште, место „изласка, разоноде и окупљања омладине“...

(2010)