Драган Бошковић

Социјалистичка парадигма српске модернистичке и постмодернистичке литературе

Постоји нешто загонетно у чињеници да се историјски окончана социјалистичка епистема прећуткује у нашој савременој политици, култури, литератури. Има нечег иритантног у ћутању које прекрива нашу социјалистичку прошлост, нечег мистификаторског у свима нама који „жмуримо“ пред нашим духовним социјалистичким пореклом. Да ли је са падом Берлинског зида, воде се данас расправе, пала идеја социјализма као таква или се урушио један одређени историјски облик социјализма. После ерозије социјализма, његовог егзорцизма из друштвено-политичког тела, демократија се конституисала на неколико облика друштвено кохезионих идеологија лишених суштинске идеје и праксе, чиме се политичко делокализовало, дисперзивно проширило и претварило у интересну политичку игру, можда у Лиотаров „меки тоталитаризам“[1]. Шта се заправо догодило са социјализмом? Где је нестао? Где су га денула његова „деца“? Да ли смо социјализам заменили неким другим измима или је, непреиспитан и нерасклопљен, остао скривен, демонски, херметичан, камена маска нашег скорашњег националног освешћења? Да ли ћемо се и када суочити са њим? И, пре свега, шта је то за нас социјализам, какву семантику и симболику убризгавамо у њега када му се подсмевамо и када га пародирамо? Припадајући традицији „левице“, које у Србији данас нема, социјализам у најбољем смислу, уколико се са њега скине баласт „тврдог“ тоталитарног идеолошког догматизма СФРЈ, ипак остаје нека врста синонима за модернизам, прогрес, социјалдемократију, историјски ход просвећеног ума. Остаје, дакле, модернистичка морално-идеолошка позиција из које се оглашавају наши данашњи писци, социјалистичка чеда, као што си то чинили њихови претходници, средњоевропска елита.

*

Историчари српске књижевности – Јован Деретић и Предраг Палавестра, на пример – двадесетовековно књижевно-историјско кретање посматрају пре свега као смену поетика, без великих пукотина у линеарном књижевном континуитету. Дескриптивне методе, којим се књижевне чињенице гледају у ланцу без прекида, као да недовољно наглашавају идеолошке и друштвене реперкусије књижевних дела и књижевних судбина. И савремени књижевни историчари, теоретичари српског постмодернизма, попут Александра Јеркова, занемарују идеолошке импликације књижевности, рађање постмодернизма посматрајући као поетички и иманентно књижевни прелом. Самим тим је значај педесетогодишњег или шездесетогодишњег социјалистичког идентитета српске литературе из перспективе наше књижевне историографије, дакле, слабо видљив.

Чини се, поменимо и то, да унутар српске историографије најфреквентнији појам јесте појам “реализма”. У време после другог светског рата, као друго име за соц-литературу, као и за тзв. „реалисте“[2], реализам остаје наратив чије трансформације чине окосницу теоријског мишљења о српској литератури. Као да не можемо без реализма, без реалности (стварног), шта год под тим подразумевали, јер према њему одређујемо све остале поетичке, дискурзивне, културне и политичке дивергенције. Занемараујући чињеницу да је, иако „фикција ставља огледало пред стварност“, „та стварност, сада више него икад, вишеструка“, као и да је

наши историчари остају верни миметичким предрасудама чиме, супстанцијализујући га, појам реалности претпостављају свему осталоме. Зато је, за Деретића, поетика, на пример, Марка Ристића „синтеза (...) реализма и психоанализе“[4], као што се у поетици Андрићевих приповедака „допуњавају реализам и психологија“[5], а Данило Киш је писац који „конкретно, савремено или историјско“ сагледава „из ванвременске перспективе“[6]. Предраг Палавестра ће, како је он сам назива, „критичку књижевност“, формирану шездесетих и седамдесетих година 20. века, посматрати као литературу са “јасном свешћу о реалном”, ипак напомињући да се појам реалног

Не падајући у искушење да прокоментаришемо Палавестрину дефиницију постмодернизма, подвући ћемо само да је посредством једне социјалистичке дискурзивне логике могуће видети како је у постмодернизму све дијалектички „друкчије него у реалном свету“, као и да у том једнодимензионалном реалном свету не постоје „друкчије“ области реалитета.

Вратићемо се, сада, хронолошки уназад. Утопијска идеја послератне конструкције реализма потиче још из идеолошко-литерарних идеја тридесетих које су биле обележене развојем књижевности корелативно идеолошким поставкама тадашње југословенске левице. Још на почецима формирања књижевне левице, који се збио пред сам почетак другог светског рата, и њеним идеолошким сагласјем са једним делом авангардне традиције (надреализам) стављене у службу револуционарних идеја, није се могло претпоставити да ће након другог светског рата последице ове поетичке смеше (модернистички и социјалистички прогресивно лево) и идеолошке једносмерности (утопијски право) одредити путању кретања српске књижевности на дуге стазе, да ће њихове идеје превазићи стварање социјалистичке државне творевине, која се тада само у неким далеким сновима прижељкивала, и њеног слома, који се тада није могао ни сањати. Од, дакле, њеног формирања, „социјалистички“ оријентисана литература, у идеолошком смислу, кроз све своје сукобе и фазе, у почетку – поетички – супротстављена модернизму а касније у потпуном – поетичком и идеолошком – дослуху са њиме, успоставила је поетичка начела којих се наши писци ни у касном модернизму ни у постмодернизму неће лако одрицати: просветитељски налог, књижевни ангажман, епистемолошке предиспозиције литературе, хуманистички идеали, чврсти етички оријентири, поетика која не може без какве-такве друштвено-историјске реалности, аутономија уметности, опсесија формом, критичко преиспитивање друштвено-политичких услова, итд. Супротстављање духовном конзерватизму и догматској пресији над литературом, прописивању поетичких и идејних норми, што је педесетих био повод за сукоб између „модерниста“ и „реалиста“, омогући ће стварање социјалистичког модернизма [8] који ће отварати књижевност европским, обично левим идејама (Франкфуртска школа, Сартр), али и модернистичким поетичким моделима и припремити терен за будуће модернистичке „експерименте“. И поред асимилације западноевропских модернистичких поетичких схема, педагошки, рационално и хуманистички центриран дискурс, који, као и већина средњоевропских писаца заражени Сартровим идејама, од просветитељско-социјалистичке парадигме преузимају и приповедачи као што су Киш и Пекић, означава заправо преузимање друштвено-приповедне позиције која, ограничавајући стабилизацију смисла унутар строго догматског или одлагање смисла унутар постмодернистичке игре значења, исправља, критикује и дидактички усмерава друштвену свест. Књижевност, адорновски схваћена, као рационално, хуманистички и индивидуално формирана друштвена с(a)вест, материјализована је метафора ових аутора. Етичка и декларативна нота наративних текстова, апел и порука, педагошки дискурс, непомућена историјска спознаја, хуманистичке предиспозиције литературе, литерарни ангажман, наклоност према биографији као социјалистичком жанру, свет поларизован на просвећеност-непросвећеност – представљаће њихов налог будућим писцима.

Схваћена као естетичко-социјално-просветитељски пројекат, за Киша и Пекића и литература мора бити рационално заснована – овако утврђујући своју позицију блиско идеолошким позицијама левих средњоевропских интелектуалаца – да би и поетику друштва и историје представила као разумљиве тоталитете конституисане у складу са појмовно објашњивим законима. Померено, дакле, од постмодернистичког епистемолошког агностицизма – иако се и то може сагледати као заблуда, пошто постмодернизам није само питање поетике колико питање политике[9] – српски предпостмодернистички, али и српски постмодернистички аутори задржаваће јасну „леву“ свест о ангажованој књижевности као облику праксе чији је, ослањајући се на Сартра, основни задатак заступање одређеног идеолошког или етичког става. Они ће је мирити са, западноевропском свешћу о аутономији књижевности, која је свој пројекат започела у 19. веку идејом модернистичке хегемоније „високе уметности“ и њене одвојености од свакодневног живота, као и одбацивањем реализма, али и постничеанског естетизма [10]. Мириће је, такође, и са супстанцијалистичком етиком: не, дакле, са крутом догматском етиком којом доминирају колективни морал, непогрешивост, растерећење од одговорности у корист заједнице, сигурност, идеолошки кодирана објективност и предвидивост, него са флексибилнијом, модернистичком етиком, у којој доминира, такође, сигурност, разумски фундирана објективност, али и приватно право, индивидуалне слободе и индивидуални аутономни систем вредности.

Па ипак, и поред чињенице да је сваки (наративни) текст, сваки (наративни) дискурс, уплетен у идеологије и институције, па их је тако могуће читати из угла њихових „политичких“ амбиција, и тако их препознати као друштвено-симболички чин[11], српски писци најчешће скивају/прећуткују своје идеолошке позиције, често преузимајући различите поетичке обрасце као „алиби за утилитарно-едукативно обраћање не увек историографски обавештеној и књижевно упућеној читалачкој публици“ [12]. Уколико свако представљање стварности има идеолошке импликације, оно утолико више подразумева макар латентни идеолошки ангажман аутора, идеолошки контекст, иманентну идеолошку фигурацију. Све ово утолико више кореспондира са, наведимо их опет, Кишовим и Пекићевим дискурсом, који се постављају као етичко-идеолошки путоказ тадашњем/садашњем идеолошки обојеном друштву. У, макар само на плану идеја, идеолошки увек преоптерећеној српској литератури, идеолошки налог, прекривен симболичким регистрима, експлицитно се одређује према актуелним друштвено-политичким „линијама“. У СФРЈ, СРЈ, СЦГ, РС, литература себе увек изнова афирмише као приређивача левих/десних знакова (не)очекиваних за идеолошку свест нашег друштва.

Постмодернистички, наиме, наративни текст, као већ сваки други наративни текст, неће бити „замућен“ механизам преношења значења већ ће раскривати ауторску интенцију, друштвене, историјске и идеолошке контексте. Ни постмодернистичком писму неће бити непозната контаминација друштвено-историјског дидактичким ефектима –

– који, дакле, истовремено оспоравају и реафирмишу импликоване претпоставке модернистичког и постмодернистичког историјског исказа: објективност, неутралност, имперсоналност и семантичку прозирност. Историја, а тако и идеологија, у српској прози, не само непосредно након другог светског рата него и, много касније, у српском постмодернизму, претварају се у текстове подложне идеолошком претекстуалном читању. Пошто социјалистички наратив не оставља човека лишеног идеолошког упоришта – у њему су историјско-политички догађаји унапред осмишљени и препознати као телеолошки феномен у једној иманентној идеолошкој и хуманистичо-утопијској метанарацији – он се укључује у дискурзивне формације нашег времена. Изгубивши социјалистичко/модернистичко залеђе, српска литература остала је без идеолошких оријентира. Националистичка парадигма, као алтернатива социјалистичкој, заправо је псеудонационалистичка мимикрија социјалистичке епистеме: не успевши да креативно и модернистички активира симболичко богатство “националне” традиције, она је навукла стереотипне и естетски минорне ћосићевско-бећковићевске псеудосоцијалистичке и псеудонационалистичке поетичке, идеолошке и друштвено-историјске маске. [14]

*

Ако оставимо по страни миметичку или трансмиметичку неореалистичку или хиперреалистичку линију деведесетих година прошлог века – која нас уз примесе постмодернистичких поетичких игри, враћа у „некњижевну свакодневицу“ [15] и, додајмо, у идеолошки обојене текстове који пацификују друштвено-историјску трагедију или за њу „оптужују“ у корист субјекта, дакле, прозу која и даље живи од фрагментаризације конструкција реалности Милошевићевог времена и од рехабилитације миметичког концепта (Арсенијевић, Видојковић, Журић, Ћирић, Матијевић) – српска књижевност поседује две постмодернистичке линије: ону која наставља кишовско-пекићевску парадигму и ону која наставља павићевски поетички модел. И једна и друга, међутим, као и наведене, не-постмодернистичке поетике, захтеваће и подразумевати спремност колектива да понови просветитељски идеал, да „слуша“ и „учи“ [16]. Друга, „коју држи постфантастички павићевски дискурс“ [17], препознаваће се по још једној битној карактеристици: она ће заменити социјалистички колективни утопијски идеал националном колективном, такође утопијском свешћу. Њен могући егземплар: Горан Петровић. Могући егземплар прве: Саша Илић.

Круто схваћена историјска слика прошлости која је доследна друштвено пројектованој слици историје из перспективе деведесетих, историја Срба од светога Саве до рата у Босни, од средњовековних страдања до „мучеништва“ са краја двадесетог века обележиће роман Опсада цркве светог Спаса Горана Петровића. Ако један од Петровићевих тумача тврди да се “најважнији слој” значења овога романа “тиче објашњавања положаја у који је српски народ запао ходом историје”, да се, дакле, Петровић бави “вантекстовном стварношћу у којој сви живимо”[18], као и ако сам Петровић каже да је писац „који из дубине пространства фантастике доноси грађу у простор реалног, а све у циљу поправљања овог другог“, „не би ли ову пустопољину стварног учинио иоле пристојном за живот“, [19] онда се може парадоксално закључити да је Горан Петровић, дакле, ангажовани постмодернистички реалиста. Када критичар дода да „идеолошки садржај Опсаде цркве Светог Спаса (...) проговара о времену садашњем“, и да „директно упућује на ван-књижевно стање нације“ [20], онда проблем постаје сложенији. Али ако неочекивано, сам писац, изражавајући страх пред империјалним налетом капитализма, потврди да је

онда нас то доводи до посебног места литературе у рехабилитацији „националног“ идентитета. Национална свест, дакле, назовимо га „традиционалистичког постмодернизма“, одразумева исти просветитељски налог као што је то имала и социјалистичка, исту ксенофобичну повлађујућу позицију у нашој друштвеној реалности, исту потребу да се „реалност поправља“, а “митоманија” и опседнутост прошлошћу треба да буду замењене умереном постмодернизованом „фантастиком“ не би ли се национални суноврат зауставио и „име“ сачувало. Конзервативизам постмодерне, уколико се ослонимо на Хабермасову критику постмодернизма, огледа се у некритичком и заштитничком односу према традицији којој, када се лиши модернистичке критичности, постмодерни роман, какав је Опсада, отвара врата. Ако је једна идеолошки обојена историјска слика утопија, она је само замена за, иако различит, ипак идентичан, крут и догматизован, „дневнопрегласан односно једноставно-упорошћен“ [22] утопијски поглед на историју епохе социјализма која је покушала да неутралише националну свест. Који ће се, и више него занимљиво, као авет појавити у Разликама – у књизи која „поштује правила мимезиса“ [23] – јер у „Петровићевом третману (СФРЈ) прошлости (...) она бива дозвана са неком врстом тихе сете која је лишена носталгије“ [24].

*

Кишова парадигма несумљиво остаје у српској књижевности, до данас, највиталнија. Подражавајући Кишову поетику, млади аутори подражавају и његове идеолошке позиције, које, усмерене према далекосежним хуманистичким идеалима које су себи поставиле, могло би се рећи, нису остале заглављене у прошлости. Историјско-идеолошке мотиве за симболички ангажман, млади писци виде у ратним збивањима, у идеолошком слепилу српских интелектуалаца, у поремећеним литерарним и етичким вредностима нашега друштва. Најталентованији, али и најогорченији млади српски приповедач, Саша Илић, приликом прошлогодишњег представљања просветиног издања Кишовог Часа анатомије, изјавио је:

Ко легитимише ово „ја“ које поштује „етичку димензију“? Како то писац постаје добар и процењује добро и зло? Како зна шта је то етичка димензија, која је постструктуралистички схваћена једна од заблуда која се од рађања просветитељства до Данила Киша, или од социјалистичког схватања књижевности до Саше Илића намеће као саморазумљива?

На питање, зашто данас треба читати Час анатомије Данила Киша, Илић ће одговорити:

Аутор Предосећања грађанског рата и Берлинског окна, дакле, понавља наше, социјалистчко-модернистичко-просветитељске стереотипе: да се прецизно разазнаје шта је лево, а шта десно, шта добра а шта лоша литература. Илићев, назовимо га, „просвећени постмодернизам“, супротставља се назадним концептима и зна да литерартура поседује искупљујућу моћ, да она, освешћујући појединце, раскрива и надвладава репресивне опсесије у главама људи, да је могуће знати одгонетку историје, да је писац – лекар: да може да пропише коректне литерарне теме и идеје, дакле, терапију, јер су симптоми наше болести очигледни. Зато је „критички интониран, антиратни и политички актуелан, односно морално провокативан и хуманистички апелативан“ [27], роман Берлинско окно „писан са свешћу о ангажованости. А бити ангажован могуће је само са чистим ставом о злочину и казни“ [28]; зато он подразумева и списатељску одговорност и линеарно, политичко-историјски центрирано читање историје европских злочина од нацизма до злочина деведесетих на простору некадашње СФРЈ. Тако Илић пролонгира просветитељско-социјалистичке идеје, омогућујући им да у постмодернистичком тексту пронађу сопствену свест. Зато ће Илићев текст занемарити дух данашњице унутар које се иза сваког дискурса и дистрибуције одговорности види диситрибуција моћи, просветитељство посматрајући као извор идеолошких “митова”, репресивних и нехуманих прича, произведених идеолошких подела. Зато се савремена европска хомогенизација не види као хегемонизација, а логори по Босни немају своју противтежу у злоупотребама и поништавању хуманитета у Ираку, Ирану или Гвантанамо Беју. Илић, заправо, као и Киш, као и Пекић, човеков опстанак не види изван идеја грађанског друштва, апологије хуманитета Запада и ослободилачких потенцијала просвећеног ума, а себе поставља на страну једног типа “добрих момака”. Присетимо се да је у свом “Оштем осврту на развој југословеенске књижевности од 1945. до 1955”, Милан Богдановић захтевао сличну позицију писца, налажући да у “литератури није дозвољено само оно што распршује националну мржњу, анархизам, порнографију”[29], или да Палавестра подразумева да без хуманистичке етике књижевни реализам – било социјалистички, павићевски или “магични” – не може да се оствари.

Једна од највећих заблуда, сматра Фуко, јесте да се субверзивни дискурси – међу које спада и књижевни – посматрају као од моћи аболирани простори слободе. Баш у овим дискурзивним праксама у којима је маскирана, моћ делује најефикасније и посредством њих најинтензивније овладава друштвеним пољем, постајући средством “капиларног надзора над субјектима”[30]. Баш ова дела репрезентују механизме „уписивања“ друштвено-политичке моћи у текст, а посредством текста у друштво. Унутар постојећих савремених постмодерних диспозиција, у којима добро и зло, сврха и средства могу заменити места, и у којима је свако значење подређено уписивању, српски аутори остају унутар логоцентрично осмишљених етичких и естетичких простора. Насупрот постмодернистичком ослобађању уметности претеране одговорности да мења живот, социјалистички модернизам подсвесно делује у нашој литератури као поетичко-идејна матрица, као још увек латентни оријентир у свету транзиционог постмодернизма и транснационалног капитализма. У постмодерном контексту, у којем историја, филозофија, психологија или социологија релативизују хуманистичке надлежности етичког и историјског сазнања и у којем се изједначава и умножава значење и вредност захтева за истином, прикривено социјалистичко наслеђе их рехабилитује. Пошто су све друштвено-политичке идеје у протеклих двадесет година потрошене, данас у нашем друштву, социјализам, као поседња државно-историјски реализована идеологија, још увек живи у свести наших политичара, али у свести наших писаца, прикривен, утишан и модернистички активан. Као да социјалистички (модернистички) наратив представља анахрони, мада носталгични одговор на стање у којем се нађе друштво налази; можда као најбољи део наше савремене књижевне и културне историје, можда као наша ноћна мора.

Можда је овај текст ипак само провокација, низ предрасуда, елиптичних идеја, лутање без почетка и краја. Саша Илић и Горан Петровић ту су само да би се скренула пажња на један симптом: да, након гашења социјалистичке и модернистичке утопије и средњоевропског културног контекста, српска литература нема неке хомогене етичке, идеолошке, као ни друштвено-политичке параметре. Можда на још један: да су у текстовима српских писаца драстично утиснути различити облици друштвено-политичке моћи. Из тога произилазе питања: како написати нову историју Срба или нову историју Срба у Европи или нову историју Европе у Србији? Да ли писци само понављају уврежена идеолошка/национална општа места? Да ли треба да одступе од модернистичких етичких и историјских стереотипа који нам се сервирају из европске политике или из наше традиције? Зар данас уопште има места за етику, иако сви вапимо за правдом? Да би направили отклон од могуће постмодернистичке неутрализације етике/идеологије, или националистичке агресивне идеологије/етике, писци су принуђени да „понове“ неке стабилне ентитете (историју, жртву), производећи тако идеолошки и етички нефлексибилан текст. А када то учине, њихов дискурс се очекивано поистовети са неким вантекстовним референтним пољем, са друштвеном, колективном и идеолошком свешћу. Најпроблематичнији на овим местима, најквалитетнији када у хаотичној дисконтинуираној и нестабилној структури једне традиције и једног друштва изазива тренутак предаха, етичке и историјске свести, егзистенцијалног удара. На крају, што да не. Зашто се, уколико то не кочи њене поетичке домете, литература не би задржала у оквирима модернистички осмишљених етичких територија и настаојала да разобличава различите облике тоталитарне свести. Зашто се, дакле, и даље у литератури не би распознавало шта је лева, а шта десна репресија, шта је добро, а шта зло, ако се већ у нашој друштвено-политичкој реалности не зна.

1. Žan-Fransoa Liotar, Postmoderno stanje, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo, 1988, 34.
2. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, 619.
3. Brajen Mekhejl, „Postmoderna proza“, Reč, Beograd, 1996/28, 111.
4. Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Бигз, Београд, 1987, 273.
5. Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, 288.
6. Јован Деретић, Историја српске књижевности, 634.
7. Предраг Палавестра, Осам векова српске књижевности, www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/palavestra-osamvekova
8. Федерик Џејмсон сматра да је модернизам критички одговор на други тип, тзв. монополног капитализма, при чему се, иако су поетички супротстављени, у опозиционирању овом типу капитализма социјалистичка и модернистичка литература идеолошки поклапају. (Frederic Jameson, Postmodernism, or The Cultural Logic of Late Capitalism, Durham: Duke University Press, 1991) Самим тим, сматра Џејмсон, соцреалистичка литература може бити лако уклопљена у модернистички „канон“. У српској књижевности, лево оријентисани модернисти (М. Лалић, О. Давичо, на пример) имају своје сигурно место у конституисању послератног модернизма и припремају терен за његов развој.
9. Види: Andreas Hajsen, „Tokovi postmoderne“, Treći program Radio Beograda, Beograd, 69/1986, 206.
10. Andreas Hajsen, „Tokovi postmoderne“, 191.
11. Види: Frederik Džejmson, Političko nesvesno: pripovedanje kao društveno-simbolički čin.
12. Тихомир Брајовић, „Кратка историја преобиља: Панорамски поглед на савремени српски роман“, Свеске, Сарајево, 13/2007, 72.
13. Линда Хачион, Поетика постмодернизма, Светови, Нови Сад, 1996, 103.
14. О виталности и континуитету манипулативне и перверзне (псеудо)социјалистичке и партизанске свести Добрице Ђосића, види: Мило Ломпар, Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007. О идентичним Ћосићевим „левим“ комплексима, али и о његовој перверзној (псеудо)нациолној свести, види: Бранислав Јаковљевић, „Ћосићев Тито“, „Заклети борац против краја историје“, у: Србија као справа: Демилитаризација националне културе, приредили Милош Живановић и др, Београд, 2007, 77-83, 84-91.
15. Слободан Владушић, Дегустација страсти, КОВ, Београд, 1998, 85.
16. На примерима Пиштала и Писарева, Брајовић детектује један много шири проблем пристајања уз дневно-политичко: „сиренском зову актуелно-историјске тематике нису одолеле чак ни некад пасиониране присталице постмодернистичког поетичког маниризма (В. Пиштало, Миленијум у Београду, 2000; Ђ. Писарев, Под сенком змаја, 2001)“. Тихомир Брајовић, „Кратка историја преобиља: Панорамски поглед на савремени српски роман“, 74.
17. Татјана Росић, „Префикси убрзања и ретро поетике или: постхуманистички наративи у савремној српској причи (1990-2006)“, Свеске, Сарајево, 14/2007, 101.
18. Иван Радосављевић, „Идеологија и конструкције: злоделник, пишчев најбољи друг“, Реч, Београд, 41/1998, 29.
19. Горан Петровић, „Читалац не сме да 'дише' ван књиге“ (интервју), Реч, Београд, 41/1998, 14.
20. Иван Радосављевић, „Идеологија и конструкције: злоделник, пишчев најбољи друг“, 33.
21. Горан Петровић, „Читалац не сме да 'дише' ван књиге“, 13.
22. Слободан Владушић, Дегустација страсти, 85.
23. Слободан Владушић, На промаји, Агора, Зрењанин 2007, 177.
24. Слободан Владушић, На промаји, 178.
25. Саша Илић, „Дијалог је одавно почео“, Политика, Београд, 20.06.06.
26. Саша Илић, „Дијалог је одавно почео“.
27. Тихомир Брајовић, „Кратка историја преобиља: Панорамски поглед на савремени српски роман“, 76.
28. Слободан Владушић, На промаји, 137.
29. Милан Богдановић, Стари и нови, књ. 4, Нолит, Београд, 1960, 56.
30. Мишел Фуко, Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1996, 14.

• Богдановић, Милан, Стари и нови, књ. 4, Нолит, Београд, 1960.
• Брајовић, Тихомир, „Кратка историја преобиља: Панорамски поглед на савремени српски роман“, Свеске, Сарајево, 13/2007, 68-81.
• Владушић, Слободан, Дегустација страсти, КОВ, Београд, 1998.
• Владушић, Слободан, На промаји, Агора, Зрењанин, 2007.
• Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983.
• Деретић, Јован, Кратка историја српске књижевности, Бигз, Београд, 1987.
• Иглтон, Тери, Илузије постмодернизма, превео Владимир Тасић, Светови, Нови Сад, 1997.
• Илић, Саша, „Дијалог је одавно почео“, Политика, Београд, 20. 06. 2006.
• Jamson, Frederic, Postmodernism, or The Cultural Logic of Late Capitalism, Durham: Duke University Press, 1991.
• Liotar, Žan-Fransoa, Postmoderno stanje, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo, 1988.
• Mekhejl, Brajen, „Postmoderna proza“, preveo Ivan Radosavljević, Reč, Beograd, 1996/28, 105-119.
• Палавестра, Предраг, Осам векова српске књижевности,
• www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/palavestra-osamvekova
• Петровић, Горан, „Читалац не сме да 'дише' ван књиге“ (интервју), Реч, Београд, 41/1998, 10-15.
• Радосављевић, Иван, „Идеологија и конструкције: злоделник, пишчев најбољи друг“, Реч, Београд, 41/1998, 29-34.
• Росић, Татјана, „Префикси убрзања и ретро поетике или: постхуманистички наративи у савремној српској причи (1990-2006)“, Свеске, Сарајево, 14/2008, 98-107.
• Фуко, Мишел, Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд, 1996.
• Hačion, Linda, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996.
• Hajsen, Andreas, „Tokovi postmoderne“, Treći program Radio Beograda, Beograd, 69/1986.
• Džejmson, Frederik, Političko nesvesno: pripovedanje kao društveno-simbolički čin, preveo Dušan Puhalo, Rad, Beograd, 1984.

The paper re-examines the interrelation of socialism and modernism in Serbian modern and postmodern literature. The attention is, thus, devoted to the socialist and modernistic tenets of the literary engagement and the Enlightenment precepts as intertwined, along with the (non)conformance to the ideological picture of reality and purely modernistic art autonomy, individuality, and to the critical re-examination of the social and political environment produced by the powers. The legacy of socialist modernism, thus, remains to be an aesthetical, poetic, linguistic and epistemiological testament for the writers today to produce the contemporary social and political, as well as the social and historical picture of the world.

Драган БОШКОВИЋ Крагујевац, Филолошко-уметнички факултет