Драгослав Михаиловић (Питања Дејан Ајдачић)

"Литература мора да буде субјективна" (Разговор)

Ексклузивно за LitAkcent, на украјинском објављено 14.03.2009.

На известан начин јесте моја љубав произашла из читања – јер сам после првог разреда основне школе, кад сам дакле имао осам година, прочитао сам једну књигу, „Животиње доктора Дулитла“. Писац те књиге звао се Хју Лофтинг и она је изашла у једној јако угледној едицији за омладину и за децу која се звала „Златна књига“. Кад сам то прочитао, ја сам помислио да је тај посао, писања књига о животињама, просто рођен за мене. Тако сам још онда кобајаги одлучио да постанем писац. Колико је то било озбиљно не знам, али после тога сам седамдесет година издржао и бавио се писањем.

Ово питање које сте поставили за мене је интересантно, јер сам читавог живота, а нарочито у младости, био велики љубитељ причалаца, људи који нешто причају. Био сам одан слушалац који упија сваку реч. Мислим да је то дошло до изражаја у оном делу мог писања које се назива сказ.

Више пута сам почињао да пишем. Ко зна колико пута...

Сећам се да сам, рецимо, као дванаестогодишњак у једном ратном нотесу који је продаван у време окупације, писао неке приче које ми је причала моја тетка. Она је, иначе, прво чувала моју мајку, а затим и мене, кад је умрла моја мајка, у мом узрасту од годину и по дана.

Као млад човек од двадесет и неколико година био сам написао приповетку под насловом „Миш“. Касније сам је крстио „Гост“, иако је онај први наслов вероватно бољи. У то време велики углед као књижевни критичар, нарочито међу младима, имао је Борислав Михајловић Михиз. Он се тада налазио у Новом Саду и био је номинални члан редакције „Летописа Матице српске“. Пошто ми шест месеци пошто сам причу послао нико из Летописа није одговарао, био сам слободан да му се обратим. Написао сам му дописницу где сам му рекао да сам послао причу и замолио га, ако је могуће, да је прочита. На моје велико изненађење, већ после неколико дана добио сам од њега писмо. У њему ми је изрекао неке комплименте и обећао ми да ће настојати да се моја приповетка објави. Приповетка је заиста, под насловом „Гост“, 1959. године и објављена, а нас двојица смо касније постали и велики пријатељи.

Али како сам ја био млад човек без стана и често се селио, то писмо се негде затурило. Изгледа да сам га, нажалост, изгубио. То је велика, велика жалост... Тај је човек одиграо крупну улогу у мом првом појављивању.

Да, могло би се, и то свакако, рећи, али ја не волим о томе да причам. Људи то могу погрешно да разумеју.

Морам да кажем да ја не волим назив стварносна проза, иако знам да је њиме означен један књижевни ток. Терминологију која је говорила о неким периодима српске књижевности морао сам још као студент да савладам, али мени ништа не значи ако неко каже да је Црњански представник модерне, а Андрић реалиста... Проза новог стила? Свака нова генерација хоће да се представи као нови стил. Ништа немам против људи који су те термине уводили, али саме термине не волим.

Ја то нисам ни разумео ни волео. Пре свега нисам одобравао њихову цитатоманију и графоманију. Они понекад узимају део нечије приче, или чак и целу, и убаце је у књигу као своју. Затим су ту своју слабост, недостатак оригиналности, што ја сматрам одликом праве књижевности, прогласили за врлину и нешто изузетно важно. То је књижевност која, по мом мишљењу, често нема своје лице...

Ја не умем најбоље то да објасним...

Литература мора да буде субјективна. Литература нема друга посла него да буде субјективна. И када је приповедач у првом лицу, и када је у трећем лицу, она мора да буде субјективна. Она покушава да се снађе у савремености, у историји, у разним наукама, али то није њен посао. Она жели да направи један посебан свет који треба да личи на свет у којем живимо. Зато сам ја толико одан савремености. Ми немамо неки други начин поређења са неком прошлошћу или са књижевношћу која говори о прошлости него сопствену савременост.

Ја мислим да то није компатибилно. Ако си политички ангажован врло тешко ћеш навући свој политички ангажман на литературу коју ствараш. Литература од тога мора озбиљно да трпи.

Морам да кажем да сам вероватно био врло претенциозан кад сам веровао да сам у литератури самоникао. Потекао сам из такве средине која нема никакву књижевну традицију. Моја тетка која ме је однеговала била је неписмена, а мој отац је до своје 41. године, кад је умро, служио алкохолу, тако да у својој младости нисам имао никаквог учитеља...

Могуће је да сам због тога сматрао да треба сам да се пробијам и у првом тренутку кад сам се појавио то и јесте личило на некакво крчење нових путева. Појавио сам се у време пуног расцвата модернизама, који је имао два крака. Један крак је био партизански, да тако кажем – стварали су га писци који су ратовали на партизанској страни. Он је дао и нека добра дела. Али ја нисам био партизан и писање о рату на тај начин није ми одговарало. Други крак модернизма је представљало неко опонашање извесних дела књижевника са Запада, које је било, за моје схватање књижевности, потпуно јалово. Стога сам морао, бар тако сам то тада видео, да идем сам.

На мене је представљање у интересантној кијевској књижари „Је“ и, затим, научна конференција априла 2008. године у Кијеву оставила веома леп утисак. Било је много интересантних радова о мом писању. Морам да додам да ме је посебно обрадовало оно што је објавила Персида Лазаревић, Српкиња која живи у Италији, која је говорила о одјеку мог писања о Голом отоку у Италији. Био сам врло задовољан и, наравно, свима захвалан.

http://litakcent.com/2009/03/14/dragoslav-myhajilovych-literatura-povynna-buty-subjektyvnoju.html на украјинском језику.