Михајло Пантић

Бели мит: Поезија Николе Вујчића

Откад је света, песници певају о њему. Чине то на различите начине. Једни теже да свет обухвате речима и тако га потврде, други би да га порекну и том негацијом изнова уздигну, трећи хоће да га, радом сопствене имагинације, представе онако како га пре њих нико није видео, четврти би да изграде свет мимо света... и тако у недоглед, у онолико видова колико има настојања да се изрази сваки непоновљиви, индивидуални доживљај смрћу ограниченог постојања. Дакле, безброј. Има песника који, нарочито у модерним временима, од симболизма наовамо, предност дају тематизацији самог чина певања (поезија пева о поезији), а у новом добу, у којем је преовладао осећај исцрпљености стандардних песничких тема, и смањен притисак референцијалних зона на текст песме, поезија настоји да преиспита природу самог језика и, посебно, односа ознаке и означеног, речи и ствари, звука и предмета.

Никола Вујчић, почев од прве збирке стихова Тајанствени стрелац (1980), преко Нових прилога за аутобиографију (1983, 2008), Дисања (1988), Чистилишта (1994) и Препознавања (2002), до књига изабраних и нових песама Звук тишине (2008) и, сада, Расути звук (2009), доследно себи и властитом поетичком опредељењу, а без претераног обазирања на оно што се уобичајено назива историјском стварношћу, саздаје песнички свет у којем је главни јунак не овако или онако схваћен лирски субјекат већ сам језик, сама реч, писање као такво. Песма је свакако један од традицијом установљених начина одређивања према свету, па је кроз историју књижевности могуће пратити како песници стално мисле најважнија, важна, мање важна и, ако има таквих, сасвим неважна питања људског живота – песник одувек стоји наспрам друштвено наметнутих или добровољно прихваћених интимних искушења о којима се песмом изјашњава, некада им подлежући, а некада успевајући да их певањем надрасте и превазиђе.

Јован Дучић сматрао је да је песник обавезан само битним појмовима, чији је ауторитет метафизички потврђен (Бог, љубав, смрт), Бранко Миљковић сањао је потпуно закључану, херметичну песму која чини сасвим посебну, језичку, стварност и затајује смисао, јер је поезија тајна таман колико и виша истина, а поједини српски песници потоњих времена, међу које свакако иде и Никола Вујчић, настојали су да референтно поље њихове поезије више не буде задато било каквим обликом друштвене наруџбе („шта историја, шта Каледонија”, узвикнуо је, одавно, Растко Петровић), већ су се, када је бесмисао овладао неопозиво и до краја, окренули простору у којем још можда има макар сенке (не)извесности неког дубљег смисла: језику самом. Тим окретањем поезије језику (језик не као средство обликовања света, већ као средиште света, као свет по себи, као улазак у друкчију стварност, као последњи одсјај изгубљене могућности да се „домахне транценденталном” како би рекао Тонко Мароевић), утврђују се две неопозиве чињенице, једна од значаја за Николу Вујчића, друга од значаја за можда доминантан вид поезије текуће епохе. Неколико речи о тим чињеницама.

Уколико бисмо се у аналитичке сврхе играли поезије умногострученог превођења, у којем би на крају постало неважно на ком језику и у којој земљи је написан изворник, лако бисмо закључили како је Вујчићева поезија сасвим „чиста”, с тим да се појам „чиста” у датом случају не разумева као опозит од „прљава”, већ као знак одбијања да се у њу укључи било шта од спољашњих, темпоралних, просторних, идеологемских, „ангажованих” релација: „чиста”, дакле, у смислу усредсређености на поетску, а не на референцијалну језичку функцију. Једном ранијом приликом назвао сам је „феноменолошком”, имајући на уму важност појединих основних речи, са симболичким значењем, чију учесталост је лако уочити (вода, језик, дисање, град, звук) и које у песниковом опусу стоје као реперне тачке, као ослонци на којима се гради један прозрачни, флуидни, надматеријални доживљај света. Важно је припоменути да је тај доживљај ослобођен очекиваног вишка лиричности (нешто слично поезији Васке Попе), и да се махом заснива на констатацији извесних увида (што се посебно истиче у насловима) и опису одговарајућих радњи (нарочито кретања, нервозног и узнемиреног освајања простора, уочавања веза између предмета и речи). Рекло би се да је у Вујчићевој поезији лиричност под трајним знаком питања, и да се одређена емотивна расположења распознају тек у присенцима, чиме сугестивност те поезије, гле, помало парадоксално расте: пренаглашеност емоција заправо онемогућава саживљавање, све што је претерано прети се да се претвори у конвенционалну, неаутентичну исповедност или у пренемагање.

Вујчићеве песме-расправе о свему што види, што му се указује (да, реч је о „феноменолошкој” поезији), са нагласком на језику, где је лиричност само благо треперећи фон, хоће да буду, и јесу, говор сведен на основу, не на говор као дискурс, као затворен систем, већ говор као поезис, неухватљив и самим собом оправдан. Чист, опет. У тим песмама-расправама ствари стварног света имају секундарни значај, оне су тек подстицај, а у први план избија опредмећени језик; језик постаје ствар по себи, он рефлектује своју самопотврђеност. Од света остају само трагови мита, отисци ликова на води, праелементи, и тек понека, као узгред изречена материјална опаска, детаљ, крхотина велике приче постања разбијене у парампарчад. Зато Вујчићеве песме, виђење и појединачно и у контексту целине опуса, грађеног корак по корак, и реч по реч, одају утисак избељеног мита, поновног налажења погубљеног садржаја и изветрелог смисла.

Тиме смо дошли до друге евидентне чињенице, до начина на који се у једном важном крилу поезије данашњег времена схвата и употребљава песнички језик. Одавно је установљено, а то није било тешко јер је песничком праксом то издашно и потврђено, како је модерна поезија заправо озваничила расцеп између језика и света, између речи и ствари. Свет је препуштен инерцији и произвољности, хаосу и губитку онтолошког система: што је свет технички систематичнији, то је бесмисленији, хладнији и празнији. Смисленост речи је изгубљена, језик је остао сам, препуштен себи, својим унутрашњим рефлексијама. Данашњи песници, из оне класе којој припада и Никола Вујчић, сведоче узнемиреност том чињеницом, и, као освајачи смисла, чезну за реконструкцијом која би, на начин новог мита или нове утопије, могла да поврати изгубљену интегралност постојећег. Нико не уме да одговори на питање да ли је тако нешто вероватно и могуће. Али, ни та чежња ни тај сан нису за потцењивање. Важно је неодустајати, писати као дисати, онако како чини Никола Вујчић, песник који непрекидно, узнемирено, из књиге у књигу, осећа и исказује дубоку егзистенцијалну и стваралачку драму затуреног и ненађеног човека нашег доба.