Милорад Павић

После свега (Последњи стихови, 2009)

Never more
Гавран

Ако би ми опет купила
Свеску празних листова без црта
Можда бих најзад могао
Да ти напишем љубавно писмо
Последње место првог

*

Био сам срећан, а нисам знао,
Била си несрећна, а ниси знала.
Када смо схватили било је касно
Заувек за мене, али не и за тебе
Но ни то ниси знала

*

Код „Љубића“ смо јели
Телетину са печеним поврћем
Ти си седела несрећна и здрава
А ја срећан и болестан
У огледалу иза тебе
Кола и људи што иду низ улицу
Ишли су уз улицу

*

За рођендан купила си ми књигу
Читам је твојим очима
И вребам оно што би се у њој
Могло теби свидети
За мене књиге више нема

*

Неки нас непојамно мрзе
Други нас много воле
Ја сам навикао на то, ти не
Ја рачунам само оне друге
Ти само оне прве

*

Ти си видовита, боље видиш будућност
Ја не, ја боље видим прошлост
Ти само мислиш о прошлом
Ја само маштам о будућности
Можда свак жели што нема

*

Једна жена нам је прорекла
Будућност неће личити на прошлост
Ја не верујем у то пророчанство
На твој сунцобран уписао сам
Све лепе дане наше прошлости
Све црне дане наше прошлости
Ти си уписала на мој кишобран
Ни ти не верујеш у то пророчанство

*

Један древни човек је написао
Не могу живети ни с тобом ни без тебе
Када сам то прочитао рекох
Како је ствар лепо речена
Данас ме боли уво да ли је ствар лепо речена
Сад знам да је то истина

*

У младости тело је испред духа
У старости дух је испред тела
Знам да сам у послу и у љубави
Искористио тренутак
Када су дух и тело били равноправни
Сада је како мора бити

*

Била си млада, лепа и талентована
Био сам срећан због твог талента
Била си несрећна због мог талента
Од којег није остало времена за нас
А ја сам мислио да таленат нема године

*

Говорио сам књиге су наша деца
Чим се осамостале прхнуће у свет
Чим то би наша деца прхнуше у свет
Чим то би наше књиге прхнуше у свет
Сад нам је кућа без малтера што спаја

*

Један Рус каже да се време
Зауставља у материји а тече у енергији
Ја мислим да наше Сада, наш живот
Настаје на пресеку вечности и времена
Ти кажеш да ћеш још само четири године
Моћи да носиш лепе хаљине

(Ови необјављени стихови писани су током октобра и новембра 2009. године. Неки и у болници. — Прим. Јасмине Михајловић)