Радојица Таутовић

Друга страна Месеца

„Космички летови су нас, све, поново начинили децом.“

Реј Бредбери: »Марсијанске хронике«

На дан 23. децембра 1968. године, у 22 часа, радио је емитовао вест да је »Аполо 8« ушао у гравитационо поље Месеца. Према томе, драма тројице космичких Аргонаута достигла је климакс који одлучује о њеном епилогу. Зависно од угла гледања, овај могућни епилог назире се у два вида. Најпре, у облику питања: Хоће ли »Аполо 8« моћи да облети Месец десет пута?

Затим, у облику питања: Да ли ће посада те васионске летелице успети да се врати на Земљу? Један од могућних, алтернативних, злослутних одговора на друго питање био је наговештен 21. децембра, у емисији радио Београда, који је том приликом објавио – отприлике – следеће: »Космонаути би могли вечито остати у Месечевој орбити. Није предвиђен никакав начин за њихово спасавање из оваквог положаја«.

Означавајући антиклимакс ове светско-историјске драме у космосу, друго питање стоји изнад првога; јер, оно се тиче људске судбине, док се прво односи на једну техничку операцију. У читавој драми, наиме, у питању није толико сам »Аполо 8« колико његова посада. Када је реч о свемиру (као и о било чему другом), у основи се ради о човеку. О нама свима. Пре него журналистика и наука, ову пресудну истину увидела је књижевност: научна фантастика. За разлику од класичне (жилверновске) фантастике која се махом ограничавала на научно-техничке проналаске, ова савремена фантастика усредсређује се на друштвене и људске могућности, које на површину износи научно-технички прогрес. Тако, у роману Станислава Лема, долазак на планету Соларис омогућује човеку да открије засенчену страну самога себе. Уопште, та фантастика »напада« кључно питање са којим човека суочава научно-технички преврат. Питање: Ко сам ја? Или, тачније: Шта Чиним ја од себе?

У ствари, поменута литература на неки начин преокреће и проширује познату »теорију одраза«: не одричући огледање света у људској свести, она истовремено третира васиону као огледало човека. Управо у роману »Соларис«, Лем назива космос огледалом самога човека, његове историје и његове природе. Сада, у својству тога светлог огледала појавиће се и она замрачена, друга страна Месеца, коју ће тројица космонаута, по свој прилици, по први пут угледати, Шта ће човек угледати у том свемирском »зрцалу«, када га по први пут погледа очима ове космонаутске тројице? Да ли ће у њему видети одговор на питање: Ко сам ја? У сваком случају, летом брода »Аполо 8«, ово вечито питање је стављено – дословце – на дневни ред, и то је оно одлучујуће; споредно је да ли ће тренутни одговор бити трагичан или срећан, овакав или онакав.

У питању је човек. Човек репрезентован посадом летелице »Аполо 8«. Он чини пионирски, заиста натчовечански напор да победи Месечеву и Земљину гравитацију; међутим, говорећи о том напору, радио и штампа махом подлежу гравитационој сили »реификоване« свести. која ствар претпоставља човеку: они нас обасипају више техничким подацима неголи »људским документима« о тројици космонаута у васионском броду. Вратимо се, дакле, човеку. Људима. Борману, Ловелу и Ендерсу.

Шта се догађа са њиховим бићем у безљудној васиони, с оне стране сфере људског битисања? Какав судбоносан сигнал дају њихова свежа, неупоредива искуства отуда? Да ли се људско биће онде уздиже изнад себе самог – или пада испод своје садашње разине? Шта човек постаје тамо: роб властитих производа или господар универзума? Робот или »бог«?

Питања могу изгледати преувеличана једино у тескоби нашег приземног и свакодневног видокруга. Међутим, она се већ поодавно помаљају на хоризонтима науке и – уметности. Не само у перспективи савремене научне фантастике, већ и у видном пољу древне митологије, на пример – у симболичном облику кентаура. У суштини, питање се односи на потенцијалну двојност или поларност људске природе. Оптика класичне књижевности обухватала је известан »центар«, подједнако дистанциран од оба пола; насупрот томе, научна фантастика се одликује баш укидањем дистанце међу половима. Отуд утисак »ексцентричности« који она побуђује. Отуда сједињење Раскољникова и Порфирија у једном те истом лицу: у познатом роману Кобо Абеа »Четири ледена доба«, убица је уједно и детектив који уходи самога себе. И тако, бар са гледишта научне фантастике, принципијелно је могућно да космонаут буде нека врста »кентаура«: виши човек и робот уједно. Да ли овај модерни »кентаур« доживљава неки драматичан унутарњи конфликт на космичкој сцени? И, ако је тако, ко задобија превагу у том конфликту? Робот или човек?

Човек. Овакав одговор подједнако су дали и космонаути и научници, пре подвига и опита који сада врши »Аполо 8«. Одговор изгледа крајње компетентан, јер га је у јесен 1967. године формулисао покојни – неумрли Гагарин, и то у полемици са не мање компетентним зналцем Феоктистовим, који је сматрао да космичким бродовима може ефикасније управљати аутоматски електронски уређај него човек. Са Гагариновим одговором начелно се подудара став др Павла Савића који је још пет година раније, поводом космонаутског тандема Николајев – Попович, изјавио: »За мене, најзначајније је то што су космонаути очували нормалну физичку и психичку кондицију, и што у целокупном подухвату нема ничег роботског« (Политика од 17. августа 1962. године).

На сваки начин, умесно је питати се о унутарњој поларизацији човека у васиони. Ако би се хумани пол могао одразити у плавичастој атмосфери коју је посада »Апола 8« открила око Луне, роботски пол огледао би се у замраченој, другој страни Месеца. (Разуме се, посреди је симболично огледање, у оба случаја). Такву поларизацију признају и поједине присталице дијалектичког материјализма. Они претпостављају да ће модерна техника (поглавито, техника аутоматског превођења) присилити људску мисао на »нечовечанску тачност« па и на својеврсни билингвизам, управо на коегзистенцију двају разнородних језика: једног пословног и машинског, другог – песничког и људског. Извесни западни мислиоци иду и даље: њима се чини да у свемирском огледалу виде – човеков леш Отуда, парафразирајући Ничеову крилатицу о смрти бога, један од њих је објавио: »Човек је мртав«.

У космичком огледалу, дакле, одржавале би се две човекове дивергентне могућности: ићи или изнад себе или испод себе. Али, остварење ове или оне могућности зависи од кретања земаљске стварности. Зато, као што смо се малочас вратили човеку, сада се морамо вратити земљи.

Шта на Земљи наговештава будућу реализацију човекових могућности у васиони? Поједине њене моменте предсказују посебне науке. Далеко целовитије, међутим, ову реализацију дочарава литература: научна фантастика.

Сасвим ретко, то чини и наша књижевност: рецимо, Кошова сатира »Снег и лед« или дечји роман Чеда Вуковића »Летелица професора Бистроума«. Док то чини, писац личи на неку озбиљну савремену Касандру. Нажалост, изгледа да он при том намигује слепима. Забрињава ова равнодушност за миг научне фантастике, за њен будилачки сан који би, иначе, био у стању да људе прене из њихове вегетативне успаваности. Штавише, с обзиром на овакву стравичну успаваност, човеку је крајње тешко да пише о научној фантастици поводом »Апола 8«: посве је неизвесно да ли ће та писана реч негде и некад бити објављена; она делује као неки говор упућен оглувелом свету. А када такво казивање постане људима јасно, можда ће бити касно. Јер, у данашњем свету, у времену хладнога рата, рокови постају све краћи и све неумитнији: »У логистичком рату који се сада одвија у миру, рокови остварења износе око 5 година« (Генерал Бофр: Увод у стратегију. Београд 1963). Већ кроз пет година, свака шанса може бити бесповратно изгубљена, а опасност – неотклоњива.

Научна фантастика (и литература уопште) ипак остаје привржена својој »донкихотској« обавези да сигнализује и опасност и шансу, то ће рећи – сутрашњицу. Овакву моралну обавезу прописује јој сама њена естетска природа, коју спецификује управо визија будућности, – оне будућности што се одсликава у огледалу васионе. Та визија не одлаже садашње могућности у неко неопредељено и магловито Сутра (»до Куковог лета«). Другим речима, она не представља никакву »футуризацију« садашњости; сасвим обрнуто, она значи презентацију будућности. При том, ова последња се дефинише као квалитативна промена, а не као прост квантитативан додатак садашњем тренутку.

Продирући у такву будућност, књижевна визија иде дубље и шире него »практична« мисао; у том погледу, она претиче чак и научну прогнозу. Совјетски стручњак З. И. Фајнбург усудио се да призна ово претицање, констатујући да је било какво дугорочно прогнозирање немогућно без – научне фантастике! (»Вапроси философии« бр. 6 за 1967. годину, стр. 40). Лемов научнофантастични роман »Соларис« пружа управо такву једну прогнозу, – коју актуелизује лет брода »Аполо 8«. Овде се свемир директно поистовећује са личношћу: једини становник планете Соларис јесте – живи и мислећи Океан, способан да проникне у свест земаљских космонаута и научника. Што је од нарочитог значаја, он успева да овим »земљанима« прикључи неуклоњиве пратиоце, у ствари двојнике које су они оставили на Земљи. На крају, космонаути се одлучују да униште своје земаљске двојнике, али главни јунак романа није кадар да се одважи на тај судбоносни корак. Из »Солариса«, дакле, зрачи сугестија да би човек у свемиру тежио да остане земаљско биће: да буде човек, а не робот или нешто друго. Да ли томе теже и тројица у летелици »Аполо 8«? Ма какав могао бити одговор на ово питање, сигурно је да научна фантастика не нуди решење постојећих проблема, него поставља сасвим нове проблеме. Проблеме који се тичу људског бића у будућности и у васиони.

Доминирајући у научно-фантастичној књижевности, димензија будућности доминира, исто тако, и у »пакленој« грани савремене науке, наиме у стратегији: »Није више важна садашњица, већ будућност« (Генерал Бофр: Наведено дело). Према томе, за модерну стратегију, научно-фантастична прогноза добија вредност научног експеримента и мисаоног модела. Стога је Пентагон још пре више од десет година узео у своју службу неколико писаца научне фантастике; он је то урадио с разлогом, будући да су такви писци још 1944. године – пре Хирошиме – »конструисали« атомску бомбу. Тако је Марс у своја кола упрегао двопрег Аполона и Минерве. (Можда није без значаја чињеница да космички брод »Аполо 8« носи име бога уметности).

Мада стреми врхунцу хуманизма, научно-фантастични »космизам« обрео се у наручју технократског милитаризма, који дехуманизацију тера до крајње границе. Бродом »Аполо 8« командује пуковник Борман. Данас, чак и достизање Месеца мора да служи постизању предности у стратегији застрашивања: »Вероватно је да ћемо, у знаку васионе и неутронске бомбе (на пример), присуствовати новим развојима у области стратегијског застрашивања« (Генерал Бофр: Исто). На тај начин, глобална стратегија прераста у космичку: када је Кенедијева администрација 1962. године донела одлуку о том прерастању, амерички научник Гринберг је овај акт упоредио са Трумановом одлуком о изради водоничне бомбе. И тако, у васионском огледалу, па и на другој страни Месеца, сада се одражава монструозно обличје милитаризма: кад у огледало завири мајмун, тамо се не може одсликати – светац. Али, у истом огледалу се одражава и очајничко рвање хуманизма са милитаризмом.

Обухватајући трку за месец, племенити васионски агон отима се од сулуде ратне агоније, која прети да га поентира космичком апокалипсом.

Ангажован у таквом агону, човек неће да падне у ништавило. Међутим, он више не може ни да се имобилизује у свом садашњем бићу. Следствено. он мора кренути путем свога хераклитовског постајања, што значи – путем освајања Месеца и Свемира. Ако на том путу »умире«, као што тврде неки савремени писци, човек се на њему – истовремено – и рађа. Рађа се, између осталог, и у лику тројице космичких Аргонаута који ових дана плове према Месецу. У неку руку, дакле, он ту постаје новорођенче: дете (као што је језгровито и проницљиво приметио Реј Бредбери, водећи аутор научне фантастике у САД).

Ово дете Свемира и Земље израста у неког модерног Фауста, то јест – у освајача оне бесмртности, коју су француски нобеловац Ростан и совјетски академик Купревич назрели у најинтимнијем бићу човечјег организма. Јер, човекова експанзија у безграничну васиону изискује (и омогућује?) неограничено продужавање људског века. Да би уопште опстао у васиони, човек – смртник мора постати нека врста бесмртника. Постати савремени Фауст. И, када тројица на броду »Аполо 8« буду погледали другу страну Месеца, они би могли опазити како се њихова лица огледају на њој као лик овог новорођеног Фауста, – који ће наставити да живи без обзира на хепи-енд или трагичан епилог те херојске тројице.

Књижевне новине бр. 345, година 1969.