Брана Димитријевић

Бомбардовање

Љутито и нагло Стефан згњечи цигарету; угаси телевизор, лупи шаком о сто:

- Ти керови ће да нас бомбардују, бог'те! – Те оде у купатило до лавабоа, тресну испљувак, пушачку слуз.

Одавно је, за крај свог не баш бајног живота, очекивао овакав глупи метеж. Морао је живот да му се заврши како беше и почео: уз гвожђурију, бомбе. Не погледа се у огледало. Да је дртина добро је знао. Натуче качкет, залупи вратима...

Тек после извесног времена схватио је куда га ноге носе - кћерци. Он је, зар, имао кћер? До ње је пешице било мање од сата, а по прозрачном дану октобарском!

Живео је, хвалисаше се, од својих интелектуалних услугица, и старих научењачких веза. Пензијица, на коју својевремено беше наморан, тешко да би га у животу одржала.

По ходу не изгледаше оронуо. Имао је он свој пешачки темпо, своју још изодавна разрађену "цу фус" технику; али сада је корачао много живље, рачунајући да ће колико сутра, прекосутра морати и преко рушевина. Керови по цивилима морају да распале, ако им је до резултата стало.

Замислио је себе како одмиче баш, ево, овим путем, приближава се згради у којој становаше његова кћи. Види зграду још из даљине разваљену, али су подруми - нетакнути. Лакнуло му је. Живи су; јер мора да су живи! И он је жив, после првог налета.

И одједном је та срамна околност да у подруму живе кћерка му и зет и унучица, као значајна предност испала. Чак видовитост. Интуиција. Прст судбине. Адаптирани подрум! Последица његове каријере, кукавног научника, а још више: масло кћеркине мајке! Освета, сарказам, те рашчупане, четвртасте, пљоснатогузе пијандуре! Хвалише се она како је за своје дете, наводно, то отела. Баш тај подрум. Потписи станара, па, грађевинска, па употребна дозвола, укњижење. Подмићивања. Трошкови почев од хидроизолације... Станчић, напослетку. Све је то њено дело. Скровит и куплерајски.

Купатило је ту било најраскошније, с огледалом до таванице, а дневна соба без прозора. Стефан је, тада, јекнуо. Ту треба да поживи - његова кћи! Али она нађе посао, и удаде се.

Кућерина се помоли. Стефан успори. Успут се сећаше оног Београда; пољана, празних плацева, оних рушевина... Сутра ће бити горе. Можда већ данас? Ноћас? Шут, цигла. Сваљени бетонски блокови. Згњечени киосци који му ионако беху мрски, јер су стешњавали су улице, претварајући их у пацовске канале.

Стефан се ушуња кроз капију, па кроз кратко, сумрачно двориште, склизну иза зграде. Горе, на већ сунцем обасјаном другом спрату башкарила се његова бивша жена са својим мужем. Није желео његову смрт, но, заједничку њихову јесте, као и нестанак тог осунчаног пространог стана одакле су се кикотали. Све би то требало да се сурва, када би бомбардовања покретала иманентна метафизичка правда; када, у ствари, не би било обрнуто. На тренутке је видео како баш горе изнад њега зјапи...

На мемљивом оном, у земљу укопаном стану, беху отшкринута застакљена врата. Кћерка и зет, и унучица гледаху га одоздо, чак, зачуђено.

- Ниси јавио...

- Нисам....

Улазило му се није. Промрмља, то јест, опомену их да је већ увелико дан, леп, топао, да му се, уз то, пуши...

- Дека ти је твој дошао... види, твој дека.

- Ниси ти мој дека... Ти си п'ндача!

- А ти облачић! - одврати Стефан. Те унучица шмугну иза завесе. Нису га, ни мало, узрујавале њене, наводно, тешке речи.

Стефанова кћи нову трудноћу подносила је чак с лакоћом; само што беше убледела. Улазила је у осми месец, али јој стомак не беше велик.

Стефан извади кесицу кафе и педесет немачких марака.

- Али, зашто...? - Одбијала је, као, кћи.

- Узимај... Кад отац даје сви се радују, када је обрнуто нико....

Кћерка преврте очима; знала је за ту пословицу.

- Ти си шоља! - Узвикну унучица помоливши се иза завесе.

- А ти шкљонка!

- Шта ти то значи? - упита Стефана кћи.

- Да и дека измишља речи.

- Шта ви кажете на све ово? - упита зет.

- Ама, глупости...

- Оде Косово...

- Отишло је...

Него ви да се шћућурите, не изрече, када почне; да њу телима заклоните, унучицу..

- Ти си дека!

- Наравно, то је твој дека! Као да деку видиш први пут! - већ се, као, бунила кћи Стефанова.

- Да мало глуваримо, хоћеш? - рече Стефан обраћајући се унучици која му беше на дохвату - Мало? До парка?

Трогодишња нагло израсла унучица је оклевала, али се потврдан одговор назирао.

- До парка с деком, можеш... - стаде да је храбри мати.

- Хоћу, хоћу!... - заскакута одједном унучица.

Зет Стефанов се колебао.

- Сигурни сте?

- Сигуран.

- Да неће да распале данас?

- Данас неће.

Зет се осмехну. А Стефан им је, одједном, завидео. Храбри их он. Њих он храбри? Њих који као да се храброшћу својом разметаху: животом у подруму, у Београду, јебеног октобра 1998; и још чекају - бебу!

- Ама долази да те обучем, док дека пије кафу! - вијала је Стефанова кћи своју кћер.

- Он није дека, него орман!

- Ви мртви хладни. - дивљаше му се зет. – А и малецка као да нешто осећа. А ја, ето, баш од јутрос нисам сасвим при себи...

- Дуго вам нисам долазио... - промрси Стефан. - Помахнитали јесу, керови, али и мој, још више, а сигуран сам, и ваш комшилук. Запомажу углавном старци и бабетине. Само довлаче. Од мене недалеко једна дртина, прастари неки суповац... Али, чему приче. Залудници. Моја генерација. Да хоће, само нас да пококају. Но, правде нема. Мене - заболе уво. Све и да тресне! А и ти мораш тако... Кажеш: ма, заболе ме уво. Дечица онда мање трпе. Шта буде биће. - Бунцао је. - Матер им јебем савезничку... - Сркну, запали цигарету. Бојао се да даље говори, добујући у себи: ма, ја сам говно, обично говно…

- Ама, стани, ту је дека! Ено! Ено видиш ли га!? Са твојим татом пије кафу. И чека... Тебе чека. Скраси се, да зашнирам...

Унучица се појави дотерана. Шуштаво је газила успињући се кратким степеништем. Стефан поскочи.

- Тек сте почели кафу...

- Нека... - одврати Стефан. Пођоше. Блистао је.

- У пола два је врати! – Довикну кћи.

- Чуо сам... - А нешто је певало у њему.

- Ово су татина кола, ква'на...- Објашњаваше му унучица; "р" још није изговарала како треба.

- Старудија... скрнтија... Али, имамо ноге, је ли тако?

- Имамо ноге... - понови унучица.

Одмицали су узбрдо, тротоаром, поред паркираних аутомобила, као кроз тунел. Кроз отворене прозоре сутерена и нижих спратова допирало је крештање демона полузнања, политике и забаве... На једном од екрана увијала се утегнута нечија гуза... Стефан пљуну; такву је имала последња његова љубазница, жена по свим осталим својствима заводљива, али од које је ипак – побегао, због њене кћери. Јер, стан им беше тесан. А кћер његове љубазнице увек га дочекиваше немим питањем: што не одведете маму? Још ме избацујете, чико..? А он се правио блесав; као и поводом сопствене кћери.

Уздахну. Унучица је грабила пред њим, одлучно, смело. А онда нагло стаде:

- Хоћу да ме носиш… деко...

У том погледу, ставу не беше молбе, ни наредбе, али ни умора...

- Па, наравно... - Стефан је подиже на рамена, поклецнувши као дизач тегова.

- Хопа-оооп! - Била је горе са ручицама преко његовог лица.

- Крећемо! - Пође обухвативши њене пуначке листове; никад срећнији.

- Хвала ти, облачићу, хвала, хвала... - Понављао је, поцупкујући, иако пред њима беше још добро парче узбрдице.

Нису их бомбардовали тога дана, ни тог месеца, ни те године... Већ наредне.

(Савременик, бр. 116-167/ 2008, стр. 17)