Драган Бошковић

Животиње, политика, род

Друга књига Сеоба Милоша Црњанског

У раду се испитују три плана презентације и превазилажења политике родног идентитета у Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског. На мимикријском плану истражује се проблем трансвестије као проблем размене рода условљен друшвено-политичким конвенцијама. На симболичком плану преиспитује се материјализација односа хуманог и не-хуманог, симболичко укрштање људи и животиња (коња). На онтолошком плану отвара се трећи начин превазилажења родних предиспозиција у корист геофилије: радикална слика хуманог бића као зрна песка јесте други назив за укидање хуманитета. 

Кључне речи: род, идентитет, тра(нс)вестија, зоофилија, коњ, геофилија, песак

 

1. Мимикријски план: Трансвестија

Када средњовековна и епска културна матрица улази у орбиту модернитета, што је моменат који обележава Црњансков роман, и када се самоидентичност епски кодираног јунака претвара у неидентичност маске, тада се уводе различити начини друштвено-политичког посредовања идентитета: костими, „перике“, улоге. Захтев за маскирањем, као одраз некохерентног хуманог идентитета, опседаће јунаке Друге књиге Сеоба и од њих чинити увек исте и увек друге особе. Зато ће се улоге непрестано мењати јер у том свету «све је било тако променљиво. Као да су сви на лицу носили маску.» (Црњански 1990: 634) Јунаци романа Милоша Црњанског зато увек траже нове улоге, њима лежи свака улога, као што им аналогно томе не лежи ни једна, али оне се, пошто постоји налог (политике, друштва, цивилизације или предодређеног ауторитета), по било коју цену морају одиграти. Тако ће Црњански активирати игру размене идентитета, игру маскирања, од онтолошке инстанце до хуманистички схваћеног рода, истовремено не допуштајући да идентитет буде линеарно уклопљен у очекиване законитости/предрасуде постмодернистички схваћеног идентитета.

Презентације и превазилажења политике маске као политике родног идентитета, у Другој књизи Сеоба отвара се, пре свега, на мимикријском плану и то као проблем трансвестије, размене рода, што је, иако имплицира много деликатније дестукције идентитета, условљено, не психолошком конфигурацијом, већ друшвено-политичким конвенцијама. У овом роману низаће се метафоре позоришта (маскераде, комедије, маске, фарсе), па ће бити наглашено и да „(царица) воли машкарату. Појави се, каткад, као матроз, из Холандије, а, каткад, као францески мушкетар. А каткад као козак, који се зове хетман“ (Црњански 1990: 415), а на баловима се „по њеном наређењу, мушки облаче у женске хаљине, а жене у мушки костим“ (Црњански 1990: 787). Родне „машкарате“ одјек су „машкарата“ друштвених улога структурираних по законима травестије, трансвестије. То је, међутим, само одраз амбивалетности родних улога које се одигравају на друштвеном врху, наметнутих друштвеним обавезама једног времена, па се ни

„Књегиња Румњанцев не облачи се, дакле, по царичином наређењу у мушки костим зато што је то захтев балова, племства, декаденције или отмености, већ зато што то наређење [...] долази из закона свакидашњице и света, који, као знак жеље за животом, обухватају целокупну друштвену позорницу царства.“ (Lompar 1995: 84)

Трансвестија се у Другој књизи Сеоба појављује и као безазлена игра, јер

„оне су јој, каткад, од шале, облачиле хусарски мундир њеног мужа и госпожа Кумрија претварала се онда у стаситог, лепог, официра. Стајала је пред огледалом висока, утегнута, у црвеним чакширама славонских хусара, са чврстим бутинама, а показивала, смејући се, низ белих, бисерних зуба. Била је леп официр, машкара.“ (Црњански 1990: 225)

Безазлено исклизавање из пола, преко естетског идентитета трансвестита, раскрива дубљу промену. «Леп официр» је маркер да је у Црњансковој политици рода подразумевана и знатно драматичнија и неодређенија генеза рода, које ће посредством трансвестије идентитета подразумевати метаморфозу унутар генеалогије родног идентитета: «Евдокија је прво била мушкарац па је после постала млада жена» (Црњански 1990: 452). Уколико томе додамо да се лепота жена у роману препознаје као телесна, аналогна снази карактеристичној за мушкарце, као мишићава лепота Амазонки, трансвестија ће се све чвршће узглобљавати у идентитет, из маске клизити ка женској супстанцијацији мушкошћу. Чињеница да Евдокија је имала „још увек држање неког лепог хајдука“ (Црњански 1990: 454) и да „скочи, са постеље, снажна, као неки младић, који са коња силази“ (Црњански 1990: 380), а „Њено тело [...] Имало је снагу, као у младих хусара, рвача“ (Црњански 1990: 253), доказ је поистовећивања са маском, отеловљење андрогиније скривене иза трансвестије. Уколико се на изворима модернитета, у 18. веку, захтевало да неко буде нешто друго, онда то значи да „маскирање“ представља и жељу да се изузме реално и превлада биолошка, антрополошка и културолошка ограниченост рода. Продужење идентитета у другоме, а самим тим и варирање, понављање и мењање идентитета подразумева изван етичке територије, и афирмише продужетак у бескрај родне трансмисије, тако активирајући утопијску (митолошку, постмодернистичку, футуристичку) пројекцију двоплоних или бесполних бића.

Трансвестија, дакле, иманантно подржава родно обезличење, стереотипију, костимирање, диспропорцију са ја. Она је, дакле, у Другој књизи Сеоба метафора родне хибридизације, али и једини начин за, макар симулирајућу и краткотрајну, индивидуалну, наративну и културно-историјску идентификацију. Она је инструмент друштвено-политичке манипулације, она је средство надзора, „улепшавања“ или уништавања стварности, у сваком случају њеног мистификовања. Род као маска се «облачи», као илузија, као друштвена улога он нешто скрива, он обмањује, стварајући идеолошку, друштвену и фикциону (пара)реалност, али и могућност да се у свету родних фантома, у родној образини идентитет објави. Иза њега или у њему, као што нам то раскрива Друга књига Сеоба, не стоји непресушност живота него, пре, трагична немогућност хуманистичког постојања.

2. Симболички план: хумано-не хумано, људи-животиње

Размена идентитета између живих бића, људи и животиња, и њихово симболичко укрштање представљаће наредни корак у анулирању хуманитета и превазилажењу родних инверзија у корист материјализације односа хумано-не-хумано. Још даље, дакле, од идентитета предетерминисаног стереотипима (пол, род, класа, итд), мушкарци/жене у Другој књизи Сеоба именентно се конституишу метахуманим симболичким сливањем са анималним поретком. Пошто свака политика репрезентације идентитета подразумева непрекидно трансформисање једне фигуре у другу, чиме се оне међусобно «објашњавају» и «дешифрују», овај процес «уливања» животиња у хумани субјект и родног субјекта у животиње заправо је бесконачна игра кодирања и декодирања родних идентитета.

Процес родног укрштања жена и коња биће активиран посредством лепоте женских ногу. „Лепа, гола, бутина, изнад колена“ (Црњански 1990: 313), на пример, госпоже Хумл или Катинкине „лепе, праве цеванице, чак и лепо колено“ (Црњански 1990: 196), биће семантички разигране у паралели коју мајор Божић успоставља између коња и жена: „Врат, у телесној конструкцији коња, игра ону важну улогу коју, у конструкцији телесног састава жена, играју (...) женска колена“ (Црњански 1990: 261). Проширењем ових аналогија, женски субјект ће се стапати са коњима, па ће Теклина лепота бити препозната као лепота «једног веселог ждребета», док је Евдокија „била, сва, као млада кобила, на којој све игра, чак и грива.“ (Црњански 1990: 253). Иако се на овим местима може уписати стереотипна феминистичка хеременутика рода – мушка доминација над женама и природом, дискриминација жена свођењем на животиње, феминизирање животиња или анимализација жена – Црњански ипак није тако наиван аутор да би подлегао јефтиној идеолошкој и дискурзивној хијерахизацији. Детерминација рода анималном семантиком далекосежно ће раздрмати родне опозиције и биће проширена и на мушкарце. Иако ће у роману бити записано да је Павле «сматрао жену, и љубав, неком врстом потребе, као парење, и довођење ајгира кобили» (Црњански 589), или «Евдокија је била жена, као све оне око којих траје туп удар ногу мушкараца, који трче за њима, као ергела, тврдих копита и бесног рзања» (Црњански 1990: 290) или «Павла су тако оженили (...) изненада, на брзу руку, као што се спарују коњи» (Црњански 1990: 194) – ово су само назнаке детерминације мушког субјекта које ће, заједно са женско-животињским хибридом, бити много драстичније укључене и подривене.

Експлицитно поређење биолошких поредака, коња и људских бића, претвориће се у метафору, симболичко укрштање животињског и хуманог идентитета, што ће омогућити да се догоди акт (зоо)содомије, скривени коитрус Павла и кобиле. Наративно скривено полно општење Павла са кобилом Лисом не може бити препознато на основном наративном плану, већ у процесу миметичког читања „уназад“, на, дакле, реактивирању целокупне структуре односа Павла Исаковича према женама. Иако се Павле правдао да «зна нешто о коњима, али да је сасвим осредан, у препонама» (Црњански 1990: 255), јавно, у школи јахања, он ће, сублимирајући и превреднујући еротске импулсе који посредују његов однос према мртвој драгој и Евдокији, кобилу јахати са преданошћу и нежношћу коју је посвећивао женама. Павле, пре свега, «прилазећи животињи, скиде свој трикорн, и официрски реденгот», док га је она «гледала дивље, својим црним очима»: подсетимо се да и Евдокија и Павлова мртва драга имају црне очи. Кобила, која је идентификована као «проклета женшчина», јесте она «чију је дршћућу гриву волео, као неку женску кику» (Црњански 1990: 652), што ће своје разрешење наћи у инверзном пресликавању жена у коње: „са косом која јој се тресла, као нека црна, дивља, грива, указа се, полугола, госпожа Евдокија“ (Црњански 1990: 298). Док је Исакович „Миловао своју кобилу“, „говорио јој нешто и гукао, нежније, него што је госпожи Евдокији тепао“, и „Давао је од себе некакве гласове, као да је кобили певао. А гугутао је њено име, Лиса, као да се са животињом женио“ (Црњански 1990: 653);[1] он јој је „намештао жвалу, неком чудном нежношћу, као да милује неко лице, женско“ и „Он јој је мумлао и тепао“, као што иначе „Мумлао им је, и шапутао, и миловао их је, као да су коњи – жене“ (Црњански 1990: 251).

У сцени прескакања препона као супституције сношаја, у којој се коитално спајају људско и не-људско, Павле је „почео да [кобили] гуче на свом матерњем језику, гласом, каквим је покојној жени, сад, у сну, говорио“, што ће учинити да „на сваки његов, и најблажи, стисак колена“ она одговара „вољно, брзо, као што жене на пољупце одговарају“ (Црњански 1990: 654), као и да би „под њим, ишла мирно, и весело, као да играју“,[2] да би, касније, Павле полегао по њеном врату „као да су у неком загрљају, који је био диваљ и врео“ (Црњански 1990: 655), јер, како нас је раније у роману Црњански обавестио, „[Павле] се на жени понашао као на коњичком јуришу.“ (Црњански 1990: 333). После обављеног задатка, као после сношаја, кобила је „тресла главу и махала, главом, све док јој није легао на гриву, милујући је по врату и тепајући јој“ (Црњански 1990: 656), а Павле „склизну с ње на земљу, као у неком слапу. У њеном врућем испарењу“ (Црњански 1990: 656), да би „Док ју је Исакович брисао, и миловао“, она „подрхтавала“ (Црњански 1990: 656).  

Иако је Другој књизи Сеоба експлицитно задржана родна маска, иманентно је активирано узајамно трансформисање људског бића у животињу и обрнуто. У полном акту, у којем се мушки субјект поистовећује са пастувом, а кобила са женским субјектом, успостављено је родно-не-родно, родно-родно, не-родно-не-родно, дакле, женско-мушко, животињско-људско, животињско-животињско укрштање. Црњански нас, тако, на таласу родних первертовања, родних преверзија, упорно и деликатно помера све даље изван територија хуманистички осмишљеног рода и родно осмишљеног хуманитета.

3. Онтолошки план: постхуманизам геофилије

На онтолошком плану, Црњански отвара трећи механизам превазилажења рода радикалном критиком родних предиспозиција у корист геофилије: драстична слика хуманог бића као зрна песка заправо је други назив за укидање хуманитета, критика «живе» из перспективе «неживе» природе. Ако Црњански одреди да „Код свих народа је забележено само то, да је појединац зрно праха.“ (Црњански 1990: 780), да „је сићушан, као сићушно зрно песка“ (Црњански 1990: 593), онда није необично што ће идеја нестајања/пролазности бити развијена у духу геолошке фигуре песка. „Сеобе“ песка симболички и онтолошки анулирају антропоцентричну представу о сеобама, идентитетима, разликама, етици. Тако је премисом да је човек само зрно песка хумана историја сведена на непостојећу и немогућу историју. Такво искуство неминовности биће испреплетано са искуством нестајања, немоћи управљања властитим животима и епистемолошком немогућношћу да се нешто такво „разуме“, да се појми шта зрно песка мисли о нашим идентитетима:  

„Нити зна, нити ће моћи знати, нити од њега зависи, како ће Ђурђе, или Петар, или матори Трифун, завршити. Сви су сад они утонули у неко огромно море и сви су сад само зрно песка, на обали.“ (Црњански 1990: 741)

Утопија сеоба, утопија културних и хуманистичких предрасуда, јесте, наиме, селидба у ништа, јер иза људских конструкција остаје празнина или „рад“ неких нихилирајућих онтолошких мора. Црњансков постхуманистички поглед отићи ће даље од Ничеовог, за кога, у великој деветнаестовековној паралели људи-животиње, „’живот‘ има онтолошко и биолошко значење“, а „стање анималности продужава да постоји као саставни део човека“ (De Man 1975: 290), Црњансково укључивање нихилизма заборава, бесполности, бесциљности, иманентног физичким појавама, хвата аутентичан дух модернитета, гашења модернитета и рађања постхуманог постмодернитета. Уколико је, као слика анималног живота и као најава модернитета, за Ничеа „неисторијски осећати (...) важније и изворније“, (Ниче 1986: 11), утолико је, као слика физичког живота и као најава краја модернитета, тај осећај за Црњанског с оне стране и анималног поретка, дакле, ван сваког биолошког поретка, крај цивилизацијске регресије, узајамно самоуништење модернитета и хуманитета, апокалипса агностицизма, бескрајне игре физичких сила, цинизам сеоба, премештање, мењање места. И зато ће Црњански на самом крају романа довести под заједнички именитељ сеобе и смрт, јер „Смрти нема“ баш зато што има сеоба, метаморфоза, размена, обрубљених сенком постојања као нестајања, песком, знак издисаја биофилије.[3] Јер, самим тим, рода нема, маскулинитета, зоофилије, хуманитета; постоји само онтолошка логика сеоба песка, безличности и хуманистички непојмљивог смисла.

*

Идеолошки центрирана поимања родних предиспозиција хуманитета, дакле, у Другој књизи Сеоба су превазиђена апсолутним нихилистичким отколоном Милоша Црњанског. У том смислу, gender, феминизам, теорије идентитета, као дискурзивне инваријанте каснопостмодерног хуманитета, биле би за Црњанског стереотипне концепције којима људско биће покушава да себи и својим непресушним предрасудама да на значају, да од својих очију склони свој (транс)модерни удес, своју ограниченост, историјски и хуманистички пораз. Или је можда Црњанскова наративна политика извор нових стереотипа, пошто, да поновимо, иза сваког људског идеолошког конструкта у Другој књизи Сеоба остају: 1. песак, из чије перспективе су невидљиве наше таргедије, разлике, «другости», полови, родне и идеолошке опозиције; 2. можда замка креационизма, враћање на библијски почетак и чежња за стварањем новог/истог хуманог бића, јер «од праха си створен и у прах ћеш се вратити»; 3. непресушност живота који се наставља; 4. сјајан роман. Остаје, да не заборавимо, и 5. могућност да се, изван политике рода, зоофилије и геофилије, имагинира живот као ерос, Евдокија коју, сањарећи, Павле «угледа, луду, лепу, дивну, бурну, црну, задихану. Учини му се да чује, како она, испрва уздише, а затим крикне, од уживања» (Црњански 1990: 587). Остаје, дакле, ништа и – све...

1 Евдокија у екстази „Викала је само његово име, бестидно“ (Црњански 1990: 631), а Павле: „’Лиса, Лиса!’ одјекивало је у мањежу“ (654); „Чуло се само како крикну: ’Лиса!’“ (655)

2  Плес коња и јахача као жена и мушкараца назначен је на још једном месту у роману: „Павле је, за тренутак, сећао се, још, коњаника и коња, који остадоше у мањежу, да се, као играчи у полонези, поносито, обилазе, састају, и растају.“ (Црњански 1990: 493) Занимњиво је да је у роману и жена у сексуалном заносу представљена као да „игра“, што такође имплицитно улази у еротизацију односа Павла и кобиле: „а Божичка је у љубавном загрљају била жива, снажна, као да игра, врела, луда.“ (379)

3 Ово нису само постхуманистичке идеје, оне су постојале и осамнаестовековној опсесији физиком. Дидроов метахуманистички став гласи: „'Живећи ја делујем и реагујем на деловање читавом масом; након смрти делујем и реагујем на деловање у молекулима (...) Родити се, живети и престати живети – то значи мењати форме'“ (Аверинцев 1997: 24)

Литература

• Аверинцев, Сергеј Сергејевич. „Два рођења европског рационализма“. превео Илија Марић, Источник, Београд, 25, 1997.
• Црњански, Милош. Сеобе; Друга књига Сеоба. Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1990.
• De Man, Pol. Problemi moderne kritike. Preveli Gordana B. Todorović i Branko Ješić, Nolit, Beograd, 1975,
• Lompar, Milo. O završetku romana: Smisao završetka u romanu Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog. Rad, Beograd, 1995.
• Ниче, Фридрих. О користи и штети историје за живот. Превео Милан Табаковић, Графос, Београд, 1986, 26.

Dragan Bošković: Animals, politics, gender: Second Book of Migrations by Miloš Crnjanski (Summary)

The paper investigates three planes of presenting and dealing with the politics of gender identity in Second Book of Migrations by Miloš Crnjanski. On the mimicry plane the issue of the transvestite quality is hereby investigated, as well as the issue of gender exchange conditioned by social and political conventions. On the symbolical plane the materialisation of the human and non-human interrelation is re-examined, as well as the symbolical intersection of people and animals (horse). On ontological plane the third mode of dealing with gender predispositions is opened up in the conceptual terms of geophilia: the radical image of a human being as a grain of sand is to represent another term for humanity annulment.

Драган Бошковић, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац