Славица Поповић-Филиповић

Грчки прометеји мира на Метиљавици: Грчко војничко гробље у Пироту

Светли војнички гробови, српски у Грчкој и грчки у Србији, трајна су спона два братска православна народа

По завршетку Првог светског рата, Трећа грчка дивизија шаље своје војнике из Патре са Пелопонеза у Србију. Тако грчки чувари мира стижу у Пирот са ослобођењем 1918. године, и буду распоређени по обронцима Старе планине. Данас, после девет деценија, знатан број палих грчких војника трајно почива на брду Метиљавица код Пирота, са „Ловором који никад не вене…“

Пријатељство грчког и српског народа у току Првог светског рата осведочено је не само на Крфу и Солунском фронту, већ и Солунским пробојем 15. септембра 1918. године. У саставу савезничких снага, заједно са српским војницима борила се и Трећа грчка дивизија, која је штитила десно крило српске војске и имала улогу мировне мисије у пограничним пределима Цариброда (данас Димитровграда) и пиротског краја. Грчки мисионари мира у Пироту, стигли су 1918. са Пелопонеза из града Патре, пословног центра покрајине Ахаје. Трећа грчка дивизија из Патре, под командом пуковника Николаса Трикуписома била је смештена у Пироту, а војници распоређени дуж границе по селима Извор, Гњилање, Темска, Сувидо и Крупац. Пуковник Трикуписом, који се школовао у Француској, био је цењен и хваљен од славног француског генерала Франше д’ Епереа. Јесен 1918. и зима 1919. године, поред великих мразева донела је грип и шпанску грозницу. Исцрпљеност од ратних рана и страдања, праћена епидемијом грипа, која је харала у послератним данима, однела је бројне жртве не само у Србији већ широм света. Епидемија шпанског грипа није мимоишла ни грчке војнике, подофицире и официре. Победници на ратном пољу, прометеји мира, подлегли су у епидемији услед велике зиме и хладноће. Трећа грчка дивизија је изгубила 358 војника хероја, а преминули су сахрањени по сеоским гробљима.

Касније захваљујући Екатерини Левадис и људима добре воље у Пироту, године 1923/24. пренети су остаци грчких војника на заједничко Војничко гробље, које се налази на брду Метиљевици код Пирота. Обостраним залагањем грчке и српске владе, подигнут је споменик 1932. године, дело грчког вајара Сохоса из Атине. Следеће године, на освећењу споменика 11. новембра 1933. године, присуствовао је тадашњи председник грчке владе, генерал Георгиос Кондилис. У спомен палим грчким војницима, генерал Кондилис је рекао: „Земља, која вас покрива је лака јер припада малом српском али јуначком народу. Нека остане вечна успомена, као што су вечне ваше жртве, које сте положили за грчки народ.“

 На великом мермерном споменику, у облику слова Т, уклесан је рељеф који приказује грчке војнике–евзоне у маршу, са крилатим коњима у скоку, и натписом који много говори: ‘Година 1918’. Два круга симболично представљају грчки и српски народ у заједничком судбинском ходу кроз векове. Високи зелени чемпреси са погледом на Стару планину са шимширом ограђују грчко гробље, где је у сваком реду постављено по 30 подједнаких надгробних споменика. Ограда у белој и плавој боји – у бојама грчке заставе, je још један дирљив симбол из домовине. На споменику су уклесани стихови на старогрчком језику, посвећени палим грчким војницима:

За борбу и добро за које сте пали,
Српска земља постала вам је мати.

Србина и Грка побратимљује
једна ловорова грана,
грана која се од ваше крви храни
и која ће вечно цвати…

Животне мисије Екатерине Левандис-Станковић из Волоса и Георгијуса Сурланџиса из Атине

Светли гробови српских војника у Грчкој, и гробови грчких војника у Србији су још једна историјска веза која снажно спаја два народа.

У народима широм света, постоје амбасадори без ленти и дипломатске акредитације. То су обични, мали људи необичних судбина, заљубљеници у све што је људско и хумано. Судбину једне такве амбасадорке двеју култура и историјског наслеђа доживела је Гркиња Екатерина Левандис – Катина из Волоса. Као млада осамнаестогодишња чланица Грчког Црвеног крста, Екатерина је са осталим добровољцима имала задатак да сачека француске лађе са српским војницима, који су стигли из Валоне. Након албанске голготе, српски војници су се искрцали у грчку луку Волос. Био је то први сусрет са Србима, српским језиком, српским обичајима. Својим младалачким сновима није ни издалека назирала судбину, нити била свесна сусрета који ће јој донети тако богат, али доста различит живот. Познанство са супругом лекара Стевчића, и других Пироћанаца, прерасло је у породично дружење. Запала је оку младом Пироћанцу, лиферанту српске војске Петра Станковића.

Са ослобођењем, српски војник Петар се вратио у родни крај и повео своје најмилије са собом, супругу Екатерину и сина Николу, рођеног у Волосу. Петар Станковић био поносан на своју Албанску споменицу, а Екатерину су красила одличја грчке и југословенске владе. Гркиња из постојбине наранџи и лимуна продужила је своју мисију милосрђа на просторима јабука и шљива. У Пироту, граду познатом по ћилимовима и качкаваљу, учила је српске обичаје и размењивала сазнања и знања у новим дружењима. Српски језик је постао њен језик комуникације, језик из кога је проговарало човекољубље. Дружењем са Пироћанкама, одласцима у православну цркву, узгајањем сина Николе, пленила је и оплеменила животе многих. Тако је њеним залагањем и окупљањем добрих људи, дошла на идеју да сагради једно грчко гробље за све Грке страдале 1918. у време епидемије шпанске грознице.

Сакупљањем прилога од племенитих људи сазидано је знамење, историјски белег и вечни починак 358 грчких војника. На узвишици Метиљавице, са погледом на град лежи грчко гробље, поред српског војничког гробља. Ту на парчету земље, које је касније поклоњено грчком народу, године 1932. подигнут је споменик од хладног белог мермера, али топле поруке: Српска земља постала вам је мати. А вапаји породица, чији су синови сахрањени тамо далеко, стизали су из Волоса, Патраса, Атине… Екатерина је писала, преводила, тешила, дочекивала, испраћала рођаке и пријатеље палих војника, ходочаснике, случајне путнике и намернике. Катина, како је Пироћанци из милоште прозваше, славила је грчке и српске славе, поштовала грчке и српске задушнице.

Пирот је 1936. године посетио познати београдски трговац Костас Брацос и поклонио се сенима палих земљака на падинама Старе планине. Топлина и носталгија га је подстакла да сачини књигу посетиоца, која садржи имена многих доброчинитеља, поштоваоца овог историјског наслеђа. Међу бројним познатим Пироћанцима, налазе се имена путника из далека, као и име доброчинитељке Екатарине Левандис Станковић.

Судбина је 1933. године донела још једног Грка у Пирот. Био је то Георгијос Сурланџис из Атине, кога је љубав према лепој Радмили из Пирота довела у просторе нове отаџбине. Породица Сурланџис изродила је једну ћерку и три сина: Јована, Теофана и Зорана. Тако је Екатерина уз помоћ свог сународника Георгијоса наставила да брине о грчком гробљу до своје смрти. Сама је нашла свој спокој и мир 1973. у породичној гробници на Тијабарском гробљу у Пироту. Георгијус, у Србији прекрштен у Ђорђа, преминуо је исте 1973. и почива на пиротском гробљу. Потомак Георгијуса Сурланџиса, син Зоран Сурланџис са мајком Радмилом продужио је традицију чувања грчког гробља и неговања успомене на пале хеленске хероје.

Племенита дела Екатарине Левандис Станковић и Георгијоса Сурланџиса и данас снажно зраче, упркос временском распону од деведесет година. Улогу амбасадора љубави и доброте између два народа, Екатерина је обављала с љубављу целог свог живота. Поставила је темељ, а са породицом Сурланџис продужила да гради монумент ходочашћа, који није само меморијал већ и светионик дуготрајног грчко-српског пријатељства. То пријатељство су потврдили градови Патра и Пирот својим побратимљењем 1990. године. Једна улица у Волосу поносно чува успомену на грчку кћер, а српску снаху – Екатарину Левандис-Станковић. Поводом прославе 70 година од пробоја Солунског фронта и 70 година од погибије грчких војника, Екатарина Левандис Станковић је добила Спомен плакету града Атине. За величанствено очување светилишта грчких војника, Екатарина Левандис-Станковић је одликована Златном медаљом грчког народа. Књигу посетиоца, коју је Коста Брацос установио 1936. године, чува Јован Сурланџис. Златна медаља са ликом грчког песника и родољуба Риге од Фере је уручена Зорану Сурланџису за очување овог историјског обележја. Грчко гробље на Метиљавици је 1987. године проглашено за знаменито место и увршћено је у културна добра пиротског округа.

Традиционално сваке године крајем септембра месеца, на Метиљавици се великим скупом одаје почаст палим грчким војницима, који овде почивају као стражари вечног мира. Дан сећања окупља дипломатске представнике, делегације грчке и српске војске, православно свештенство, угледне госте из Грчке и Србије, грађанство Пирота, Ниша, Београда и других српских градова, представнике грчких потомака у Србији – удружења „Риге од Фере“ из Београда, „Светлост Грчке“ из Ниша, као и чланице „Кола српских сестара“, „Удружења потомака у неговању традиције ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године“, великог броја хуманих људи, који гаје пријатељство и човекољубље између грчког и српског народа.

СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У ПИРОТУ

Поред грчких војника и официра на Метиљавици, почивају српски војници на Пиротском војничком гробљу. Ово меморијално место краси споменик подигнут 1930. године, у време владавине краља Александра I Карађорђевића, у знак сећања на погинуле у ратовима од 1912. до 1918. године. Војници Трећег пешадијског пука из Пирота, њих 7.610 палих на Мердарама, у Битољу, Брегалници, Церу, у Могленском пробоју, на Кајмакчалану, у Солунском пробоју нашли су коначан спокој заједно, на истом месту. Камени споменик, знамење на пале српске војнике у балканским ратовима и Првом српском рату, чува историјско памћење на страдања српских војника из пиротског краја. Заједничко знамење за хиљаде палих, посећују генерације потомака, које након православног обичаја полагања цвећа и паљења свећа, читају натпис:

„Споменик подигнут у славу 7.610 див јунака из Пирота и округа, који дадоше своје животе за краља и отаџбину у ратовима од 1912. до 1919. године.

 СЛАВА БЕСМРТНИЦИМА И ВЕчАН ИМ ПОМЕН.“

Тако ће вечно на Грчком и Српском гробљу на Метиљавици код Пирота лежати чувари мира, један поред другог: Георгијус до Ђорђа, Александар до Александра, Михаил до Михајла, Петрос до Петра, Томас до Томе, Андрејас до Андреје, Костас до Косте, Николас до Николе… Једни и други, пропутовали кроз историју, неиспеваних младалачких песама, неодиграних кола и сиртакиса. Остадоше вечно млади, јер им судбина ускрати живот и старење. Мада су једни расли испод маслињака, други под храстовима, делили су заједничку славу, поштовали истог свеца Светог Николу, заштитника морепловаца и путника на свим морима…

Поводом прославе ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА од пробоја Солунског фронта, а у славу свим грчким, српским и савезничким херојима и хероинама, палим у Првом светском рату широм европских ратишта.

Епопеја Првог светског рата 1914-1918, голгота повлачења, искрцавање на Крфу, борбе на Солунском фронту прославиће страдања али и васкрс српске војске, коју су водили храбри српски војници предвођени легендарним војводама и генералима. Док српски народ не заборавља голготе и страдања у изгнанству, милионску жртву палих у рату, повлачењу и логорима, грчки народ трајно, са много топлине преноси легенде и приче предака из времена кад су Срби били пријатељи и саборци у историјском ходу. Део приче и сећања даровала нам је госпођа Србинис, чији је отац волео Србе и посећивао Србију, па отуда његова породица Савопулос постаде Србинис.

Ова српска и светска епопеја догодила се пре деведесет година. Срби дошли, дочекани и испраћени као пријатељи. Грчки народ остао да чува српске споменике и светиње на својој земљи, свуда где цвета лимун жут и расте маслина. Многе сестре Екатерине и браћа Триандафилоси су се уписали и уписују се у књигу историје милосрђа, која не припада само српском и грчком народу, већ људској заједници.

Догађајима нове историје, грчки народ је још једном потврдио вековно пријатељство са српским народом. Српски народ зна да памти пружену руку у тешким временима. У Србији живи велики број грчких потомака, који самостално или у оквиру удружења, гаје и чувају истовремено грчко и српско културно и историјско налеђе. Данас дуготрајне мостове између два народа чине бројни ходочасници у свету културе, образовања, пословања и туризма. Срби радо одлазе и уживају на сунчаним обалама и острвима, топлог Јонског и Егејског мора, Медитерана и још топлије грчко гостопримство. Са жељом и божјим благословом да пријатељство и човекољубље међу народима и људима вечно траје.

За многа лета! Хроња пола!

За изузетан, драгоцен допринос у реализацији овог историјски значајног прилога, велику и искрену захвалност аутор дугује доктору Небојши Ђенићу, лекару, хирургу из Ниша, Василики Динчић-Савопулос, члану грчког удружења „Светлост Грчке“ у Нишу, Мирјани Игић и Стеви Панакијевском из Пирота, поклоницима српског историјског и културног наслеђа и традиције. Зоран Сурланџис заслужује посебно поштовање свих нас за продужетак породичне традиције у чувању Грчког гробља у Пироту, заједно са „Друштвом за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године“ – Подружница у Пироту“, „Колу српских сестара“ и „Ротари клубу“ у Пироту. За захвалношћу наводим и драгоцено коришћење литературе: Борислава Лилић, „Грчко војничко гробље у Пироту, тамо далеко а тако близу“, Пирот, 1994.

[Изворно објављено: Нишки весник, бр 54, септембра 2008.]