Весна Перић

Мислим да(кле) сећам се

Београд, 2001.

Dramatis (без) personae:

НАЂА, 28, са јасним идентитетом, језиво лепа

ВУК, 28, у трагању за изгубљеним идентитетом

ЕСМЕ, 16, није лепа али привлачна, у ишчекивању Вука, клинка из зграде

ИГОР, 17, наочаре, cyber freak, клинац из зграде

БАНЕ алиас ПУКИ, 35, Вуков брат и бивши менаџер

Напомена: стихови Џо Фрејзер су из истоимене збирке песама Срђана Ваљаревића

---

Сцена: сценографија Нађиног стана је оскудна и минималистичка, сва у белом – радни сто са столицом и компјутером с десна, иза је полица са медицинским књигама, а с лева, дијагонално, кревет за двоје, углавном увек ненамештен. Велики празан простор на средини је неопходан због вајарских скулптура. Под такође бео. Сцена, заправо, подсећа на хируршку операциону салу, или лабораторију.

Осветљење врло прецизно диктирано и вођено психолошким стањима јунака.

ПРОЛОГ

Полумрак. НАЂА се назире, седи за радним столим, разговара телефоном. 

НАЂА: За сада девет скулптура. Да... Циклус Revival... Да... Претходне изложбе? Нисте разумели када сам вам рекла да би ово била прва изложба... Већ сам направила каталог, да... и презентацију на CD-у. Могу вам послати, да... Можда је боље да се видимо? Сутра око девет код вас, добро... Може... Закаснићу на посао, али није важно... јесте, врло одговоран посао. Не, аутор неће доћи, ја га заступан и уговарам. Па, хвала, трудим се да будем што професионалнија...

НАЂИ зазвони мобилни телефон. 

НАЂА: Извињавам се, звони ми мобилни. Само мало... (јавља се на мобилни) Да? А, ти си... Распитао си се... и, колико би коштало? Плакати, најава... све? Аха... ОК, у реду је... Е, имам другу везу, уговарам разговор са власником галерије «Седам»... Чујемо се... (узима слушалицу другог телефона) Опростите, знам да сте у гужви. Знам да немате времена за неафирмисане али бићете пријатно изненађени... Хвала, често ми говоре да имам пријатан глас... То ми је посао... да имам смирујући глас... Видимо се сутра, пријатно...  

Спушта слушалицу, устаје од стола, и шета лагано око њега. 

НАЂА: Смирујући...  

Тотално затамњење. 

СЦЕНА 1

ЕСМЕ лежи потрбушке на размештеном кревету, у шортсу, белим спортским чарапама и мајци на бретеле. Дугонога. Коса тамна, равна, везана у реп. Повремено млати ногама у ваздуху. Чита.

ВУК седи на поду, раскречених ногу, између којих је, на распростртој новинској хартији, хрпа глине. Ваја мушку бисту. Помно. Повремено се мршти, откида комаде глине и замењује их новим. Из off-а се чује нумера од Green Day – When I Come Around, а потом се сасвим утишава.

ЕСМЕ: Енглески је тотално глуп језик.

ВУК: А?

ЕСМЕ: Кажем – ГЛУП ЈЕ ЕНГЛЕСКИ!

ВУК: А арапски је бољи?

ЕСМЕ: Је л' ти неко некада рекао да си зао, а?

ВУК: Не знам. Не сећам се.

ЕСМЕ: Не сећаш се...

ВУК: И, добро, зашто је глуп?

ЕСМЕ: Зато што When I come around у овом случају значи – када се освестим, или – када се призовем памети... Можда чак и опсетим, у слободнијем преводу. Вуче, не слушаш ме...

ВУК: (задубљен у глину) Молим, Есме?

ЕСМЕ: Ништа. Је ли, а како се ти, уопште, сећаш енглеског?

ВУК: Немам појма. Вероватно центар за стране језике ради независно од било чега.

ЕСМЕ: Да, мора да шљака независно... Е, хоћеш да ти читам речник сленга, прво српско издање? Мислим, за десет дана колико се знамо од када сам се доселила ниси рекао ништа у жаргону...

ВУК: И ти си решила да ме образујеш, мала? 'Ајде...

ЕСМЕ: Крећемо од А. (чита) А – скраћеница, култни београдски ноћни клуб «Академија». А, да, онај препотопски клуб.

ВУК: Не знам . Не сећам се.

ЕСМЕ: Каже – Демија, Рупа, или Мајџа. Је л' ти сада познато?

ВУК: Не.

ЕСМЕ (наставља да чита): Ајкула – под један: врло способна и опасна особа, под два: врло згодна девојка, жена. Погледати под - добра риба, авион, бомба, батак . То је баш застарело. Слушаш ме?

ВУК (и даље ваја бисту величине фудбалске лопте): Аха... настави...

ЕСМЕ: Акати се – под један: малтретирати се, гњавити се, под два: сексуални однос. Ово никада нисам чула, а ти?

ВУК: Не...

ЕСМЕ (у глас са њим): Не сећам се...

ВУК након тога спушта руке и престаје да ваја. ЕСМЕ устаје са кревета, прилази му и чучне крај њега.

ЕСМЕ: Извини... Молим те... (додирује га по надлактицама) Извини.

ВУК: Сувише допушташ себи, Есме, знаш?

ЕСМЕ: Знам. Постала сам опседнута.

ВУК (насмеје се) : Је ли? Кад' пре?

ЕСМЕ (устаје и одлази од њега): Заборавим да се ти не сећаш ничега. Заборавим да не можеш да ми причаш о томе шта си волео када ни сам не знаш. Заборавим...

ВУК: Ето, видиш, и ти заборављаш.

ЕСМЕ: Да... сваки пут изнова заборављам. Знаш како би се то звало?

ВУК: Које?

ЕСМЕ: Па то моје... Када би било болест...

ВУК: Како?

ЕСМЕ: Када бих стварно заборављала увек нове садржаје то би била антероградна амнезија. Твоја је ретроградна јер си ти заборавио старе. Читала сам у Нађиним књижуринама. Шта мислиш, да ли је језивије када од једног тренутка више ништа не можеш да памтиш ... ?

ВУК: Као када ти је пун хард...

ЕСМЕ: Хард?

ВУК: Диск.

ЕСМЕ: Да, тако некако.

ВУК: Не... ово је горе.

ЕСМЕ: Није. Мора да је много добро. Почињеш од нулте године... Када је изложба?

ВУК: Ускоро. Хоћеш да смислиш име?

ЕСМЕ: Глави или изложби?

ВУК: Све су главе. Изложби.

ЕСМЕ: Све имају полуразбијене носеве.

ВУК: Афро...

ЕСМЕ: Без хрскавице. А и твој је малкице накриво. Cool. Па... не знам за име. Зашто мора да има име?

ВУК: Да би се неко сећао. Да би неко запамтио. По имену.

ЕСМЕ: И стварно си се сетио само свог имена?

ВУК: Да...

ЕСМЕ: А месец, година... ништа?

ВУК: Niente.

ЕСМЕ: Италијански! Диван си...

ВУК: Аха...

ЕСМЕ (обилази око ВУКА који даље седи на поду и око извајане главе): Лепа је.

ВУК: Ето, зваће се За Есме.

ЕСМЕ: Хвала.

ВУК: Волиш да ти поклањају?

ЕСМЕ: Не знам. Не сећам се... Лажем. Увек су ми све поклањали.

ВУК: А зашто се ти тако зовеш?

ЕСМЕ (насмеје се): Мама је волела Селинџера. Селинџер је...

ВУК: Ловио у ражи..

ЕСМЕ (зачуђено): Како се сећаш?

ВУК: Фрагменти, Есме, фрагменти.

ЕСМЕ: ОК, дефрагментирани диску! Морам у школу. Хоћеш да прошеташ са мном, леп је дан?

Улази НАЂА.

НАЂА: Ћао. (ка Есме) Вук још увек не може сам да се враћа кући. (Вуку) Како си?

ВУК: Спарно је.

ЕСМЕ: Отишла сам. (излази)

ВУК: Ћао. Срећно на писменом.

НАЂА: Хоћеш да ручамо?

ВУК: Аха. (устаје)

НАЂА га отпозади грли по стомаку. Он је само у боксерицама, пурпурним, свиленкастим.

НАЂА: Зар не мислиш... да је мало непримерено... (љуби га по леђима) да пред једном тинејџерком седиш тако...

ВУК: (окреће се ка њој и почиње да је љуби) Како?

НАЂА: У боксерицама...

ВУК почиње да је свлачи. Затамњење. Почиње ритмични sex двеју силуета. Из off-а, као снимљен на диктафону, чује се ВУК.

OFF: Дан тридесет седми. Нађа, моја девојка, брине се о мени. Каже да нам је одувек било овако добро. Ако јесте, ја сам најсрећнији човек на свету. Али, не сећам се. Остаје само да јој верујем.

Звук премотавања траке, потом поново Вуков off:

OFF: Али, не сећам се. Остаје само да јој верујем. 

Off се претапа са нежним уздасима.

НАЂА: Не мораш да пазиш. Сто пута сам ти рекла.

ВУК: Сед... амнаест...

Нагло одтамњење.

НАЂА: Шта седамнаест?

ВУК: Пута... си рекла... спавали...

НАЂА: И сваки пут нећеш?

ВУК: Како... када те још не...

НАЂА устаје са ВУКА и навлачи доњи веш.

НАЂА: Могао би за промену да ми кажеш да ме познајеш. Је ли то толико компликовано?

ВУК: Не, докторка, није компликовано, али није искрено.

НАЂА: Јеси ли попио диазепам?

ВУК: Попио сам. Али... Докле?

НАЂА: Пијеш га тек месец дана. Мора. За сва посттрауматска стања карактеристична је блага депресија и инхибиција когнитивних функција. Мислим да ти стање још није сасвим стабилно.

ВУК: Тето, ништа ме не боли.

НАЂА: Хвала богу што те не боли. Хајде, хоћеш да гледамо албум?

ВУК: Не опет, молим те. Знам сваку фотографију напамет. Ја са кевом и ћалетом које нећу више никада видети, јер ми не даш ни да одем на гробље...

НАЂА: Још је рано да излазиш.

ВУК: Па онда ти и ја, у обданишту. Ти и ја, дувамо моје свећице. Наши маторци са нама на летовању. Па онда ја са фантомским братом Пукијем... Боже, какав глупи nick!

НАЂА: Nick! Опет те Интернет будалаштине!

ВУК: Срећо, то ти је window у свет.

НАЂА: Игор је крив што те навукао на ту глупост. Забранићу му да долази!

ВУК: Забранићеш?

НАЂА: Слушај, Вуче, једва сам те извукла из болнице, на своју одговорност, да будеш под мојим строгим надзором, а све то јер сам веровала да ћеш код куће имати много бољу негу.

ВУК: Негу? Не треба ми јебена нега, треба ми сећање!

НАЂА: Асоцијације су једини начин да се врати сећање... Случајна асоцијација као окидач... рекла сам ти... мора полако..и не смеш да се напрежеш због глупости. Шта си све радио данас?

ВУК: Данас? Шта то беше – данас?

НАЂА: (заповеднички) Дакле?

ВУК: Је ли, јеси ли ти увек била оваква?

НАЂА: Каква?

ВУК: Не знаш?

НАЂА: Не знам... не сећам се... Обуци... обуци неке друге боксерице, молим те...

ИНТЕРЛУДИЈ 1

ВУК, сам на потпуно празној сцени, у плавичастој светлости, клеше у дрвету велику мушку главу на високом постољу. Клесање га умара. Обиграва око главе, слева надесно, сдесна налево. Зноји се, брише зној са чела, али и даље обилази око главе, не знајући како да јој приђе са алатом. На моменте оклева, потом лагано почиње да поскакује, и нехотице прави полу-покрете као боксер. Светло прелази у стробоскопску светлост. ВУК дивље поскакује, све док се на једном не заустави. Стробоскоп престаје. Јасан хируршки зрак светла на његово ознојено, избезумљено лице. Он заклапа лице рукама и немоћно се скљока крај скулптуре у дрвету.

СЦЕНА 2

ВУК и ИГОР седе испред монитора. Обојица имају на главама ВР кациге – симулаторе за што верније играње видео игрица.

ИГОР: (куца по тастатури) Које име хоћеш да ти укуцам? (пауза) Јеси ли глув, бре?

ВУК: Молим, Игоре?

ИГОР: Опет се губиш. Јеси ли ОК?

ВУК: Аха... Нека буде Distante.

ИГОР: Wow, Удаљени, а?

ВУК: Аха. Ти буди Најгор.

ИГОР: Ја сам увек Најгор. Ти имаш боље рефлексе. Како ти онај слепац који ти је звекнуо ту тикву аудијем није сјебао и рефлексе, није ми јасно... Извини...

ВУК: Ништа.

ИГОР: Удри!

ВУК: Чекај, жуља ме ово чудо.

ИГОР: Жу-ља...

ВУК: Шта се тачно десило?

ИГОР: Де-си-ло...

ВУК: ОК, престани да говориш као киборг, знам да те то прима, али мене не.

ИГОР: Знам, ти си човек страсти.

ВУК: Да, а ти си роб и робот овог срања. (скида кацигу)

ИГОР: Шта је сад' било?

ВУК: Мути ми се у глави. (разгледа помно кацигу која неодољиво подсећа на боксерску) Дакле, где сам тачно био тада?

ИГОР: Откуд' ја знам где си био?

ВУК: Шта сам то возио, човече, шта сам возио?

ИГОР: То што си возио сада је на отпаду.

ВУК: И, шта је било даље?

ИГОР: Колико пута да ти причам? Имао си контузију и лежао у коми.

ВУК: То знам. Ко ме је нашао?

ИГОР: Зар је то битно? Колико пута хоћеш да ...

ВУК: Зато што ми ништа од тога не улази у главу, схваташ! Ништа...

ИГОР: Питај Нађу, немој више мене да мрцвариш.

ВУК: Каже да је тај лик који ми је ударио колима отишао из земље.

ИГОР: ОК, отишао је. А и да одеш на место где сте се скуцали не би ти ништа значило. 'Ајмо још један круг.

ВУК невољно ставља кацигу.

ИГОР (виче): Потпуно исти угођај, а?

ВУК: Не знам, не сећам се угођаја.

ВУК скида кацигу.

ВУК: Смета ми. Кацига...

ИГОР: Sorry, претерао сам. Нађа би ме разбила да зна.

ВУК: Је л' би волео да те Нађа разбије?

ИГОР: Молим??? Шта ти је, човече?

ВУК: Како да знам, а, како ја да знам?

ИГОР: Шта?

ВУК: Како да знам да међу вама није било ништа ?

ИГОР: Ништа није било, ОК? И откуд ти сада то?

ВУК: Мислиш, прерано за више од месец дана откад' сам се дигао из коме...

ИГОР: Ух, ужасно си напоран. Дошао сам да се зезамо, човече.

ВУК: Скидај то срање с главе... нервира ме... нервира ме та кацига, јеботе!!!

ИГОР: Зашто те нервира?

ВУК: Скини. Извини, напет сам. Ништа се не догађа, схваташ, ништа.

ИГОР: Баг...

ВУК: Какав баг?

ИГОР: Па, у глави. The bug. Као када се заблокира програм. Жао ми је што морам да те разочарам али и мозак је хардвер и има свест као софтвер у којем је могуће да се, by accident, деси баг.

ВУК: Све се слаже... by accident... Игоре?

ИГОР: Молим...

ВУК: Имам моменте...

ИГОР: Какве?

ВУК: Нејасне... флешеве...

ИГОР: Слушај... одмори се... Нађа ће узети одмор и биће стално са тобом.

ВУК: Затвара ме у овај кавез!

ИГОР: Мораш!

ВУК: Ко сте ви, људи???

ИГОР: Вуче, јеботе, смири се... молим те... хајде...

ВУК: Ништа се јебено не догађа!

ИГОР: Рекао си да имаш моменте... ето, почело је.

ВУК: Нејасне!

ИГОР: Разјасниће се! Временом. Чекај... Стрпи се... Добро је што радиш. Вајаш. То има терапеутско дејство. Добро је. Све је добро. (Устаје, узима своју кацигу и спрема се да оде)

ВУК: Куда?

ИГОР: Идем да средим неки систем. Видимо се.

ВУК: Игоре... Зашто се Бане звао Пуки?

ИГОР: Твој брат... Па... Нађа каже да... ОК, пуцао се у вену. И то опасно.

ВУК: И?

ИГОР: Не знам... заиста не знам. Нисам га никада видео.

ВУК: Игоре...

ИГОР: Видимо се. (одлази)

ВУК гледа у своју кацигу, устаје од стола са PC-јем, ставља кацигу на главу. Из фиоке стола вади диктафон и говори у њега.

ВУК: Дан четрдесет четврти. Муке по Вуку. Стање нестабилно. Траје читаву вечност. Брат... не знам где је. И да ли је жив. Нађа понавља како ме воли. Ја се не сећам да сам је волео.

СЦЕНА 3

На просценијуму седи ЕСМЕ ослоњена о зид, покушава да дува, али кашље. На крилу јој је отворена књига. Долази ВУК.

ЕСМЕ (полугласно чита) Ја, Џо Фрејзер
рекох
дошло је време да одјебем
све оне ситне и слабе
јер ја сам звер
немам конкурента
не може било ко да буде са мном
мораш се изборити за столицу поред мене
мораш заслужити пиво којим ћеш ми наздравити
Џо Фрејзер
не могу више да се осврћем
не могу више да вучем оне који не могу
сами
не могу више из сажаљења
или из неког другог разлога
да примам било кога да хода поред мене
да ми се јавља на улици...

ВУК: (узима јој џоинт) Где си, Ес?

ЕСМЕ: Ес???

ВУК: Тако тепају млади Амери.

ЕСМЕ: Шта ти знаш о младим Америма? Пустила те Нађа мало у двориште?

ВУК: Мала!

ЕСМЕ: OK, Wolfie...

ВУК: Шта то читаш?

ЕСМЕ: Неко је заљубљен у мене и посветио ми је збирку песама.

ВУК: Клинци посвећују некоме песме?

ЕСМЕ: Да... Не допада ми се. Живи on the edge. Мислим да је деликвент. Појављује се тек повремено у школи. Попиће укор.

ВУК: Па?

ЕСМЕ: И пали се на slam поезију.

ВУК: Шта то беше?

ЕСМЕ: Нови трип... Псовање, грување... Публици у фацу. Slam in the face значи...

ВУК: Ма, знам... Сећам се. Не мораш баш све да ми жваћеш. Како ти није јасно, мала? Сећам се општих места. Енглеског. Нешто мало италијанског, мада ми је тотална мистерија како се тога сећам, али се не сећам вас.

ЕСМЕ: Мене и не можеш јер сам скоро и дошла у твој живот.

ВУК: Сви сте скоро дошли.

ЕСМЕ: Па... замисли да је твоја бољка неизлечива. Да ћеш увек и изнова зидати Скадар.

ВУК: Скидати Задар...

ЕСМЕ: Фројдова омашка.

ВУК: Што, баш је добро... Замишљам... Зидам, а нека вила га урнише... И урнише... И урнише. Свако јебено јутро... Јер треба да се узида нешто живо. И лепо. Можда крваво, ко зна, а, Есме? Можда крваво?

ЕСМЕ: Престани...

ВУК: Замисли, можда пред тобом стоји Jack the Ripper...

ЕСМЕ: Ма дај!... Ти си вајар, имаш тако фине руке. Вретенасте.

ВУК: Вајар... Је ли, а које сам све изложбе имао?

ЕСМЕ: Ниси имао јер... јер...

ВУК: Не знаш, Есме, не знаш, јер нисам ни имао...

ЕСМЕ: После саобраћајке си почео да вајаш. Мислим, увек си имао тај нерв, то је очигледно, само си га коначно пустио из себе.

ВУК (узима јој књигу и чита, све гласније и гласније)
Кренуо сам према гајби
био сам нежнији двадесет три килограма више
био сам невин осамн'ес' кила више
био сам усамљенији за триста осамдесет шест километара дуже
био сам тужнији за шесн'ес' литара мање
и био сам много млађи
имао сам шест година док сам ходао
са рукама у џеповима
имао сам три године кад сам са плочника

Лагано затамњење. Одтамњење. ВУК је сам на сцени и окружен десетином биста од гипса и дрвеним бистама, врти се око себе, жмури, тетурајући се благо.

ЕСМЕ (off): ... прешао на травњак
имао сам округло десет година
кад сам запалио пљугу
имао сам годину и шест месеци
кад сам погледао у небо
имао сам девет година кад сам пљуцом
гадјао отвор на шахту
(углас са Вуком који је и даље на сцени):
Џо Фрејзер никад није био тако сломљен
био је цео сломљен и скроз неискусан
навикао је на сломљен нос
и на сломљен прст десне шаке
али сад је био цео сломљен и потпуно.

Улази НАЂА и притрчава ВУКУ придржавши га да не падне.

НАЂА: У реду је, биће све у реду. (држи га као Богородица Христа у оплакивању – Pieta)

ВУК (јецај, до урлања): Ко је Џо Фрејзер??? Ко је Џо Фрејзер!!!

Затамњење

СЦЕНА 4

ВУК и НАЂА леже на кревету. Полумрак у соби. Свиће.

НАЂА: Као у филмовима. Када се двоје сећају шта су давно радили заједно.

ВУК: Само, са нама је другачије. Ти се сећаш... а ја климам главом.

НАЂА: Чудесно је причати испочетка.

ВУК: Сваки пут додаш по нешто.

НАЂА: Нешто лепо. У ствари, није као у филмовима када се сећају. Боље је. Tabula rasa.

ВУК: Молим?

НАЂА: Празна табла. Нови универзум. То си ти за мене. Нови универзум.

ВУК: Као кад Бог добије право на поправни.

НАЂА: Лупаш. Какав Бог! Да га има, не би се све то десило...

ВУК: Баш добро што се десило и што га има, Нађа. Баш зато се и десило. Очигледно је нешто требало поправити. И сама си рекла. Требало је! Ви лекари – тотални сте атеисти.

НАЂА: Ако помислим на Њега, онда постоји и онај други, а то ми се не допада. Треба иживети ово сада. Уговорила сам изложбу за месец и по дана. Излазиш у свет!

ВУК: Не знам... није ми потребно.

НАЂА: Вуче, то је потребно нама!

ВУК: Нама?

НАЂА: Да, нама. Урадила сам прву верзију каталога...

ВУК: И, шта ће ми све то?

НАЂА: Како – шта ће ти, како можеш тако бахато да одбацујеш свој таленат, своје страсти...

ВУК: Не знам, бре, шта је мој таленат...

НАЂА: Не говори «бре» ! Оно што радиш у камену и дрвету. Бисте које су живе.

ВУК: Монструозне.

НАЂА: Баш тако... Живе... Миленијум монструозности...

ВУК: То је само терапија, Нађа, само терапија...

НАЂА: Замислила сам и како ће изгледати поставка... Постоља... светла...

ВУК: Уопште ме не слушаш...

НАЂА: Оне прве три, у дрвету, заједно... иза - барељеф од теракоте... .

ВУК: Који ће ми курац...

НАЂА: Друге три су тотално сајбер... То може на следећем нивоу у галерији... Иза плавичасти неон... Около гомила столица. Посетиоци седе . Строб удара. Али кратко, да не иритира сувуше перцептивни систем...

ВУК: Нађа...

НАЂА: Трећа композиција, у камену, биће напољу, у дворишту галерије... Било би чак добро да пада киша на отварању... да не буде сувише артифицијелно...

ВУК: Јеботе, ти си тотални фрик...

НАЂА: ОК, ја ћу за почетак комуницирати са људима. Ионако сам твој ПР.

ВУК: И, шта је било када си се пробудила, мислим, дигла из коме?

НАЂА: Грозан си... Шта све не радим због тебе!

ВУК: Супер је причати о томе с типом чији је мозак разбуцан, а, Нађа? Никад не знаш која ће болесна конструкција да излети. Која синапса ће да се погрешно преспоји.

НАЂА: Не читај више моје књиге, молим те... Дођи... (милује га по глави) ... Сећаш се када смо у осмом ишли на ту рекреативну у Задар.

ВУК: И рекао сам да ћу те вечно волети... Јао, супер што се не сећам. Мора да је био жешћи блам ... у тим годинама...

НАЂА: Није. Ниси ништа рекао. Чекао си.

ВУК: Онда су нас раздвојили у средњој. Јер ја нисам био тако добар ђак.

НАЂА: Уметник...

ВУК: Декадент од малих ногу. Болест.

НАЂА: Очајање.

ВУК: Безнађе. Без... Нађе... Имам осећај да све то баш и није било тако. Да сам некада, негде, спавао са неким а грцао твоје име.

НАЂА: Није... Био си са мном.

ВУК: Од када.

НАЂА: Од почетка.

ВУК: Чега?

НАЂА: Просторвремена. И бићеш до краја.

СЦЕНА 5

НАЂА седи, четка косу пред огледалом, ЕСМЕ је посматра, стоји иза њених леђа.

ЕСМЕ: Имаш лепу косу.

НАЂА: Не. Твоја је лепша. Густа је.

ЕСМЕ: Досадна је. Волиш га?

НАЂА: Кога? Вука? Наравно.

ЕСМЕ: Нисам знала да је тај појам тако нараван.

НАЂА: Природан.

ЕСМЕ: Ја бих рекла да је артифицијелан. Вештачки. Исконструисан.

НАЂА: Откуд ти знаш? Тако сам и ја мислила пре десет година.

ЕСМЕ: А шта сада мислиш?

НАЂА: Е, сада осећам. По први пут.

ЕСМЕ: Шта осећаш? Шта би учинила за њега?

НАЂА: Никада га не бих пустила.

ЕСМЕ: Је л' ти некад пало на памет да га можда гушиш?

НАЂА: То је део терапије. Он је без мене беспомоћан. Као мало дете.

ЕСМЕ: А да теби није можда да потребно дете? Нађа?

НАЂА (замишљено): Аха...

ЕСМЕ: Па, зашто не...

НАЂА: Када се још мало средимо... Мислим, Вуково стање, и све то.. (нервозно се четка)

ЕСМЕ: Лажеш. Он неће. Ти си га молила.

НАЂА: (бесно) Престани! Не копај по мојим интимним стварима.

ЕСМЕ: Рекао ми је!

НАЂА: Теби је рекао? А ти верујеш некоме ко се једва сетио свога имена.

ЕСМЕ: Мислиш да га због тога мање волим?

НАЂА: Волиш га?

ЕСМЕ: Наравно.

НАЂА: Нисам знала да је тај појам тако нараван.

ЕСМЕ: Природан. Нисам ни ја знала. Јеби га.

ИНТЕРЛУДИЈ 2

Полумрак. Мермерна коцка на постољу на средини празне сцене. ВУК, у гримизним боксерицама, још већим маљем и са много више напора почиње да клеше. Звук клесања мермера све јаче одјекује. ВУК све силније клеше. Покрети ногу ритмични, поскакујући. Одбацује клесарски алат и рукама симулира ударце, обиграва. Поскакује. Лагани трачак светла на леви угао у којем са заинтересованошћу ИГОР прати Вукове покрете, али овај га у заносу не примећује.

СЦЕНА 6

Сцена као у 5. – НАЂА седи пред огледалом и четка косу. ИГОР је посматра. Тачније – гута је очима.

НАЂА: ОК, мали, реци... Пожури, јер немам много времена.

ИГОР: Мислим да се нешто дешава.

НАЂА: Шта се дешава?

ИГОР: Са Вуком.

НАЂА: Ништа се не дешава. Одлично се опоравља.

ИГОР: Добро, докле ћеш ићи са том фарсом?

НАЂА: О чему причаш?

ИГОР: О чему ја причам??? Па избрисала си му идентитет! Систематски. Педантно, као да си хирург, јеботе.

НАЂА: Мали, пази шта причаш!!!

ИГОР: Уништила си све доказе, извадила си из албума све фотке које нису биле део твог идеалног човека, пехаре и рукавице си вероватно ритуално спалила. Направила си му лезију на мозгу и избацила из главе све што је он некада био.

НАЂА: (престаје да се чешља и окреће се према Игору) А шта је то био, подсети ме... ?

ИГОР: Јако си духовита! Видео сам га самог, Нађа. У њему живи боксер, јеботе! А онда сам се мало унаоколо и распитао. И провалио шта је човек био!

НАЂА: И, реци шта је он то био?

ИГОР: Првак у средњој...

НАЂА: У средњој школи, шта?

ИГОР: У средњој...

НАЂА: Какви пехари?

ИГОР: Омладински. Општински, шта ја знам!

НАЂА: Чега првак?

ИГОР: Пре пет година...

НАЂА: А онда? Онда се продавао... Замисли!

ИГОР: Замишљам...

НАЂА: Продавао је мечеве... Најјадније. И овде и напољу... Све док последњи пут није попио такав ударац од којег је пао у кому. А онда је стигао у Ургентни. Сасвим случајно сам отишла тамо да видим колегиницу. Довезао га је неки мутави полу-профил, укратко ми је све рекао и нестао без трага. После десет година једва да сам га и препознала... .

ИГОР: А, тако... И, како је са њим... мислим, сада, откада је твој нови конструкт, госпођо Франкенштајн? How does it feel?

НАЂА: Изненађујуће добро...

ИГОР: Је л'? Шта то тако специјално ради један бивши боксер? Шта може да специјално ради, а? И сада када знаш да не мора да буде боксер, онда можеш са њим. Ти си тотално sick!

НАЂА: Престани!

ИГОР: Нећу да престанем! Језиво ми је да гледам све то, схваташ?

НАЂА: Шта то?

ИГОР: Ти си сицк!

НАЂА: Затвори онда уста!

ИГОР се тргне и одаљи, свестан да све теже контролише свој неиздрживи нагон за НАЂОМ.

ИГОР: Заиста си sick, али ја сам још гори.

НАЂА (смеје се) Знам, Игоре, ти си Најгор. Шта је ту толико sick?

ИГОР: То што си...

НАЂА: (свесно манипулативно-заводнички) Шта сам ја... ?

ИГОР јој лагано прилази и љуби је у врат. Она се не опире.

ИГОР: How does it feel? Овако... ?

НАЂА: Аха...

ИГОР окреће њу са столицом ка себи и седа испод ње, тако да она може да се гледа у огледало. Почиње sex.

НАЂА: Обећај... никада... нећеш му рећи...

ИГОР: Можда...

НАЂА: (стисне га бутинама) Шта – можда?

ИГОР: Вероватно...

НАЂА: А?

ИГОР: Могуће... Никада... нисам знао... разлику ... између...

НАЂА: Је л' можеш ти некада да ћутиш док... ?

ИГОР: Вероватног... и... могућег.

НАЂА: Па сећаш се... сигурно... вероватноће... и... статистике... ?

ИГОР: Не сећам се више... Ти си sick... Ти си тотално sick.

Sex се наставља. НАЂА одсутно гледа свој одраз у истом огледалу пред којим се некада чешљала, док се ритмично клати.

СЦЕНА 7

ВУК и НАЂА седе за столом, доручкују. Нађина коса је мокра, она седи у плавом свиленкастом кимону, испод којег је потпуно гола. Око врата јој је бели пешкир. Свеже окупана.

ВУК: (разгрне јој мало кимоно, и дотакне груди) Зашто не носите беле мантиле?

НАЂА: (смеје се) Пусти ме да једем. Зато што је тако фенси. Шалим се. Зато што то делује на болеснике. Када ми немамо мантил они мисле да нису болесни.

ВУК: Cool. Сопствени идентитет зависи од боје нечијег мантила.

НАЂА: Или од његовог одсуства.

ВУК: И ти стварно верујеш да психијатрија има смисла?

НАЂА: Да не верујем не бих то радила.

ВУК: Дивно. Било би ми лакше да си хирург.

НАЂА: Је ли?

ВУК: Боље је да кажем да сам ти стигао под нож него да си ми везала кошуљу.

НАЂА: Нисам ти везала кошуљу. Једи и ћути.

ВУК: Ниси... ниси... Руке ми слободне... Руке... Имам осећај као да сам читав у овим рукама... шакама... А опет, на моменат ми се учини као да нису моје.

НАЂА: Твоје су.

ВУК: Када клешем... Откаче се... Дивљају...

НАЂА: Чини ти се...

ВУК: Јесте, подивљају. Ја подивљам. Игор ми је препричавао неки филм – Орлакове руке.

НАЂА: Молим? Шта ти је Игор препричавао?

ВУК: Стари неки филм. Игор много зна о филмовима. Је ли увек тако?

НАЂА: Увек. Висио је у «Кинотеци» откад' је научио да чита.

ВУК: Супер. Имаш тако образоване клинце у згради. А ја?

НАЂА: Знаш... мислила сам да ћеш питати – а ти? Али, ниси. Још увек си...

ВУК: У стадијуму примарног нарцизма.

НАЂА: Откуд ти то?

ВУК: Есме ми је читала...

НАЂА: Шта ти је читала? Стварно морам да разговарам са том малом.

ВУК: У реду је, Нађа, у реду је. Упијам све. Као дете. Дивно је.

НАЂА: Не можеш сам, разумеш?

ВУК: Тешко ти је... знам... Молим те, иди негде на пар дана и остави ме самог.

НАЂА: Не долази у обзир. Није ти се повратила ни координација у простору а ти би сам...

ВУК: Стварно је тако. Као када дете осваја свет. Учи да хода. Тражи да пишки. Мамааа! Татааа! Прстић у штекер... но, но! 'Де је маца, а? 'Де је ав-ав?

НАЂА на тренутак престаје да једе.

ВУК: Не брини. Нисам се напрасно сетио нечег а да ти нисам пријавио. Слушао сам клинце у дворишту док сам седео на тераси. И чекао на нову инспирацију.

НАЂА: Наравно, срећо, ја сам ионако твој арт менаџер. Распитивала сам се за галерију. Уговорила сам ти изложбу почетком следећег месеца.

ВУК: Супер си арт... менаџер...

ВУК устаје од стола и лагано прилази Нађи Долази јој иза леђа. Скида јој кимоно. Она затвара очи у ишчекивању јутарњег еротског ужитка. Он лагано на себе навлачи кимоно да она не види, потом јој полако скида пешкир са врата и рамена и ставља га себи око врата. НАЂА и даље ишчекује. Када је ишчекивање унервози, отвара очи, окреће се и угледа ВУКА иза себе у ставу типичном за боксера – погнуте главе, поглед испод обрва, као пред почетак меча. НАЂА врисне и заклопи очи. ВУК је тако голу одиже од стола а другом руком разгрће све са стола. Посуђе се ломи.

НАЂА: (јеца) Молим те...

ВУК је баца леђима на сто.

ВУК: Не бој се. Нећу те ударити. Нисам никада ударио жену. Ваљда...

НАЂА: Молим те... Скини то... Скини то са себе!!!

ВУК: Биће све у реду. Само лези...

НАЂА: Вуче, молим теееееееее...

ВУК јој рашири бутине и нагиње се над њу.

НАЂА (вришти) Скидај се са мене!!!

Улази ЕСМЕ, запрепашћена. ВУК и она се погледају.

ЕСМЕ: Било је отворено. Само сам хтела да позајмим Нађину анатомију, треба ми за школу... .

ВУК се одаљава од стола, намешта косу.

ВУК: Коитус интеруптус. Најбоља контрацепција.

Затамњење.

СЦЕНА 8

Соба од ЕСМЕ. Она седи на поду, наслоњена на кревет. Око ње на поду разбацане књиге, часописи, видео-касете. Улази ИГОР, носи у руци ДВ камеру, снима ЕСМЕ.

ИГОР: Дејси, Ес.

ЕСМЕ: Не зови ме тако. Склони ту камеру.

ИГОР: Чекај – ово је видео-арт пројекат... После режем на диск и продајем као софт порно...

ЕСМЕ: Софт порно... Јадно, а?

ИГОР: Што? Имаш добре ноге.! Лице уопште не морам да снимам ако те блам. Скрембловаћу.

ИГОР седа на кревет иза ЕСМЕ, масира јој врат и главу.

ИГОР: Шта је било, а? Шалио сам се.

ЕСМЕ: Знам, Игоре. Знам...

ИГОР (легне на леђа на кревет, иза Есме) Снимао бих је... Сатима... Не бих је јебао, Есме, не бих... Она ионако то не воли...

ЕСМЕ: Аха... сувише је етерична...

ИГОР: Јесте... Она није за то. Само бих је снимао како седи и ћути. И гледа. И облачио бих је. И давао бих јој «тирамису» да једе.

ЕСМЕ устаје и леже на кревет поред њега. Леже на леђима, без икаквих сексуалних конотација, као два мала детета, као брат и сестра, и гледају у плафон.

ЕСМЕ: Како да допрем до њега, како?

ИГОР: Желиш уметника, срећо...

ЕСМЕ: Мислиш да не знам да је био боксер?

ИГОР: И, не смета ти?

ЕСМЕ: Не... знала сам...

ИГОР: Он не сме да зна.

ЕСМЕ: Не сме... Н... Есме... Н... Есме...

ИГОР: Она мирише на лавандина поља.

ЕСМЕ: Али гладак је, као мермер...

ИГОР: Етер...

ЕСМЕ: Бојим се да ћу га ужасно...

ИГОР: Сурфинг пренаталним просторима...

ЕСМЕ: Волети...

ИГОР: Може и сајбер сурфинг...

ЕСМЕ: Бестежински...

ИГОР: Никада нећу...

ЕСМЕ: Заборавити...

ИГОР: Отићи...

ЕСМЕ: Не смем да заспим

ИГОР: Заспао бих да се не пробудим

ЕСМЕ: Како лепо сече доручак...

ИГОР: Камена тацна мучнине...

Затамњење.

СЦЕНА 9

ВУК (off –снимак са диктафона)

Off: Дан педесет седми. Вајање и клесање ослобађају. Е, не знам од чега. Језиво је добра... Нађа... Глатка је... Када питам за брата, каже да је Пуки џанки. Шта је џанки? Не пушта га да долази... Ко је Пуки?

(off све време иде преко) ВУК, клеше у камену, го до појаса. Испушта звуке напора. ЕСМЕ улази тихо и неко време га кришом посматра, потом стаје иза његових леђа, а онда полако га обгрли и положи главу на њих. Off се утишава. Неко време стоје тако, обгрљени.

ЕСМЕ: Како иде?

ВУК: Као кроз путер... (окреће се према ЕСМЕ)

ЕСМЕ: Какао-путер, кикирики -путер...

ВУК: Ти... као путер... (склања јој косу са лица) Ко си ти, мала?

ЕСМЕ: Ја сам твој анђео-чувар, али, не чувам ја тебе. Ти мене чуваш.

ВУК: Од чега?

ЕСМЕ: Од бесвести.

ВУК: Мислиш – до бесвести...

ЕСМЕ: Ти ме сам чуваш. Далеко. (одмиче се, гледа га)

ВУК: Не изазивај...

ЕСМЕ: (благо се раскопчава) Молим? (открива врат)

ВУК: (затвара очи) Престани...

Светло постаје бело, строб, пулсирајуће – као Вуков флеш. ВУК је нагло привлачи себи и цепа јој одећу.

ЕСМЕ: Стани... полако...

ВУК: Нема 'стани'! 

ВУК насрће на ЕСМЕ, она се брани, али посустаје услед његове снаге. Преко ЕСМЕ иде off НАЂЕ.

НАЂА (off): Стани, бреееее... Вучееееее (јеца)

ВУК: Превртљива... кучко... стално бежиш, зашто стално бежиш...

НАЂА (off): Вуче, ти си ми као брат...

ВУК: Инцест... јесте... .

НАЂА (off): Молим те... немој да улазиш.. немој да улазиш.. не улази.. нееееее!!!

ВУК: Уживаш... Знам, јер те прже такве ствари. Ти си чиста, лепа девојчица... .А ја сам твој прљави брат... Волиш свог брата... ?

НАЂА: (off – испрекидано) Пре... ста... ни... .Боли...

ВУК: Знам... И мене боли... сваки... пут... када... те... гледам... . тако... далеку... боли... .зајебано... је... знам... тако хладна... чиста... де... војчица... Нађа...

Флеш престаје. Светло. ЕСМЕ ужаснута облачи фармерке.

ЕСМЕ: Мислила сам... да ће са тобом бити флеш... и да ће бити само са тобом...

Лагано помилује ВУКА по глави. Одлази. Он је сломљен. Затамњење.

СЦЕНА 10

На просценијуму ПУКИ и НАЂА.

НАЂА: Колико пара?

ПУКИ: Нова гајба, а? Врх, сестро.

НАЂА: Питам, колико тражиш?

ПУКИ? Ш'а, колико тражим? Човече, једва сам те наш'о, цео сам град обрн'о, сестро... Јеботе, десет година те нисам вид'о... А ти га одвела из Ургентног. Прекрстио сам се, кеве ми. Рек'о сам себи – Пуки, буразеру, ова је прсла скроз... Ништа, без кинте сам, сестро... Тотално сам прс'о, зато сам и дош'о... Је ли, како је мали? Вук, бре, како је сад'? Ш'а ме гледаш тако, јеботе? Па, мор'о сам да запалим док се мало смири ситуација, јеботе, с'вати, знаш који кримоси су ми били за вратом? Лепо смо све договорили, илегала тотална. И треб'о је да падне у другој рунди... И, ш'а мислиш, ш'а је балван урадио? Јеботебог, једва сам се жив извук'о... 'Де је он сад', а?

НАЂА: То није твоја ствар, скоте... Питала сам, која кинта ти треба?

ПУКИ: Исплата, сестро, а ?

НАЂА: Нисам ти ја сестра...

ПУКИ: Извини, докторка... Ало, бре... Па који ти је?... Дош'о сам назад да обновим шљаку са буразером...

НАЂА: Он нема буразера, је л' ти јасно? Он има нови живот. Са мном. Ти ћеш добити своје и нестани...

ПУКИ: Жено, човече, опет сам уговорио комбинацију у Италији, сигурна кинта, кладионица нема да омаши...

НАЂА: Ти мене стврно не разумеш? Готово је са тим глупостима... Он је сада неко други...

ПУКИ: 'Ајде, молим те... Једном боксер – увек боксер... Јебеш ми све ако капирам шта ћеш ти у целој причи када си га шутирала од себе као најгорег пацова... .

НАЂА: То је било некада...

ПУКИ: А и био је пацов... Пичкетина глупава... Увек је јео говна по своме...

НАЂА: Престани...

ПУКИ: Реци ми само да си га закључала на гајби, јеботе!

НАЂА: Ти... имаш досије... .

ПУКИ: Ок, сестро..Ок, само питам... Али, неће Пуки тако лако да одустане... Капираш, мала...

НАЂА: Гадиш ми се!

ПУКИ: Ух, тако си и њему говорила... Да би после била друга песма... Видимо се... Још колико сутра!

НАЂА: Монструме!

Затамњење. Чује се само Нађин off.

НАЂА: (off) Халооо? Телеком? Ја бих вас само замолила да проверите да ли ће број 632-289 бити промењен? Да, да, плаћено је увођење нове линије... Нови број, да... Хвала најлепше... (звук спуштања слушалице)

СЦЕНА 11

ВУК и НАЂА утрчавају у стан, у кишним мантилима, НАЂА отреса косу. Поцикује, срећна је.

НАЂА: Како леп пљусак!!!

ВУК: Аха...

НАЂА му разбаруши косу.

НАЂА (имитирајући његов глас) «Не знам... Све је изашло из несвесног... Скулптура ума као вијуге на мозгу. То је прастаро у нама, изувијано... »

ВУК: Шта ме зезаш сада? Па ти си ме на то навела.

НАЂА: Мммм... Признај – било је супер... Сви су се примили. Онај одељак у камену је много добро изгледао.

ВУК: Да... била је пријатна атмосфера...

НАЂА: Е, заказала сам и Словенију. Шта кажеш, а?

ВУК: Супер... Лепо... Много је некако велика гужва била. Као у циркусу.

НАЂА: Па провала новог талента!

ВУК: Фолиранти. Блејачи. Шта они знају о уметности?

НАЂА: Нема ту шта да се зна. То се осећа. А ја осећам да ће бити невиђено. Ти си бог, разумеш?

ВУК: О чему ти то... ?

Звони Нађин мобилни телефон. Она се јавља.

НАЂА: Гостовање? Може... Моћи ће... Аха... Нови циклус? Па, не могу још да причам о томе, да... Како? Не, па оне остају у галерији три недеље. Аха, вас лично занима (Вуку, полушапатом) Хоће да откупи неке...

ВУК слегне незаинтересовано раменима.

ВУК: Можда. Договорићемо се...

НАЂА: (у телефон) Договорићемо се. Хвала, довиђења. (Вуку) Не брини. Искључићу мобилни. Искључићу све звуке. Сада...

Прилази му, милује га по глави .

ВУК: Знаш... Први пут после дужег времена... имам неки добар осећај ... Добро ми је, Нађа, по први пут сам скроз добро...

НАЂА: То је зато што смо заједно. Најважније је да смо заједно. Срећна сам, знаш?

ВУК (насмеје се): Знам... осећам...

Грле се.

Затамњење.

ИНТЕРЛУДИЈ 3

ВУК, сам, у соби, узима ДВ камеру, и снима себе, своје лице.

ВУК: Постао сам баја... Постао сам јебени баја... Ваја... ваја... Р.Р... Постао сам признати вајар. Кажу да сам се родио божанствен. Ја то не капирам уопште. Глава ме више не боли. Глава ме више никада неће заболети, Нађа је рекла. Овако, овако, доњи ракурс. Како ми је дебео врат!!! Како је добра Адамова јабучица. Нео-натурализам.Тако су рекли.

ВУКОВ flashback, строб пулсира, ВУК изводи кореографију са видео камером коју држи у руци, «упереној» ка себи, као да му је она противникова глава у боксу. Измиче се, потом наваљује напред, поскакује. Одмерени, елегантни, али брзи покрети. Задихан је.

ВУК: Можеш, можеш ти то!... Осећаш... Осећаш јаче!... Разбићеш га... Располутићеш га... Расцепаћеш га... Разуларено!... Разјебаћеш му мозак!... Развалићеш га!... Разнећеш га!... Можеш, можеш, ти си јебени киборг, можеш ти то... Имплантирано сећање...

Затамњење.

СЦЕНА 12

ЕСМЕ и ИГОР, у соби код ЕСМЕ.

ИГОР: Ниси ишла у школу.

ЕСМЕ: А-а... Нисам се осећала добро.. А ти?

ИГОР: Шта ће ми школа? Ја знам све.

ЕСМЕ: Све тајне?

ИГОР: Аха. И направио сам добар вирус. Опак.

ЕСМЕ: Како се зове? Мора да има неко поетично име, као што урагани имају лепа имена.

ИГОР: Може... Како хоћеш да се зове?

ЕСМЕ: Esperanza...

ИГОР: Патетична си, знаш?

ЕСМЕ: А ти си антиквар.

ИГОР: Молим?

ЕСМЕ: Ево, лепо пише, у речнику жаргона – антиквар је мушкарац склон сексуалним контактима са старијим женама.

ИГОР: Ниси се макла од А...

ЕСМЕ: Нисам...

ИГОР: Шта је било, Есме?

ЕСМЕ: Некако је био туђ...

ИГОР: Спавали сте? Јеботе, не могу да верујем, Есме! Сви хоће да се туцају с тим ликом, не могу да верујем! Па мислио сам да ће ти остати само адолесцентска фантазија!

ЕСМЕ: Молим те, ти, као, живиш у виртуелној реалности а балавиш за Нађом!

ИГОР је пољуби у чело.

ИГОР: Хоћеш да спаваш, сестрице?

ЕСМЕ: Погледај! (даје му ДВ камеру, и он на дисплеју посматра снимак, а тече Вуков off)

OFF: Расцепаћеш га... Разуларено!... Разјебаћеш му мозак!... Развалићеш га!... Разнећеш га!...

ЕСМЕ: Шта му та жена ради... .

Затамњење

СЦЕНА 13

НАЂА и ИГОР. НАЂА закопчава бели мантил. ИГОР је милује по бутинама.

ИГОР: Морамо да раговарамо, Нађа.

НАЂА: Мораш да идеш!

ИГОР: Нађа, ја ћу тебе чекати, разумеш?

НАЂА: Нема потребе...

ИГОР: Следеће године идемо на Крит, хоћеш?

НАЂА: Освести се, мали. Молим те.

ИГОР: Е, не могу. Јесам ти клинички занимљив?

НАЂА: Не, сасвим си нормалан. Обична заљубљеност. Пројекција. Проћи ће.

ИГОР: Неће проћи.

НАЂА: Хоће, хоће...

ИГОР: И тебе ће проћи та болест за њим.

НАЂА: Није то болест за њим, него болест за нама. И, знаш шта... ти и ја више нећемо имати секс, јер сам ја трудна. И мислим да више нема потребе да теби запушавам уста. Вук само мени верује.

ИГОР: Хорор! Јеботе, не могу да спавам због твог бића... Не могу, разумеш?

НАЂА: И, шта још?

ИГОР: Ти си ужасно болна жена, знаш?

НАЂА: Не знаш ти ништа о томе...

ИГОР: Болиш ме, јеботе... чиста поетика...

НАЂА: Порашћеш...

ИГОР: Слушао сам сваку твоју реч. Ћутао на сваки захтев. Он још увек не зна ко је. Хајде да одемо негде...

НАЂА: Можеш да одеш. Платићу ти наградно путовање. Заслужио си.

ИГОР: ОК, схватио сам. Али, знаш шта је радио твој Вук, а?

НАЂА: Шта?

ИГОР: Не – шта, него – коме?

НАЂА: Коме?

ИГОР: Есме...

НАЂА: Есме? То су глупости...

ИГОР: Аха... глупости... Идем... Идем, Нађа... Идем, Нађа!!!

ИГОР излази. НАЂИ звони мобилни телефон.

НАЂА: Хало? Он тренутно даје интервју, доћи ће кући убрзо... Да... У реду...

Улази ЕСМЕ.

НАЂА: Есме, Вук још није код куће...

ЕСМЕ: Знам... осећа се мирис...

НАЂА: Чега?

ЕСМЕ: Жудње... Најгорове... Он ми је као брат. Брат по жудњи... А и Вук је некако жудео... Некад, а?

НАЂА: Не волим да причам о томе.

ЕСМЕ: И... мислим да се ту десило неко силовање...

НАЂА: Молим???

ЕСМЕ: Па, толико је жудео а ти му ниси никада давала... .

НАЂА: Вуци се напоље!!!

ЕСМЕ: Скапирала сам. После је све то урадио са мном, само што сам ја хтела... А имао је флеш на тебе. Када се то све десило?

НАЂА (са напором суздржавајући бес и сузе): Есме, ово је сувише...

ЕСМЕ: Знам, знам... Примао се као луд, скроз, а?

НАЂА: Молим те, он и ја ћемо имати дете! Не желим да ико икада више ЈЕБЕНО МЕША ПРСТЕ У НАШ ЖИВОТ!!!

ЕСМЕ: Дете? А... Ја знам ко је он био, Нађа... Ја знам да је он био боксер. И знам да си направила хаос у његовој глави... .

НАЂА: Био је на ивици криминала, мала. Ти га не знаш. Ти не знаш ко је он био, са ким се вуцарао. Балавио је за мном, запрљан највећом штроком...

ЕСМЕ: Коју бела девојчица није могла да поднесе...

НАЂА: И било је страшно да га гледам како постаје разјарени бик, животиња која пени, бљује крв и зној... Не знаш га, мала, повратила би само да си га бар једном видела.

ЕСМЕ: Ти си опсесивна и стерилна!

НАЂА: О, да... Био ми је као брат, али грозни брутални брат. И раздвојили су нас у школи. И одселила сам се у други део града. И хтела сам да буде неко други, Есме, неко други. А он је боксовао само за мене. Како је то било патетично и јадно, Есме. Стидела сам се... И престао је да постоји за мене...

ЕСМЕ: А онда...

НАЂА: Јесте, онда...

ЕСМЕ: Изазивала си га, знам...

НАЂА:Морала сам на абортус због будале. Никада му нисам опростила. Том Вуку. Никада. Е, овај је други. Постао је други, ја сам га направила другим!

ЕСМЕ: Да избришеш оно што је било... да кликнеш на undo... Мислиш, то тако може? Мислиш, може cut – copy –paste... ???

НАЂА: Може!

ЕСМЕ: Абортус? Је л' то боли?

НАЂА: Не боли... Уопште. Када ти се гади оно унутра, ништа не боли...

Затамњење.

СЦЕНА 14

ВУК седи за рачунаром, поред њега ИГОР.

ВУК: И, имаш неки нови диск?

ИГОР: Аха. Овај је из приватне колекције.

ВУК: Пусти...

Чују се само гласови Нађе и Игора из off-а, са снимка. ВУК запањено зури у монитор.

ИГОР (off): Тааако... Хоћеш да угасим светло?

НАЂА (off): Не... Само седи.

ИГОР (off): Умрећу и од самог гледања...

ВУК: Шта је ово било, а? Кад' је ово било?

ИГОР: Па... увек је било, знаш...

ВУК: Разбићу те...

ИГОР: Разбуцати, развалити, растурити... 'Ајмо... Десни кроше... Аперкат... Је л' ти уопште знаш ко си? И мислиш – она ће таквог да те воли, а?

ВУК га песницом удара у главу, и ИГОРУ потече крв из носа. Улази ПУКИ.

ПУКИ: Не могу да верујем да бијеш клинца, буразеру!

ВУК: Пуки!!! Јеботе!!!... Шта се јебено догађа?!

ПУКИ (Игору): Купи прње и одлази.

ИГОР: Разјебите се сада обојица. (излази,бришући крв са носа)

ПУКИ: (гледа у монитор) Добар снимак... дигитални... Деца се играла камерицом... Е, тебра мој...

ВУК: Слушај... ОК... ја сада све знам. Једноставно – знам. Имао сам флешеве. Ти си Пуки, мој брат. И ниси наркоман. Нађа је рекла да јеси. Али све то сада једноставно нема везе. Мислим, до пре пар минута није имало везе, јеби га. Капирао сам да постоји неко лудило између мене и ње. Осећао сам. Онда сам се пустио. И онда су кренуле слике...

Улази НАЂА.

НАЂА: И ужасно ме је болело после тога, у ствари... И зарекла сам да више никада нећу да те видим.

ВУК: И ниси ме видела годинама. И онда сам беснео за кинту и продавао се.

ПУКИ: Брате, све је било регуларно...

ВУК: Али, то све и није тако страшно, Нађа.

НАЂА: Није...

ВУК: Страшно је што си се јебала са клинцем... сада...

НАЂА: Не разумеш...

ВУК: А што си мене онда држала на гајби као чиваву и гајила ме, а?

ПУКИ: Брате, жена је прсла, то је евидентно... 'Тела је да будеш неко други, дерпе вајар.

НАЂА: Не разумеш... .

ПУКИ: Плаћала је сваки сат ћутања и неистине том клинцу, човече. Па то је много добра жртва, сестро.

ВУК: А ти, ко си тачно ти, Пуки... Ја никако да се добро сетим.

ПУКИ: Нека, брате, опет ћеш да будеш онај стари..

НАЂА почиње да плаче.

НАЂА: Трудна сам.

ВУК: Ако, ако...

НАЂА: Заиста...

ВУК: Опет – ако...

НАЂА: Преселићемо се у нови стан...

ПУКИ: Брате, знаш каква је тек моја нова гајба сада,ј аооооооо... Само да видиш...

Одзвања Пукијев ехо, дисторзиран – Само да видиш, само да видиш... Стробоскопска испрекидана светлост, ВУК заклапа на тренутак очи. ВУК седи на поду, са главом међу рукама, ПУКИ му склања руке и полива му лице водом, као у паузи бокс меча.

ПУКИ: Само тако, брате, само да видиш... Само да видиш ликове, примили су се да ћеш да добијеш... Само тако... Сад', одма' у следећој падаш скроз брате. Само да видиш која кинта нас чека...

ВУК нагло устаје са пода, престаје стробоскопска светлост, и он нагло креће ка ПУКИЈУ, задајући му јаке боксерске ударце. ПУКИ их спремно дочекује, али је евидентно слабији играч, мада прљаво удара ВУКА у главу. НАЂА прилази ПУКИЈУ с леђа у жељи да их раздвоји, али је ВУК гурне уназад и она пада на леђа. Бокс траје до изнемоглости.

ВУК (OFF, снимљен као на диктафону): Дан не знам који... Ударам сасвим добро. Скоро као некад... Као некад. Када ме је презирала Нађа. Без Нађе. Безнађе...

НАЂА јеца на поду. ПУКИ је изнемогао и пада. ВУК победнички диже руке увис у знак тријумфа.Задихан је.

ВУК: Нађа... Ја одлазим, сада... Чујеш, Нађа... .

Затамњење.

СЦЕНА 15

ИГОР лежи непомично на кревету, поред њега седи ЕСМЕ.

ЕСМЕ: Тако... спавај... све ће бити лепо... спавај... она је отишла... (плаче) лепа докторка је отишла ... Све је ОК, шшшшшшш... Све је ОК... Јебем те глупог , зашто си се оверио тим «micro-dotom», а? Зашто си морао, соме, а???Што си згутао пет комада, а? (плаче) Идиоте!!! Шшшшшш... ОК... .ОК... Спавај... (пољуби га у чело)

Затамњење.

ЕПИЛОГ

Полумрак. Вукова соба, на средини је душек на поду. ВУК, коса дужа, зарастао у браду, запуштен. Лежи на душеку, уз укључен ТВ са кога иде филм When We Were Kings (Краљеви ринга). Чујемо глас Мохамеда Алија, али не видимо слику јер нам ТВ није окренут. Вук пуши. Улази ЕСМЕ.

ЕСМЕ: Било је отворено.

ВУК: Увек је отворено.

ЕСМЕ: Распашћеш се. Колико пута си извртео филм?

ВУК: Док животиње нису избледеле. Али, ово је дефинитивно последњи пут. Животиње више не постоје. Без плексуса...

ЕСМЕ: Ту има онај глупи најкраћи стих Мохамеда Алија – Me - We.

ВУК (гаси ТВ): Енглески је тотално глуп језик.

ЕСМЕ: А?

ВУК: Кажем – глуп је енглески.

ЕСМЕ: Акција!

ВУК: (рецитује) Под један: лоп тачка или нарк тачка – незаконито дешавање, крађа, купопродаја дроге итд. Под два: излазак са друштвом, провод. Погледај под Зезање.

ЕСМЕ: Под три: сексуални однос. Под четири... .

ВУК: Шта је под четири... ? (прилази јој и грли је)

ЕСМЕ: Не знам... не сећам се...

Светлост постаје све јача, али тако да постепено осветљава све делове Вукове собе, док не обасја туце скулптура - у камену, дрвету, глини – бисте, торза. ВУК и ЕСМЕ остају у средишту окружени светлом и скулптурама.

КРАЈ