Драган Стојановић
"Les fleurs" Готфрида Бена
I
Man möchte harmonisch sein u denken – , die anderen
beruhigen u. ihnen schön tun, aber es geht nicht. Durch
alles fasst man durch, bis die Hand wieder in der eisigsten
Polarkälte blau wird u. erstarrt, Frostleben an Hand u Herz –
ein Herz, das eigentlich lyrisch u weich ist.*
Was die Theologie angeht, so habe ich zwei Jahre Philologie
und Theologie studiert, bevor ich Mediziner wurde. Mein Vater
wollte mir zunächst die Medizin nicht erlauben, da sie sehr teuer
war und er alle Mediziner für Atheisten und Materialisten hielt,
was ja wohl stimmt.
Готфрид Бен се са велетрговцем из Бремена Фридрихом Вилхелмом Елцеом дописивао без прекида од краја 1932. до своје смрти 7. јула 1956. Та размена, јединствена у Беновом животу и по садржини и по фреквенцији, није прекидана ни за време рата, ни онда када су обојица били на фронту или где су се већ у датом тренутку налазили, и један је од занимљивијих докумената тог времена, из сумрака и тмине нацистичке Немачке, као и оне поратне.
Сачувано је 749 Бенових писама Елцеу [1] . По свему судећи, много више их није ни било: схватајући од једног тренутка себе не само као кореспондента него и као песниковог архивара, Елце је врло брижљиво чувао сваку хартијицу коју је од њега добио, укључујући и писма која су, због антинацистичког садржаја, могла бити фатална по обојицу да их је неко прочитао – и то не само она из ратних година. У више наврата и у разним временима тражио је Бен да његова писма буду одмах уништена – Елце то није поштовао. Последње што је, три недеље пре смрти, песник написао свом пријатељу, била је разгледница: Елце је преписао неколико речи и оне су сачуване: „Господину Елцеу – онај час ... у њему неће бити ужаса, будите умирени, нећемо пасти успећемо се – Ваш Б.” [2] По Беновој жељи, та последња пошиљка је ипак уништена.
Нису само политичке ствари наводиле Бена да буде опрезан. Било је у његовим писмима интимних исповести за које тешко да би ико желео да постану опште познате. Са Елцеом је Бен био искрен и отворен, онолико колико је њему то уопште било могуће, свакако више него са било ким другим с ким се дописивао. Биле су то већином жене [3] , и у писмима упућиваним њима можемо студирати вештину удварања, завођења, савладавања сопствене депресије и усамљености, али и свакакве инсценације и варке, располућеност Бенове личности, тугу и несрећу, али и рад страсти у њему – искреност свакако не на првом месту или, у појединим случајевима, уопште не. „Добра режија је боља од верности” [4] писао је он, у вези са својим односом према женама, управо Елцеу. С друге стране, једној од њих, Астрид Клес, с којом је на крају живота хтео да успостави ближе, и најближе, односе, Бен је, не баш лојално према пријатељу, писао рецимо и такве ствари да је Елце „самодопадљив сноб” чија кућа је „тако луксузна да ми се гади” [5] , све то у тренутку када се увелико трудио и око последње своје љубавнице, Урсуле Цибарт. Овој ће, неких пола године касније, у марту 1955, написати да је „Елце веома буржоаски, веома бременски тип, увек пун несигурности пред свим што је ново”, да он „не познаје немир, смелост духовног рада, и никад не би преузео на себе ризик , све мора да буде глатко и у основи конвенционално” [6].
У целини узев, то ипак није пресудно за оцену односа ова два човека. Стварни смисао појединих исказа, не само у оваквим случајевима, зависи и од тога коме се и са каквом намером пише. Много зависи и од тренутка и околности. У 298. писму (25. децембар 1945) биће Елце назван „Беновим партнером ” [7], квалификација каква ни пре ни касније неће припасти ником другом, а биће и врло високих тонова: „Само пред Вама, мој строги витеже, моја готска фигуро...” (307. писмо од 22. маја 1946) [8] .
Права природа тог односа, на једној страни отменог и богатог, концилијантног и децентног, у нечему и ексцентричног љубитеља књижевности, на другој – песника много скромнијих прилика, али самосвесног, често циничног, најзад славног (његовој слави је и Елце гледао да припомогне колико је могао), била би, наравно, јаснија да можемо да прочитамо и оно што је током година стизало на Бенове адресе. Елце је, међутим, забранио да његова писма икад буду објављена. Можда некад неко прекрши ту забрану. Један од новијих Бенових биографа, Фриц Радац, тај однос оцењује као „брак на папиру” [9] , алудира на могуће Елцеове хомосексулане склоности, но и у Беновима писмима види он, „без сумње”, љубавна писма – на неки посебан начин, наравно: „Отварање себе без пенетрације. Близина без телесности.” [10] Можда би пре требало рећи 'блискост', блискост своје врсте. Други један биограф, Гунар Декер, мисли да се тако иде предалеко. Елце је пре свега одан пријатељ, а ако се већ помиње љубав, онда би то била заједничка љубав према речи када се види да ју је онај други схватио [11] – дакле, била би то присност на даљину и са унутрашњом дистанцом, са врло мало сусрета (које је избегавао пре свега Бен), али и са много поверљивости, иако се неке границе никад не прекорачују, да би у појединим тренуцима било саопштавано и оно што се никако не саопштава другим људима, или се бар открива изузетно ретко. Бен је у својим писмима долазио понекад до граница грубости или сарказма, али је понекад вапио и за помоћ, и захваљивао се, срдачно, каткад и претерано, на разумевању и – поклонима које је Елце слао: кафа, рум, али и цвеће. Бременски патриције био је саговорник, у неку руку и исповедник, поштовалац и сарадник, саветодавац, можда понајвише и понајпре: онај који уме да слуша и чује. Све то траје дуги низ година и независно од два брака (другог и трећег) које је Бен у међувремену склопио, као и од других његових интимних доживљаја или опсесија.
У сваком случају, Бенова писма Елцеу у великој мери омогућавају да упознамо 'стварну' песникову личност, колико о нечему 'стварном', кад је реч о личности, уопште вреди говорити. Истина о некоме је можда и ухватљива, али увек само апроксимативно и – као у сваком тумачењу, уосталом – увек зависи и од онога ко покушава да је сагледа и формулише. Егзистенцијална херменеутика је знатно сложенија од тумачења текстова, већ и због великог обиља чинилаца – не само тешко избројивих већ буквално безбројних – који утичу на то шта овакву 'истину' чини. Уз то је увек проблем постојање и приступачност докумената и других 'извора' који сведоче о некоме. Па ипак, личност се не измиче увек и потпуно. Човек, донекле, може упознати другог човека, на један начин – живећи с њим у неком односу, на други – проучавајући чињенице, околности и видљиве и невидљиве енергије које су управљале животом оног ко је предмет занимања. Докле се у томе може стићи показују, кад је реч о Бену, и све оне стотине и стотине страница које му је, из психоаналитичког и не само психоаналитичког угла, посветио Клаус Тевелајт. [12]
Можемо, дакле, веровати да дотичемо и сагледавамо нешто битно у Беновом животу када у његовом 455. писму Елцеу од 29. новембра 1949. читамо, поред осталог и ово: „Човек би да буде хармоничан и да мисли хармонично , да умири друге и учини им нешто лепо, али то не иде. Све се захвата до краја, док рука у најледенијој поларној хладноћи поново не поплáви и не укочи се, мраз живота на руци и у срцу – срцу које је у ствари лирско и меко.” [13] У 459. писму, од 25. децембра 1949, читамо и ово: „Што се тиче теологије, филологију и теологију студирао сам две године, пре него што сам постао медицинар. Мој отац најпре није хтео да ми допусти да студирам медицину, пошто је била врло скупа а и све медицинаре је сматрао атеистима и материјалистима, што је у ствари тачно.” [14] Када један шездесеттрогодишњак пише овако нешто, онда је то занимљиво пре свега као његово саморазумевање. Али то – када свој поглед усмеравамо према његовој поезији – може да буде занимљиво и у размишљањима о његовој поетици. Бити 'хармоничан'? Мислити 'хармонично'? Бити атеиста, материјалиста? Шта, у овом случају, значи све то? Срце, које је у ствари меко – шта с тим?
Бен је, нарочито на својим почецима, у драстичним сликама из прве књиге Morgue und andere Gedichte (1912), врло удаљен од сакралног. Библијске алузије, као у песми „Реквијем”, то само потврђују. Свет је Бен видео пре свега као језив, исто као и историју, и супротстављао је томе ледену 'објективност' посматрања и израза, неумољиву луцидност. Бол живота завршава се коначном смрћу. Касније, рецимо у песми „Leben – niederer Wahn” из јула 1936. живот ће бити „ниско привиђење” и „Traum für Knaben und Knechte, „сан за дечаке и слуге”, али тада ће, насупрот неумитном разочарењу које доносе свака „опијеност” или „размена часова између тебе и света”, како се каже у истој песми, стајати уметност, форма; или ће својеврстан ослонац бити дух , као у познатој песми из септембра 1937. „Einsamer nie – ”, иако служење духу (уметности, 'форми') значи „противсрећу”, „Gegenglück”. Тада Бен пропадљивости, смрти око себе, грози и напросто властитој смрти, већ увелико супротставља милозвучност и нежне слике које је тешко упоредити с било чим у немачкој поезији, не само из тог времена. Штавише, уза сву неверицу, неверовање, одбацивање, сакрално ће за њега ипак бити и остати проблем. Атеиста је равнодушан према светом, не пита се о њему. Да ли је Бен атеиста и 'материјалиста' који се о сакралном пита , који, штавише, можда жали за њим? Овај читалац и тумач Ничеа, пасторски син као и он, у додиру је са ишчезлим, збаченим, збаченим и незбаченим сакралним.
Песник не ради на истом терену, па ни на истом послу, на којем ради филозоф који настоји да сакрално неким антиметафизичким мисаоним гестом коначно и неповратно збаци. То се види и у Беновом случају.
Песма „Ваше етиде” не спада у највиша Бенова лирска остварења. Написана је с јесени 1954, дакле у време када је његова поратна ренесанса у пуном јеку. Песнички и животни рачуни се тада, међутим, такође већ увелико своде. Ту читамо:
Das Sakramentale –
schön, wer es hört und sieht,
doch Hunde, Schakale
die haben auch ihr Lied.( Сакраментално – /лепо је то, ко га чује и види, / но пси, шакали, / такође имају своју песму .)
Опозиција сакралног, као светотајног, сакраменталног, и 'песaмa' паса и шакала успостављена је јасно и недвосмислено. Сакрално-сакраментално се не пориче нити се одбацује, једино што ухо мора остати отворено и за, не само овоземаљско, дакле профано, него у својој профаности управо гадно завијање шакала; присиљено је да слуша лавеж паса, који не чини пуноћу и богатство свега што се може чути, већ сакраментално може само да унакази. Иронија с којом се лавеж и завијање називају песмом која се пева није ничим осенчена или релативизована. Она се, међутим, уграђује у меланхолију с којом се још уопште може помишљати на сакраментално. У начелу, могући су и такви контрасти који стварају или употпуњавају хармонију, који постоје да би се оно што је више или вредније истакло, који су сами по себи нека вредност. То овде није случај. Овде имамо унакажавајући контраст који потхрањује скепсу може ли се доиста допрети до светотајног. Пси и шакали , буквално и фигуративно, једина су наша извесност, с њима ћемо сигурно имати посла. Додир са сакраменталним као да није тако сигуран.
Већ насловом „Ваше етиде” успостављен је још један контраст: између оног што је 'ваше' и 'моје'. Лирски субјект обраћа се читавој једној култури и читавом једном свету вредности као неко ко ту културу и те вредности не жели да одбаци или порекне, али са њима не може ни да се идентификује. Он је у незавидном положају онога ко је присиљен да тражи излаз, када ситуација из које би да се 'изађе' не обећава много, ако ишта обећава. Он није у положају атеисте и 'материјалисте' који са стоичким миром или чак ведрином гледа на свет око себе, укључујући и псе и шакале с којима се некако мора изаћи на крај. Његово ('меко') срце чезне за нечим другим.
Треба погледати песму у целини.
Euere Etüden,
Arpeggios, Dankchoral
sind zum Ermüden
und bleiben rein lokal.Das Krächzen der Raben
ist auch ein Stück –
dumm sein und Arbeit haben:
Das ist Glück.Das Sakramentale –
schön, wer es hört und sieht,
doch Hunde, Schakale
die haben auch ihr Lied.Ach, eine Fanfare,
doch nicht an Fleisches Mund,
daß ich erfahre,
wo aller Töne Grund. [15]
(„Ваше етиде, / арпеђа, корал-захвалница / делују заморно / и остају нешто сасвим локално. // Грактање гавранова / такође је неки комад – / бити глуп и имати посао: / то је срећа. // Сакраментално – / лепо је то ко га чује и види, / но пси, шакали, / такође имају своју песму. // Ах, нека фанфара, / но не на устима пути, / да сазнам, / где је свих звукова основ.” [16] )
Као 'ваше', дакле не и 'моје', појављују се најпре етиде и арпеђа, симболи већ одавно етаблиране грађанске музике и културе уопште, која је, као 'чисто локална' и као нешто што је ту још само зато да замори човека, изгубила своје стварно важење, своју аутентичност, постала је 'не-моја' култура; тако је и са религиозном песмом, корал не служи више уздизању душе и целог човековог бића ка Богу. У свету и епохи у којима је 'срећа' у заглупљености и голом опстанку, обезбеђеним тиме што се „има посао”, грактање, завијање и лавеж постају 'музика' са којом се мора рачунати; она, штавише, изражава битно обележје тако секуларизованог света, претежне садржаје епохе. Та музика није моја: мој је уздах, са почетка последње строфе, то 'ах' које наткриљује целу песму – чежња за фанфаром којом се, међутим, неће огласити моје телесно-овоземаљаско биће. Неће уста дунути у њу. Али шта? Је ли то фанфара духа? У сваком случају, само та фанфара која не прилеже „an Fleisches Mund” омогућиће да се зачују звуци темеља и из темеља; само тако огласиће се темељ на којем почива све што звучи аутентично, тако да ће, можда, моћи да се дочује (и види) и оно сакраментално, упркос завијању шакала и насупрот њему. 'Моје' је у опозицији са 'вашим', као што је темељ у опозицији са оним чисто локалним. Неизречено, али на свој начин садржано у оном 'ах', остаје да би моје и ваше требало да се подударе, у култури и религиозном доживљају који ће огласити тек она фанфара захваљујући којој ће се спознати шта је у основи свега.
Да се тако нечему смемо надати, на то нас општи тон песме не наводи.
Исте 1927. године, када је Хајдегер објавио Sein und Zeit , где средишњу улогу играју појмови временитост, повесност и Sein zum Tode, дакле бивствовање ка смрти , објављена је и Бенова песма „Sieh die Sterne, die Fänge”. На то се може гледати као на коинциденцију која не наводи ни на какво даље размишљање. Може се, међутим, уочити и за дати тренутак карактеристична пресечна тачка такве једне филозофије (или како би Хајдегер радије рекао, таквог 'мишљења') и песничког подухвата који је Бен с овом песмом остварио. Пред чим застају или ка чему се усмеравају и песник и мислилац? Они се не обазиру један на другог, али се пресечна тачка може одредити: то је смрт, неумитно суочавање с њом, ако се већ постоји у времену. То се може и развити: стално присуство смрти у животу као знање о њеној неизбежности, неизбежности без утехе, 'надокнаде' или разрешења какве нуди, омогућава (или, штавише, намеће) религија са својим есхатолошким представама, визијама спасења у 'другим' световима или системима постојања, са својим нацртима вечног живота, то јест приступа апсолуту и обитавања у њему. Та нова и 'модерна' трезвеност и 'објективност', које неће и не могу да се заваравају обећањима (или извесностима) религије, у нечему спајају филозофа и песника. Биће какво је човек, сходно Хајдегеру, има према свету и времену другачији однос него што га могу имати животиња или камен: брига, зебња (страх, Angst) и одлучност која се мора имати с обзиром на 'инстанцу' смрти, термини су који, у својој новој, специфичној осмишљености, омогућавају да се филозофски изведе аналитика тог бића, које добија назив Dasein. Човек схваћен као Dasein, неко ко је 'ту', мора се тако опходити с оним што чини живот и тако се разабрати у њему што ће се према околности да је смртан поставити као основној чињеници.
Шта чини песник? Он такође мора да се разрачуна с „гласником ноћи”. Али, његов језик је другачији носилац значења и на другачији начин је квалификован за производњу или рађање смисла него језик и терминологија филозофа. То је увек тако, али у неким случајевима, с каквим се суочавамо овде, та разлика се мора интерпретативно тематизовати с посебном пажњом. Језик песника је слободнији, плоднији, богатији. Он, самим тим што је језик, обавезује, али не неком 'истином', која тежи да буде без поговора; пре настоји да занесе, фасцинира или придобије оног ко песму чита, него да га зароби оним што је саопштено или у оном што је из саопштеног схваћено.
Очигледно, Бен и богове види као повесне, смењиве у времену, несмењиве, међутим, и ненадокнадиве за оне који су у њих веровали; видимо, чинећи корак даље, да не треба очекивати објаву коначно правог и надаље несмењивог Бога или богова којима се изнова можемо обрекнути. Оно што је увек ту, у бивстовању на Земљи, које је несумњиво, као што је несумњива и његова временитост, јесте човекова 'абдикација' сред раскоши, лепоте и пространства овог света: ход ка тами и у њу. Песма гласи:
Sieh die Sterne, die Fänge
Lichts und Himmel und Meer,
welche Hirtengesänge,
dämmer nde, treiben sie her,
du auch, die Stimmen gerufen
und deinen Kreis durchdacht,
folge die schweigenden Stufen
abwärts dem Boten der Nacht.Wenn du Mythen und Worte
entlee rt hast, sollst du gehn,
eine neue Götterkohorte
wirdst du nicht mehr sehn,
nicht ihre Euphratthrone,
nicht ihre Schrift und Wand –
gieße, Myrmidone,
den dunklen Wein ins Land.Wie dann die Stunden auch hießen,
Qual und Tränen des Seins,
alles blüht im Verfließen
dieses nächtigen Weins,
schwei gend strömt die Aeone,
kaum noch von Ufern ein Stück –
gib nun dem Boten die Krone,
Traum und Götter zurück.(„Види звезде, клопке / светлости и небо и море, / које их пастирске песме, док пада сутон, терају овамо, / ти, такође, извикнувши гласове / и кад свој си промислио круг, / низ мукле степенице следи / гласника ноћи. // Када си митове и речи / испразнио, треба да одеш, / неку нову кохорту богова / видети више нећеш, / ни њихова престоља крај Еуфрата, / ни њихово писмо, ни зид – / проспи, Мирмидонче, / тамно вино у земљу. // Како год се тада звали сати, / патња и сузе бивствовања, / све цвета у протицању / тога ноћног вина, / ћутећи тече еон, / једва још део обалâ – / врати тад гласнику круну, / сан и богове.”)
Човеку је дато да се огласи, може му бити дато да мишљу обухвати „свој круг”, указаће му се и звезде и небо и море, чуће – у идиличном миру и складу – пастирске песме и знаће за њих. То није мало, све нека нужно долази и сутон. Сјај присуства на земљи, међутим, није вечан: доћи ће, нужно, „гласник ноћи”, за којим треба кренути низ степенице које ћуте. Но, нису само лепота света, која се човеку може указати између звезданог неба и мора, и спокојна песма пастира оно што издваја човека међу другим бићима на Земљи. Он, као човек, и стога што је човек, има своје митове и своје речи; досеже својим бићем и богове, „кохорте богова”, тако што их ствара или затиче и сагледава, што његовом присуству на Земљи даје додатну и изузетну пуноћу. Осим тога, међу осталим бићима издваја се он и по томе што је једино биће које може бити крунисано, које има престо са којег влада или којем се покорава. Његова моћ није напросто нека витална чињеница и ништа друго: моћ се спаја са достојанством.
Онај ко има круну и богове, има и сан. Сневати значи имати још један живот осим оног у којем се проживљава 'јава' света; 'удвостручавање' људске егзистенције у сну није само део њене – привремене и угрозиве – раскошности, у томе се човеку открива и један вид његове тајне, оно што је потиснуто и запретано, скривено и на јави је немушто, али стога није мање стварно, мање важно. Сан сведочи о проживљеном и жуђеном, и осведочује путеве у просторе још недоживљеног и жељеног; открива страхове и прећутане истине бића, и пружа прилику да се очистимо и ослободимо од њих. Само човек сања, као што само он има богове. Само он крунисањем успоставља посебан однос с временом у којем протиче његов живот.
Митови, речи, богови, крунисање – све су то покушају овековечавања. Овековечити се, учинити себе трајним и непролазним – то је примарни порив човеков. Он је осуђен на неуспех. Или, боље рећи, не може потпуно успети. Постоји живот пре смрти, али се он ипак завршава тако што се мора кренути за гласником ноћи. Неумитно се јавља гласник ноћи, али пре тога постоји живот. Бенова песма наводи на то да се упитамо на шта од тога двога треба ставити нагласак. Протицање је несумњиво, али у њему све и цвета . Цветање је немогуће независно и изван протицања. Еон, дуги период, који знатно премашује трајање појединачног живота, протиче ћутећи, каже нам песма, али протиче. То ћутање у којем се збива протицање еона чини га можда неостеним. Но то не мења основну чињеницу: оно што траје, макар и у еонским размерама, није вечно.
У првој строфи речено је кад је испуњена човекова мера, после чега ваља следити гласника таме. Огласити се својим гласом и промислити свој круг, осим тога, у бољем случају: доживети светлост и лепоту света, светлост, звезде, небо, море... то треба постићи и то се може постићи. Да ли постоји и нешто више од тога за човека? О томе читамо у другој строфи.
Ту чујемо да, као људи, имамо митове и речи, али нам се одмах ставља до знања и то која је она већа мера којом је одређен наш положај, проистекао из односа што га имамо према митовима и речима, тим посудама у којима ови бивају сачувани. Предати се светлости, песми, не заборавити своје веће мере – нису ли то налози на којима се најпре треба зауставити? У прилог таквом застајању говори већ и то што се ту у песниковим речима спајају песничка сабраност са фасцинацијом лирским могућностима језика. Захваљујући томе можемо онда ослободити поглед и за све остало што следи. Човек, наиме, у једном часу испразни митове и речи, они за њега губе смисао, живо присуство и важење, можда и распознатљивост, и када се то догоди, он треба да иде. Еон је завршен, часови који се још проживљавају (каже трећа строфа) само су још мучење и испуњени су сузама, патњом; једном успостављени смисао и хијерархија на којој и захваљујући којој смисао почива, а тиме и богови, и престоља, „писмо и зид”, нестали су. Треба отићи. Испражњеност је бесмисао, бесмисао и истрајавање у њему је патња, круг је 'промишљен' и преостаје још само оно што се никада, ни у којем еону, не може избећи: сусрет с гласником ноћи. Постоји живот пре смрти, али не и бесмртност, чак ни за богове. Митови, као и богови, нису вечни, они припадају времену, повесни су, као и све остало. Додуше, трају дуже него један живот, трају док их човек не 'испразни': њихово бивствовање није неисцрпно, непроменљиво, неугрозиво, премада је представа о боговима одређена пре свега тиме да су бесмртни. Бесмртност бесмртника је порекнута тиме што се митови и речи 'прâзне', и то их празни онај који без њих не може: човек сам. Нове „кохорте богова” ће доћи, али њих неће видети нити са њима живети они који своје митове и своје с њима повезане речи имају још само као преживеле. Временитост човековог бића је нераздвојна од временитости богова или, што није исто, али важи подједнако као управо речено: временитост богова нераздвојна је од временитости човека. Ако се говори о 'еонима', онда временитост треба схватити као повесност – како људи тако и „кохорти богова”.
Обраћање Мирмидонцу у песми призива у сећање да је реч о Ахиловом саплеменику, можда сроднику, ако не већ и о Ахилу самом, у сваком случају о далеком претку нама знаних људи пре запамћених времена; асоцира, дакле, јунаштво, борбу и борбе у свету, можда борбу (и борбе) због лепоте и око лепоте, или чак само око идола, док је стварна лепотица негде у Египту; асоцира и свет у којем је неко крунисан, издигнут над другима, дакле људски свет у којем се тако нешто не збива без разлога. 'Мирмидонца', међутим, видимо у свету преживелог мита, несталих или мртвих богова, обесмишљених речи, свету сутона. Његово вино – које је вино намењено обреду жртвовања? – означено је као тамно . Ако је мит преживео, ако су речи испражњене, а старе кохорте богова више нема пред нама или изнад нас, онда је обред обесмишљен, бесмислен. Жртвовање је увек жртвовање некоме, жртва мора имати свог адресата. Кад тога нема – „sollst du gehn”.
Не може се живети тако што се напросто живи и друго ништа. Наравно, независно од ове Бенове песме може се размишљати и на сасвим другачији начин. Али, док смо с њом, чини се да уз звезде, те „клопке светлости”, уз небо, море и идиличне песме, морају постојати и митови и престоли, осмишљујућа хијерархија, богови... Мирмидонац није овде само Мирмидонац , он је метафора која, вишезначно, упућује на сваког човека који се нашао у свету који мора бити метафизички одређен, али је изгубио своје метафизичко упориште или темељ, те се види још само као понесен струјом времена. Зато тај кога ћемо назвати 'Мирмидонцем' и као таквог га препознавати треба да проспе своје вино – вино које иначе значи занос, и које служи за обред, вино које (на тренутак) уздиже и интензивира живот и намењено је његовом слављењу – али сад је то вино које је постало „тамно”. Проспи га у земљу само је наставак оног што је већ речено: одустани! крени доле, куда води гласник смрти! – а припрема и завршну поруку: „врати тад гласнику круну, / сан и богове”. [17]
Нема никаквог наговештаја да ће, после свих могућих, запамћених и заборављених кохорти богова, доћи најзад и заувек Бог, један и једини, који је изван времена, творац света у којем се уопште о времену тек и може говорити, и кад ће вино значити (у обреду причешћа) његову крв, односно бити та крв. Тако нешто не појављује се на хоризонту који отвара ова песма, као што се не наслућује ни бесмртност зајемчена већ догођеним васкрсењем.
С друге стране, не сме се превидети да је овде протицање у битном повезано са цветањем . Када се каже „alles blüht im Verfließen / dieses nächtigen Weins” („све цвета у протицању / тога ноћног вина”), онда се тек заиста схвата у чему је лепота и сјај света, какве срећемо у првим стиховима песме. Сакрално (као мит, као богови, као реч-носилац смисла, његова посуда) смењиво је, променљиво, подложно обесмишљавању – да не кажемо и смртно. Али то не значи да је тиме обесцењено све што нам дају и обећавају звезде, небо и море, које видимо (и треба да их се нагледамо) у цветајућем протицању свега што постоји. Бен је Ничеов ученик, како год да се то схвати, и какве год примедбе да се уз ту тврдњу додају. Необесцењивост овостраности – до тога је овде такође у највећој мери стало. Еони, стога што протичу, једва да су још део обалâ, неког 'бића', дакле, које је у свему супротно протицању и од њега не може бити угрожено. Ми нисмо на тим 'обалама', ако их уопште можемо схватити некако другачије доли као сан о нечему тако чврстом, стаменом, непроменљивом и вечном, или можда као илузију која ипак служи за какву-такву оријентацију у протицању свега. Ми треба да одемо кад протицање учини своје на нивоу еона, као што у сваком случају морамо да одемо кад дође час, независно од еонских, осетних и мање осетних, помицања. Осуда над нама има оба та вида. Но, мука, бол од испражњених речи и сузе, неизбежне кад тамно вино мора да се проспе у земљу, не поништавају цветање свега док „ноћно вино” тече. Ако је тако, онда би требало, ако не сасвим избећи реч осуда , оно ублажити је нечим, уколико се 'осуђеност' односи на протицање, јер је у тој речи садржана негација која је, схваћена као беспризивна, неспојива са цветањем . „Ноћно вино”, које протиче, јесте 'вино' смрти, онако како је „гласник ноћи” гласник смрти. Из тога следи да том 'гласнику' треба вратити круну, сан и богове, али не следи да цветања никако нема. Негдашње цветање постоји и као цветање које у датом тренутку јесте , али и, кад тренутак мине, као цветање-које-је- било ; нема разлога да се та чињеница занемарује.
Шта значи ово упутство, ова наредба : „врати тад гласнику круну, / сан и богове”? 'Ти' коме се песник обраћа није неко било које 'ти'. То је неко ко је имао круну, дакле неко ко је био уздигнут међу другима; неко ко је могао да открива себе и свет у сну и захваљујући сну, а не само на јави; неко ко је општио с боговима, служио их и молио им се, приносио им жртве и имао ослонац у њима. Вратити гласнику смрти круну значи вратити оно што издваја по моћи и достојанству. То је абдикација, али не нужно у поразу, већ стога што минулост смисла (смисла речи), пуноће (пуноће митова) и вере (наравно, у богове) наступа као повесна минулост једног метафизичког ослонца, који ће, али за неког другог, у неком времену које тек има да дође, бити замењен неким другим осмишљујућим енергијама, неким другим овосветским и метафизичким раскошем, неким обновљеним, новорођеним поверењем у бесмртне богове. Вратити круну значи да је неко најпре био крунисан, издвојен и узвишен у својој моћи, својим аспирацијама, својој мисли, пре него што све мора да 'врати'. Предати се смрти не значи нужно немати шта супротставити ништавилу и ништавности.
Ако у овој песми не треба пречути тон резигнације, никако се не сме пречути ни чврстина онога ко влада оваквим речима.
Да ли за резигнацију која је резигнација у снази треба наћи посебну реч, о томе вреди размишљати, али ослањајући се на нешто више од једне Бенове песме или уопште књижевне уметности.
II
Wenn etwas leicht und rauschend um dich ist...
Цвеће и цветање су за Бена, не само у поезији него и иначе, 'у животу', имали велики значај – о томе постоје бројна и занимљива сведочанства. Као неко ко је у младости око вежбао вршећи на стотине обдукција, ко је свој поглед изоштравао за свакојаку ругобу и гадост, деценијама се бавећи дерматовенеролошком праксом, Бен, кад жели да покаже како човек, насупрот ругоби и животној беди, ипак суштински може да буде подржан у свету, као и то за какве је он сâм инвестиције у том погледу способан, готово по правилу проговара о цвећу. Не само да лепоту цвасти дочарава у својим стиховима, спајајући зâреће слике са музичком чаролијом језика; јавља се цвеће и тамо где се, независно од песама, сопствено биће отвара у својој интими и истини, упркос поразу, тузи, јези, или се залаже за нешто с одушевљењем које зар ичим може бити оправдано. Цвеће треба у исти мах да буде израз одушевљења и његов извор. Оно храбри, води ка крајњој бољој граници света. Да ли, кад је виђено, доживљено, оно може да искупи угрожену и сатрвену егзистенцију? Зависи и од читаоца хоће ли га понеки стих, понеки исказ, понети у том правцу.
Три године пред смрт, у мају 1953, када је већ увелико изашао из изолације у коју је и пре и за време и после рата био сатеран, Бен, у подужем писму Фридриху Зимсу, који ће режирати његов комад Глас иза завесе , пише и ово: „Или, кад гледате са свог прозора, можете ли у мислима да се унесете у неког бога који је створио нешто тако нежно као што су биљке и дрвеће? Пацови, куга, галама, очајање – да, – али цвеће? Има једна слика из 14. века: «Стварање биљака», ту стоји један мали, погрбљени, црнобради бог и подиже сувише велику десну руку, као да тиме извлачи из земље оба дрвета која ће онда стајати крај њега, иначе је све још прилично пусто – можете ли данас да замислите тог љубазног Створитеља? Пороке, црве, глисте, лењивца што виси на грани и куну-смрдљивицу – то да, масовно, у наставцима, из броја у број, стопроцентно, све нова и нова издања – али мали, нежни бог, који вуче навише два дрвета?” [18] Чиме смо окружени 'из броја у број', у све новим издањима, о томе Бен не жели да остави никакве сумње. Међутим, када свему што је нагомилано у комплекс који чине тако разнородни а ипак блиски семантички садржаји као што су 'пацови', 'куга', 'галама' и 'очајање' треба супротставити нешто што ће успоставити равнотежу, онда је довољно рећи цвеће ; „али цвеће” – тиме смо се већ спасли и можемо кренути, имагинативно, даље, ка малом, погрбљеном, црнобрадом богу, „љубазном Створитељу”, коме имамо да захвалимо што све није сасвим пусто. Нежност и цвеће : то је довољно да се препозна један од најважнијих путоказа, можда онај главни, ка средишту Бенове имагинације, из којег он црпи снагу за борбу за свој опстанак у свету и опстанак света самог. Могли бисмо одмах додати и ово: цвеће је за овог песника сушта овостраност, оно најбоље што лепота света има да пружи; можда боље и од женске лепоте. Кад смо се већ нашли ту где смо се нашли, онда то не смемо пропустити, то мора ући у нас.
Мора, али то није зајемчено. Врт, врт по могућности око неке лепе виле, Готфриду Бену није био дат, остаје му затворен и када би можда могао да бар за неко време ужива у њему. Пуку посету врту песник као да хотимице одбија. Цвеће, врт, раскош боја, лепота света, призори које одређују нежност и мир – тамо се сели његова уобразиља, тиме он запошљава своје језичке алатке. Да ли то значи да су заборављене песнички већ описане сцене из мртвачница и лазарета, одвратни живи људи, које је током живота сретао у униформи и у цивилу, рушевине разореног Берлина, па и суморно задње двориште на које гледа његова соба, које толико пута помиње у писмима разним људима? Да и не. И када поједине песме одводе од свега тога, искуство није избрисано, неутралисано. Отуд меланхолија. Можемо размишљати о томе да ли искуство може бити превазиђено, савладано, искупљено. Песник има оштро око. Често је био оптуживан за цинизам, иако је посреди био само изоштрен поглед. Таквог погледа Бен није хтео да се одрекне, а када је у једном тренутку покушао да се 'ангажује' с одушевљењем и виолентно, што је требало да га приближи онима који имају моћ, виле и вртове, направио је судбоносну грешку. Понудио је своје умеће нацистима, али нити је он био потребан њима, нити они њему. Заблуда је трајала кратко. Био је упозорен, Клаус Ман се изразио више него јасно, при том с поштовањем и уважавањем. [19] Бен је одговорио одбојно [20] – касније се стидео, и тих својих есеја, и свога држања, и то је Елцеу и признао [21] . Свест о злочинима који се припремају или су у току, као и свест о нискости оних који у томе учествују, мешала се са свешћу да у историји то није ни први ни последњи пут, да је то увек тако. Одбаченост, лична угроженост, забрана писања, изолација и самоизолација, усамљеност – живети неподржан – свест о неизбежности пораза у рату, и то много пре него што је овај и почео, живот у лажи без самообмањивања, бомбе, разарања, живот међу рушевинама, беда; што је најгоре, потреба за љубављу, коју осујећује смрт, да би је, на другачији начин, осујећивао и живот, све то – „али цвеће”!
Шта све може да стане у једно писмо? Од пасуса до пасуса смењују се садржаји од којих је сваки 'роман' за себе, 'трактат' за себе. Елцеу Бен пише 2. јула 1936. (писмо бр. 85) да поздравља одлуку своје кћери да постане Данкиња. „Што време више пролази све мање могу да мислим да смо ми изабрани народ и да је апсолутна срећа припадати њему.” Следи питање које није нужно само (пријатељска, рецимо пријатељска) иронија, усмерена према кореспонденту, већ пре сарказам упућен свету какав јесте у целини. „Како стоји Ваша ствар због које сте долазили у Берлин? Хоћете ли поново, и још, и стално надаље бити међу онима који су носиоци сјаја и савршени, са новим поруџбинама, пословима, одважним подухватима, рачунима, синдикатима и целим оним конгломератом од лепоте, безбрижности, шика, полетности, љубави, Slepingcar-а света између Бијарица и Рупенхорна? Благо Вама! Ако већ 'живот', онда у раскоши и финесама[...].” Следе друге теме, али са онда на ово „благо Вама” надовезује и следеће: „Ваша кућа је лепа. Да ли је она пузавица на зиду око ње павит или глицинија? Као треће дошла би у обзир лоза, али ја верујем да је павит, најлепша плава на Земљи.” [22] Ту већ нема никакве ироније, никаквог сарказма. Писмо затим вијуга даље, дотичући се, поред осталог, прилика у јединици, у Хановеру, у којој се тада Бен налазио као војни лекар.
Цела генерација експресиониста (и свих осталих) чита Ничеа. Читао га је и Бен, писао је о њему, често се позивао на њега. О песниковим расположењима, његовом животу, посредно и о његовој поезији, доста се може сазнати ако се прати шта он у појединим ситуацијама говори о Ничеу. У писму Елцеу бр. 134 од 26. фебруара 1938. стоји, поред осталог и ово: „Тај велики судбински лик, који је своја 'па ипак', своје 'здравље', своје 'случајно небо', извојевао патњама које се ни са чим не могу упоредити, угледао је наједном пред собом, у себи, вероватноћу да је то здравље било здравље пантљичарâ, да је оно за шта се борила његова најекстремнија и најличнија фигура била слобода кретања рептила, а да су његови 'плесови' и његова чаролија били лизање рана великих мачака, бестија којима је стало до плена и великих комада меса. Профињивање, које је волео, 'трагични човек', којег је захтевао и којег је хтео да обликује, био је на неком сасвим другом месту, није га било на том правцу. Сасвим незамисливо велико испуњење човека, које је он био, једна, могло би се рећи, експлозија величине, истовремено је била и знак да то тако није било исправно и да тако даље не иде. Ми извесно не можемо више бити нити постати хришћани! [...] Он није упоређивао хришћанство са Заратустриним учењем и није се освртао на учења која су упоређивала културе, нити се питао не би ли морално или филозофско раздобље било боље, тај поглед је видео да је живот по себи дошао до краја, дисање, цветање, усамљеност и заједница, сузе и пољупци, да се материја света не састоји од живота, него од апсолутног духа. Чула постају слепа, природа нема израза, нема наде – финални положај. А Заратустра је обзнањивао живот ? Рећи Да животу?! Amor fati – па ма шта живот донео? Какав кавалеријски осећај! Нерасудно одважан, баналан! Лепо улагивачко ћеретање с Дионисом! Зато је радио са диоптријом 20 на двоје наочаре и хранећи се некаквим кобасицама, а и своја издања је плаћао сам, док су Ранке и Виламовиц-Мелендорф постали екселенције. Они су живот . Неки други не постоји. [...]” [23]
Бенов живот није био оптерећен диоптријом 20 и боловима какве је имао да подноси Ниче, али је био тежак и, свакако, испуњен свакаквим незадовљствима, горчином, несрећама, нелепим осећањима, смртима блиских људи, врло проблематичним љубавним аферама – усамљеношћу, у врло дугим периодима. Ничеово самотовање и сиротовање било је праћено болешћу. Бен је добар део живота посветио лечењу сифилиса других, па није било логично очекивати да га и сам добије. Но, душевни или, шире посматрано, егзистенцијални маневар какав представља amor fati , љубав према судбини, па каква је да је, јер то је моја судбина, од чега је Ниче направио читаву 'филозофију', Бен овде, видимо, извргава подсмеху. Банално кавалеријско осећање, не баш јако фино и отмено; заправо, покушај притешњеног бића да издржи тежак положај, кад већ не може да га превлада, настојање да се дође до неке утехе, која, међутим, гордој и самосвесној души не може значити много, јер она неће утеху већ 'живот'. Па ипак, Бен сам је често, с иронично-стоичким гестом, али и у депресији, коју је сам код себе јасно дијагностицирао, прибегавао управо истом таквом маневру. Можемо се питати није ли и његово окретање лепоти, лепоти уопште, и лепоти цвећа, која је лепота par excellence , део тог маневра. Свакако, неких осам година касније, из разореног Берлина, пише он Елцеу (писмо бр. 314 од 31. августа 1946): „ Право на нешто – кажете Ви. Извесно, само Ваша велика доброхотност проговара одатле. Не верујем ни да је сâм Рембрант имао право на неко друго вече живота доли са Хендрике, под алкохолом и са заложеним стварима. Управо је добро тако! То је управо дивно! Све друго би било лажно и ваљано на ћифтински начин. Трагика, уједи змија, понори, за које ми једино и живимо, па све то је ту. Све друго био би куплет или – Томас Ман. Не, пустимо га да се ожени својом служавком, а слике, непродате, нека му стоје на земљи.”
Шта друго изражавају ове речи, примењене пре свега на себе самог (а тек у другом реду, као поткрепљујући и уверљив пример, на Рембранта), ако не управо amor fati- став? Уосталом, у истом даху, само неколико редова пре ових, исписује Бен и следеће: „Друштво се прави као да не зна шта је сексуалност. Исто тако, друштво се прави као да не зна шта је историја . Свако, међутим, зна да је она чисто убиство и уморство, одувек и in aeternum, и нема никаквог смисла украшавати је било каквим моралним и интелектуалним вокабуларом.” [24]
Година 1943. пружала је безбројне примере за то шта је историја као „чисто убиство и уморство”. Наравно, увек, па и у таквим временима, људи мисле и осећају и друге ствари, не само оно што доносе масовно убијање и приче о хероизму, на фронту или у позадини. Ипак, занимљиво је застати на 247. писму Елцеу (од 17. априла 1943), у којем Бен коментарише промену места на које је његов пријатељ, такође официр, пребачен. Више пута се Бен и раније распитивао о томе шта управо цвета у Елцеовом врту, како изгледају вечерњи часови у њему и тако даље, као што ће то чинити и касније. То безмало да је део опште његове стратегије у овој дугој кореспонденцији. Сада, међутим, поред тога што изражава задовољство тиме да му је пријатељ пријатно „инсталиран”, додаје и то да му је драго што у новом пребивалишту и његовој околини може у себе да прими „среће цвећа и несумњиво непојамна чуда природе”. (Бен и у стиховима и иначе често именицу срећа користи у множини: среће .) „Поље нарциса, дрво магнолије! На кога страћени, у шта расути – : на свест која је у начелу свему томе тако страна и која од тога пати и двоструко доживљава жалост своје егзистенције која се не може намирити!” [25] Само два дана касније, у следећем писму, Бен се донекле коригује и каже да замера себи што је писао о свести која мрзи поља нарциса. Са таквом свешћу, каже, нешто није у реду, и у потврду тога шаље Елцеу песму „Mittelmeerisch” („Средоземно”). [26] Цвеће је сувише добро за човека, уколико је он дефинисан као свесно биће, 'свест'; такав какав је, он чак и нешто тако чудесно, чудесно лепо, као што су нарциси и магнолије, осећа као себи нешто страно, са чим се, закључујемо, не може усагласити ни у дивљењу, ни у уживању, него стицање свести да постоје и таква бића као што су цветови само продубљује несрећу или, штавише, управо изазива патњу принципијелно инсуфицијентне људске егзистенције. Наравно, после додатног размишљања, одмах следи и деманти. Са свешћу која би била таква, то јест у непомирљивом нескладу са цвећем, „нешто није у реду”. Али, да је егзистенција у човековом самоосећању unausgleichbаr , то остаје непорекнуто.
Све су то осцилације у једној ратној, ратном атмосфером оптерећеној преписци. Не морамо била шта од тога да уземео као 'последњу реч' о било чему, па ни о овоме. Међутим, у чему је суштина оваквог Беновог колебања, шта дубински одређује његово душевно нахођење у том тренутку, и уопште, из каквог егзистенцијалног врела он као песник проговара и куда, као песник, жели да усмери наш поглед и наш дух, види се најбоље из једне друге његове песме, која спада међу најлепше које је уопште написао, настале у исто то време и тада, 1943, први пут одштампане у малом броју примерака, у приватно издатој песничкој плакети. То је позната песма која почиње стихом: „Wenn etwas leicht und rauschend um dich ist”. То је сад већ висока уметничка стилизација, која може претендовати на трајније важење и, што је важније, на другачију врсту важења, него неки исказ у писму пријатељу који је те среће да и за време рата живи окружен магнолијама и нарцисима.
Wenn etwas leicht und rauschend um dich ist
wie die Glyzinienpracht an dieser Мauer,
dann ist die Stunde jener Trauer,
daß du nicht reich und unerschöpflich bist,nicht wie die Blüte oder wie das Licht:
in Strahlen kommend, sich verwandelnd,
an ähnlichen Gebilden handelnd,
die alle nur der eine Rausch verflicht,der eine Samt, auf dem die Dinge ruhn
so strömend und so unzerspalten,
die Grenze ziehn, die Stunden halten
und nichts in jener Trаuer tun.(„Кад око тебе је нешто лако и што шуми / ко раскош глицинија на том зиду, / тада је час оне жалости / што ниси богат и неисцрпан, // ниси као цваст или као светлост / што стиже у зрацима, преображавајући се, / радећи на сличним творевинама, / које све само један занос сплиће, // један сомот, на којем мирују ствари, / тако струјећи и тако нераспукле, / повлаче границу, задржавају сате / и ништа у оној жалости не чине.”) [27]
Постоји нешто што измиче жалости, што не припaда тузи већ по свом бићу, a може да се, 'лако бивајући и шумећи', нађе и осети у човековој близини. То је дивотни цвет глицинијa. Самеримо сопствену егзистенцију са постојањем тог цвета и мораћемо осетити тугу што и сами не постојимо на исти начин. У речи Pracht садржан је велики значењски потенцијал: раскошна лепота, велелепност, свечани сјај, сјај свечаности. Глицинија, цвеће уопште, постоји на супериорнији начин од човека. Призор који пружа глицинија наводи на помисао о сопственој недовољности. Бити богат, бити неисцрпан – не, није човек тај уз кога иду ови придеви. За тим он може да жали; то је све. Цвеће припада светлости, постоји онако како постоји она. Пошто човек, са своје стране, такође само захваљујући светлости може да види лепоту цвећа, помишљамо да његово присуство у светлости по нечем суштинском и темељно-далекосежном заостаје за раскошем глицинија, кaд се овај укаже на зиду. (Да ли 'тај' зид штити управо наш врт?) Суочавање са глицинијама је час самоспознаје. Видети шта све ниси, то омогућава све што даље следи у вези са бивствовањем ствари које, „струјећи” и „нераспукле”, дакле целе, целовите, могу да задрже сате. Задржати сате и повући границе упућује на много шта што представља пуноћу присуства, а најпре је то отрзање од протицања. С њим постаје могуће да се 'не чини' ништа у „оној” жалости – оној , то значи: жалости што смо сиромашни и, по самом бићу, оскудни. А једино као богати и неисцрпни били бисмо у истинској заједници са цвећем. Другачијим речником речено: онтички смо сиромашнији од других бића, која, додуше, колико знамо, немају свест, али на нас, који свест имамо, делују управо ожалошћујуће: њихова лепота показује да смо, онтолошки гледано, затворени у своје, недовољне границе.
Бен није презао од тога да промени основну, премда прећутну, претпоставку шта човек може бивајући у светлости и захваљујући свом виду. Цвет зависи од светлости колико и од тла из којег расте – питање је да ли подједнако – док човек, суочен са дивотношћу глицинија може још једино да се скруши. То је преокретање основног становишта саобразно којем се образују наше представе о властитом постојању. Хелиотропни аспект бића цвета показује да је то биће савршено – можемо изабрати: дивно јер је савршено или савршено јер је дивно, док човекови хелиотропни покушаји и оно што из њих произлази омогућавају да се сагледа стварни и прави извор његове жалости, но у великој мери и извор његове чежње и жеље да буде нешто више и лепше, 'цветније'.
Зазвучала је у овој песми и тема заноса („der alle nur der eine Rausch verflicht”), која Бена окупира целог живота: како суморност егзистенције превазићи и доспети у неко повлашћеније стање, како досећи „провоцирани живот”, да ли уз помоћ дрога, да ли преко страсти, грешних страсти... у пијанству, „воњу вина”, „im Weingeruch” (у песми „Einsamer nie – ”), преко екстазе у плесу? Свакако, ако занос на било који начин приближава човека бољем, и најбољем, начину постојања, томе: бити цвет , онда се можемо питати није ли ту посреди сентиментална тежња, разним метафорама артикулисана у поезији минулих времена, која, по правилу, није урађала неким великим уметничким достигнућима. Звук Бенове песме и веза тог звука са сликама које се помаљају из језика (у слоју, како га Роман Ингарден зове, „приказаних предметности”), веза која ствара осећај нужности, неопорецивости реченог, отклањају такву сумњу. Бен уверава читаоца да то што је рекао може песнички да се саопшти само тако и никако другачије. А то свакако није најмање важно мерило у процењивању неке песничке творевине.
Овде нема речи о венењу, ту је само Pracht, Glyzinien pracht. Човек, коме такође може бити дата светлост, нема ранг цвећа. Да ли то схватити буквално или само 'симболички'? Не морамо дати експлицитан и коначан одговор на то питање. Али, можемо се присетити шта Бен, у 730. писму Елцеу, пише 25. октобра 1955, мање од годину дана пре смрти: „Драги господине Елце, то је баш чудно писмо, оно од 16. X 55! Компензаторна љубав и 10 Заповести и најбољи од свих светова à la Лајбниц! Да сте то изговорили мирно, ја бих био сасвим сагласан, али будући да Ви тамо тражите склониште, нисам сагласан. Још пре неких 20 година садржало је једно од Ваших писама нешто религиозно, често ме је то заокупљало. Да наше посете и виђења нису увек били тако кратки и испуњени другим темама, ја бих Вам већ одавно у вези с тим уложио једну интерпелацију. Ви сте у праву, човек не спада на ђубриште, али у круну Стварања – у класу орхидеја, обмањивати себе тиме, то је можда отишло предалеко. Отуд: 'живети у тами', чинити у тами оно што можемо.” [28]
Јасан је антирелигијски, па, ако се хоће, и антиметафизички тон. Јасна је и хијерархија: орхидеје су изнад човека; недопуштено је заваравати се да је, можебити, обрнуто, да је човек на врху пирамиде бићâ, у шта религија, хришћанска свакако, жели да увери. Помиње се Стварање. Ако озбиљно говоримо о Стварању, морамо се упитати и о Творцу, Богу. Из Бенових стихова, па ни из наведених изјава, не треба изводти никакве далекосежне закључке о оностраном Творцу, поготову не таквом који у складу с неким планом ствара свет којим влада престабилизирана хармонија: тражити уточиште у концепцијама à la Лајбниц неприхватљиво је и неозбиљно, с обзиром на стање ствари о коме имамо непосредну и неоспорну евиденцију. Оностраност, вечност, у смислу било које конфесионалне догматике, не могу привући Бена. Уосталом, био је он у стању да код свог пријатеља уложи и овакву 'интерпелацију', која ствари овог света погађа из угла из којег је неумесно размишљати и о било каквој овостраној 'хармоничности': „Ваша мука с девизама из 1931. године је, наравно, веома жалосна ствар и приређује Вам сигурно грдне унутарње и спољашње тешкоће. Примите моје саучешће због тога! Али Вашу критику привредног система као целине не могу да прихватим као уверљиву. Па Ви том привредном систему имате да захвалите што сте барем до своје 55. године могли да уживате све предности и лепоте тог система и да од свог живота направите то што јесте. Да иза тога стоје пљачка и убиство, било Вам је свакако у довољној мери познато.” (писмо бр. 653, од 2. септембра 1953.) [29] Кад се томе дода и овакав опис сопствене свакодневице: „У том смислу шаљем вам и стокохлмски чланак. Прочитао сам га једном, кад је стигао, учинио ми се занимљивим. Ако бисте изволели да ми га, кад се укаже прилика , вратите назад, – мада ми у ствари није потребан, овде се нико не интересује за то, док за своје наруџбине 200000 оксфордских јединица пеницилина увек нађем барем неколико гонореичних интересената. Буди те ми здраво! Моје очи веома чезну за ружама и љутићем, умиру, може се рећи, од жеље за њима, али гледају само познате развалине Баварског трга.” (писмо од 13. јула 1947, бр. 336) [30] , онда није чудно што свака напомена да би живот и свет требало схватити à la Лајбниц изазива отпор и несуздржано противљење.
Није искључено да и песници буду вођени импулсима који воде понеког филозофа и већину теолога, док траже виши склад или напросто склад, 'иза' појавности света живота, али Готфрид Бен свакако није спадао међу такве. На свој начин је парадоксално што управо песници, а Бен не на последњем месту, у томе сличан Бодлеру, такво своје одбијање сваке лајбницовске тенденције изражавају изванредно складним поетским творевинама, језиком који и музички и смисаоно служи специфичној уметничкој хармонији. Значењски материјал везан за цвеће, који је при том коришћен, има посебан статус: лепота која се указује захваљујући њему озарује, али изазива и тугу што сами не домашујемо до пуноће и сјаја свега оног што тај материјал нуди и приближава читаоцу ако му се овај отвара и усваја га. Nota bene – тај значењски материјал тржи савршену еуфонију и у извесном броју Бенових песама она је и постигнута. То што се после Другог светског рата, односно после појављивања Статичних песама 1948, Бен окретао такозваним 'парландо' стиховима, уз извесне какофоничне примесе, а што се може наћи и у раном његовом песништву; што је 'антологијске' еуфоничне песме хтео да представи као 'превазиђене', па је можда збиља тако нешто и осећао, за читаоца не мења ништа. Није Бен једини значајан уметник у двадесетом веку који се стидео хармоније или бар хтео да створи утисак да се од свега хармонично изреченог радикално дистанцира. Непосредно суочен са појединим песмама, читалац може све то да занемари, све док има утисак нужности и аутентичности спеваног, а такав утисак он код Бена има прилике да стекне у немалом броју случајева.
Независно од самог Бена, читалац је управо позван да прозре и разобличи координате и историјско-идеолошке премисе културе која на њега, као и на самог уметника, врши овакав притисак. При том, разуме се, не треба пледирати ни за какву наивност у погледу тога како 'заиста' стоје ствари. Није реч о томе да се уметник оглуши о какофонију у свету, о безумље и грoзоте историје, гадост егзистенције, када је у ситуацији да се суочи с њом, па и да се препусти оној струји размишљања и стваралачких опита везаних за идеју о непоправљивости (Адорно каже 'ирепарабилности') света. Питање је само на шта још уметник, крај свега овог, преко и независно од овог, има и мора да има право. Пример Готфрида Бена показује да то питање ни најмање није депласирано.
III
Већ смо чули: лепо је ако неко види сакраментално, али ту су и песме шакала; сад, ево, видимо и то да је човек недорастао цвећу: он може да му се диви, да га воли, али само са осећањем сопствене убогости и ограничености. Он мора да тугује што није у истој 'класи' са орхидејама или можда с глицинијама. Ко хоће, нека то схвати симболички, мада није погрешно ако све узме и дословно.
Како стоји ствар са Земљом?
На Земљи ће цвеће одиграти спасоносну улогу. У песми „Anemone” („Саса”), написаној априла 1936, Бен ситни сасин цвет доводи у везу са највећим обећањем, при чему остаје на читаоцу да одлучи да ли ће то схватити као уздизање и искупљење у времену и овостраности или у неком неодређеном сакрално-оностраном амбијенту. Зависи како ће разумети реч Glaube (вера) и њену везу са светлошћу. 'Вера', 'веровање', схватају се понајпре у религијском смислу. Али, може се веровати и у оно што ће доћи на Земљи, и остати при томе, дакле без есхатолошких претпоставки и импликација.
Erschü tterer – : Anemone,
die Erde ist kalt, ist nichts,
da murmelt deine Krone
ein Wort des Glaubens, des Lichts.Der Erde ohne Güte
der nur die Macht gerät,
ward deine leise Blüte
so schweigend hingesät.Erschü tterer –: Anemone,
du trägst den Glauben, das Licht,
den einst der Sommer als Krone
aus großen Blüten flicht.(„Ти што потресаш –: сасо, / Земља је хладна, није ништа, / ту твоја круница тихо жамори / реч веровања, светлости. // У Земљу без доброте, / којој успева само моћ, / био је тихи твој цвет / тако ћутке посејан. // Ти што потресаш –: сасо, / носиш веру, светлост, / коју ће једном као круну / лето исплести од великих цветова.”)
Да ли Земља, која је хладна и није ништа , може бити превазиђена, преображена, суштински промењена у неком сада можда још непојамном надилажењу? Она је без доброте и 'успева јој' само моћ. Очигледно, сва ова одређења су међусобно повезана. Три од њих траже да се упитамо о оном што им је супротно: Земља би могла бити и топла, могла би постојати и нека њена доброта, могло би јој 'успевати' и нешто осим моћи. Тада ни потпуна негација – „није ништа” – не би била на снази. Схватљиво је да моћ није довољна – довољно, потребно, штавише неопходно би било нешто што није моћ или није само моћ . И то, међутим, може се наћи и искусити тек на истом том нашем станишту које је, овакво, без доброте и хладно. То би морала бити нека не -моћ, стање у којем постоји оно боље -од-моћи.
То што може учинити да Земља јесте , да буде , објављује се преко једног цветића, сасе. Једном цвету поверено је да нас од нашег станишта, које „није ништа”, песнички одведе до станишта које ће то заиста и бити, до места на којем ћемо заиста постојати, заједно с њим. Да бисмо могли рећи 'доброта', као и 'без доброте', морамо већ некако бити на хладној Земљи, чија нас моћ не знамо чиме све одбија: из ње, такве, расте и тај цвет о којем песник зна оно што мора знати и песмом може изрећи: 'ништа' је сасом засејано 'ништа'.
У обраћању којим почињу прва и трећа строфа чујан је патос. Вокатив, по правилу, подиже тон, а овде утолико више што је посреди именица која је, додуше, скована у духу (немачког) језика и разумљива је, али није лексем прихваћен у речницима, језички систем ( langue у Сосировом смислу) не садржи је. Erschütterer – онај који потреса, 'потресач', што се, наравно, кад се тако преведе, не може рећи – уводи у семантичко поље речи потрести (се), потресно (/sich/ erschüttern; erschütternd), али и уздрмати, раздрмати . Интенционални садржај ове именице је препознатљив, али је ипак потребан известан напор да би се интенционалност проистекла из оваквог супстантивирања реализовала у разумевању. Цвету се песник обраћа као бићу које потреса, које доноси, остварује, обелодањује или изазива нешто потресно. 'Потресност' је – схватамо – основни квалитет сасе. Независно од ове песме, знамо да је одређујуће својство цвећа уопште, а неупадљивог малог цвета сасе посебно – нежност. Нежност би могла бити у битној вези с нечим што није „само моћ” и као oppositum моћи она је, неизречено, овде присутна, дакле суделује у разумевању песме. Супротност моћи овде није напросто немоћ , већ не- моћ, а ако ову схватимо као нежност, тиме се нећемо огрешити ни о шта што знамо о цвећу и што се асоцијативно у вези с њим намеће, добићемо, међутим, реч која нам помаже да одмакнемо даље у разумевању шта је заиста потресно у деловању сасе на земљи из које ниче. Примарно, супротност нежности је грубост , но тиме је претходно речено само поткрепљено. Све ако грубост и моћ и није нужно увек видети као повезане, много их је лакше видети тако него као нешто дивергентно или чак сукобљено. Грубост и цвеће, међутим, никако не иду заједно.
При том, не морамо расправљати да ли је саса (или било која цваст) лепа пре свега са своје нежности. Лепота и моћ нису неспојиве онако како су неспојиве нежност и моћ. Моћ нежности постоји само у специфичном смислу, као моћ привлачности нежног бића, али сама та привлачност почива у његовој не -моћи, свакако не у некој моћи по себи. Утолико се, у тумачењу ове Бенове песме, чини допуштеним закључак да је саса биће које изазива или носи са собом нешто што нас потреса захваљујући својој нежности, нежности цвета. Шта је у томе заиста потресно?
Насупрот Земљи, том 'ништа', из којег израста, саса својом круницом „тихо жамори / реч веровања, светлости”, она, штавише, носи веру и светлост. Овај жамор садржи најважнију поруку. Ту се сад налазимо на раскрсници. Да ли је реч о вери да је права Земља, која није без доброте, није хладна, заиста постоји и којој 'успева' нешто много важније од моћи, негде другде, у некој непојмљивој оностраности, која се преко сасе некако објављује и чији је овај цветић можда знак или симбол? Или то што круница (Krone) сасе својим жамором саопштава као веровање треба схватити као очекивање и навешћивање да ће једном лето исплести круну (опет Krone, али сада у смислу круне која крунише) од великих цветова , али се при том остаје на овој Земљи, ма колико, када се то догоди, промењеној? У оба случаја потресно је управо то што мали цвет најављује велике цветове. Пре ће бити да треба кренути овим другим путем. Недвосмислени путокази изостају, али у томе је управо вредност песме. За шта год да се читалац одлучи, нека резерва мора остати, већ и због тога што се Glauben и Licht оба пута јављају заједно, а светлост која стоји заједно с вером лако би могло бити да упућује некуд 'тамо', с оне стране. Но, то у много мањој мери важи за преображавајућу снагу цвета, који је посејан у земљу која „није ништа” и расте из ње: ту снагу треба да видимо у њеном (потресном) деловању , које је више у томе што цвет носи веру и светлост, премда ни жамором саопштена реч веровања није неважна. Делујући тако, снага цвета води ка лету, а лето је ипак пре свега лето Земље, лето на Земљи, сјајно доба године а не вечности. У оностраности тешко да постоје годишња доба.
Велики цветови , сплетени у круну, упућују на Земљу која више неће бити „без доброте” и хладна, неће више бити 'ништа', већ ће постати присно и добро станиште за оног ко о томе уопште може да говори. То ће бити нека друга и другачија Земља, о којој знамо или наслућујемо оно битно захваљујући саси, али не 'Земља' растворена у 'оном свету', већ крунисана лепотом великих и малих цветова, њиховом нежношћу, која значи и пружа више од било какве 'моћи'. До Великих Цветова стићи ће се у времену. Земљи је потребно усавршавање, потребна јој је поправка, промена ка доброти. Веру да ће до тако нечег доћи носи тихи цвет који је ћутке посејан. Остаје неречено ко је посејао сасу у 'ништа' хладне Земље. Довољно је знати да је то учињено ћутке. Отуда је и сам цвет „тих”. Цвет је увек тих, али ако се то посебно напомиње, онда је та тихост, заједно са упутом да се сејање обавило ћутке, индикација, не до краја рационално схватљива, али поетски делотворна, каква ће бити круна коју ће чинити велики цветови. Круна увек значи снагу, узвишеност, власт, доминацију, достојанство; она није пука дијадема за украс, већ подразумева осведоченост и неприкосновеност. Ћутке припремана, тихим жамором малог цвета најављена, заснована и на вери у овакву објаву, она неће значити ни оваплоћивати неку 'власт', али би могла значити зрелост (на коју помишљамо кад мислимо на лето), потпуност, сањану нежност у лепоти и лепоту у нежности, која ће најзад бити досегнута, која постаје стварна, и која се неће повући као превелика срећа – круна као знак обиља лепоте и обиља у лепоти. Саса то објављује. Таква објава нас храбри и задржава нас овде, hienieden , без обзира на све што постоји и делује томе насупрот, на сву неизвесност да ли ће и чиме све егзистенција – кад дође лето Земље – бити потенцирана, увеличана, улепшана: крунисана.
IV
Други велики светионик у Беновом животу и стваралаштву, поред Ничеа, јесте Гете. Са њим је он у трајном дијалогу, о њему размишља, пише, цитира га, што је најважније: живи са појединим његовим стиховима и мислима као активним духовним изворима у себи. Сада, педесетак година после Бенове смрти, песме у којима се он обраћа Гетеу, или оцртава свој став према ономе што је од Вајмарчевих стихова већ одавно постало општепознато и недодирљиво 'благо' немачке културе, изгледају важније од есеја о њему, рецимо „Goethe und die Naturwissenschaften ” („Гете и природне науке”). Алудирајући на Гетеа или га цитирајући у својим песмама, Бен упоређује две епохе и два света, пре свега зато да би сопствену епоху и сопствени свет песнички изразио и свиме оним што се на тај начин, изречено и неизречено, призива, а не само непосредним својим песничким исказом. Гете, из даљине, и кад се оспорава, служи као ослонац. Потпорањ Гете – то никако није стабилизациона тачка или ментални жироскоп неког Беновог традиционализма, као што, поготову, није ни мета неког антитрадиционалистичког агресивног испољавања и тежње за деструкцијом. Међу разним облицима самопрепознавања није најмање важан онај када неко сагледава шта није или шта више не може бити. Осећање да се живи и песнички ради у временима профане културе и идеологијâ светине, у свету остарелог, истрошеног и исцрпљеног човечанства, које тоне у сумрак, те, дакле, да се нема куд, а некуд се мора, такво осећање нагони да се потражи одговарајући став, оваквом положају саображен. Изгубљено поверење у просветитељске и рационалистичке замајце историје и, самим тим, у револуцију, 'револуције' разних врста и усмерења, има као пандан аристократско-конзервативно окретање погледа од историје уопште: уместо у Шилера и Хегела, поглéда се у Ничеа, погрешно, тачно и погрешно схватаног. Под притиском национал-социјалистичких и фашистичких турбуленција у савремености, идејна конфузија није мала. Уосталом, становишта се брзо смењују, заблуде се исправљају, да би се и то онда даље модификовало, ублажавало или појачавало, под новим притисцима околности. Песник је мудрији. Његов говор, као песника, није потребит сталне ревизије, као што су то есеји, декларације, политички и други програми, 'анализе'. У свему томе, поглед ка Гетеу помагао је да се не изгуби оријентација, можда и више онда кад се морало сагледати шта је од гетеовског духа у савремености немогуће, него шта још недвосмилено траје. И светлост далеких звезда је ипак светлост; па чак и она угашених, док још стиже до нас.
Понекад нам више користе неке приватне Бенове изјаве за разумевање његове духовне и песничке позиције, него програмски текстови, писани за јавност, утолико пре што су понеки од њих, као, рецимо, „Дорски свет” (из 1934) или „Одгајање” (из 1933. – први текст под тим насловом; уследиће касније, 1940, и други, под истим насловом), били срочени као својеврсна књижевно-уметничка 'подршка' актуелним идеолошким струјањима, да би само годину или две од њиховог појављивања постало јасно, и читаоцима и самом аутору, колико су такви покушаји били промашени. Другачије него у већини својих текстова за јавност, Бен о свом 'експресионизму' пише Елцеу (188. писмо од 3. септембра 1940) следеће: „Будући да је мојој генерацији без сумње – што је већ историјски утврђено и борба против ње указује на то – припао задатак да дезилузионира, да подрије расну супстанцу, да разгради столећима стару стварност која је постала непоуздана: експресионизам – , ја се свесно не заустављам пред поларним зонама, како их Ви називате, и Н[иче], наш тако често цитирани титан, не може ме нипошто у томе зауставити. Н[иче] је био велики романтичар. Романтични мит. У томе како се завршио његов живот, том 'духовном помрачењу', има нечег грађански-идеалистичког. [...] Знам врло добро да постоји једно веома високо становиште, са којег се и у животу без духа назире светлост дубине, живот подноси патњу и носи остатке стваралачких заноса, али то није оно последње у законима, а само том последњем припада одлука коју човек мора да донесе у вези са својом егзистенцијом. Зато ја нећу устукнути и – морате ме извинити ако Вас тиме повређујем или разочаравам. Али у мени делује нешто што ме приморава да се враћам на оно што је статично и лишено афеката, на форму, и ту за мене више нема спаса – usque ad finem ('следити сан и поново следити сан и тако заувек – usque ad finem'. Lord Jim.)” [31]
Писати у Немачкој 1940. године да се као свој задатак види „подривање расне супстанце” значило је крајњи облик субверзије, која не само да је онемогућавала било какво јавно деловање, већ је била опасна по голи живот. Експресионизам је у нацистичкој Немачкој био, разуме се, осуђен, одбачен, уз неке покушаје да буде и исмејан, а што Бен није одмах разумео да то мора бити тако и да никакав компромис, никаква коегзистенција или, штавише, међусобно подупирање нису могући, то је посебно питање. Свакако, он интимно остаје веран ономе што је разумевао као експресионизам и у чему је видео основни садржај и главни обрис свог стваралачког живота. Ако је то значило: декомпоновати свет који је изгубио своју стварност, своју поузданост, своју исправност; бити радикалан и бескомпромисан у разградњи било какаве илузије која би у вези с тим евентуално могла постојати у неком облику 'грађанске' културе; одрећи се развоја, у корист статичког, и емоције, у корист 'форме', која је за Бена синоним за дух и једино што је неспорно егзистентно, какав онда однос према традицији и њеним вредностима мора имати експресиониста овог кова? Видимо да се и Ниче може довести у питање. Гете, међутим, остаје она тачка према којој се може имати овакав или онакав однос, али која не може ишчезнути са духовног хоризонта, нити изгубити средишње место које на њему заузима. Бен, који је у једном тренутку држао поздравни говор Маринетију (1934), у коме је припоменуо и то да се „сви ми без изузетка дивимо фиреру” [32] ; који се интересовао за Јулијуса Еволу и писао о његовој књизи Побуна против модерног света (1935) [33] ; који је, користећи се изобилно туђим истраживањима, покушао да у дорском свету и његовим врлинама и 'врлинама' види неки идеал за будућност [34] ; с друге стране, скоро целог живота се држао метода природних наука и, истовремено, у не тако кратким периодима, испомагао се лековима блиским опијатима – кад је реч о Гетеу, није се дао помести. Својом удаљеношћу од њега, и удаљеношћу свога света од његовог, мерио је он оно што, као песник, има да каже, као и оно што нема право да каже и не може више рећи. Бенов поглед на свет и промене које се могу установити у том погледу на основу његових прозних радова не морају нас занимати, а свакако да ће нас с временом ти текстови и све мање привлачити; известан број песама, међутим, оних о цвећу, које отварају различите хоризонталне и вертикалне коридоре, и уопште песама, 'тематски' разноликих, остају свакако и занимљиве и привлачне.
Гетеа чујемо у једној од најпознатијих Бенових песама, „Astern” („Лепе кате” [35] ) из септембра 1935.
Astern – schwälende Tage,
alte Beschwörung, Bann,
die Götter halten die Waage
eine zögernde Stunde an.Noch einmal die goldenen Herden
der Himmel, das Licht, der Flor,
was brütet das alte Werden
unter den sterbenden Flügeln vor?Noch einmal das Ersehnte,
den Rausch, der Rosen Du –
der Sommer stand und lehnte
und sah den Schwalben zu,noch einmal ein Vermuten,
wo längst Gewißheit wacht:
die Schwalben streifen die Fluten
und trinken Fahrt und Nacht.(„Лепе кате – дани што тињају [36] , / старо зазивање, зачараност, / богови заустављају вагу / за један колебљив час. // Још једном златна стада / небесâ, светлост, цваст, / шта ли ће старо Постајање / излећи под крилима која умиру? // Још једном оно за чим се чезне, / занос, ружâ Ти – / лето је застало и ослонило се / и загледало у ластавице, // још једном неку слутњу, / тамо где одавно извесност бди: / ласте лако дотичу таласе / и пију пловидбу и ноћ.”)
Снажан удар на самом почетку – цветови наспрам данâ који горе слабим пламеном, лепе кате у слабачкој њиховој светлости! Ти цветови се надаље више на јављају, они, са свог повлашћеног места, треба од самог почетка значењски да усмере читање песме и одреде како ћемо разумети оно што следи. Добар рецитатор наслов изговара мирно-неутралним гласом, да би одмах затим исту реч – Astern – посебно нагласио. То онда одјекује у последњој речи другог стиха: Bann – која, у својој вишезначности, и на тај начин добија на значају. Нешто што чинима заробљава, чар, подручје којим влада чаролија – зачараност [37] , спаја се на тај начин, у звуковном сусретању и међусобном звучном појачавању, са именом цвета, али тако што цвет у његовој зачаравајућој лепоти истовремено добијамо и губимо, односно схватамо да он мора бити схваћен као изгубљен. Остаје да се види да ли ћемо, макар накратко, макар „за један колебљив час”, успети да „још једном” сагледамо и проживимо оно што он симболише, нуди, дарује... Лепа ката својим појављивањем буди жељу, која понављаним још једном иде до вапаја, да се вратимо у неко велелепно стање, које је минуло, јер сада смо „под крилима која умиру”. Astern, астре, највећа су поетска инвестиција за коју је Готфрид Бен био способан на оном полу где се артикулишу доживљаји, сазнања, наслућивања и снови који значе подршку и омогућавају останак човека у животу.
Златна стада небесâ – вероватно се највише добија ако се то схвати као блистава идилична слика. Поглед на богове који заустављају вагу за један колебљив час допушта да се, на тренутак, помисли управо на грчке богове, да се, у некој слободнијој конкретизацији, евоцира неки одређени мит. Хелијева говеда? Дафнид и Хлоја? Али, то заправо није потребно. Довољна је слика позлаћених облака у раскошној светлости и, поново изразито наглашено, der Flor, цваст, на крају другог стиха друге строфе, да би се (не на последњем месту захваљујући звуку те речи) осетило зашто је неопходно зауставити време, доћи у стање изгубљене равнотеже, освојити непоколебљиво ванвремено Велико Подне наспрам колебљивог часа , што нечију мисао може одвести и ка Ничеу; – откуд нужност да се три пута понавља „још једном”.
Ружама упућено 'Ти' значи да се било 'на Ти' с ружама, да је постојала пуна присност с лепотом, с најлепшим бићима. Онда је, наравно, ту (био) и занос. У другом стиху треће строфе: den Rausch, der Rosen Du – постаје јасно да је посреди акузатив, да и занос и Ти („ружâ Ти”) траже неки, ту неизговорен (транзитиван) глагол – да ли имати или стећи или вратити ...? Поново имати, повратити, обновити? Након што је лето застало и загледало се у ластавице, исто важи и за слутњу: још једном неку слутњу – шта?! имати? досегнути? – слутња ту стоји наспрам одавно успостављене извесности о стању ствари. Неизречени глагол требало би да буде усагласив са оним за чим се чезне (das Ersehnte). Глаголи, уколико наслућујемо више њих, морали би значењски подједнако 'покривати' и 'Ти' упућено ружама, и занос, и предмет чежње, а у ширем смисаоном кругу, и слутњу, као и небеска златна стада, светлост и цваст. У замаху тог неизговореног глагола расте напон песме.
Значењски матријал је расподељен тако да на једној страни имамо 'заустављену вагу' (равнотежу), 'застало лето' (које се, при том, и „ослонило”, дакле у свом заустављању је, бар привремено, стабилно, статично ), и 'старо зазивање' и 'зачараност', који су с тим у сагласју, а с друге стране су ластавице, које, наравно, одлећу, „лако дотичу таласе” – Flut може да значи и 'плима' и 'бујица' и 'поплава', у сваком случају нешто што тече, креће се – извесност протицања, пролажења и, поново ласте, које „лако дотичу таласе” (глагол streifen упућује на лак површан додир), да би се на крају свему томе придружио стих који се схвата с напором: шта значи пити пловидбу ? Пити ноћ , у свом метафоричком измештању из дословног значења, релативно је лакше разумети.
Пресудно је, међутим, за разумевање овако сучељених семантичких материјала то где сврстати и како разумети „старо Постајање” и „крила која умиру”. Das alte Werden – то призива Гетеово Stirb und werde (Умри и постани)! Кад то дочујемо, наше разумевање се шири и обогаћује, смисао се расветљава и продубљује у исти мах.
Гете је 31. јула 1814, и сам у својеврсном заносу који је у њему пробудила Маријана фон Вилемер, написао, у низу песама које су ушле у Западно-источни диван , и ону која почиње стихом: „Sagt es niemand, nur den Weisen” („Не реците никоме, само мудрима”). Она је најпре била насловљена „Buch Sad, Gasele I”, затим „Selbstopfer” („Жртвовање себе”), па „Vollendung” („Довршење”, „Доврхуњење”, „Саврешенство”), да би најзад, 1819, добила коначан наслов, под којим ће остати позната, „Selige Sensucht” („Блажена чежња”). [38] Гете-Хафиз ту говори о оном „животном” („ Das Lebend'ge”), о којем не треба говорити свакоме, већ само мудрима [39] , а које се обезбеђује смрћу у пламену свеће који неодољиво привлачи лептира. Реч је, заправо, о томе да жудња за светлошћу, за вишим и савршенијим животом, води човека, као и лептира који бива захваћен пламеном свеће, у смрт, али та 'смрт' је неопходна да би било могуће самопревазилажење. Човек, преображавајући се, мора 'умрети', тако што ће напустити претходног себе и постати нешто друго, савршеније. Пут ка натчулном, духовном, смислотворном је пут ка светлости, излажење из тмине. [40] Отуд последња, чувена строфа ове песме:
Und so lang du das nicht hast,
Dieses : Stirb und werde!
Bist du nur ein trüber Gast
Auf der dunklen Erde.
( „И све док немаш то, / Ово: Умри и постани! / Само си тмурни гост / На мрачној Земљи.”)
Stirb und werde! – формула самообнављања која је, барем мудрога, спасавала од суморности и туробности бивствовања на Земљи – сада је постала das alte Werden , нешто минуло, за шта се, с много неизвесности, можемо само још питати шта ли ће „излећи” у промењеном повесном и егзистенцијалном амбијенту, који се поетски може оцртати још једино описом: „под крилима која умиру”. Ако богови зауставе вагу за један (колебљив) час, у паралелизму 'старог зазивања' и 'старог Постајања' видимо да се више не налазимо у Гетеовом положају, у гетеовској ситуацији, обележеној својеврсним песничким и животним самопоуздањем. И када призор лепих ката омогући визију светлости, ружа и златних стада неба, и на тренутак нас учврсти у њој, највише што се тиме добија јесте поглед који се зауставља на ластавицама које ће 'пити пловидбу и ноћ', додуше у отворености и богатству слутње, чију вредност, и као богатства и као отворености, песник познаје, па оно суштинско у томе можда једини он и познаје. Неизреченим глаголом тражити још једном овакву визију не подразумева потпуну победу над временом, али може да значи колебљиву и кратку, у томе и драгоцену, равнотежу заустављене ваге, постигнуту захваљујући 'старом зазивању', можда и преклињању богова (јер Beschwörung је и преклињање) у смрћу ограниченом егзистенцијалном времену, без додатне вере или поуздања шта се, евентуално, још сме или може очекивати. Ипак, и то је немало постигнуће. Наслућује се да 'пити пловидбу и ноћ' значи неку врсту измирености са пролазношћу, усвајања те пловидбе кроз тмину као свог једино могућег присуствовања и постојања у времену. Та измиреност и то усвајање могући су зато што је пуноћа и лепота бивствовања већ била постигнута у бивању 'на ти' с ружама, у светлости која обасјава златна стада, у зрелости лета, или: под условом да је све то некад било доживљено, тако да се може јавити чежња да се све доживи још једном, бар још једном.
Није, наравно, Бен био једини песник који се носио с тим: још једном бити млад... Оно што је код њега самосвојно јесте – непосредно и у поступку a contrario – тражење помоћи у Гетеовим стиховима, у Гетеовом ставу према умирању и 'постајању', и разрешење протвречности између nunc stans и протицања какво је дато у последња два стиха његове песме. Да ли извесност која одавно бди значи трезно и неоспориво сазнање да гетеовско Постајање може бити само још трајање, старење без заноса, необогаћено заносом, угаснуће, без присности с ружама, дакле лепотом; умирање и смрт?
Не загледа се песник у ластавице које ће крилима тек окрзнути таласе који протичу: у њих се загледа лето, које, према томе, ма колико неодређености то са собом доносило, мора бити схваћено као персонификација. Овакав дотицај с протицањем сугерише да је усвајање, 'пијењем', пловидбе и ноћи, као измирење с пролазношћу, али и као отпор њој, могуће – песнички – постићи уколико се „још једном” слутња испуни зазиваном зачараношћу, као слутња обновљене и обнављајуће среће. Зачараност, згуснута у призору лепих ката који се отвара погледу у недогледни простор оног ко је оснажен свиме што застало лето може да дâ, дакле живот потенциран до заноса, имагинацијски је повратак у светлост, међу златна стада неба, где је било могуће проживети пуноћу бивства, сада минулу. Више од тога нема ништа, нити је могуће.
Лепе кате имају велики потенцијал, симболички, у својој лепоти, и стваран, самим тим што се појављују кад дани само још тињају. Може се замислити песнички саздано биће, па да ли цвет или нешто друго, које би са таквим потенцијалима какви се овде придају лепим катама представљало или симболисало сасвим осигуран ареал спаса, дакле постојања неугрозивог било пролазношћу, било нечим другим. Без умирања и без постајања; без постајања, па, самим тим, и без умирања. Био би то ареал ванвремен, вечан, да ли и сакралан. То ни код Гетеа није тако – код њега се тајном садржаном у Stirb und werde! избегава тмурност живљења на свету, док се живи. Код Бена поготову не може бити речи о томе да би вага могла бити заустављена више неголи за колебљив час, у којем ћемо се опоменути заноса, присности с ружама и уопште лепотом... Гетеово „старо” Постајање не оснажује за кретање напред. Овде „старо зазивање” одвраћа поглед од будућности, у којој зна се шта напослетку следи, и саживљавање са тренутком се тражи у окретању уназад, ка слутњи којој насупрот стоји извесност која „одавно бди”. Егзистенција је трајање између ове извесности и другачије извесности цвета именованог насловом песме.
Треба оставити отвореном могућност да и такав, „старим зазивањем” обновљен тренутак, такава визија, такав „још-једном”-доживљај заноса, садрже или буду прожети нечим светим. Барем онако и онолико како је једном у времену проживљена љубав 'света' или обасјана светим. Ни Гете, у „Блаженој чежњи”, ни Бен, не дају неке неодољиве сигнале у том смеру. Зависно од тога како читалац разуме своја овлашћења, то остаје препуштено њему.
Изричитије него у песми „Astern”, Бен формулу Stirb und werde! предочава у песми „Wer allein ist – ” („Ко сам је – ”) (из 1936). Песма има програмски карактер и сам песник је желео да буде тако схваћена. У њеној трећој, последњој строфи читамо:
Ohne Rührung sieht er, wie die Erde
eine andere ward, als ihm begann,
nicht mehr Stirb und nicht mehr Werde:
formst ill sieht ihn die Vollendung an.
(„Без ганућа види како је Земља / постала нека друга од оне кад почела је за њ, / не више Умри и не више Постани: / формом мирно посматра га остварено дело.”)
У мирноћи облика уметничко дело стоји насупрот сваком покрету живота, оно је 'статично', непокретно, не умире и не настаје, у смењивању краја и почетка – оно одолева разгризању којем подлеже живот, растакању изазваном животом.
Још јасније је то из песме „Leben – niederer Wahn” („Живот – ниско привиђење”), написане истих дана кад и претходна. Њен програмски карактер је Бен још јаче наглашавао. У њеној последњој строфи стоји:
Form nur ist Glaube und Tat,
die erst von Händen berührten,
doch dann den Händen entführten
Statuen bergen die Saat.
(„Само је форма вера и дело, / најпре рукама додирнуте, / но онда од руку отете / статуе спасавају сетву.”)
У „Лепим катама” призвани Гете, међутим, служи не да би се истакли поетички принципи или да би се напросто песнички рад супротставио 'животу' или уметничко достигнуће пролажењу. Тамо загонетне речи: „пију пловидбу и ноћ” спајају читаоца са цветовима који, у наслову и првој речи првог стиха, отварају и затварају поглед у оно што се може имати од стварно живљеног живота и „још једном” се може обновити у узајамном прожимању слутње, чежње, оспоравања бдијуће извесности смрти и напора да се заустави тренутак, што је све, такође, живот који се заиста живи. При том, и већ доживљена пуноћа, и већ виђена лепота се измичу, губе се, нестају; ако нам успе да их поново призовемо, њихово тако постигнуто присуство је варљиво. И такво, међутим, оно одржава равнотежу са очајем и ништавилом.
V
Gespenster! Leere! Gliedloses Gewoge!
G. Benn, Weinhaus Wolf
Ко је тачно видео какав је 'заиста' био човек Бен или песник Бен? Или барем коју је позицију имао, које је становиште заступао?
Становишта су се мењала, зависно од прилика, спољашњих притисака и утицаја, унутарњих покрета, колебања, али и извесности, оног што, на крају крајева, ипак даје неки основни профил карактеру појединог човека. И песме су различите, не само по фазама, какве биографи или историчари књижевности често конструишу или мисле да су их у нечијем опусу 'устaновили', већ од једне до друге, независно од 'фаза'. Као и код других песника, лични доживљаји и историјска збивања играју своју улогу у стваралаштву. Константе у њему треба сагледати заједно са променама, ревизијама, аутентичним новим продорима и промашајима, у поврацима на већ досегнуто: кроз иновације и расветљавање нових обзорја, као и кроз самооповргавања.
Можда би питање пре требало да гласи: ко је боље видео песника и човека Бена? Да ли Ернст Блох, који пише: „Фашиста Бен, рецимо, одавно парфимише празнину мирисима речи”, „зачињава шупљине времена хтонском ноћном сољу и малим сунчевим јајетом, помера облаке као Зевс, па и више од тога: врши мистичка померања”; његова „'таласална [морска] регресија' разуме се не мање у регресију и фашизам него у талату неког пенушавог акваријума или антикваријата”; језик је само „језик бекства, заноса који ужива сам у себи, полемички накострешене, чисто антитетичке, дакле сваке супстанце лишене демоније. Иза тога нема ничега, од објекта и 'перспективе' нема ничег доли вечног 'диференцирања форми и ништавила'; ничег до цитата који се односе на јужна мора, без света јужних мора”. [41]
Или је истини о Бену ближа Доротеја Штернхајм, Мопса, како су је звали и како је она саму себе звала, од ране младости до краја живота на необичан начин заљубљена у овог песника и опсeднута њиме, иначе ћерка Бенове пријатељице Тее Штернхајм и књижевника Карла Штернхајма? Мопса безброј пута током живота помиње Бена у својим дневницима. Тако, рецимо, 5. маја 1952: „Бен – Бен обухвата дужи временски период. Он је један од сасвим ретких који слуте страховите конвулзије века. Један од оних који је схватио домет и значај промене реда ствари. Раније снажније него сад – његово сопствено старење искривљује му поглед за свако могуће цветање; он тоне у неко расположење пропасти обојено бојама јесени. Уметнички је постао једностранији, мисаоно једностран, јер је његова песничка жица понешто усахла. Упркос томе, остаје он један од малобројних који су осетили 'пулс' епохе и који осећају да та епоха има температуру 42º. А видео ју је јасније управо стога што није потонуо у њу, јер су за њега у свако доба као мерила важили 'еони'.” [42]
Занимљиво је и шта је сама Теа Штернхајм забележила у свој дневник 25. маја 1949: „Бенова тврдоглавост да стравичну казну која се врши над Немачком ни у којем виду не прихвата као последичну појаву, већ искључиво као трагични фатум.” [43]
Пажњу, свакако, треба поклонити и Елцеовом суду. У својим сећањима на Бена, у првом тому песникових писама упућених њему, трговац из Бремена и својеврсни песников повереник пише 1965: „Био је рационалиста и антипод рационализма уједно, у сваком тренутку он рефлектира 'осцилирајућу', логички непрорачунљиву човекову природу. Био је уверен да се наше делање само малим делом одвија под влашћу ума, да је подређено у значајној мери другачијим, али из даљине одређеним соматским, наследним законитостима, које се отимају контроли свесне воље.” [44] Још раније (9. новембра 1958) писао је Елце Марији Прелс о Беновом „кобном рату на два фронта”, „против заступника напретка, који убрзавају процес секуларизације, као и против романтичара, који би хтели да га зауставе, тако да су од њега полазила два супротна кретања једног истог процеса.” [45]
Волфганг Емерих завршава биографију Готфрида Бена речима: „'Ко је изгубио оно што си ти изгубио, тај се нигде не зауставља.' Овај стих Фридриха Ничеа вазда изнова је заокупљао Бена. У свом сопственом плаузибилном тумачењу он бележи губитак свега оног што је једном у протеклим столећима важило као супстанца, као људска супстанца (IV, 308). Из поштеног признавања тог историјског стања ствари – a у том поштењу се с Беном нико не може мерити – настала је она спремност 'да-се-нигде-не-заустављамо', спремност за многоструко прекорачивање граница – било у употреби опојних средстава, било у његовим односима с другим људима или у његовом лудом политичком трипу 1933/34; пре свега, међутим: у његовој неупоредивој уметности речи.” [46]
„Сигурна и осигурана је само песма...” Све остало се може или, некад, мора оповргнути. Код Бена се може пратити и то како изгледа самооповргавање, и то не само као последица нових суочавања с реалношћу или суочавања с новим чињеницама у реалности. Важнија од тога је повезаност властитих идеолошких или политичких гледишта, као и животних изазова у датом тренутку, и песничке продукције. Клаус Тевелајт је до детаља показао међузависности које су у том погледу постојале код Бена тридесетих година. [47] Сам Бен, ригидан и упоран у много чему, не само у погледу оног о чему говори Теа Штернхајм, није, с друге стране, био слеп за оно што се с њим дешавало у временима каква су била: „Бескрајни стид због мог срозавања и предугог живота, пре-живљавања, бескрајна жалост због издаје коју сам планирао да починим према самом себи, оборили су ме. [...] Говорим као о неком мртвацу, не, не: као, говорим о мртвацу.” [48]
Одустајући од поезије, онемогућавајући сам себе као песника, писао је Бен, рецимо, у чланаку „Одгајање” („Züchtung”), јуна 1933. и овакве ствари: „Несагледив историјски преображај формира се политички најпре под средишњим појмом: тотална држава. [...] Оно ново, покретачко, али истовремено синтетичко у том преображају показује се у специфичном појму вође. Вођа није само врховна моћ, он уопште није мишљен као принцип терора, него је виђен као највиши духовни принцип. Вођа: то је оно стваралачко, у њему се сустичу одговорност, опасност и одлука, такође оно што је сасвим ирационално у повесној вољи која заправо тек захваљујући њему постаје видљива, надаље она страхотна угроженост, без које се он не може замислити, јер он не долази као узорак већ као изузетак [...] Одлучујуће је, међутим, за нас сада питање шта ће настати из природе и одгајања, шта треба да буде одгајено, шта захтева час, шта мора настати? [...] Морају се одгајити мозгови , велики мозгови који ће бранити Немачку, мозгови с очњацима, чељусти пуне громова. Злочинац је онај ко новог човека посматра сањарски , ко се губи у сновима о њему у будућности, уместо да га искива; он мора моћи да се бори , то се не учи из бајки, из прича о духовима, минезанга, то ће он научити под стрелама, међу непријатељима, из мисли. У Европи више неће бити мира, напади на Немачку тек ће почети: са запада, са истока, од стране либерализма, од стране демократије [...].” [49] Могли би се навести и други чланци из тог доба, са сличним мишљењима. Убрзо ће, наравно, наступити отрежњење, осведочење с ким и са чим се има посла, и – стид.
У чланаку под истим насловом „Одгајање” из 1940. (који је, наравно, објављен тек после рата, 1949, у збирци огледа Свет израза ), има доста речи о Ничеу и о томе како се овај појам Züchtung има разумети код њега, да бисмо, затим, читали и следеће: „Онда смо видели како долази један други одгајивач, наиме педесет година времена и отаџбинске историје с исходом у тоталној држави. [...] Одгајање расе као политика је љубав према деци какву осећају киднапери; 'остварити' 'идеје': сусрет са самим собом којим се човек осигурава, у гангстерском миљеу. [...] ” [50] А у тексту „Уметност и Трећи Рајх”, написаном крајем 1941. на основу бележака настајалих још од 1934, могу се прочитати и овакве ствари: „... но, пре свега мора се истребити оно што долази са Истока, Југа, Запада, осим тога оно романско, готско, импресионистичко, експресионистичко, Штауфени, Хабзбурзи, Карло Велики – онда ће преостати само они, можда још Хајнрих Лав и Снежана. Од тих остатака направиће они своја министарства културе, свој естетички синг-синг. [...] ... црте њихових лица: њушка цезарâ и мозак троглодитâ, морал протоплазми и осећање части као код хотелских пацова [...].” [51] – Бен је, дакле, мењао своја мишљења и процене.
У нечему је остао и доследан: уметност је 'метафизичка делатност' човека и аутономна у односу на историју . У прози Винарија Wolf (1937) стоји: „Суштина човека је сфера обликовања, само у сфери обликовања човек постаје препознатљив, само у њој постају јасни разлози зашто је створен, само из ње разумљиво је његово место међу животињама.” [52] Написао је он и такве песме, као што је „Генерал” (1938), које су непосредна реакција на стварност нацистичке Немачке и његово службовање у војсци, испуњене мржњом према нацизму и рату, тако да им, вероватно, бар што се тога тиче, ни Брехт ни Јоханес Бехер не би имали шта да замере. Али да ли је то оно по чему ће Бен остати у немачкој поезији, у поезија двадесетог века, уопште узев?
У септембру 1940, када мало шта још у Европи није под немачкoм влашћу, Француска је прегажена, у Берлину се славе победе и, како касније бележи Черчил, Хитлер је, „после пада Париза заиграо од радости” [53] , Бен пише песму „Valse d'Automne”, једну од најлепших и најмилозвучнијих које је икад написао. Она у потпуности одудара од било каквих тријумфалистичких расположења или је, под претпоставком да код читаоца постоји једна нарочита настројеност, у својеврсном далеком дослуху сасвим друге врсте са историјским збивањима (која су за нечије осећање 'велика', за неке друге и нису баш тако велика [54] ). Што се ратних прилика тиче, Бен и тада, као већ и годинама раније, слути само немачки пораз. Поезија, међутим, налази се с оне стране и оваквих пораза и оваквих победа. Ако већ треба користити ту реч, победа је за Бена нешто друго: „испуњење”, кога нема.
Das Rot in den Bäumen
und die Gärten am Ziel –,
Farben, die träumen,
doch sie sagen soviel.In allen, in allen
das Larvengesicht:
„ befreit – zum Zerfallen,
Erfüll ung – nicht.”An Weihern, auf Matten
das seltsame Rot
und dahinter die Schatten
von Fähre und Boot,die Ufer beschlagen
vom ewigen Meer
und es kreuzen sich Sagen
und Völker her,das Locken der Frühe,
der Späte Sang
und der grosse
einsame
Untergang.Der Farben so viele,
die Kelche weit,
und das Ziel der Ziele:
Verlorenheit.In allen, in allen
den Gärten am Ziel,
befrei t zum Zerfallen,
der Farben so viel.(„Црвêна по дрвећу / и вртови на циљу –, / боје, које сањају, / но оне тако много казују. // У свим, у свим / лице ларви: / „ослобођен – за распадање, / испуњење – то не.” // По рибњацима, на рудинама / чудна црвêна / а иза тога сенке / скеле и чамца, / обале о које удара / вечно море / и укрштају се легенде / и народи, // мамљење зоре, / Позна Песма / и велика/ усамљена / пропаст. // Тако много бојâ, / путири широки, / и циљ свих циљева: / изгубљеност. // У свим, у свим / вртовима на циљу, / ослобођених за распадање, / бојâ тако много.”)
Ову песму Бен за живота није објавио (изашла је први пут тек 1958), али ју је, као уздарје, послао Елцеу, који је њему пре тога послао неколико боца рума, преписану на листовима папира који су немачки освајачи запленили негде у Белгији, па је и он, као официр, нешто од тога добио, тако да у пропратном писму од 8. октобра 1940. (бр. 186), каже: „...али ће Вас у сваком случају интересовати папир за писма као докуменат наших победа и привредног прожимања народâ.” [55]
Кључни стихови у овој песми значењски опализирају. Јавља се, под знацима навода, издвојен глас, који нас наводи да се упитамо на кога или на шта се односи ово befreit . Да ли то говори тај који се јавља усред стихова којима се описује јесењи амбијент у својој рујној зрелости, тако што 'коментарише' богатство боја које „тако много казују”, или, можда, вртове у целини, који су на свом 'циљу' и, са све тим бојама, међу којима доминира црвена, ослобођени су ... ? Такво разумевање би било поткрепљено и последњом строфом. Или он, усред слика које нам се предочавају, говори о себи ? Читалац над овим питањима мора да застане, и чак и после најпажљивије анализе свих појединости и свега што употребљени значењски материјал даје и саврешена еуфонија стихова, у слоју звучања, сугерише, недоумица се не може потпуно отклонити: тумач се, ако то жели, потезом у којем увек има и неког интерпретативног 'насиља', мора одлучити за једно или друго: да ли је тај чије су то речи ослобођен за распадање, не доживевши испуњење , или су то вртови, на шта их, у извесном смислу, осуђује већ јесен као таква, а да јесења зрелост, крошње које обележава црвена и обиље боја посвуда, не указују на 'испуњење', како год се оно, у том случају, схватило. У другој строфи, у којој се издвојени глас јавља, до тог места у песми развијена интенционалност стихова говорила би умногоме у прилог овог другог. Из перспективе целине, међутим, пре ће ипак бити да се више добија ако се схвати да је онај ко се нашао пред призором боја које сањају (и одводе у своје снове), у раном јутарњем часу (die Frühe), са осебујним црвенилом свитања, а види и обалу мора под ударом таласа, да је, дакле, носилац тог гласа спреман за распадање, изгубљеност, велику усамљену, усамљеничку, пропаст. Утолико ова Бенова песма превазилази све оне у многим песмама развијане метафоре пролазности, где јесен служи да 'покаже' како ће напослетку свему 'доћи крај'. Апокалиптички тон је овде миран, утишан, ненаметљив, опозиција: „Erfüllung – nicht” дата је не може једноставније бити, стога и уверљиво, са сувереношћу стоика, без жаљења, премда су тонови меланхолије такође ту.
Има ли у овој песми цвећа? Les fleurs се изриком не помињу. Али тешко да читалац може да имагинира слике које се помаљају пред њим, при том ношене оваквим звуком какав у оригиналу песме на немачком постоји, а да се у тим сликама, неизречено, неодређено, не појави и оно чиме цвеће, и једино цвеће, обогаћује призор света виђеног као врт . Боје сањају , и тако много казују . У том врту, тим вртовима, онај ко о свему томе уопште може нешто песнички да каже, гледајући лепоту и њено минуће, није добио оно што би се морало добити – распадање би имало другачији смисао и другачије би се доживљавало када би му претходило испуњење . Једно nicht , једно једноставно не, без побуне, без негодовања, довољно је да се то изрази.
Свет би, без обзира на рат и мир, без обзира на годишње доба у којем га затичемо, морао бити другачији да би дошло до испуњења . Али, он је овакав какав јесте.
- Gottfried Benn, Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , Fischer, Frankfurt a/M 1979; Briefe an F. W. Oelze 1945-1949 , Fischer, Frankfurt a/M 1982; Briefe an F. W. Oelze 1950-19 56, Fischer, Frankgurt a/M 1982 .
- Briefe an F. W. Oelze 1950-1956 , стр. 267. Чујна је, ту, на крају, алузија на Мефиста када објашњава Фаусту силазак Мајкама. ( „Versinke denn! Ich könnt` auch sagen: steige!”, Faust , 6275 ) ; – немогуће је просудити да ли је Бену, у тој ситуацији, било важније да то тако формулише због себе или да би тиме још једном свог пријатеља, провокантно, довео у везу с демонским ареалима.
- Гертруда Ценцес, Елинор Билер, Софија Васмут, Кете фон Порада, Тили Ведекинд, Теа и Мопса Штернхајм,Урсула Цибарт, Астрид Клес...
- Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , 34. писмо, стр. 60.
- Gottfried Benn, Briefe an Astrid Claes 1951-1956 , Klett-Cotta, Stuttgart 2002, стр. 36.
- Hernach. Gottfried Benns Briefe an Ursula Ziebarth , Wallstein, Göttingen 2002 стр. 293.
- Briefe an F. W. Oelze 1945-1949 , стр. 14.
- Исто, стр. 31.
- Fritz J. Raddatz, Gotfried Benn. Leben – niederer Wahn. Eine Biographie , List Taschenbuch 2003, стр. 192.
- Исто
- Gunnar Decker, Gottfried Benn. Genie und Barbar , Aufbau-Verlag, Berlin 2006, стр. 206.
- Klaus Theweleit, Buch der Könige. Orpheus und Eurydike , Stroemfeld/Roter Stern, Basel-Frankfurt a/M 1988.
- Briefe an F. W. Oelze 1945-1949 , писмо бр. 455, стр. 270.
- Исто, стр. 280.
- Астрид Клес, већ, у гермнистичком смислу, специјализована за лирику Готфрида Бена, приказала је збирку Apr è slude , Wiesbaden 1955, у: ' Kritische Bl ä tter . Zur Literatur der Gegenwart'. November, 1955, и то углавном негативно. Посебно је негодовала над стиховима „бити глуп и имати посао: / То је срећа”. У осцилацијама и напетостима које су пратиле однос песника и критичарке, занимљиво је сведочанство које представља њено писмо упућена Бену 12. септембра 1955, у којем поред осталог стоји: „Међутим, ако се Ви тако равнодушно опходите с речју, ко ће је онда још уопште респектовати? / Само немојте поново рећи 'новац и слава'! [нешто раније у једном писму упућеном Астрид Клес, Бен је побуде које су га, наводно, некад давно навеле да уопште почне да пише песме 'објашњавао' жељом да дође до новца и стекне сдлаву – Д. С.]. Не верујем Вам да морате да пишете песме да бисте живели. Но ако би то било тако, онда ја знам довољно људи којима би била част да Вас хране (међу њима сам и ја). А што се тиче славе – , то и јесте оно. Ви сте песник књига Morgue и Пијана плима, са именом Готфрид Бен Ви данас не можете више да радите шта хоћете. Даровали сте свет тако како он никада није заслужио; то је поклон који је прихваћен с дивљењем. Шта Вас наводи на ову нестрпљивост, која изазива изневеравање захтева који сте сами себи поставили?” У: Gottfreid Benn, . Briefe an Astrid Claes 1951-1956 , стр. 105 f. – Бен је реаговао повређено, с одбијањем и донекле с иронијом, али свакако није хтео да прекине своју преписку са својом кореспондеткињом, нити своје галантне покушаје.
- Само се по себи разуме да прозни преводи стихова, какви се дају у овом огледу, не могу ни приближно да очувају поетски ефекат оригинала, али се ишло за тим да се, колико је могуће, верно пренесе значењски слој песме.
- Израз 'кохорте богова' има у себи нечег милитаристичког. Да ли се те кохорте само смењују или се нужно међусобно сукобљавају? О томе се говори у другој једној Беновој песми – „Патња богова.” Ту је повесност божијег постојања и деловања још изразитије наглашена. Песма је написана највероватније 1933, у периоду када је Бен писао есеје који су донекле могли послужити подупирању нацистичке свести, премда у стилизацији која саме нацисте, који су се докопали власти, није непосредо интересовала, нити су много полагали на њу, што ће се убрзо показати и у њиховом односу према Бену. У том смислу , не без сваког разлога, Хелмут Летен назива Бена „корисним идиотом” у превртату 1933. ( Helmut Lethen , Der Sound der V ä ter , Gottfried Benn und seine Zeit , Rowohlt , Berlin 2006, стр. 13). Но, утолико је занимљивије што Бен богове ту види, не само као пролазне, смртне, подложне старењу, него и као богове који нису свемогући. Њихова 'патња' је у томе што немају куда да излију свој плач, јер „ das Meer nimmt die Tr ä nen nicht auf , / sie dr о hen den Ufern , den Steinen / und die Fl ü sse verl ö ren den Lauf ” („ море не прима сузе, / оне прете обалама, камењу, / и реке би изгубиле ток.”); не могу ни да се жале, „ sie haben doch Alles gemacht / und k ö nnen zum Schluss nicht sagen : / vertan – verdacht – .” („па они су створили Све /и не могу на крају да кажу: / страћено – лоше смишљено – .”); „ sehn sie die alternden Adern / auf ihren Händen gern, // denn ihr grosses Land heisst Schweigen, / bis sie als süsser Wahn / von den Säulen niedersteigen, / weil andere Zeichen nahn . ” („радо посматрају по својим рукама / жиле које старе, // јер њихова се велика земља зове Ћутање, / док као слатко привиђење / не сиђу са стубова, / јер се приближавају други знаци.”) – Бен је, дакле, далеко од тога да, рецимо у хришћанском духу, божанство види као коначно разрешење напетости историје: антропоморфизација код њега иде врло далеко, премда се, с иронијом и без ироније, 'богови' виде као створитељи 'Свега'; не само да нису свемогући, него у међусобној борби „ sie ringen einander ab”.
- An Friedrich Siems, 18. 5. 1953; Gottfried Benn: Das gezeichnete Ich , Briefe aus den Јahren 1900-1956 , DTV, München 1962, стр. 137.
- „Шта Вас је могло довести до тога да своје име, које је за нас било оно највише од највишег, што се нивоа тиче, и управо врхунац фанатичне чистоте, ставите на располагање онима чије је одсуство сваког нивоа апсолутно беспримерно у европској историји и од чије моралне нечистоће свет с одвраношћу окреће главу. [...] Колико пријатеља морате да изгубите радећи на заједничкој ствари на тај начин са онима који су достојни духовне мржње – и какве пријатеље, коначно, можете стећи на тој погрешној страни? Па ко Вас тамо разуме?” ( Gottfried Benn , S äm tliche Werke , Band IV, Klett-Cotta, Stuttgart 1989, стр. 510 f. )
- Бенов „Одговор књижевним емигрантима”, као одговор на приватно писмо Клауса Мана, био је јаван, емитован је преко радија; у њему он заговара становиште да уметник свакако треба да остане са својим народом, да он сам од свега тога не очекује никакве нове пријатеље, да почиње нови велики период у историји и да емигранти, по плажама француске ривијере, то, наравно, не могу разумети... ( Sämtliche Werke , Bd. IV, стр. 24 ff.) Када су убрзо ситни нацистички функционери почели да га нападају, ово му је добро дошло, јер га је сам Химлер (тај „експерт за лирику”, како га назива Тевелајт) узео у заштиту, барем утолико да не буде ликвидиран. Забрана писања и објављивања ипак ће уследити. О свему томе, укључујући и свој однос према Клаусу Ману, Бен после рата пише у аутобиографском есеју Двоструки живот. ( Doppelleben ( / 1950 / , Sämtliche Werke , Bd. V, Prosa 3 , Stuttgart 1991, стр. 83-176.)
- „Ах, ти моји брбљиви чланци из ранијег времена, материје којима нисам био дорастао, – сигурна и осигурана је само песма.” (Писмо бр. 201, од 10. априла 1941; Briefe an F . W . Oelze 1932-1945 , стр. 269.)
- Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , стр . 130.
- Исто, стр. 180 f.
- Briefe an F. W. Oelze 1945-1949 , стр. 45 f.
- Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , стр. 331.
- Исто, стр. 332 f .
- „Из више разлога лако је схватљиво што се о овој конструкцији говори иронично; најпре, јасно се испољава завист приликом омиљеног одбацивања Нарциса: њему [Бену – Д. С.], упркос асоцијалности, успевају извесне продукције, и то је незгодно. Неких 92% правила, која важе 'за све', он неће да прихвати, то је још незгодније. Он (са изузетком неколицине људи, од којих је пола мртво) све остале назива ружним. То је неподношљиво. Лепим назива неколико дела&справа, осим тога два или три мора и боју глицинија. То је неправично. Ко је крив што је наша плава друге врсте него плава цветова павити?” ( Klaus Theweleit, Buch der Könige . Orpheus und Eurydike , стр. 356.)
- Briefe an F. W. Oelze 1950-1956 , стр. 255.
- Исто, стр. 180 f .
- Briefe an Oelze 1945-1949 , str. 84.
- Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , стр. 249 f.
- Sämtliche Werke , Band IV, стр. 117.
- Исто, стр. 202 ff .
- О идеологији која стоји из текста „Дорски свет” и томе шта је у њему све испреписивано види: Helmut Lethen , Der Sound der V ä ter , стр. 148 ff ; о ослонцу на Ничеа у овом тексту и о томе да се он, упркос извесним конгруенцијама, не може свести на нацистичке погледе на уметност: Gunnar Decker , Gottfried Benn . Genie und Barbar , стр. 251 ff ; о томе да Бенова (несумњиво установљена преписивања, рецимо из Иполита Тена, Буркхарта итд.) не треба пребрзо осуђивати као плагијате: Klaus Theweleit , Das Buch der K ö nige . Orpheus am Machtpol , Band 2 x , Stroemfeld / Roter Stern , Basel - Frankfurt a / M 1994, стр. 904 f .
- Овај цвет, поред наведеног, има код нас и разне друге називе: астра, звезда, звездан, звездица, звездац, златовасица итд. Види Драгутин Симоновић, Ботанички речник , Научно дело, Београд 1959, стр. 57 f , 513, 599.
- Schw ä len је стари, у савременом језику сасвим ишчезао облик глагола schwelen ; као такав, он може упућивати на текстове из осамнаестог или с почетка деветнаестог века.
- поред других значења (казна, прогонство, анатема...), која претходно Beschw ö rung овде искључује
- Karl Otto Conrady, Goethe, Artemis & Winkler , D ü sseldorf und Z ü rich ²1999, стр. 870.
- Чувена је Хелдерлинова песма „Сократ и Алкибијад” („ Sokrates und Alcibiades ”), o бјављена 1798, у којој се говори о оном Најживотнијем. Друга, завршна строфа гласи: „ Wer das Tiefste gedacht, liebt das Lebendigste , / Hohe Jugend versteht, wer in die Welt geblickt, / Und es neigen die Weisen / Oft am Ende zu Schönem sich. ” ( „Ко промислио је оно најдубље, воли оно Најживотније, / Узвишену младост разуме онај ко је погледао у свет, / И често се мудри / На крају приклањају лепоме.”)
- Karl Otto Conrady , Goethe , стр. 871.
- Ernst Bloch, Erbschaft dieser Zeit , Suhrkamp, Frankfurt a/M 1981, стр. 200 f.
- Gottfreid Benn – Thea Sternheim, Briefwechsel und Aufzeichnungen. Mit Briefen und Tagebuchauszügen Mopsa Sternheims , DTV, München 2006, стр . 217.
- Исто, стр. 119.
- Gottfried Benn, Briefe 1932-1945 , стр. 17 f.
- Наведено према: Hans Dieter Schäfer, Herr Oelze aus Bremen. Gottfried Benn und Friedrich Wilhelm Oelze , Wallstein Verlag, Göttingen 2001, стр. 38.
- Wolfgang Emmerich, Gottfried Benn , Rowohlt Reinbek bei Hamburg 2006, стр.137. У 43. писму Елцеу, од 16. септебра 1935, Бен пише: „ Али сад ми, молим Вас, кажите једно, Ви који у себи носите толика значајна сазнања и унутарње доживљаје који се распростиру далеко, шта је Н[иче] заправо мислио са стиховима: ' wer das verlor , was ich verlor , / macht nirgends Halt ' – ('онај ко је изгубио оно што сам ја изгубио, / нигде се не зауставља' – ) Шта је он изгубио? Шта може бити то што је, ако се изгуби, на њега тако деловало? Често сам се питао. Ја имам само тај одговор, вероватно спознаја о немогућности сваке заједнице. Можда још једна специјална спознаја: народима уопште нису потребни њихови велики људи. Дакле ни он. Њима су много пре потребни њихови мали људи. Велики су само скурилни.” (Бен Ничеа цитира непрецизно; код Емериха је навод тачан.)
- К laus Theweleit, Buch der Könige. Orpheus am Machtpol , стр. 237-733.
- Из 62. писма Елцеу од 24. јануара 1936. ( Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , стр. 99 f.)
- Sämtliche Werke , Band IV, стр. 33 ff.
- Исто, стр. 249.
- Исто, стр. 282 f .
- Sämtliche Werke , Band IV, стр. 223 f.
- Винстон Черчил, Други светски рат, том II , Њихов најлепши тренутак , Просвета, Београд s . a ., стр. 205.
- Код Карла Шмита, чије се име после Другог светског рата помињало заједно са Беновим и Јингеровим, читамо: „У јесен 1940, када је Француска, поражена, лежала на земљи, разговарао сам са једним Југословеном, српским писцем Ивом Андрићем, кога много волим. Спајало нас је заједничко познавање и уважавање Леона Блоа. Србин ми је испричао следећу причу из мита свог народа: Марко Краљевић, јунак српске народне поезије, борио се цео дан с једним моћним Турчином и после оштре борбе оборио га је на земљу. Кад је убио побеђеног непријатеља, пробудила се змија која је спавала на срцу убијеног и рекла је Марку: срећа твоја да сам спавала док сте се борили. Ту је јунак узвикнуо: јао мени, убих човека јачег него што сам ја! – Ову причу сам тада испричао неколицини пријатеља и познаника, међу њима и Ернсту Јингеру, који је био официр окупационе војске у Паризу. Сви смо били дубоко импресионирани. Али нам је свима такође било јасно да се данашњи победници не дају импресионирати таквим средњовековним причама. И ово спада још у твоју велику прогнозу, јадни, поражени Токвиле! – лето 1946.” ( Carl Schmitt , Ex Captivitate Salus . Erfahrungen der Zeit 1945/47 , Duncker&Humbolt, Berlin ²2002, стр. 32 f.) Из другог угла: Винстон Черчил, наведено дело, passim; Шарл де Гол, Ратни мемоари. Позив 1940-1942 , Просвета, Београд 1968, passim .
- Briefe an F. W. Oelze 1932-1945 , стр. 244.
Датум последње измене: 2008-10-31 15:13:01
