Тања Крагујевић

Ритам преображаја: Поезија Николе Вујчића

Поезија Николе Вујчића игра је пепела и жара.

У свету речи, који све односи, и све ствара, његова песма је и драма и благослов сталног обнављања завета поетске тачности, у језичком пејзажу који застире, игром опсена, и оно од чега живе речи непатворених лиричара.

Или понајпре, и управо то: малу и тиху истину ствари.

Њену негласност, неагресију. Треперав сјај у тами бића. И песме. Те, на трен, погледом ухваћене и осликане плахе птице. Вилиног коњица, искројеног тишином, или укрштеним зрацима светлости на води. У неком дану, непознатом рачунању времена. Насталог потезима древности, вичним техници гваша, у опитној заљуљаности препричаних подлога, игром разбуђених чистих честица и категорија, земље, ваздуха, светлости, времена, простора, у којима су предсократовци видели елементе проширених димензија, наглашене узајамности животне и божанске есенцијалности.

Сваки од ових елемената у поезији Николе Вујчића (1956) апострофиран је призивом моћних секунди што негде, у унутарњи заклон песме, склањају бродоломне остатке неке, увек нове, Нојеве барке. Као да желе да припреме зрење јабуке, воћке говора, хибернацијско оглашавање из мрака и ћутње, остварено негде међу делићима огледала, са којих сe одбијају пређашњости, а где би тако радо плесале зачетне искре у стварима, у виду, знању, речима.

Од раних књига (којима се огласио 1980, 1983, 1988), до недавно објављених нових песама (2008), Никола Вујчић, као мало који песник у нас, поезију исписује једновремено и као стрпљиву и мудру поетску креацију и као размишљање о језику.

Далеко од брзог и овлашног исказа, а посебно, упадљиво удаљен од нарације и описа, његов стих ће у минуциозној изведби лирског, каткад и херметичног говора, понајпре понудити рефлексију. У знаку целокупне Вујчићеве истрајно грађене поетике, то је први, страсни, и меланхолични, поетском мишљу продубљени отклон од пропадања у „свакодневне рушевине”. Али, истовремено, то је и песнички брижно, иронично и игриво ширење простора поетске речи, „рањене говором”.

Настављач и модерни казивач скаске о двозначности истог, о замци парадокса, у причи чији је наратор и јунак реч, и где је она заправо и казивач и казано – Вујчић исписује, у више различитих поетских регистара, лирску драму опстанка поетске истине, сред умножених спректрума њене сукобљености са плуралитетом језичких функција и њене суочености са несагледивом поплавом говора.

Самозвани истинољубац и трговац истином, изложен је у Вујчићевом поетском осматрању сумњи и упорном пропитивању сваке установљености. Почев од фиксираних и понављаних форми, до брзометних и флуидних приказа, реч, као тркач кроз језик, облик и време – што на самом циљу најчешће бива тек доносилац изгубљене поруке - није друго до у многим копијама истоветног аутографа потврђени творац „мале смрти” говорних форми, и отисака истине.

Али, исто тако, та реч, извођач радова у тексту, превозник, комуникацијско средство и релеј, субјект-разарач смисаоне интегралности и водич кроз пределе изгубљеног, у Вујчићевој поезији постаје изазивач и искушеничка осама посве опозитне, субјекатске, творбене воље, остављене на отвореном. На танкој црти. У пољу потпуног ризика. Где ловци су уловљени – а у најбољем духу дисовског осећања егзистенцијалног фатума као језичке судбине – свет бива виђен и протумачен оком и духом бритког осматрача, као Атлантида потопљена у језик.

У посве модерном кључу, каткад и неоавангардним спојевима неспојивог, поезија Николе Вујчића проналази исходишне тачке у пресеку осетљивих доживљајних поља, децентне цитатности приче о расапу приче и смрти апсолута, или о времену без сећања и будућности, где речи „секу оно што нам се дешава”, а комади празнине у неодређеном и у унапред изгубљеном простору граде неизвесност наших судбина. А у размаку између две реченице, прикупљен са оштрица руба, испод истраживачког геста читања/писања (“језик се суши, речи шуште као кошуљице/кад их скидам са ствари/да бих рекао шта ту пише”), згуснут, у рањеном „месу” текста, обликује се фундамент овог писма, сачињен од последње разложивости, измакле „језичком заплитању”.

Овај „говор ситница”, језик инфлексије, поистовећен са „спасавањем самог живота”, спада у најузбудљивију стваралачку авантуру избављења самог лирског говора, и означава повратак на сцену његовог носиоца - осетљиве песничке субјективности, лишене ауторитарности, али не и воље да искаже свет у коме се налази, и да посвећенички обликује емблемску сведност изнова виђеног, као нови почетак, другу, прецизније исказану вредност почетне перцепције, у којој почива лепота речи, и саме креације, која, ослобођена заокупљености собом, пред новим простором, лирском штиву враћа пуноћу полифонијских дијалога са наново израслим димензијама пејзажа свести, а са дискретном страшћу потврђује аутономну снагу речи, и њених великих изворишта - чисту светлост субјекта, и духа.

Као ненаметљиви транскрипт ове фражилне структуре, песма понекад може рећи: стижем одасвуд – јер ”језик је стизање”, „даљина просута у дубине”. И једино тада је жал над недостатностима речи превладана тренутком измирења, преобраћањем живота у еквивалент поетске форме. Стих који обујми и искаже трунку, зрнце прашине које јесам, како каже песник - прву и последњу истоветност субјекта и објекта, поетску једноставност и животну честицу - тада природно шири распоне затворених кутова. И шапнута реч налази свој простор, „мекши од ветра”.

И једино тада рефлексија уступа место пуноћи преображаја.

Већ у следећем налету, светлост ће нас ранити, дотакавши поље нове напетости, сумње, неизвесности и таме. Она постоји, како ништа у свету речи не бисмо сматрали сигурним и посве својим. Као упитни, вијугав и несигуран пут, али и нада да ће нам инфлексија гласа, прионувши уз непознато, отворити нова поглавља поетског говора, отворена за преображаје самог живота.

Онако како то из књиге у књигу, бележи и имагинира песништво Николе Вујчића, ознавајући, парадигматски, пределе спутаности и слободе, као дисање и ритам преображаја саме поезије.

Земун, април 2009.