Ранко Јаковљевић

Кафански живот и услуживање историје

Резиме

Овај рад разматра околности под којима су кафане, са основном наменом објеката за услуживање храном и пићем, постајале огледала друштвеног морала, тежњи власти да успостави потпуну контролу над својим поданицима или настојања опозиционих снага у друштву да задобију позицију респектабилног политичког фактора. У време транзиције угоститељски објекти, мада и даље делом поприште криминалних активности, тек фрагментарно показују знаке виталности какву су имали у време док су култура, легитимна права грађана и основна демократска начела били у подређеном положају у односу на ванинституционалне центре моћи.

Кључне речи: Кафана, рат, култура, политика, криминал

Регија Гвоздених врата, данас на североистоку Србије, столећима је услед изнимног значаја дунавског пловног пута за успехе трговинских и војних похода, била предмет импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, који је Трајан (97-116) финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење, намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови изградње пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км низводно од Кладова. Већ у његовој колонији Ulpia Traiana Ratiaria, данашња подунавска Бугарска, постојале су, уз познати друм, постаје за одмор и прихват путника, са карактеристикама гостионица. Такав податак не постоји за потес Трајанов мост код Кладова, али значај грађевине, стратешки путни правац преко Дунава, те чињеница да баш одатле с краја првог или почетка другог века потиче најстарији овдашњи познати приказ винове лозе на мермерном рељефу са митском сценом Пентејевог лудила изазваног чаробним напитком, указују да је и на том месту могло било гостионица.

Како су места за точење пића, конзумирање хране и одмор могла опстајати само уз стабилну цивилну или војну управу, прве писане трагове о њима налазимо крајем шеснаестог века у путопису Евлије Челебије (Елезовић 1941, 44) — опис Фетислама кладовског: „У чаршији има један диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода... Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта.“ Према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице Српске из 1969. г, реч хан је персијског порекла и означава друмску крчму, механу, гостионицу, коначиште. Њена употреба приспела је у ове крајеве на таласима османлијских освајања. Скела која је повезивала Дунавом Кладово са Влашком постојала је тик уз хан, а у његовом окружењу било је мноштво дућана, ту је вршен и претовар робе намењене трговини са западом. Отуд је Челебијина употреба овог термина за објекат у кладовској тврђави била у његовом потпуном значењу — комбинација места за продају хране и пића и коначишта. Извесно је да је гостионица у оквиру Фетислама, добро чувана од мноштва турских војника у непосредном окружењу и опасана бедемом тврђаве, била место склапања трговачких послова, размене информација, конзумирања музике и упознавања са специфичним склоностима локалног становништва које познати путописац помиње 1666. године.

Један од бројних сакупљача информација са граничног подручја, аустријски официр Франц Ксавер Покорни (1970, 69), приликом обавештајне мисије спровођене 1783-84. године нашао је да Кладово има 140 турских и 50 хришћанских кућа, 6 ханова у чијим шталама се налази 600 коња, затим 5 кафана.“ Са сличним задатком концем 19. века Феликс Каниц (1987, 486) боравио је у Кладову „у чистој и уредној кући крчмарице Марије, која је говорила немачки“ .

Међу првим системским прописима у ослобођеној Србији, Грађански законик од 25. марта 1844. године садржао је пар норми о одговорности везаној за пословање у угоститељским објектима. Поглављем о остави, параграф 580 одређено је „Крчмари, гостионичари /ханџије/, лађари... дужни су ствари од путника њима предане и поверене као аманет чувати, и за сваки небрежењем причињени квар или штету одговарати и накнаду учинити“. Одељком о накнади штете обухваћена је и норма параграфа 812, да „гостионичари, крчмари, лађари и возиоци /кириџије/ одговарају и за ону штету, коју би њини људи путницима нанели“. Српски грађански законик био је у примени на тлу кладовске вароши почев од дана ступања на снагу, изузев подручја тврђаве Фетислам — турске војне постаје све до 1867. године.

Три деценије након припајања Србији, 1863. године, међу овдашњим становништвом било је већ пар десетина породица које су као главни позив имале пружање угоститељских услуга. У Кладову то су били: Сава Николић, кафеџија, стар 34 г, од кафанске радње месечни приход 20 талира; Јоница Живановић, меанџија, стар 71 г, од меанисања 10 талира и од касапског заната 10 талира; Стан Станојевић, меанџија, стар 20 г, од занимања 8 талира; Максим Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од занимања и имања 35 талира; Јован Миловановић, лебар и меанџија, стар 23 г, од занимања 10 талира; Јован Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од занимања 20 талира; Јован Мијаиловић, меанџија стар 45 г, од занимања 31 талир; Јован Младеновић Главан, меанџија, стар 30 г, од занимања 15 талира; Димитрије Јовановић, меанџија стар 36 г, од занимања 15 талира; Петко Васиљевић, меанџија, стар 68 г, од занимања 7 талира али и непокретно имање у вредности 396 дуката цесарска; Живко Станковић, меанџија стар 34 г, од занимања 10 талира; Никул Петковић, меанџија, стар 38 г, од занимања 5 талира; Стеван Тушановић, кафеџија, стар 28 г, од занимања 15 талира; Васа Глишић, слуга кафански, стар 24 г, од месечне плате 5 талира; Босиок Радул, слуга кафански стар 20 г, од месечне плате 1 талир; Настасије К. Ђорђевић, стар 44 г, главно занимање кантарџија, власник кафане, вредност имања 309 дуката цесарска; Јован Антић, кафеџија стар 23 г од занимања 7 талира; Милија Петковић, кафеџија стар 30 г, од занимања 7 талира; Кузман Трајковић, лебар и меанџија, стар 68 г, од занимања 20 талира; Анђелко Божиновић, кафеџија, стар 30 г, од занимања 3 талира (Благојевић 2005, 21-112). Истим пописом евидентиране су још две механе као делови оставинске масе покојних Беле Димитријевића и Димитрија Сандуловића. Сагласно тадашњим стандардима, убрзо преточеним у званична правила кроз Уредбу о кафанама и меанама, у кафанама се послуживала храна и пиће, а механе су поред тога пружале услуге преноћишта и смештаја гостију (Алимпић 1905, 180). Очигледно да је на подручју пограничног Кладова најраспострањеније занимање као извор егзистенције становништва, поред пољопривреде било бављење пружањем угоститељских услуга, а тек потом следе по атрактивности трговина, терзијски, ковачки, дунђерски занат те бављење музиком. За подручје најизложеније репресалијама приликом врло честих ратних сукоба, али значајно и као место организованог пребега угроженог становништва на другу страну велике реке, држање кафана/механа испоставило се послом у којем власници доживљавају најдубљу старост. Тако сведочи попис из 1863. године, по којем су управо власници кафана и механа доживели далеко најдубљу старост од свих носилаца домаћинстава у крају. Разлике у имовном стању актера угоститељских услуга су евидентне и варирају од најбогатијих мештана Кладова до припадника сиромашног друштвеног слоја, а они а који нису желели остати на маргини прибегавали би комбинацији хлебарског заната и кафане, касапнице и кафане, што је био чест случај и у унутрашњости земље.

Половином 19. столећа, изузев у Кладову, од 20 насеља среза Кључког кафане су још постојале у Сипу и Текији. Преостала места углавном су егзистирала од ратарства, сточарства, риболова, Текија је била варошица усредсређена на трговину са прекодунавском Оршавом. Интензивни оптицај новца и робе погодовали су раду меанџија односно кафеџија Динула Крстића, Мијаила Симића, Јованче Стојановића, Јована Мијуца (Благојевић 2005, 79-112). Сип је био место у коме су стациониране гардаџије, људи ангажовани на улову икроносне рибе из рода моруна, тешке и преко 400 кг по комаду, хватане у преградама на дунавским вировима. Због опасности пловидбе Дунавом услед бројног стења расутог по речном кориту, ту су бродари често вршили претовар робе и ангажовали бродску вучу за узводно тегљење пловила. Зато је било уносно у Сипу бавити се угоститељством. Кафане су имали Јован Благојевић, Стан Јовица, Димитрије Поповић, Стојан Мијаиловић (Благојевић 2005, 113-127). Наредних деценија Сип је постао поприште једног од највећих градитељских подухвата у Европи — изградње Сипског пловидбеног канала на Дунаву. Пар хиљада радника свакодневно је било ангажовано на извршавању веома сложених послова. Место је убрзо постало „свет у малом“ што се да назрети из једног писма „Раденичке певачке дружине Крајина“ од 24. јануара 1894. године: „Приликом дане забаве 13 јануара ове године на Доњем Ђердапу — Сипу у Хотелу „Бела Италија“, а у корист Раденичке певачке дружине Крајина добивен је на каси следећи прилог — Од г. Николе Јелића баракера 6 динара, од Милана Поповића комесара, Ђорђа Нишлије хотелијера по 5 дин, од настојника Цимермана, благајника мајстора, машиниста Хајнриха, сегелмајстера Наци Игнац, баракера Шандора Вагнера, по 4 круне; од машинисте Крајцера, цариника Стеве Пушкаревића, трговца Јосифа Кантера по 3 круне; од хотелијера Фоте Динуловића, учитељица Милице Младеновићеве, Марине Поповићеве, трговца Мике Глигоријевића по 3 динара; а по једну форинту од пекара Лотајер Семотер, магационер Халблајн, машинисте Тот; Волф Клајн, настојника Варга Јанош, Марушић, Анђело Сол, Ложаи Јозеф, машинист Франц Малак, Фаркаш Истван, Освалд Јосеф, благајник Херцог, инџинер Покорни, инџинер Ковач, доктор Балаша, настојник Фазекош Франц Мајер, трговац Петар Јанковић, писар Гавра, гостионичар Антон, Лудвик Пери; а по 2 динара приложили су Душан Пешић, Таса Матејевић, трговац Јован Динуловић, позорник царинаре Тодор Петровић, учитељица Даринка Шутовић, трговац Ранко Пауновић, надзорника Матија Штипановић, кафеџија Никола Димитријевић, Стеван Којић пекар; и по 1 динар приложили Гутер Мајстер Мата Утовић, Сегелмајстер Јохан Шулер, машинистер Лебовић Гадеш, трговац Никола Благојевић, надзорник Шели Јохан, машинист Супан, трговац Ђорђе Трајковић; настојник Илија Николић, Стојка Јон, помоћник Грајзинер Геза, берберин Никола, пивар Јован Трајковић — Управа изјављује овим свима приложницима своју благодарност, као и приређивачима забаве г. г. Душану Пешићу, Фоти Динуловићу и месном комесару, писару среском Мил. Поповићу. Председник М. Лазаревић, потпредседник Илија Мокрањац, благајник Јосиф Ђорђевић (Лазаревић 1924 а, 4). Из овог писма захвалности сазнајемо да су 1894. године на једној забави у хотелу „Бела Италија“ власника Фоте Динуловића, учествовали Немци, Мађари, Аустријанци, Јевреји, Италијани, Срби, Власи, Словаци, средства плаћања била су динар, круна, форинта, а акцију помоћи једном од најстаријих српских певачких друштава присуством и прилозима подржали су и хотелијер Ђорђе Нишлић, гостионичар Антон Лудвик Пери, кафеџија Никола Димитријевић. Музицирање овог певачког друштва у сипском хотелу, драгоцено је сведочанство о високом културном нивоу тадашњих забавних програма у овом делу Србије, диктираних међународним карактером ангажованих радника, инжењера, техничара на изградњи канала. Србија је очигледно желела да се покаже у добром светлу гостима из западноевропских земаља.

Завршетак радова на уређењу дунавског пловног пута кроз Ђердап и ера стабилизације политичких прилика након исељавања Турака из оближње тврђаве Фетислам 1867. године, донели су Кладову нову значајну клијентелу — лађаре, јер је то место била важна бродска станица и зимовник за смештај пароброда у периоду када Дунав окован ледом није дозвољавао пловидбу. На његовим улицама уобичајено је било чути праву симфонију различитих језика — немачког, мађарског, чешког, румунског. Музички програми били су прилагођени припадницима различитих култура а локални свирачи — Роми до те мере вешти у свом занату да су врло често због њих и благотворног вина са „летећег песка“ становници много богатијег прекодунавског Турну Северина, били гости Кладова. „Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста Кладово у коме долази око 150 становника на једну кафану-крчму, што је свакако такође јединствен случај у нашој земљи“, сведочи овдашњи хроничар почетком ХХ века (Јовановић 1938, 44). У његовом коментару о понашању Турњана каже се: „И кад ови наши суседи стану ногом на кладовско земљиште осећају се као као птице кад утекну из кавеза, они потпуно забораве да су из великог града и на мах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија... по кафанама, за неколико часова створи се у душама гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, за њиховим столовима створи се урнебес.“ (1938, 47). О музици презентованој гостима на овом поднебљу, драгоцене успомене оставио је један од најзначајнијих архитеката модерног доба Ле Корбизје. На пропутовању овим крајевима почетком минулог столећа забележио је након присуства свадбеном весељу: „У међувремену двориште крчме се испуњава звуцима, и за мање од сат времена ево мене потпуно заокупљеног и усхићеног. Грађа ове музике је за нас такође нова, не због њихових инструмената који су слични нашим, већ пре због њихових ритмичких и хармонских аранжмана. Затим, ту је такође и музички симболизам о ком ми не знамо ништа и који бисмо ми сматрали немогућим у нашем добу индивидуализма... то су уздаси, чежњивост и јаке емоције ових људи, утаборених на овом огромном пространству које намеће покретљивост, бескрајно скитање и слободу која је завидна, крајња и потпуна и која побуђује осећај великог достојанства у свакој души. Један народ пева, чучећи поред пепела огњишта у ружичастим, зеленим и плавим сумрацима, и предаје се горљивој души која га покреће“ (Le Corbusier, Путовање на исток 2008, 43).

Опуштање гостију могло је бити финализовано и љубавним загрљајима кафанског особља, а власт је при том често игнорисала казнену одредбу 281. параграфа Кривичног законика из 1929. године, по којој „ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује казниће се строгим затвором или новчано“ или параграфа 282 — „казниће се робијом до 10 година ко подведе лице млађе од 18 година или ко какво лице ради блуда одведе из његова завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда“. У нормативној сфери ситуација је била нешто боља. 5. 1. 1931. донет је Закон о радњама којим се детаљно регулишу статусна питања хотела, ресторана, свратишта или коначишта, гостионица, кафана, пансиона, бифеа, народних кухиња и крчми. Параграф 76, ст. 2. Закона кафане дефинише као „радње и већег обима и конфора у којима се даје алкохолно и безалкохолно пиће (кафа, млеко, чај и сл), хладно јестиво, посластице и изузетно нека топла јестива“. У њима је било допуштено „држање незабрањених игара — карата, домино, шах, билијар и др, те држање музике, како гласи ст. 7. истог параграфа.

Најпознатије кафане тога доба биле су у власништву Петра Ђорђевића, Илије Марићевића, Петра Животића, Миленка Гуцића, и „Крма“ Глигорија Буртановића. Од 11 регистрованих механа, звучна имена ималу су „Велика Србија“ Николе Анђелковића, „Марјан“ Димитрија Ђорђевића, „Босна“ Раше Петровића, „Дубровник“ прво Уроша Бркића а потом Васе Матејевића (Глигоријевић 1999, 70). Власници кафана често су били љути политички противници. У случају избора неретко су се дешавале огорчене расправе између њих а то да је неко од радикалских првака приспелих у агитацију, као што је био случај др. Милана Стојковића и председника неготинског суда Крсте Радовановића, одсео у кладовској кафани, сматрало се од опозиције знаком слабости тј. да им је иначе гостољубиви народ окренуо леђа (Лазаревић 1924 а, 2). У новинарској репортажи о политичком наступу Николе Анђелковића, власника „Велике Србије“ наводи се следећи догађај: „У недељу 21. 7. 1924 одржали су у Кладову збор др. Велизар Јанковић, др. Милан Стојковић и др. Љутица Димитријевић... за време док је Јанковић прикупљао потписе за кандидацију, др. Стојковић пришао је сакупљеном народу пред Бр(у)кићевом кафаном и изјавио да је дошао да занима народ док се врши кандидација. Тада је устао г. Никола Анђелковић и запитао др. Стојковића шта траже они овде — 'Знате ли ви нешто друго да објасните сем те ваше приче да вас шаље г. Пашић, да је радикална странка јака странка, да је Краљ радикал. Него ви нама кажите зашто г. Јанковић срамоти Крајину“ Репортажа се завршава речима „народ је овде видео јасно ко је др. Велизар и то му је показао“ (Лазаревић 1924 б, 3).

Заинтересованост кладовских угоститеља за политику зенит је имала у ангажовању Раше Петровића, власника кафане „Босна“ на страни удружене опозиције 1935. године. 23. септембра он је отворио велики народни збор демократа на коме је гост био Љубомир Давидовић, упамћен по речима упућеним Кладовљанима: „Политика није демагогија већ брига о народној срећи. Насупрот демагогији постоји светлија идеја, демократија, а не демократска странка. Не тражим да ступите у демократску странку, већ у демократију, која спаја све народе и тражи једнака права“ (Романовић 1935, 2). Долазећа времена нису била потпора снажном привредном и политичком развоју Србије, убрзо уведене у хаос Другог светског рата.

Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану ипак била реткост. Вероватно да је дуг период турског сизеренства, довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. „Велика Србија“ је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част патријарха српског Варнаве, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Одговарајући на Варнавину здравицу изречену у присуству неколицине епископа и мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред респекта за Христову жртву „за коју му црква и народ дугују“, његову „способност да сугестијом лечи болеснике“. „Патријарх је одмах одговорио да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом, препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући директно на мене“, бележи Јовановић (1963, 29). Зна се да је срески начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира. Крајњи резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј. Јовановић „предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за неко друго дело, а фактички потенцирано и доведено у везу са овим догађајем“ (Јовановић, 1963, 30).

Други светски рат за Југославију отпочео је 5/6. априла 1941. г. инвазијом немачких трупа на Сипски канал и бомбардовањем Београда. Кладовски „Дубровник“ памти се у српској историји као место повезано са ефектним запоседањем најважнијег дунавског пловидбеног канала. Кладовски срески начелник, иначе немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из Т. Северина, организовали су 5. априла 1941. банкет за официре југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић... Фантастична музика са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако кладовско вино и окретне даме, приспеле за ту прилику из Румуније, учинили су да немачка борбена група у акцији „Гвоздена врата“, предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте те ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније (Јаковљевић 2004, 36; Јовић 1998, 24).

Једна од посебних рола кафанског живота у ратним временима односила се на ширење пропаганде међу локалним становништвом. Најдрастичнији пример потиче с краја 1941. године кад је у локалу „Босна“ од стране возара поштанске дилижансе на релацији Неготин-Кладово, пронета „вест“ како се изнад вароши, на брду Јакомир налазе „шумци“. Након неколико сати, информација је гласила да пар хиљада герилаца припрема напад на град и то, ни мање ни више него под командом принца Ђорђа Карађорђевића. Према неким сведочењима, прича је примила такве размере да је део становништва почео да припрема ствари ради евакуације преко Дунава у Румунију (Јовић 1999, 22-23)

Током рата на средишњем Подунављу није било јаког покрета отпора, што због близине границе и чврстог надзора окупационих снага, што због герилског ратовања снага НОВЈ усмерених на друга подручја. Међутим, протест односно незадовољство становништва понекад су налазили израза управо у овдашњим кафанама. Због једног таквог случаја 10. новембра 1942. године од стране немачких војних власти ухапшени су кафеџија Драгутин Димитријевић, службеник пореске управе Милош К. Савовић, учитељ Бошко Ђорђевић и трговачки помоћник Ђорђе Филиповић — прва двојица „јер су у прошлој години у кафани ухапшенога Димитријевића певали песме против немачке војне силе, а друга двојица што су код њих приликом претреса немачке власти пронашле списак припадника покрета Драже Михаиловића“ (Благојевић 2006, 312).

Ослобођење Кладова 22. 9. 1944. године донело је искушења тзв „народној власти“ у настојањима да заведе комунистички режим. За такве прилике угоститељски објекти постајали су „народне суднице“. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15. априла 1945, на збору одржаном у кафани „Србија“ дошло до „енергичног протеста и оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г. Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх' победити“... По завршеном збору народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље“ (Борковић 1981, 431-433). „Кафанско суђење“ донело је с. Б. вишегодишњу робију, а морални обзири судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани „Србија“ упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г. Б. у телеграму пише искључиво следеће: „Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар — Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочито задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом“ (Пантић 2008, 195).

Но, и опоненти комунистичког режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г. Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у „Србији“ светло дана угледале парчетом цигле исписане речи „И ТО ЋЕ ПРОЋИ“. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и „добронамерног убеђивања“ да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог „дисидента“ .

Комунистичка власт решила је да први објекат који ће градити у Кладову буде анекс кафане „Велика Србија“. Организован је „ударни рад“, како то бележи један од ангажованих градитења Стериос Андруцос (1945 16) 9. 6. 1945. године — Радио је на додавању малтера зидарима почев од 7 изјутра до 5 поподне. Кафана на катастарској парцели 85, некада у улици Краља Александра, сада Маршала Тита, проширена је са претходних 1097 м2 са још 269 м2, а народна власт нашла је за потребно преименовати објекат у „Хотел Београд“, како је означен у решењу Народног одбора 89/95 од 24. 9. 1959. године. Међу становништвом ново име никада није заживело и данас га се готово нико не сећа.

Последњих дана Титовог савезништва са Стаљином, 1947. године кафана Србија била је поприште приказивања филма „Син пука“ снимљеног по роману Валентина Катајева. За ту прилику у кафанску салу донет је кинопројектор Ернеман 1, конструисан од браће Лимијер 1896. године. Али то није најранија позната презентација једног филма у граду на Дунаву. Карл Крис, јеврејски изгнаник из Беча једним писмом овако коментарише догађај из августа 1940, чије је поприште вероватно такође била „Србија“: „Цела ништарија трајала је 5 минута, без икакве радње, само међусобно неповезане слике, страшно је бљештало... Домаћем становништву био је то величанствен доживљај, стајали су напрегнути /није се могло сести/ и дивили се, као седмом светском чуду. По свој прилици су први пут у животу видели биоскоп“' (Anderl, Manoschek 2004, 109)

Послератни период обнове и изградње у подунавској варошици на Ђердапу кулминирао је 1964. године приспећем око 3000 радника из свих крајева Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на свету. Након изградње велелепног хотела „Ђердап“ на обали реке, престала је потреба да дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел „Београд“, па му је формално враћено старо име али без префикса „велика“. Биоскоп и читаоница прерасли су преко ноћи у Раднички универзитет на којем су по убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени прегаоци социјалистичког рада, али су кафане и даље остале култна места за „културно-забавни живот“ након напорног рада. Власти су то толерисале и контролисале, тако да у локалима звучних имена и непријатне унутрашњости — „Амбасадор“, „Лепа Влајња“, „Бродарска Касина“, „Србија“ није било друштвено опасних провокација. За сваки случај, на Божић и „Српску нову годину“ кафане нису радиле у вечерњим сатима а музичари су добијали слободан дан. Омиљеним пићима градитељи Ђердапа сматрали су пића пореклом из Србије и Хрватске — вињаке „Рубин“, „Цезар“, „Тренк“, „Истра бренди“, „Давид“, „Звечево“, „Бадел“, шљивовице „Стари граничар“, „Манастирка“, „Громовача“, траварице „Стомаклија“, „Хајдучка капљица“, неготинска вина „Хамбург“, „Ружица“, 'Багрина“, „Траминац“, пенушава вина „Милион“, „Фрушкогорски бисер“, десертна пића „Амаро 18“, „Вермут“, „Шери бренди“ „Мараскино“ — то су биле замене за стандардну понуду из „предградитељског периода“ — љута, крушковац, пиво на точење, сок од малине, оранжада, сода вода. Нису биле ретке туче са лакшим телесним повредама као исходом, разбијеним огледалима, столицама, чашама и тањирима. У једном случају 1971. године, обрачун гостију — „домаћина“ и „дошљака“ окончан је извршењем кривичног дела убиства у бифеу ДП „Мироч“.

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са „Скупљачима перја“ освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима „И бог створи жену“, да једним „кафанским играним филмом“ обележе завршетак изградње грандиозне електране. „И друг Тито воли филмове“, коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат „И бог створи кафанску певачицу“. За режисера је одабран Јован Живановић, „Бела Сека“ постала је супруга писца сценарија, „покварени технократа“ био је Жика Миленковић а „градитеља Ђердапа са добрим намерама“ играо је Велимир Бата Живојиновић. За „глас разума“ у лику власника „Бродарске касине“ Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог филма носи берету која асоцира на припадника француског покрета отпора или Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису очекивали огледало се у чињеници да је кладовска публика све своје симпатије поклонила неком трећем, једном од „принчева београдске калдрме“ Воји Говедарици који се у „Кафанској певачици“ јавља у епизодној улози што својим обрисима подсећа на фрагментарног актера вестерн филмова. Старији Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у избору 'јунака своје младости“ јер се речени глумац у улози горопадног Руса касније борио чак и против Силвестера Сталонеа у холивудској шећерлеми „Роки 2“.

Осамдесете године прошлог века одликовала је извесна опуштеност стега социјалистичке власти. Дух запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини — фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама „Кент“, „Марлборо“, дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко границе Гвоздене завесе новим мостом преко ђердапске бране, били су омиљени артикли у кладовским кафанама. И први људи општине настојали су да изласком у кафане, „међу народ“ учврсте свој ауторитет. У моду су ушли фудбалски клубови са „увезеним тренерима и играчима“ како би се превазишле лоше стартне позиције у „најлепшој споредној ствари на свету“ и исказао космополитски дух паланке у пуној мери. По узору на великог вођу, директор Пољопривредног комбината „Кључ“, преоријентисаног на извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је угоститељски објект намењен искључиво коришћењу од стране друштвенополитичких радника и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име „Карађорђево“ — асоцијација на одмаралиште великог вође крај Београда, а поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и „просторије за одмор“. На кладовско „Карађорђево“ настављала се фазанерија, обогаћена и срндаћима, где су специјални гости жељни провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније буде послужена на богатој кафанској трпези. Дух Кладова из тог периода, пластичније него километри аналитичких материјала брижних прегалаца партијских структура, изразио је један стварни кафански дуел овековечен од стране младог књижевника у приповеци Одлазак песника:

„Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо значајном друштвеном установом. Осетили смо га онако хемингвејски — отишао је део нас. Отишао је заправо део који је давао душу нашем зачараном кафанском свету... Догодило се то овако: Једне вечери у кафану је ушао друг Бане са тројицом месних фудбалских звезда, Власник кафане, уз физички изражено уважавање, отпратио је своје изненадне госте до посебно аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе, друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани. Након краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим покретом позвао је кафеџију а овај се у положају лумбалшијалгичког напада створио поред њега. Друг Бане шапну на уво — микрофон и 'сталак за микрофон' се нагло усправи и одлучним корацима пође према столу за којим је седео Песник –Песник, овог момента да си напустио лока! Хармонија људи и пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је реаговао рефлексно — љубазно се обратио агресору: — А који је разлог молићу? –Хигијенски!Тако замазан не можеш да седиш у моју кафану. Друг Бане ме је баш упозорио... Оно што се тада догодило изненадило је све присутне. Ја сам накнадно анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак таква реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од ње је страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком грму лежи зец, а у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао је он, а са друге политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена. Устао је нагло, кренуо корак-два према 'чистима', заузео познат став за декламовање, али овога пута Хамлета је заменио Емил Зола. Прст је био управљен на друга Банета: — Где ће ти душа/Ти само знаш за лаж/И тај што те слуша/И лаж гута/Зна да си гад/. Сцена се завршила тако што су Песника, укоченог као споменик, кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се дуго и дубоко извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име пијаног Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом. Друг Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан: Инцидент је истог момента заборавио. За њега је то био рутински потез. А Песник? Он је добио битку а изгубио рат. У својој последњој бици потрошио је сву снагу. Дух особењака умро је заувек. Већ следећег јутра Песник је, лагано дрхтећи, стајао пред главним улазом у општинску зграду. Чекао је да се појави друг Бане да би му се извинуо. Полугласно се преслишавао. Био је обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код степеништа га је зауставио портир... Не знамо где је и како завршио Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је и у лудници — како неки причају. Ја га више нисам видео, јер у животу је тако: људе видимо само тамо где их очекујемо.“ (Рудан 1988, 47-48)

Радници добростојећих друштвених предузећа — „Бродоградилишта“, „ХЕ Ђердап“, на дан када би примили позамашне зараде запоседали би већину кафана у граду, уз богате напојнице, страно пиће и цигарете размењујући импресије о достигнућима социјалистичког модела привређивања. Ни локална власт није запоставила такве трендове својих прегалаца па су врло често организоване тзв. „другарске вечери“ као манифестације за увесељавање народа. Зато су овдашње кафане и биле најживописнија места у којима су заблуде у личну, породичну, колективну срећу најбоље успевале. Врхунац су представљале забаве приређиване по три дана за редом, поводом прославе Празника рада — 1. маја и Дана Републике 29. новембра. Тада би руководиоци попут друга Банета из приповетке Боре Рудана, са својим дамама у белом сатену запоседали централна места елитних кафанских сала у Хотелу Ђердап, имали првенство да поведу коло, одиграју први танго или привилегију да полицијске патроле брже него уобичајено интервенишу у случају појаве лика који би покушао да макар начас глуми Песника из приповести о одласку. У роману Ева од кавеза чија се радња одиграва након овог периода, власница кладовског „опијума за народ“ јадикује: „Како је само некад било у овом граду, као у Лас Вегасу! Музика, забава, безброј кафана. Свака друга кућа — кафана, а сада? Ништа...“ (Јаковљевић 1995, 74). Увесељавани народ имао је и омиљене музичке нумере посвећене својим драгоценим обитавалиштима — „Крчмо стара мој друже једини“, „Еј кафано“ или ону на влашком језику, насталу управо на овом поднебљу — „Кафано сестро, остарех са тобом“. Музичари пореклом са југа Србије, који су свирали у овдашњим локалима имали су у граду статус правих звезда, а врхунац је био када би неке од њих ангажовали за пратњу културноуметничког друштва „Полет“, јер би у тим приликама од публике били доживљавани као аутентични Кладовљани. Ни млади нису били запостављани у таквим „кафанским сценаријима“ за прихватљиво трошење слободног времена. Током школске године, суботом увече су у кафани „Србија“ одржаване игранке са поп музиком и незаобилазним народним колима, а делује готово нестварно да су малолетницима служена алкохолна пића у количинама лимитираним једино дебљином њихових новчаника. Организатор је био Савез социјалистичке омладине града. Омиљена места за изласке била су још „Плави цвет“, „Зеленгора“ — касније „Ла Мираж“, „Златна“ и „Плава сала“ у склопу хотелског комплекса „Ђердап“ у Кладову, „Фонтана“ на Караташу. Највише су конзумирана: жестока пића бајинобаштанска и ужичка клековача, линцура,“Екселенција“, лозовача, руска вотка, домаће вотке „Тројка“, „Балтик“,“Виогорка“, виски; вина „Топ“, „Ждрепчева крв“, „Хајдук Вељко“, „Вранац“, кутјевачка и илочка „Грашевина“, „Карловачки ризлинг“. Понуду хране чинили су оријентално-српски стереотипи — 10 с луком, пљескавица, ражњић, вешалица, домаћа кобасица, бубрези бели и црни, телећа, јагњећа чорба, шкембе у сафту, изузев дела који се односио на рибљи мени — моруну и јесетру на жару, кладовски кавијар мало је места у Југославији имало у угоститељским објектима.

Кафански персонал није био имун на изазове лаке зараде. У тзв. угоститељским објектима „друштвеног сектора“ конобари који су експлицитно манифестовали оданост режиму константним реферисањем о томе ко је шта и коме рекао а тиче се „опште ствари“, имали су привилегију да без страха од санкција препродају румунски новац бројним „шопинг туристима“ из унутрашњости, актерима синдикалних екскурзија, радничких спортских игара, приспелим овде са жељом да у Румунији — делу источног блока, по багателним ценама набаве сервисе за ручавање глазиране кобалтом, чувени кубанску рум „Хавана клаб“, албански коњак „Скендербег“, разне врсте руске вотке, кинеске дуксерице потом препродаване у огромним количинама по угледним београдским комисионим радњама.

Бројне активности на пољу корупције своје увертире или финала имале су у овдашњим кафанама. Изузев реванша за благонаклон став локалних моћника ранга комуналних инспектора, увиђавних милиционара, кафански ручкови, вечере уз музичку пратњу, имали су понекад функцију „надувавања рачуна“ наплаћиваних од друштвених предузећа за неиспоручене услуге пословних пријема, од чега би добит потом делиле предузимљиве пословође локала и благодарни директори. Нису били ретки примери добрих зарада од точења гостима пића које би нека смена купила у оближњој трговини, без приказивања услуге као званичног промета угоститељског објекта а забележен је немали број сцена када се, уместо плаћањем великих рачуна, боравак пробраних гостију у локалима друштвеног угоститељског предузећа завршавао сервилним наклоном шефа сале и речима „друг Б. је рекао да то иде на рачун куће“. Овакве ствари у позној фази удруженог рада и радничког самоуправљања биле су део сиромашних имитација понашања неуморног великог диктатора, народном вољом проглашеног за доживотног председника СФРЈ. Егзибиционизам је у таквим ситуацијама често достизао врхунац поп верзијом песме „Друже Тито ми ти се кунемо“, на шта би са столица устајали сви кафански гости. Само деценију касније слични сценарији понављани су уз српске патриотске песмице са јаким националистичким набојем. Кафански амбијент у исто време изгледа да је врло погодовао стицању диплома тзв „погонских инжењера“ једног броја трудбеника ДП „ХЕ Ђердап“. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе, понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даривање садржајним поклонима, попут надалеко познатог кладовског кавијара, крзна лисица, „краљевске рибе“ из рода моруне,.. Наследници ових просветитеља у модерним временима нису поновили „кафанску поставку високошколског образовања“ већ своје курсеве приљежно држе под окриљем здања кладовског Центра за културу.

Почетком деведесетих година, након што је формално уведен вишестраначки систем, Кладово је добило председника општине коме су опозиционе странке јавно пребацивале да, будући пасионирани конзумент угоститељских услуга, својом политиком жели цео град претворити у једну велику кафану. Наравно ту је појам кафана употребљен у пежоративном смислу, као алузија на закулисне политичке игре, антилегалистички приступ вршењу власти. Међутим, кафана ће имати улогу зборног места и амбијента у којем су доношене важне одлуке новооснованих странака демократске провенијенције, обзиром да оне у време власти СПС нису имале одговарајуће просторе за окупљања чланства, а по једна канцеларија у тзв. згради друштвенополитичких организација додељивана је само омиљеним Милошевићевим опозиционим странкама. Такво стање се неко време наставило и после петооктобарских промена па је једна странка у успону свој проглас грађанима Кладова сачинила управо у амбијенту кладовске кафане „Минета“. У прогласу од 16. 2. 2001. године полазећи од принципа да нико није обавезан подржати или поштовати лошу општинску власт набрајају се греси општинске врхушке — толерисање пораста криминала, пљачке државне имовине, корупције, располагање огромним средствима Фонда ренте у функцији одржавања старог режима, те „енормни рачуни за репрезентативне кафанске услуге чији су конзументи општински челници, очајна кадровска селекција почивајућа на уздизању пропалих студената, чувара паркова и новокомпонованих менаџера регрутованих по критеријумима неинтелигенције, слепе послушности и спремности на компромитовање“ .

Угоститељске услуге дуго година биле су покриће за обављање илегалних делатности у пограничном Кладову, од шверца дефицитарних артикала, коцкања, до бављења проституцијом. Кафане су често биле места састајања, преговарања и реализовања „прљавих послова“. Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц огромних количина нафте. Распадом СССР-а десило се да знатан број девојака из бивших совјетских република бољи живот потражи остајући у Србији, у пограничном Кладову, а један број њих ухлебљење су добијале као „балерине“, „играчице“ у локалним ноћним клубовима. Већи број њих пребациван је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне елитног калибра добијале су визит карте са бројевима за наруџбине.

Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка са власти Слободана Милошевића. Само у једном случају пресецања ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је предмет трговине било чак 5 милиона килограма дизел горива. Огромна зарада из оваквих послова подразумевала је и „пословне пратње“, умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере, анимир даме и пригодну музику. Неки од власника кладовских кафана своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци затворске казне, регистрован је 2004. године. У периоду јун 2003. — новембар 2004. власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава. Председница једног од регионалних одбора за људска права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља. Последњи случај у административним аналима датира од 25. 12. 2008. године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање „услуга сваке врсте“ у кафани с. К. успеле да побегну потери органа реда, а једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих цигарета пронађених у магацину гостионице.

Данас су кладовске кафане у највећем броју случајева намењене посетама богатијег друштвеног слоја — имућних предузетника, функционера или држављана Румуније који након што су осетили благодети живота у Европској унији врло често долазе у Кладово ради доброг провода. У време годишњих одмора овде борави пар хиљада мештана који живе и раде у иностранству, а тада кафански живот подсећа на времена из осамдесетих када се дуго тражила „столица више“. Свадбе богатих „гастарбајтера“ у боливудском маниру, са венчањима у хеликоптеру, црвеним тепих стазама дугим стотине метара, по правилу одржавају се у елитним кладовским кафанама током летњих месеци. То је једини привид времена од пре двадесетак година када су ове куће биле више посећиване него спортске утакмице или зборови грађана у режији Социјалистичког савеза радног народа.

Нова законска регулатива, Закон о туризму из 2009. године, држећи корак са светом, угоститељски објекат дефинише као „функционално повезан, посебно уређен и опремљен простор који испуњава прописане минималне техничке и санитарно-хигијенске услове за пружање угоститељских услуга“ . Иза тога крије се иста сурова стварност као и пре више деценија — кафане су слика стања у друштву оптерећеног проблемима транзиције и укључивања у европске цивилизацијске токове по стандардима ЕУ. У локалима немаштовитих имена „Текијанка плус“, „Српска круна“, „Цар“, „Принц“, „Кинг“, „Главан“, „Језеро“, „Стара чаршија“, „Јовче“, „Елит“, поређаним попут домина уз модернизовану калдрму „Краља Александра“ чују се свакодневно српски и румунски језик, точе се најпознатије светске марке пића и покоја кап „домаће капљице“. Врхунска политика, пропаганда, богата културна дешавања, станују далеко од подунавског Кладова. Као рубни део Србије, са све мање и мање становника, оно ишчекује да се његов брод најзад покрене, да буде незахвалнији изазов људима „са ивице закона“ и посрнулим заступницима јавног интереса него што је то данас случај. Друштвени значај кафанског живота у Кладову огледа се у његовој мисији ослонца за робинзонско тражење уточишта пред изазовима превладавања сиромашног културног наслеђа и ауторитарне прошлости. Али исто тако, кафане су доживљаване као места у којима су норме и индивидуални односи функционисали успешније него у суморној стварности социјалистичких колхоза или Потемкинових села самоуправног социјализма. За малог човека на тлу „српског Сибира“ како је дуго година називано погранично подручје у регији Ђердапа, кафана је била врт Хесперида, Атлантида или нека слична утопија, у коју је улаз био једна од ретких ствари слободног избора. Државни механизам пак имао је у њој дуго времена латентног савезника за чињење подношљивим симбиозе власти и неморала.

ЛИСТА БИБЛИОГРАФСКИХ ЈЕДИНИЦА

• Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд 1905
• Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски „Кладово транспорт“ на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, с. 109, Јеврејски историјски музеј.
• Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово
• Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ Зајечарски 1941-1942, 1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив Неготин.
• Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863. г, 3, Неготин 2005, Историјски архив Неготин.
• Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3 — 1945, Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар.
• Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, Историјски архив Зајечар.
• Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд — превод 7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, „Зорка“ .
• Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, Београд 2004, „Беокњига“ .
• Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, Београд 1995, „Просвета“.
• Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, Београд 1938, издање аутора.
• Јовановић Јован, Преламање историје у 20. веку, Кладово 1963, издање аутора.
• Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, „Тимочка ревија“, 1998, бр. 43
• Јовић Небојша, Пре „Ужичке Републике“, Зајечар, „Тимочка ревија“, 1999, бр. 44
• Каниц, Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, „Српска књижевна задруга“.
• Лазаревић Ђорђе,

  а.

  „Крајинац“, лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр. 4.

  б.

  „Крајинац“, лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр. 5

• Le Corbusier, Путовање на исток, Лозница 2008, с. 43, „Карпос“
• Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за Округ Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин-Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар.
• Покорни, Франц Ксавер, Војно-географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784, објављено у часопису „Развитак“ Зајечар 1970.
• Романовић Радослав, „Гласник Вељкове Крајине“, Неготин 1935, бр. 31
• Рудан Бора, Одлазак песника, „Развитак“ Зајечар 1988. г, бр. 6,

Коришћени интервјуи и документарна грађа

(1) Казивање бившег точиоца пића у кафани „Србија“, Ђорђа Димитријевића, забележено 4. 1. 1985. године

(2) Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово, рођеног 1956. године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959. Забележено 24. 10. 2009.

(3) Казивање забележено 26. 4. 2003. г. по причању Живорада Ивовића, локалног функционера Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.

(4) Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16. 2. 2001, јавно читан у информативном програму Радио „Ђердапа“ наведеног датума.

(5) „Цариник“, лист Управе царина Србије, 2004. г, с. 5, текст „Допринос Царинарнице Кладово попуни буџета — Од једног прекршаја три милона евра“

(6) Народне новине „Завичај“ Неготин 2004. г, бр. 49, с. 9, текст „На тромеђи Бугарске, Румуније и Србије цвета проституција — Праве бизнис од белог робља“

(7) Решење Народног одбора Општине Кладово Нац. бр. 89/59 од 24. 9. 1959, препис из Катастарског операта КО Кладово за 1958. г, Служба за катастар непокретности Кладово

(8) Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11. 3. 2009. г.