Драгица С. Ивановић

Нове мере времена : Драган Стојановић "Месеци", Досије 2007.

Проблем времена био је више него занимљив неким од најзначајнијих писаца двадесетог века, пре свега Томасу Ману, Прусту и Џојсу, и сваки од њих је на свој начин покушао да разреши ту мистерију, према којој се већи део човечанства односи одвећ нехајно, прихватајући уврежена објашњења, не постављајући себи никаква додатна питања. И нашем писцу Драгану Стојановићу време, и сасвим нов приступ његовом рачунању, једна је од главних преокупација. Многе назнаке у том правцу могу се уочити већ у његовом поетском првенцу, књизи Олујно вече . Сви његови романи, књига есеја О идили и срећи , па чак и неке пародије из Светске књижевности на свој начин се дотичу овог проблема. У Месецима је то само још наглашеније и експлицитније.

Пишчева уводна напомена, необично насловљена На шта не треба обраћати пажњу док се читају ове приче (наслов у ком читаоцу неће промаћи иронично шаљиви тон), упознаје нас са могућношћу увођења нових мера времена. Топологија се већ одавно труди да оспори неприкосновеност еуклидовског тродимензионалног сагледавања простора, доказујући постојање безграничног броја равни; на сличан начин Стојановић подрива неприкосновеност грегоријанског календара, и уопште, свих важећих календара, уочавајући да су за мерење времена пристрасност и субјективност пресудне. Пробијање наметнутих стега у поимању врмена удаљава нас од логике, али то и није нека штета, напротив, логика и онако само осиромашује свет; предност интуиције над логиком је неоспорна, то настоји да докаже и главни лик Стојановићеве приче Маријин мирис .

Поред постојећих дванаест месеци, писац уводи још један, четрнаести месец – ајирам . Зашто четрнаести? То нема никакве везе са сујеверјем. (На крају крајева, зашто би се нашег писца, а нарочито, зашто би се његових јунака тицало то што је неког прадавног петка, тринаестог у месецу, пропало Западно римско царство? Пропаст света у целини, пропаст која је већ започела и коју само љубав може зауставити, доводећи не само земљу, већ и целокупни космос у првобитну хармонију – то да. То је већ нешто сасвим друго.) Можда је Стојановић свој нови месец одредио као четрнаести, како би биле избегнуте асоцијације које би водиле ка тринаестом месецу какав је постојао у јулијанском календару, али је много вероватније да је пресудан пишчев обрачун са логиком. После броја дванаест, логично, следи број тринаест. Разумљиво је да баш због тога ајирам никако не може бити тринаести.

О каквом месецу је ту реч? Где га сместити? Наравно не у календар. Он се смешта, било ког месеца, било које године у сам живот, ако је живот довољно срећан, или боље рећи, ако је привилегован. Јер срећа, на крају крајева, није природно стање, она је привилегија, дар тренутка. Питање је само да ли смо у том магновењу отворени према свету и спремни да дарове примимо. Ајирам је месец у ком су сабрани тренуци дестиловане среће, тренуци у којима је човеково постојање у свету неугрозиво, а заштићен је и сам тај свет. И више од тога, реч је о часовима вечности, часовима који нас, иако смо пролазни и смрти, смрти не приближавају. Да тренуци истинске среће, која се једном већ догодила, не пролазе, да не јењавају са нестанком њених узрока, познато нам је још из Хелиотропног лутања кроз стваралаштво Клода Лорена , као и то да се захваљујући таквим тренуцима умањује значај свих тегоба и недаћа, како оних проживљених, тако и оних које тек имају да дођу. Све приче ове књиге имају управо тај циљ: да покажу на који начин ајирам баца светлост на сав претходни и сав будући живот. Иако свака од њих носи назив по неком, добро нам познатом месецу, на чије име смо још од детињства свикли, нису важни сами ти месеци, већ начини на које се четрнаести месец сместио у њих.

Времешном приповедачу Фебруара , обични фебруарски дан се претвара у вечити фебруар оног часа када је на аудицији за хостесе једног елитног хотела угледао Марију. У Новембру је све то још компликованије, јер се срећа, која често заобиђе цео један људски живот, напросто мине поред њега и неокрзнувши га, некоме осмехне и више пута. Рођеном са апсолутним слухом, Антону је све полазило за руком: и да са тринаест година заврши музичку школу, и да са двадесет година већ буде композитор који обећава и да убрзо потом на неком концерту упозна Нађу, освоји је и ожени. Гледано из перспективе бројнијег дела човечанства, већ то је више него што би се смело очекивати. Па и сам Антон, након женине преране смрти, верује да је нескромно очекивати да му живот још нешто пружи, поред обиља које му је у почетку било даровано, да би, наравно, касније било ускраћено. Без Нађе обесмишљени су и свет и музика. У томе и јесте разлика између Нађе и Марије. После Нађе остаје испражњен свет, свет без звука, о тоновима да и не говоримо, остаје само голи живот са којим се не може започети ништа, јер ма шта дошло делује подједнако безвредно. После Марије човек осећа да је истински жив, музика се сама углазбљује , осећање испуњености ни за трен не долази до ниских амплитуда. Заправо, не постоји време после Марије , јер Марија је од тренутка када се први пут појавила пред њим непрестано ту, чак и када је одсутна. Разлика између Нађе и Марије, разлика је између грађанских међуљудских односа (могло би се рећи и малограђанских), оптерећених исправношћу, нормалношћу, размишљањима о "доброј удаји" (синтагма на чију нас одвратност, упркос граматичкој тачности, упозорава главни јунак Марта ) – јер треба се сетити да се Нађа, пре но што је започела везу са Антоном подробно распитала о њему, о позицијама које има у друштвеној хијерархији, и осталим ситницама за које права љубав не мари – насупрот чему се налази аутентичан однос два људска бића, неоптерећен ћифтинским калкулацијама, одмеравањима и премеравањима. Разлика између Нађе и Марије, разлика је између ајирама и новембра, или априла, или било ког другог познатог месеца, све када бисмо им придодали и немогући лимбург, јер лимбург не постоји, а ајирам , ако се већ удене у нечији животни календар, непрекидно траје.

Прича о стварању света и његовом очувању помоћу љубави, а све зато да се не би распао која поред овог поднаслова има још два наслова, од којих је онај главни у загради (јер ако је већ једино он написан великим словима онда би требало да је главни, без обзира на заграду; то је бар логично, дакле, у то се мора сумњати), још једна је од прича које нам сугеришу да је неизвесно на којој животној деоници човек може бити обасјан тренутком чисте среће, која ће осветлити остатак живота, чак и онда када се ствари тако угоде да већи део "тог остатка" проведе у самоћи. Ова прича нам открива да се срећа не појављује као неминовност, већ као величанствена могућност коју одређени тренутак пред нама отвара, а од нас самих зависи хоће ли он бити уграбљен и сачуван, а са њим ћемо, онда, бити сачувани и ми и свет у ком јесмо, и не само сачувани, него и трајно обогаћени, или ћемо допустити да све остане само неискоришћена могућност, да би смо једном, попут Пушкинове миљенице Татјане, са сетом уздахнули: А могућа је срећа била… Човек који је био уметник у мирисању (произвођач парфема) и уметник у љубави, већ закорачио у десету деценију, рекапитулирајући најзначајније догађаје из свог живота и упоређујући их са једним догађајем из младости своје сусетке Марије, догађајем ком није придавала много значаја док јој се под старост није вратио у сну, доказује и њој и нама каква је и колика грешка допустити да тренутак среће умакне, само због малограђанске пристојности и поуздавања у логику. Са једне стране је она која са својих деветнаест година пропушта да свет сачува од пропадања које је већ давно започело и бар на један дан, дакле вечно (да се послужимо стихом из Стојановићеве песме Час ) учини срећним и себе и човека чије је удварање веома оригинално. Са друге стране је он, човек који иза себе има успешну каријеру и већ одраслу децу, и који у једном случајном сусрету (никада ништа није случајно!) на улици, за јулског пљуска, увиђа да се живот пред њим отвара податније него икада пре и чини све што је у његовој моћи да тај тренутак пригрли и продужи, како би касније – чак и много година касније, када је жена која је остатак његових дана на земљи испунила својим мирисом отишла незнано где – могао да се "храни" њиме.

Већ можемо наслутити да је ново рачунање времена тесно повезано са љубављу, да тек захваљујући њој ајирам може да започне своје трајање. Оно што љубави претходи јесте лепота, као обећање среће, као мир који спасава, и фасцинација лепотом, фасцинација за коју је човек способан само уколико му је душа жива и покретна . Јер не даје се лепота свакоме ко је види. Потребно је дуго путовање пре , дуго путовање које се спомиње још у Олујној вечери , дуго путовање од ког Стојановић ни касније не одустаје, ни у једном свом делу, и које поново срећемо у Месецима , а у Новембру већ сасвим експлицитно. Цео живот, иако личи на несигурни ход по жици разапетој изнад амбиса, само је припрема за тренутак у ком ће се све тако угодити да лепота буде не само виђена, већ и доживљена. Тек ту почиње љубав, љубав ослобођена свих стега, љубав која пробија све оквире и ограничења, љубав "са ону страну добра и зла", а са њом и срећа. После великог броја оних који су, спутавани хришћанском етиком и малограђанским моралом, одбијали да признају ма и најмању вредност телесној љубави, поистовећујући је са пожудом, и оних који у последњих пола века на фриволан начин настоје да је фаворизују, и даље не правећи никакву разлику између ње и огољене страсти, Стојановић открива њену лепоту и њену битност, доказујући да задовољавање основног људског нагона и љубав према нечијем телу нису, и не могу бити исто. Месеци су, и поред нескривене и безмало увек присутне ироније, као најпоузданије одбране од сентименталности, ода телесној љубави, на исти онај начин на који је то и Песма над песмама . Јер срећа поклоњена телу уздиже дух, дух оспособљава тело за срећу и лет. Наравно, писац наглашава да у свему томе нису толико важни ни тело, ни дух, па ни срећа, колико је битно само поклањање. Други важан моменат је слобода: слобода избора, слобода у одлучивању, слобода да се отворимо за немогуће и тиме га учинимо могућим. И сам писац каже да су његове приче љубав претворена у слободу .

Дочарава нам Стојановић у својим причама и какве су судбине оних који свој ајирам никада не дочекају, јер ако је и дошло до сусрета са лепотом, није дошло и до аутентичног одговора, као што се догодило приповедачу Априла и његовом пријатељу Пјеру (не може се бити срећан поред особе које три и по сата дотерује своје обрве или одбија да болеснику купи лекове, ма какав занос изазивале њене бутине), као што се догодило и Опсеници, главном јунаку Септембра , приче која представља пародију детективског романа. Са друге стране до аутентичног сусрета човека и света може доћи и захваљујући најмањој љубазности, захваљујући најобичнијем гесту људске солидарности: Срели су се на уском прелазу преко канала ископаног на улици. (Код нас су однекуд улице стално раскопане, никакво чудо да је то ушло и у литературу!) Он се склонио у страну сачекавши да она прва прође и благо се насмешио. Она није рекла ништа, али је узвратила осмехом. Довољно да се ајирам усели у један мартовски дан. Није важно ко је она, важно је да постоји и да таква каква јесте некоме може да улепша живот и свет и све у њему доведе у ред. За срећу није потребно много, али ако нисмо довољно усредсређени, она нам измиче.

Стојановићеви приповедачи, који су понекад главни ликови, понекад њихови пријатељи и познаници, без обзира на околности у којима се налазе, скоро увек су у добром друштву. Њихове дијалоге, отворене или прикривене, са писцима минулих времена врло често можемо запазити, ма била реч о Вирџинији Вулф и важности коју за писца има сопствена соба, или о алузији на речи које изговара Версилов у Младићу Достојевског, да жене воле веселе људе, или, да се не удаљавамо од Фјодора Михаиловича: да ће она ако јој се објасни као што треба … све разумети , што нам је познато из Браће Карамазових , а ту је и "застрашеност лепотом", која нас води Рилкеу. Па ипак, најзанимљивије су иронијски интониране реминисценције, попут тираде о "епикантусу" и "киргиском лицу" која нас натерује да се сетимо Чаробног брега и свега онога што је Ман у њему рекао на ову тему, као и оне којима се пародирају нека чувена места светске литературе. Камијев Мерсо у затвору, осуђен на смрт, а као да је тек оживео, сећа се своје Марије (срећне ли подударности имена!) њеног лица, усана… Стојановићев Антон, поново рођен након сусрета са Маријом, након што је отишла, такође се сећа њеног лица, усана… али ту су и зуби, прсти, колена, тако да нам се чини да се писац неће зауставити све док цела та ствар не буде доведена до гротеске.

У Стојановићевом роману Злочин и казна већ смо имали прилике да се суочимо са чињеницом да сви мушки ликови (изузев полицајца Мирослава) носе исто име, придружује им се чак и један папагај! У Месецима , са много мање ироније, сви важни женски ликови носи име Марија, чак и једна врло важна акваријумска рибица (изузетак је Нађа, али зашто Нађа не може бити Марија већ нам је јасно). Али да иронија не би сасвим изостала и многи споредни ликови имају, или имена која би у страним језицима одговарала поменутом имену (Марион, Мари-Луиза), или надимке из њега изведене (домаћица Мара, продавачица Маки). Но забуне не може бити. Читалац врло брзо схвата која од њих је права Марија, она захваљујући којој живот постаје неуништив, она због које се почиње са новим рачунањем времена.

Некада пуне хумора, некада осенчене иронијом, писане високим стилом или уличним жаргоном најнижег реда, већ према прилици и саобразно ликовима, све ове приче, посматране појединачно, или, још боље заједно, јер међусобно кореспондирају и једна другу објашњавају, наводе нас да се замислимо, не само над њима или над проблемима слободе, љубави и солидарности, већ и над властитим животом, уколико га уопште имамо.