Dragan Bošković

Istorija kao večnost

Spoznaja istorije u Kišovom romanu Bašta, pepeo podređena je prevazilaženju subjektivnog iskustva vremena. Rađanje istorije iz duha autobiografije, možda bi bila najopštija, ali i najadekvatnija definicija ovog iskustva. Ako se pozovemo na diltajavski hermeneutički koncept, zajedno ćemo sa Andreasom Samom konstatovati da iskustvo istorije postaje nemoguće kao iskustvo tradicije ukoliko ne izvire iz samog prebivanja u vremenu sopstvene autobiografije. Kako kroz roman raste poetičko znanje pripovedača o tekstu koji piše, tako se odvija i izlazak iz dečije imaginacije i razvija svest o sebi i drugome kao svest o pripovedanju, kao svest o istoriji: kroz govor o drugome pripovedač govori o sopstvenoj pripovednoj i istorijskoj samosvesti. Prelazak sa pripovedanja kao sećanja na pripovedanje kao istražnu rekonstrukciju praćeno je poetičkim osvešćenjem i promenom smera istorijske hermeneutike: diltajevska spoznaja istorije posredstvom autobiografije ustupa mesto gadamerovskoj spoznaji istorije posredstvom tradicije.

Put poetičkog "uzrastanja", od problematizovanja autobiografske spoznaje istorije do njenog gašenja, i pretvaranja evokativnog u rekonstruktivno pripovedanje, ne više uspomena nego tekstova, u Bašti, pepelu se, dakle, izvodi istražnom logikom kao osnovnim mehanizmom susretanja sa istorijskom dramom. Istinu osobe/biografije/istorije, koja ostaje nikada u celosti dosegnuta, treba simbolički "shvatiti", "saznati", egzaktno analizirati, njen identitet dokazivati. Velika potraga se neće završiti, već će uzrokovati neprestano pomeranje i menjanje optike, uglova i perspektiva, da bi se literarna spoznaja zaustavila na granici između psihološki shvaćene pripovedne subjektivnosti i istražno shvaćene pripovedne objektivnosti. Odlaske oca i njegova vraćanja, njegov konačni odlazak i beskonačni povratak, nemogućnost identifikacije, razgradnju pripovedanja i kompozicije romana, iskustvo ponavljanja, isprekidanosti i otvaranje ontološke i psihološke praznine u Bašti, pepelu, Kiš će u Peščaniku radikalno zaoštriti, omogućivši da roman preraste u sveobuhvatnu strukturu koja svojom aistorijskom strukturom miri suprotnosti. Istorijska spoznaja u Peščaniku biće podređena jednoj fikcionoj apsolutnoj instanci nadadresata, kao sinonimu za Boga, Sveznanje, Istinu, kome se roman obraća i koji roman razume i priča. Ostaće, dakle, samo igra istorije pretvorene u metaistorijsku knjigu života, strašni sud, metaistoriju.

*

Od "Prologa" do "Istražnog postupka (IV)" i "Beležaka jednog ludaka (V)", u Peščaniku je obuhvaćen vremenski period uskršnje noći 1942. godine, ali u njemu, što se odmah ne opaža, postoje vremenski iskoraci i izvan te noći 04/05. 04, i to ne samo u prošlost nego, što je posebno zanimljivo, i u budućnost. Eduardovo "Pismo", te noći započeto, sadrži imanentni hronicitet svojstven njegovom žanru, ali ono poseduje i hronološke pukotine kao posledice diskontinuiteta vremena njegovog pisanja, što ukazuje da ono nije napisano samo za jednu noć, kao i da se njegovo vreme i vreme romana u svim momentima ne poklapaju. To potvrđuje i da je Kiš ove hronologije koju čuva "Pismo" bio svestan, kao što je verovatno bio svestan i "disproporcije" između hroniciteta romana i hroniciteta "Pisma", sve događaje, opet, zatvarajući u okvire jedne večeri. Da li je roman onda pravi i dosledni pokušaj rekonstrukcije događaja pomenutih u "Pismu", kako to Kišovi tumači često ističu? Ako su u romanu opisani događaji (pomenuti u "Pismu") koji su se dogodili i posle 04/05. 04, kako shvatiti znanje o njima i "neznanje" o višednevnom pisanju "Pisma"? Ili, ako po prvi put u tradiciji tumačenja problema vremena u Kišovom Peščaniku iznesemo činjenicu da su i "Beleške jednoga ludaka" napisane u različitim vremenskim periodima koji su udaljeni od pisma nekoliko meseci, čak i nekoliko godina, kako razumeti ovo nihiliranje istorije? 

Kada je Kiš u petom broju časopisa Književnost za 1971. godinu (str. 414-423) odštampao jedanaest fragmenata "Beležaka jednog ludaka", svaki od njih je, onako kako žanr dnevničkog zapisa to i nalaže, nosio tačan datum kada je napisan. Veze između datuma "Pisma", "Istražnih postupaka" i "Beležaka jednog ludaka" otkrivaju da Peščanik ima mnogo širi vremenski raspon, kao i da su, iako su u romanu ovi datumi u "Beleškama jednog ludaka" iz časopisa izbrisani, oni ipak imanentno prisutni. To prazno mesto datiranja, raskriveno posredstvom časopisnog izdanja, neprestano provocira i otkriva nešto više od uobičajene heremenutike koja želi da ostane na planu "mitskog" okvira jedne večeri ili "mitskog" okvira "Pisma". Fragmenti publikovani u Književnosti nižu se, počevši od 22. (o svinjskom mesu) koji je smešten u 21. 10. 1941. godine i 23. (parodija Njutnovog otkrića zakona gravitacije), napisanog 22. 10. 1941, što je nekih pet meseci pre početka pisanja pisma. Podsetimo se da "Pismo" sižejno obuhvata događaje samo od 05. 03. 1942 ("Istorija ovog hladnomlečnog Uskrsa započela je već petog marta"), do 05-16. 04. 1942, dakle, do noći početka pisanja "Pisma" i dana koji slede neposredno nakon nje. Zanimljivo je da u romanu dolazi do prekomponovanja redosleda fragmenata "Beležaka" iz časopisa, pa su tako, na primer, tri uzastopna fragmenta (datirana: 11, 13. i 16. 04. 1942) izgubila tu uzastopnost, i u romanu postali 8. ("san o letenju") 21. ("traktat o krompiru") i 9. ("lešina Panonskog mora") fragment. Još dramatičnija igra sa vremenom nastaje kada konstatujemo da su poslednja dva fragmenta "Beležaka jednog ludaka", što su i poslednji fragmenti Peščanika, napisana 12. i 13. 03. 1944. godine.   

Prvi i najobimniji deo "Pisma", E. S. piše noću 04/05. 04. i njime obuhvata događaje od, pomenutog 05. 03. do dana pisanja ovog dela "Pisma" (04/05. 04), tako da je u zoru, 05. 04, mogao da se pojavi samo ovaj deo koji se završava elaboracijom svađe sa familijom. Toga, uskršnjeg dana, nastao je 25, "menstrualni" fragment (datiran 05. 04), kao što se u naredna dva dana, 06. i 07. 04, dok E. S. boravi kod kuće, pišu fragmenti 37 ("Maltusov") i 38 (nastavak "Maltusovog"). Ako pratimo hronologiju "Pisma" i hronologiju "Beležaka", možemo odrediti da je, pošto se 09. 04. vraća kući,  08. 04. u Sigetu napisan drugi deo "Pisma", koji počinje rečenicom "mislim da sam uglavnom završio svoje pismo" ("Moji su ormari danas stigli, preneseni su iz Lenti u Siget, gde nastavljam pisanje ovog pisma") – što dokazuju i dve replike iz "Ispitivanja svedoka (II)": "Šta ste tražili u Sigetu? Svratio sam kod Rozenbergovih. [...] Pošto nisam mogao dugo da zaspim pokušao sam da dovršim pismo koje sam pisao svojoj sestri Olgi u Sentadorjan, Reč je o kopiji tog pisma, koju već dugo vučem sa sobom" – E. S. nije napisao niti jedno slovo u svojim "Beleškama". Datum pisanja ovog, drugog dela "Pisma" je 08. 04, o čemu govori sledeća rečenica iz "Pisma": "Sutra idem kući, jer najdalje do nedelje to jest do dvanaestog treba da budem gotov sa stanom, a do 14. aprila moram neizostavnom da budem u Novom Sadu, radi ličnog prijavljivanja", koja ima svoju odgonetku u replici iz "Ispitivanju svedoka (II)": "Kada ste krenuli iz Sigeta? Odmah sutradan, dakle devetog."

Ovaj nastavak pisanja "Pisma" biće kratkog daha pošto tekstualno obuhvata samo navedeni pasaž, da bi treći deo, kojim će se "Pismo" i završiti, obuhvatio vreme od E. S.-ovog povratka kući ("Vrativši se iz Lenti, sutradan"), dakle, od 09. 04, do trenutka u kojem piše ovaj poslednji deo, negde između 12. 04. i 19. 04, jer je do nedelje 12. 04, kako je već citirano, trebalo da bude "gotov sa stanom", a 14. 04. da bude u Novom Sadu: "jer ja sam u nedelju morao da otputujem (trenutno sam u Novom Sadu) da bi se iz srušene kuće preselio u jedan drugi stan."  "Pismo" je, dakle, E. S. završio u Novom Sadu, ali tih dana je pisao i 8. (11. 04. 1942), 21. (13. 04) i 9. (16. 04) fragment svojih "Beležaka". Dodajmo tome i podatak da je "Ispitivanje svedoka (I)" obavljeno 30. ili 31. 03, dakle pre početka pisanja "Pisma" (04. 04), a "Ispitivanje svedoka (II)" 10. 04, dakle, posle početka pisanja "Pisma" (04/05. 04), ali pre njegovog završetka. Dodajmo i da je 10. 04. napisan 63, apokaliptični fragment koji najavljuje smrt i kraj istorije, dolazak "lepih, brkatih, provincijskih žandarma na konjima, s petlovim prejem zadenutim za crni šešir" naoružani karabinima".

Peščanik, naime, poznaje i prati "Pismo", ali on, što je takođe paradoks, odlazi od "Pisma" još dalje u budućnost i opisuje jedan događaj koji je u "Pismu" nagovešten kao budući. E. S.-ov odlazak u Budimpeštu koji je u "Pismu" pomenut kao potencijalan, jer pripada budućnosti koja će doći nakon završetka "Pisma" ("moći ću već iduće nedelje, u utorak, sredu, da krenem kući za Barabaš, zadržavajući se jedan dan u Budimpešti"), u "Istražnom postupku (IV)" opisan je kao već okončan u odnosu na trenutak ispitivanja. Roman će otići dalje od "Pisma" i poslednjim "Beleškama jednog ludaka (V)", i to u fragmentu 64. koji prethodi poslednjim, 65. i 66. fragmentu, potvrditi da je "Pismo" već napisano ("zar ne izgledaju već sada moje pismo, moj dojučerašnji život, kao senke taštine?"), ali, posebno je zanimljivo da je i, sižejno mnogo pre toga, u "Beleškama jednog ludaka (I)" (odmah nakon pomenutih fragmenata 8. i 9. napisanih 11. i 16. 04. 1942), već učinjen hronološki otklon od završenog "Pisma":

"da nije u drugoj prostoriji spavala moja žena, u mom se duhu ne bi, bez sumnje, pojavila crnogorska sela, nego možda neko poređenje, neka druga determinanta, jer u mom konceptu nije bilo ni reči o crnogorskim selima [...]."

Još zanimljivije je, kako smo odredili, da je "Pismo" završeno između 12. i 19. 04, što potvrđuju i "Beleške" koje su pisane 16. 04, i posle tog datuma, čime se učvršćuje disproporcija u hronologiji Peščanika, jer ono posle (istorija, "Beleške (I)") može ići pre (siže, "Pismo"), ono pre i posle – sada.

Ovaj deo "Beležaka jednog ludaka (I)", ali i "Beleške (V)" napisane su, dakle, nakon pisanja "Pisma": "Beleške jednog ludaka (V)" u od "Pisma" dve godine udaljenoj 1944, godini nestanka E. S.-a. Fragment 66. će ponoviti da su – već napisane – "moje beleške, ili moja pisma" moguća pobeda nad ništavilom, kao i da su one jedini znak koji će nakon smrti "ludaka" ostati. Zavetni 66. fragment, nesumljivo ukazuje da su "Pismo" i sve ostale "Beleške" ostale vremenski daleko iza ovog fragmenta, ali i da jedino to pre, i to pre kao sada, ostaje za budućnost.

Pošto je u romanu istovremeno opisana budućnost i sačuvan okvir jedne večeri, to govori da je Peščanik radikalan modernistički projekat. Psihološkom ili istorijskom motivacijom oblikovani romani ne poznaju ovakve paradokse: ukoliko su zatvoreni u jedan dan ili noć oni poznaju samo prošlost i sadašnjost, nikako budućnost; ukoliko su podređeni futurističkoj logici, romani poznaju budućnost, ali se u njima preslikava ontološka logika vremena: prošlost-sadašnjost-budućnost. Peščanik, dakle, dovodi do apsurda konvencionalno raspoređene vremenske kategorije, što pre njega romaneskna poetika ne poznaje, jer u okvir koji obuhvata nešto više od četiri ponoćna sata, on smešta i prošlost i sadašnjost i budućnost, događaje koji se zbivaju pre, tokom i posle 04/05. 04. Pripovedanje pre Peščanika težilo je hronološkoj transparentnosti i samorazumljivosti i poštovalo je hronološki sled događaja (bez obzira na pripovedne perspektive, bez obzira da li su događaji sižejno isprepletani), a iskoraci iz iluzije hronologije i pripovedanja činjeni su u autopoetičkoj, metanarativnoj ili didaktičkoj funkciji. Peščanik, dakle, prekida sa iluzijom istorijske hronologije i u pripovednom i u sižejnom smislu, i otvara mogućnost ahronološkoj formi, narativne scene lišene vremena. Zato istragu u Peščaniku ne vodi više subjektivizovani pripovedač, kao što je to bio slučaj u Bašti, pepelu, koliko najobjektivniji mogući – roman po sebi, postupci po sebi, aposolutni epistemološki mehanizam jedne bezvremene instance – jer Istine i Pravde više nema unutar humanističke istorije: one pripadaju isključivo večnosti.

Peščanik, dakle, ostvaruje ontološki nemoguće smeštajući i budućnost "Beležaka jednog ludaka" u jednu sadašnjost noći pisanja "Pisma". Ontološko neprepoznavanje budućnosti kao budućnosti, njeno ukidanje i vraćanje u prošlost (ili sadašnjost) večeri pisanja sažima vreme u vanvremenitost ili večnu sadašnjost. Iskorak u budućnost pa povratak nazad, koji otkriva disproporcija između hroniciteta "Pisma" i njegove "interpretacije" u romanu, opravdan je potrebom da se sazna, opiše i ukine ceo svet i cela istorija (i prošlo i buduće) i istovremeno sačuva jednovečernji hronološki kompozicioni okvir romana. Zato rekonstrukcija ovog romana otkriva hronološke disproporcije unutar njega, i otvara svet u kojem, kao u mitskom svetu, podudarnost istorijskih činjenica ima drugorazredni značaj. Vreme je nestalo "mešanjem", a tako i relativizovanjem granica između kategorija prošlost-sadašnjost-budućnost i kolizijom između sadašnjosti i temporalnog ritma pisanja "Pisma" i "Beležaka". Ostavljajući u otvorenom odnosu sadašnjost jedne večeri i, posebno, budućnost, Peščanik stvara iluziju večnosti pisanja, govora, postojanja. Zato forma jedne istorijski fiksirane večeri nema konvencionalno-realnu semantiku istorijskog ili psihološkog (dis)kontinuiranog proticanja vremena u toku nekoliko noćnih sati već u sebi sadrži i budućnost "Pisma" i "Beležaka jednog ludaka"; zato u njih staje jedna noć koja je vremenski prevaziđena, a tako i poništena kao istorijska i humanistička činjenica. I to velika noć istorije kao drugo ime za Kišovu večnost.