Ранко Јаковљевић

Мајор ЈВуО Бранимир Петровић и криза покрета отпора у Србији 1942-1944.

АПСТРАКТ: У овом раду износе се биографски подаци Бранимира Петровића уз анализу његовог активности у својству официра ЈВуО током Другог светског рата, посматрано кроз призму кризе у спровођењу отпора окупаторским властима у Србији

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бранимир Петровић, Други светски рат, ЈВуО, Делиградски корпус, Коста Пећанац, Велимир Пилетић

Према казивању Ратка Шмигића, блиског сарадника војводе Косте Миловановића Пећанца, „мајор Бранко Петровић из Ивањице био је сестрић Драже Михаиловића“ (1). Тиме се додатно наглашава спрега Драже Михаиловића са чином убиства старог српског војводе, организованог управо од стране мајора Петровића, команданта Делиградског корпуса ЈВуО. Међутим, ова тврдња није конкретизована и може се довести у сумњу посматрано кроз околност да је Драгољуб Дража Михаиловић /рођен 1893. у Ивањици од оца Михаила Михаиловића из Пожаревца и мајке Смиљане из рашког села Тисовца, убијен 1946. г. у Београду/ имао две рођене сестре-Милицу /1894-1905/ и Јелицу која није имала деце.

Познати официр ЈВуО Леонида Петровић у својим биографским белешкама говори да је његов брат Бранимир Петровић рођен у Трстенику почетком XX века од оца Милана, бившег мештанина Кладова, родом из неготинског Брусника, и мајке Миле, рођене Срејић, пореклом из Панчева (2). Не располажемо кључним аргументом ни да је управо ова особа мајор ЈВуО Бранимир Петровић. Брусничанин Небојша Јовић у свом необјављеном раду износи претпоставку да је Леонидин брат Бранимир Петровић основну школу учио у Ушћу, а гимназију и Војну академију у Београду, након чега је оженио унуку Симе Лозанића, са којом је имао две кћери (3). Убрзо по окупацији Србије у Другом светском рату придружио се Равногорском покрету.

У једном коментару документа од 14. 1. 1943, постоје подаци да је „Бранивој Брана Петровић“ до краја августа 1942. био командант Јаворског четничког корпуса, затим делегат Врховне команде код Варваринског, Иванковачког и Ресавског корпуса, а почетком 1943. појавио се на територији Тимочке крајине (4).

Милослав Самарџић у својој „Општој историји четничког покрета“ наводи имена Бранислав, Брана, Бране, Бранивоје Петровић, с тим де је именима Бранислав, Брана и Бране означавао команданта Делиградског четничког корпуса, а име Брана, Бране и Бранивоје употребљавано је код ословљавања команданта Јаворског корпуса, углавном уз назнаку „ваздухопловни капетан“ (5). Први помен капетана Бране Петровића у другом тому волуминозне „историје четничког покрета“ везан је за писмо Драже Михаиловића упућено њему као команданту Јаворског корпуса 3. септембра 1942. године, поводом издаје војводе Машана Ђуровића. „Чуди ме да Машан још живи“ стоји у писму, уз тражење да Б. Петровић што више ојача јединицу поручника Буде Добрића из састава 2. Косовског корпуса, „да бисмо и са те стране имали опкољеног Машана“ (6).

Таквом гесту претходило је обраћање Драже Михаиловића М. Ђуровићу писмом од 17. фебруара 1942 којим му он „скреће пажњу на његов дотадашњи став у односу на одреде ЈВуО, а нарочито према њиховим командантима Драгутину Кесеровићу и Бранимиру Петровићу, за који Михаиловић тврди да је непријатељски“ (7). Ђуровић је узвратио одговором 10. 3. 1942, у којем износи оптужбе на рачун Бране Петровића и Драгутина Кесеровића:...“А томе истом капетану Петровићу, када ми се први пут представио као командант Голије и одреда југословенске војске на њој, ја сам давао и новаца... оружја и муниције... Све је то капетан Петровић продао... Ја такве људе морам прогонити... Зато сам сада наредио да један наш одред пође са стотину људи на Голију и да по сваку цену растера банду капетана Петровића, а њега лично жива или мртва доведе у Рашку...“ (8). Сукоб између Пећанчевог војводе Ђуровића и припадника ЈВуО достигао је кулминацију 1. јуна 1942, када је Ђуровић заробио британског капетана Кристија Лоренса и једног Дражиног официра и предао их Немцима (9).

Према Милославу Самарџићу, Машан Ђуровић заробљен је од стране Уроша Катанића, команданта Моравичке бригаде Јаворског корпуса у првој половини марта 1943, када је већ на челу корпуса био Радослав Цветић, и спроведен Дражи Михаиловићу (10). Међутим Никола Миловановић указује да је Ђуровић почетком марта 1943. са својим четницима дошао у Михаиловићев штаб у атару Колашина, након расформирања Пећанчевих одреда, са намером да своју јединицу стави под команду ЈВуО (11). По њему, тек 11. маја 1943. Дража Михаиловић наредио је Цветићу да „пронађе и због бекства са положаја убије Ђуровића“, што им је након десетодневних потера пошло за руком (12).

 Капетан Брана Петровић био је ангажован и на другим случајевима борбе против опструкције ЈВуО. Урош Катанић обавестио је Дражу Михаиловићa 13. фебруара 1943. године да су он и „капетан Брана Петровић послали ваздухопловног наредника Радомира Јовановића у Београд да се 'као шофер стави у службу код Љотића и смакне га“, у чему овај није успео (13). Наиме, још 8. јула 1942. Дража Михаиловић издао је инструкцију следећег садржаја: „Свим командантима- Љотић је издао наредбу да се наше организације проналазе и одмах одају Немцима и уништавају. Љотићеве јединице бушити и команданте путем тројки систематски скидати“ (14).

Ипак, главни правци његовог деловања односили су се на неутралисање дејстава комунистичког народноослободилачког покрета. У писму које је Брани Петровићу упутио командант Тимочког корпуса Љуба Јовановић 14. 1. 1943. године између осталог се наводи: „Драги Брано, ових дана припремам једну велику акцију против Мошинаца /НОВЈ/ од Зајечара па у правцу Ниша, где год их нађем... Ти нам можеш помоћи јер располажеш са доста оружја у Бањском /Соко бања/ срезу. Колико ја знам, тамо има преко 2000 пушака и око 60 митраљеза. Дигни их све, мобилиши, па да кренемо ка Књажевцу и Нишу... Јако се радујем да си лепо организовао интелектуалце, штампарију и пропагандни одбор. Потребно је да ми стално шаљеш твоје летке и листове а ја ћу теби свој пропагандни материјал тако да извршимо контролу и нивелацију наше пропаганде на једној линији... Још једном за нашу предстојећу акцију. Ти сам ваљда знаш да је она неопходна јер партизани се морају дефинитивно и у корену уништити ако желимо да у датом моменту радимо по предвиђеним плановима. Партизане сада треба потпуно уништити-дванаести је час! Капетан Јован Јовановић /командант Делиградског корпуса/ и његов брат Предраг /командант Сокобањске бригаде Делиградског корпуса/ су са целокупним наоружањем у штабу пуковника Павловића/Драгослав/. Што се тиче Весића /Властимир, до 10. 3. 1944. командант ражањске бригаде Делиградског корпуса/ , на нашем састанку решићемо заједнички то питање, јер ја познајем прилике онога краја а тако исто и твој и његов рад, да нас не би сметао у раду. Љубо Г. Јовановић“ (15).

Од септембра 1943. до јула 1944. године, са чином ваздухопловног мајора, Бранимир Петровић обављао је дужност команданта Делиградског корпуса /Горски штаб 61/ ЈВуО (16).

Његови први кораци били су наоружавање и стварање Сокобањске и Алексиначке бригаде, уз реорганизацију већ постојеће Ражањске бригаде. О резултатима деловања Петровић казује: „Ове бригаде, иако је у њима често било само једног јединог официра, и поред тога што су батаљонима командовали подофицири, и мимо тога што су биле без довољно аутоматског оружја и готово без муниције, бориле су се сјајно. Низови гробова мојих најбољих официра и војника, многе победе и оно мноштво побијених, рањених и заробљених партизана, то сведоче“ (17). Уследиле су акције на терену:“ Извршио сам, после дугог праћења рада сваког члана организације, темељно чишћење у овој. Том приликом, уклонио сам из организације сва лица која су путем свога положаја покрет Драже Михајловића искоришћавала у чисто шпекулативне сврхе, као и све црноберзијанце и морално дискредитоване: партизане, њихове симпатизере и непријатељске агенте сам ликвидирао“ (18). Писмо је потписао са „Бранимир Петровић“ што је аутентични доказ о његовом личном имену, које је често у писањима и коментарима сaвременика другачије представљано /Бранивој, Бранко, Брана, Бране.../

За време док је био на том положају, маја 1944. г. по наређењу Драже Михаиловића, скупа са још двојицом сабораца у селу Николинци, Сокобања учествовао је у ликвидацији војводе Косте Миловановића Пећанца, за кога је одраније процењено да опструише настојања за ослобођењем сврставши се са својим трупама на страну окупатора. Сукоб Михаиловића и Пећанца попримио је забрињавајуће размере још 1942. године, како се да закључити из текста телеграма 16. 5. упућеног Штабу Д. Михаиловића из Топлице од Драгутина Кесеровића, команданта Расинско-топличке бригаде: „Коста Пећанац и његов син Милан, као и мањи број његових војвода спречавају рад Дражиних људи у Топлици и осуђују их на смрт... позива се на наређење Министра војске и морнарице пре рата издато, да је њему поверена главна организација народа у Отаџбини и да је Дража потврдио истинитост тог наређења“ (19). Милорад Екмечић налазећи да је историја српског четничког покрета 1941-1945, историја промашених прилика, указује да је Пећанац почетком окупације одбио сарадњу са генералом Михаиловићем под оправдањем да су Михаиловићеви четници савезници комуниста, а сам је колаборацију са окупационим снагама јавно прогласио 27. августа-“Касније је он то платио главом, осудом на смрт од стране избегличке владе у Лондону. Приликом ликвидације у Сокобањи одбио је, као понижење за једног четника да буде стрељан из ватреног оружја, оголио врат, клекнуо и препустио да га ножем прекољу“ (20). По сведочењу актера дешавања Војина Андрића, њега је крајем новембра 1943, позвао Дража Михаиловић и између осталог казао: „Према извештају примљеном из Делиградског корпуса од Бране Петровића, вашег доброг пријатеља, Пећанац се сада налази у Соко бањи и постоје могућности да га ухватимо. Брана ми тражи да му пошаљем вас и десетак омладинаца. Уверава ме да ће са том екипом сигурно успети да ми Пећанца преда. Не чекајући да му било шта одговорим, Дража је после краће паузе наставио-Ако сматрате да би, уз Бранину помоћ, са групом од десетак омладинаца, могли на превару да ухватите Пећанца, крећите одмах за Делиградски корпус, а сва даља упутства добићете од Бране“ (21). Према овој верзији, у атару села Ресника 17. фебруара 1944 ухваћени су Коста Пећанац и 44 његових четника, међу њима четири војводе, да би после пар дана као заточеник остао само Пећанац(22). Наредба за ликвидацију издата је од стране Драже Михаиловића који Брани Петровићу и Војину Андрићу указује: „Пећанац ниуком случају не сме да падне у руке комуниста. Да би избегли излагање било каквом ризику, ви га одмах по пријему овог наређења ликвидирајте“ (23). Овој извор убиство Косте Миловановића Пећанца датира 5. маја 1944. г. 2 км од Соко бање, на путу према Књажевцу. Темом насилне смрти војводе Пећанца у новије време бави се његова биографија из пера Момчила Павловића и Божице Младеновић (24). Цитирајући ауторе попут М. Живановића, Б. Карапанџића, И. Глигоријевића, али не и Николе Миловановића који је непосредно интервјуисао „младог доктора права, најистакнутију фигуру Југословенске равногорске омладине“ Војина Андрића, Павловић-Младеновић , уз закључак да „пошто чување војводе до краја рата није било једноставан посао, Андрић је у априлу предложио да се Пећанац убије“, што је извршио „Бранин џелат звани Касапче који је клањем окончао живот овог познатог војводе“, а врховна команда је обавештена да је Пећанац напрасно умро (25).

Почетком јула 1944. године, мајора Бранимира Петровића је са дужности команданта Делиградског корпуса сменио командант операција Источне Србије потпуковник Велимир Пилетић. Његову одлуку потврдио је командант ЈВуО сектор Србија генерал Мирослав Трифуновић, „Дражин школски друг из војне академије, потом ратни друг из балканских и Првог светског рата“ (26). Резигниран таквим гестом Бранимир Петровић је у обраћању начелнику штаба Врховне команде ЈВуО 31. 7. 1944 изнео низ аргумената којима указује на, најблаже речено, непринципијелно понашање групе официра, пре свих потпуковника Велимира Пилетића и мајора Љубе Јовановића:

„А) У борби код села Читлука, ја сам првога дана потиснуо партизане. Међутим, и поред извештаја да хита у помоћ, командант Прве Бољевачке бригаде/Радомир Петровић „Кент“/ никако није стизао да затвори рупу, а Друга Бољевачка бригада, која је благовремено дошла и ставила се под моју команду, повукла се у току ноћи не обавештавајући ме. Тиме је дата могућност партизанима да се у току ноћи привуку непосредно до мог штаба и изврше удар на овај, што је довело до општег повлачења. Та иста Друга Бољевачка бригада повукла се и у борбама код села Трубарева, када је операције водио мајор г. Љуба Јовановић, изазивајући повлачење целог фронта. Најзад, она се на истом месту повукла и трећи пут, када је операцијама руководио потпуковник г. Пилетић, тако да су моја два батаљона и Сокобањска бригада једини остали на терену, штитећи одступање преко 3.000 људи. И да њих није било, потпуковник Пилетић би био заробљен;

Б) Сам потпуковник Пилетић је увек наређивао повлачење. И кад су партизани били на Буковику, он је тада обично већ бивао у висини Ртањског рудника, или чак у висини Бољевца... и док је г. Пилетић огромну масу од око 5.000 људи повлачио ка Бољевцу без борбе, или већ после мање чарке, шачица од некада једва само 50 бораца, остајала је у Соко бањи;

В) Када сам код Дугог Поља предложио потпуковнику г. Пилетићу, да са нашим штабним групама, до доласка осталих јединица, прихватимо борбу са партизанима који су напредовали ка Дугом Пољу, он је то одбио изјављујући да не прима никакве сугестије, и наредио повлачење. Партизани су ушли у Дуго Поље и у току ноћи се извукли. Да смо их тада напали с чела, Ражањска бригада која је убрзо дошла, напала би их у десни бок и у леђа, а штабна група мајора г. Весића такође у десни бок, и они би били разбијени;

Г) Моја обавештајна служба има податке да су људи потпуковника г. Пилетића изјављивали да они имају наређење да не прихватају борбу са партизанима. Свакако су се тога наређења и држали!...“ (27).

Комунистички извори умногоме дају за право оценама које је у писму начелнику штаба Врховне команде ЈВуО изнео Бранимир Петровић: „26. маја 1944. Девета бригада и Нишки одред сукобили су се код села Милушинца и Читлука, на висовима Крстатцу и Слемену, са Делиградским четничким корпусом који је имао око 1200 људи. Четници су у току жестоке борбе, која је трајала читав дан, збачени са Крстаца. Сутрадан, 27. маја, пристигли су и делови Тимочког корпуса (Друга бољевачка бригада), прикупљени Књажевачки корпус, као и комбиновани одред од 200 жандарма из Зајечара и Књажевца. Овако удружен, непријатељ је ујутру напао Девету бригаду, која је скупа са Нишким одредом чврсто држала Крстатац и Слеме. Битка је опет трајала цео дан. Тек предвече ослабио је четнички притисак и то на одсеку Друге бољевачке бригаде која је нагнана у бекство. Она је повукла у одступању и остале четничке јединице. Овом приликом разбијен је штаб Делиградског корпуса...“ (28). Везано за иста дешавања Леонида Петровић, командант Зајечарске бригаде Тимочког корпуса овако је реферисао штабу Врховне команде ЈВуО: „Налазим се у Леновцу, Кент у Малом Извору. Непријатељ је синоћ остао изнад Влашког поља. Немамо података да ли је даље кренуо. 27. маја водио сам борбу у сарадњи са Кентом. Борба је вођена у току целог дана. Комунисти су остали надмоћнији и сада су апсолутни господари терена. Морал људства наших бригада је испод нуле, те се ове јединице не могу употребити за борбу против комуниста. У току дана успевали смо да спречимо бекство наших војника у маси једино употребом оружја против њих“ (29).

 Уследио је катастрофални пораз четника код Буковика почетком јуна месеца. У то време, према циркуларној депеши Врховне команде ЈВуО бр. 219 од 1. јуна 1944, потпуковник Љуба Јовановић имао је задатак обједињавања команде над свим ангажованим јединицама, а под његову непосредну команду стављен је и Делиградски и Књажевачки корпус (30).

Радомир Петровић Кент, командант Прве бољевачке бригаде, коју Бранимир Петровић оптужује за пораз, величајући своју улогу, у одељку својих мемоара, са насловом скоро митских димензија „Кент говори“, наводи: „Последња борба у којој сам са Леонидом Петровићем учествовао била је она изнад села Мозгова. Леонида је ту борбу започео а ја сам је завршио. Комунистичке јединице су продирале у Источну Србију да би се састале са совјетском армијом која се приближавала из Румуније. Борба је била између Мозгова и Бованске клисуре... Са наше стране учествовали су Тимочки и Делиградски корпус. Тимочки корпус напао је први са избаченом Зајечарском бригадом под командом Леониде Петровића. Окршај је био ужасан, тукли смо се прса у прса... Делиградски корпус није извршавао наређење команданта Тимочког корпуса Љубе Јовановића. У почетку борбе, Леонида је на челу једног свог батаљона јуришао на комунистички центар и штаб. У гужви је тешко рањен у грудни кош. Метак је прошао поред самог срца.... Одсуство Леонидиног херојства је умногоме смањило борбену моћ Зајечарске бригаде јер он је увек лично распоређивао јединице и командовао својим батаљонима. Није могао да застане пред непријатељем или да гурне напред неког официра или војника... Борба се водила цео дан и скоро је била готова када су се јединице Делиградског корпуса повукле, а јединице Бољевачке бригаде стигле и заузеле врх и карауле изнад села Мозгова... Око пола ноћи растали смо се без победника. По растанку и пре сванућа ја сам, са својом бригадом, заузео положај на источној страни Бованске клисуре и сачекао комунистичке јединице. Комунисти, изненађени да ме нађу ту, бежали су на све стране и имали су велики број жртава, између осталих и два комесара. Комунисти су после ове борбе напустили овај крај и вратили се у околину Ниша (31).

За најтежи пораз припадника ЈВуО на овом подручју командант Тимочког корпуса Љуба Јовановић, у извештају упућеном 5. августа 1944. Дражи Михаиловићу након што се 31. 7. 1944. Петровић обратио врховној команди, насловљеном „О борбама са партизанима од 25. маја ове године до данас“ износи тешке оптужбе на рачун Бранимира Петровића: „ На дан 25. мај извршен је покрет из Крајинског среза... Још при доласку у Бањски срез изгубили смо потпуно оријентацију са ситуацијом на терену... Командант Делиградског корпуса мајор Петровић је за време борбе седео у кафани и слушао борбу... у току 8. јуна /прва борба на Буковику/... наши губици 65 мртвих и око 100 лакше и теже рањених, а код партизана може се рећи да су десетковани... Командант Делиградског корпуса стално је био са својим штабом у Соко бањи, где се водио живот као пре овог рата, старешине и војници шетали су се са девојкама и женама на корзоу, пили вино по кафанама, становали по вилама... 17. јула добијени су подаци да се партизани налазе на Скоки и Казујем гробу... 20. јула у 7 часова почиње борба са 7. и 14. партизанском бригадом која је трајала читав дан несмањеном жестином... Крајински корпус повукао се око 17 часова... око 20 часова Тимочки корпус врши противнапад... Борба је прекинута у 21 час, а потом се корпус повукао за Сувају... После борбе Млавски корпус се прикупљао два дана иза Бољевца... Људство Млавског и Крајинског корпуса морално онеспособљено за борбу... „(32).

Одлуку о смењивању Бранимира Петровића са положаја команданта Делиградског корпуса донео је Велимир Пилетић /1906. г. Београд - 1972. г. Париз/, командант операција у Источној Србији. Указивање Петровићево на Пилетићеве промашаје, али и одређене споне са припадницима комунистичког покрета и окупаторског режима имало је потпоре у чињеницама. Како произилази из резултата истраживања Бранка Латаса, пре потчињавања Михаиловићу, Велимир Пилетић „био је уплетен у мрежу и рад Абвера; његова највећа заслуга, поред сарадње с Немцима, лежи у чињеници да је био Михаиловићев представник који је ухватио и учврстио везу са Гвозденом гардом, фашистичком организацијом у Румунији, о чему је Михаиловић обавестио југословенску владу у Лондону“ (33). Пилетића је окупација Србије затекла у штабу Дунавске дивизије, у друштву будућег Титовог генерала Павла Илића. Пре него што се „приволео равногорском царству“ одбио је понуду Благоја Нешковића да се укључи у комунистички покрет отпора.“Живео је и умро под сумњом да га је врбовала руска НКВД и да је за њен рачун радио на Западу (34). Бранимир Петровић у писму начелнику штаба Врховне команде 31. 7. 1944. износи низ снажних аргумената који упућују на Пилетићеву нелојалност идеји отпора и Немцима и партизанима: „Заједничка акција корпуса Источне Србије није ни могла да успе, пошто се први командант тих операција, тако се бар мени представио, мајор г. Љ. Јовановић, и његов следбеник, потпуковник г. Пилетић, овим углавном нису ни бавили. Они су дошли са сасвим другим циљевима. Ти циљеви у следећи: 1) Да Делиградски корпус узму под своју фактичку власт, тиме што ће за његовог команданта довести себи подређеног човека; 2) Да се на територији Источне Србије омогући сарадња са партизанима у духу концепција мајора Ђурића... зар оно повлачење 5000 људи пред 1200 партизана није сумњиво, јер је вршено без борбе или после мањих чарки? 3) Да се на уштрб Делиградског корпуса и његових операција, потпуковник Пилетић снабде материјалом и муницијом, а исто тако и остали- Одмах по доласку потпуковник г. Пилетић се упустио у преговоре са окупатором и Недићем око добијања материјала и муниције. У Ражњу је преговарао са надлежном немачком командом у Нишу и добио је од Немаца на рачун операција, 7 сандука муниције ...“(35).

Само шест недеља касније Велимир Пилетић је под окриљем ноћи напустио Србију, пребегавши у суседну Румунију где се предао совјетској Црвеној Армији. Марко Милуновић, једна од најближих Пилетићевих сарадника, дугогодишњи обавештајац Интелиџенс сервиса, у својим мемоарима забележио је: „А како се дознало да је Велимир Пилетић са одабраним људством, њих око 150, у ноћи између 10. и 11. септембра прешао у Румунију преко Дунава, код Трајанове табле, завладала је општа апатија јер се то није очекивало“ (36). Комунистички извори наводе да је Пилетић 10. септембра 1944. прешао Дунав са 30 официра и 110 четника, водећи са собом 80 Немаца-заробљеника“ (37). Командант штаба 25. Народноослободилачке дивизије Радивоје Т. Јовановић известио је 12. септембра 1944. Главни штаб НОВ Србије да Пилетићев Крајински корпус више не постоји, јер га је овај распустио након неуспеха у преговорима са Црвеном Армијом. Тврди да је Велимир Пилетић 6. септембра 1944. г. смењен са положаја команданта Крајинског корпуса, а велики број четника прешао је на страну партизанских јединица НОВ (38). Приступање четника партизанским јединицама имало је основа и у позиву који им је у том правцу упутио краљ Петар Други, те у смењивању Драже Михаиловића са положаја министра рата у југословенској влади у избеглиштву.

Учешће Бранимира Петровића у сукобима унутар четничког покрета, прво у случају ликвидације Косте Миловановића Пећанца и његових сарадника, а друго у односима између елитних официра ЈВуО од којих су неки нагињали колаборацији са окупатором, или протежирали политику сарадње са припадницима покрета отпора Народноослободилачке војске, дело је недовољно промишљене и конзистентне политике ослобођења Србије Један од таквих промашаја манифестује се у покушају зближавања немачких интереса, Недићевог управног апарата и ЈВуО августа 1944- „комунисти су претили да ће да завладају целом земљом, и зато је Михаиловић захтевао од Недића да му пружи финансијску помоћ, те да покуша све да би од Немаца добио толико оружја и муниције да може да наоружа 50.000 својих присталица; тако би се Недић искупио код четника и бораца покрета отпора, јер је претходно годинама сарађивао с Немцима и тако би се створио заједнички антикомунистички фронт“ (39). Очигледно да се период 1942-1944. када су војне формације под командом Драже Михаиловића имале доминантан положај у Србији у односу на снаге под контролом комуниста, испоставио олако потрошеним временом ишчекивања погодног тренутка за сукоб са окупаторима, те да је таква тактика одвратила савезничке снаге од сарадње са ЈВуО и поспешила њихово опредељење за сарадњу са народноослободилачким покретом под вођством Јосипа Броза Тита.

Судбина неоспорних патриота какав је био Бранимир Петровић чији је живот трагично окончан на Зеленгори 1945, за разлику од његових опонената Пилетића и Јовановића који су деценијама касније уживајући у благодетима Запада и суздржљивостима Титових органа власти настојали сопствене промашаје преточити у легенду, суморна је слика српских деоба, закулисних игара великих европских сила и личне немоћи у настојањима да морал надјача заблуде које вера у једну идеологију, без питања за цену, носи.

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Момчило Павловић, Божица Младеновић: „Коста Миловановић Пећанац 1879-1944-биографија“ Београд 2006, с. 312.

(2) Небојша Јовић, Прозопографија једног дела породице Петровић из Брусника, рукопис. О пореклу породице и раном детињству оставио је запис Леонида Петровић на 12 страна формата полутабака, у поседу његове кћери Љиљане Симић Петровић, Београд. Небојша Јовић као место Бранимировог рођења определио је место где је породица Милана Петровића живела у то време-село Ушће на Ибру, док Леонида Петровић у свом спису наводи да је Бранимир-Брана рођен у Трстенику.

(3) Небојша Јовић. Исто.

(4) Зборник докумената ВИИ, том 14, документи четничког покрета Драже Михаиловића, књига 1, документ 10, фуснота 2.

(5) Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, Крагујевац 2005. г, 2. књига. У попису шифара четничких команданата, јединица и сарадника, сачињеног према зборнику „Документа са суђења равногорском покрету“у издању СУБНОР Југославије 2001, наводи се ЗИНА (с. 576) - “Петровић Брана, мајор, командант Делиградског корпуса“ и МИНЦО (с. 591) - “Петровић Бране, капетан, командант Делиградског корпуса“ док је сам Делиградски корпус имао шифарску ознаку 61 (с. 627), те МИЛОШ (с. 590) - “капетан Бране Петровић, командант Јаворског корпуса“.

(6) Исто, с. 269. М. Самарџић фуснота 400 цитира информацију београдских обавештајаца из 1942, да се Машан Ђуровић на вечери код Цеке Ђорђевића „заклео Цеки и Немцима да ће убити Чичу“

(7) АВИИ, архивски фонд ДМ ВК'-X-3, цитирано према Никола Миловановић, Слом - контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића, Београд 1983, с. 34.

(8) Исто, с. 34-35.

(9) Исто, с. 35.

(10) Милослав Самарџић, Исто, с. 269.

(11) Никола Миловановић. Исто, с. 36.

(12) Исто, с. 36-37.

(13) Милослав Самарџић Исто, с. 488, позивом на документ АВИИ, ЧА, К-293 - рег. бр. 2/1

(14) Исто, с. 485-486, АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1

(15) Архив ВИИ, ЧА, К95 рег. бр. 2/4 (с-в-1586), објављено на веб сајту Зборник докумената Војноисторијског института, том 14, документи четничког покрета Драже Михаиловића, књига 1, документ 10. Писмо команданта Тимочког корпуса од 14. 1. 1943. Бранивоју Петровићу о потреби заједничке акције против припадника НОВЈ на релацији Зајечар-Ниш. У фусноти 2 на истом сајту дат је следећи коментар о Брани Петровићу: „Бранивој Брана Петровић, капетан прве класе (касније мајор), делегат Врховне команде код Варваринског, Иванковачког и Ресавског корпуса. До краја августа 1942. био је командант Јаворског корпуса. Смењен је са те дужности, наводно због пијанства, разбојништва и проневере новца. До краја 1942. задржава се на терену Јаворског корпуса са групом својих људи, а почетком 1943. појављује се у Тимочкој крајини“

(16) Милослав Самарџић, с. 418.

(17) Писмо мајора Бранимира Петровића Начелнику Штаба Врховне команде ЈВуО од 31. 7. 1944, Архив ВИИ рег. бр. С-В-16644, кут 33. Зборник Историјског архива Неготин „Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за округ Зајечар 1943-1944“, књига 3, Неготин 2008, с. 140.

(18) Исто, с. 140.

(19) Зборник докумената Војноисторијског института, Документи четничког покрета Драже Михаиловића, том XIV књига 1, документ 88, Извод из књиге примљених телеграма Штаба ДМ од 12. до 27. маја 1942, књижица бр. III за уписе примљених депеша. Драгомир Бонџић у часопису „Токови историје“ 1-2/2003, с. 201-202, пишући приказ биографије Косте Пећанца износи тезу: „Несугласице са осталим националним и антикомунистичким снагама око личног вођства, стратегије и сарадње са окупатором, задале су Кости Пећанцу ништа мање мука него борба против комуниста и на крају су биле кобне по њега. Већ остарелог и болесног војводу, без икаквог војног значаја и утицаја, са свега педесетак четника у личној пратњи, ликвидирали су маја 1944 код Соко бање четници Драже Михаиловића који су га сматрали издајником и сарадником окупатора“.

(20) Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку, Београд 2007, с. 455.

(21) Никола Миловановић. Наведено дело, с. 37-38.

(22) Исто, с. 39.

(23) Никола Миловановић, наведено дело, с. 41, на основу разговора аутора са Војином Андрићем августа 1944.

(24) Момчило Павловић и Божица Младеновић, „Коста Миловановић Пећанац 1879-1944 Биографија“ друго издање Београд 2006.

(25) Исто, с. 308-310.

(26) Писмо мајора Бранимира Петровића Начелнику Штаба Врховне команде ЈВуО од 31. 7. 1944. г, Архив ВИИ рег. бр. С-В-16644, кут. 33. Објављено у зборнику Историјског архива Неготин „Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за округ Зајечарски 1943-1944, књига 3, Неготин 2008, с. 139 (у даљем тексту: Писмо Бранимира Петровића од 31. 7. 1944). О генералу Трифуновић, поред наведеног, Милослав Самарџић пише: „Документа казују да је до пролећа 1943. Дража само са једним официром комуницирао на 'ти', док је за све остале важило међусобно персирање. То је био генерал Мирослав Трифуновић...“ Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, књига 2, с. 436,

(27) Писмо Бранимира Петровића од 31. 7. 1944.

(28) Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији 1941-1945- Тимочка крајина, Зајечар 1988, с. 180-181.

(29) Депеша од 28. 5. 1944 објављена у раду Небојше Јовића „Патриота или издајник? Енигма Пилетић“ Зајечар 2000, с. 17

(30) Исто, с. 17.

(31) Радомир Петровић Кент, Четници Источне Србије, Крагујевац 2004, с. 109-110.

(32) Слободан Босиљчић, исто, с. 195, фуснота 25.

(33) Др Бранко Латас „Пандорина кутија 'Равногорске читанке“, 4. наставак фељтона, београдски дневни лист „Данас“ 19. 9. 2002. г.

(34) Небојша Јовић „ Патриота или издајник? Енигма Пилетић“ Зајечар 2000, с. 5-6.,

(35) Писмо Бранимира Петровића од 31. 7. 1944.

(36) Марко Милуновић „Од немила до Недрага“, цитирано према Небојша Јовић,, „Патриота или издајник? Енигма Пилетић“, с. 23.

(37) Слободан Бодиљчић, наведено дело, с. 216, фуснота 16. Има мишљења да се ради о 80 лица која су побегла из немачког логора у Бору, међу којима је био и син совјетског генерала Коњева, те да је Пилетић гестом њиховог довођења Црвеној Армији покушао издејствовати бољу позицију у настојањима да четници са Црвеном Армијом крену у ослобађање Србије.

(38) Извештај Штаба 25, дивизије НО од 12. 9. 1944. заменику команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије Оп. бр. 45, Архив Војноисторијског института бр. 7/3, к. 1089.

(39) Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд 2005, с. 159.