Бранко Ћопић – Тома Курузовић

Петар Пепо Бандић

  • Дигитализација: Творац града

  • (Пепо Бандић, још иза кулиса почиње да се свађа са женом. Појави се на сцени, па се враћа иза, опет долази на сцену, љути се, жести се, хоће да уразуми жену, да јој објасни да нема времена. Истовремено, поносан је и горд на оно што ради.)

    Смиј се ти и задиркуј, ждрјебице ни једна докона. А да није мене и ових наочара, е не би се мајци, ти сад ваљала по серџади, нити би наше дијете сваки дан јело пшенични љеб и то намазан с пекмезом и мармеладом, Бог те твој шашави грмечки... Заборавила си, изгледа, како си код ћаће Обрада гулила курузу и вукла дрва на леђима, а? Ухм... Умукни де! Гура Пепо Бандић кроз ову најгору офанзиву на учење, оченаш јој њезин, ока ми не да склопити... Таман превалим један бункер, математика, кад иза леђа одмах бије геометрија... Превалим математику и геометрију, али са бокова бије хемија, физика, историја, земљопис, али ја се не дам. Не дам, и опет сам срећан и задовољан и могу да кажем (почне да се крсти па се прекине) драги мој Боже! Кажу да те нема – ликвидирали су те, али свеједно. Колико сам ја пута теби захвалио што сам се домогао ове своје данашње згоде, доброте и љепоте. Није шала, имам двије собе у новој, новцатој кући на пет катова. Неки ми куде стан што је тобож до пола у земљи и што ми се мачке обноћ увлаче кроз пенџер, а не виде ону љепоту кад погледаш онако из далека, а у себи помислиш: ено у оној петокатници, овај Баја станује! Па има се, брате, и у кући шта видјети. Није да нема. Хвала Богу, (поново почне да се крсти, прекине се) хвала нашој влади и да не чује зло што се ја овако хвалим, да куцнем у дрво, има се свега. Ха, ха, нико ми у мом селу Обљају под Грмечом не би вјеровао: у Пепе Бандића два нова, новцата кревета ко два брата близанца. Правила их буржуазија за себе, па западе мене да ја своју старку (показује на тур) метнем у госпоство. Вала, кад би ми било до неке силе и бијеса, могао бих ја да се стрпам у један а ова моја ждријебица у други па да се ширим ко какав гроф. Право да вам кажем, пробао сам ја једном али ме ова моја ждријебица заокупи: „А, а, шта је? Каква је то сада нова мода па бјежиш од своје рођене жене? Шта је, грмечки ајгиру? Је ли? Не ваљају вам више ваше жене, оне које су с вама заједно газиле и гору и воду, шта је? Прохтјеле вам се, је ли, београдских свиленгаћа, хоћете мало свилених госпоја, а? Овамо, овамо кад ти велим... Муж и жена морају да спавају у једном кревету до своје смрти, личне и персоналне, како си научио да говориш! Овамо...“ И ја шта ћу... Осврнем се самокритички и код ње, са њом у кревет... А мој вазда зврји празан... А она само мисли на оне беспослице и безобразлуке. Не би јој у крај стао ни општински одбор и то онај пленарног састава... Јесте, имам свега и свачега: добре душеке и покриваче, два стола, столица, двије фотеље, књижетина, ормари, гвозден шпорет, имам сјекиру... Ево имам и двоје слике. Погледајдер, на овој насликани другови ловци, како на друговима коњима... (прекине се, увиди да је погрешио) на обичним коњима ловци угледни – они одозго више нас – јашу и гоне дивљег вепра, гледај Бог те твој. А на овој усликана нека другарска конференција под неким дрветом на којој друг Милош Обреновић ваљда диже српски устанак. А била је овдје и једна трећа слика на којој је била усликана једна женска... али знаш шта... женска и по... овако (показује да је била скоро сва гола) разумјеш и боса... па крилата... па насликана овако како ставља, меће неки вијенац на главу једног јадног, испаћеног друга, ваљда тифусара, који сједи, овако она а овако он. Али ја сам је склонио из куће, побојао сам се да то није каква побожна – црквена слика па да ме не изнесу на састанак... Па да кажу: „Знате ли ви другови да друг Пепо Бандић држи у кући црквене слике... Није још рашчистио са религијом...“ Па онда ово па оно, тандара мандара и ја ти њу лијепо... Ајде у вражију матер... избацим је. А ни овој мојој бенекачи да кажем никако није конфектирало јер се тој женској видиле сисе: „Чујеш ли ти Пепо, склањај ми то из куће јер ће бити зло... склањај... срамота ме од људи кад нам неко дође у госте... у земљу пропадам а не могу с људима ни да разговарам, они сви само пиље у ту слику.“ Била је много љубоморна на њу зато што се на оној женској на тој слици видиле те сисе, а оне бог те овако (показује) као хаубичке гранате... А код ове моје све се већ оцоцило, отромбољило...

    Јест, кажем, свега се брате има, ево да не рачунам онај отоман на којем наш син Ђурађ спава, спава... Јој људи, што сам га измлатио. Изгледа да људи сиромаси не знају ништа друго него да бију своју дјецу... Ваљда зато од човјека сиромаха послије у животу и испадне прави човјек, зашто? Зато што кроз живот иде вазда право. А право иде зато што се увијек сјећа оних батина из дјетињства, и иде право, зна шта се смије а шта не смије, иде право... (удара себе по туру) Понекад се само осврће неће ли га когод одаламити од позади али иде право, поштено и исправно... Ма како да га не истучем, људи моји. Само што сам дошао кући, кад у дворишту, цика, писка, дрека... Шта је људи, питам? „Како шта је, онај твој харамбаша марише све с реда, читава улица од њега зортира.“ Ко, зар мој син Ђурађ? „Јесте он и не зови га више Ђурађ него...“ Она, онај... како се оно зове... каубој Џими, ето малоприје је измлатио и генераловог сина, расплакало се дијете и отишло да зове свога ћаћу у помоћ... А јој мени... те ти ја скидох свој трофејни опасач. Овамо, црни каубоје Џими, амо да ти ја покажем пошто је ока шљива... Па удри, удри... А ти лемаш дјецу, а, лемаш? Гледај сад како се лема... ако ти можеш да изађеш на крај са генераловим сином не могу ја са његовим ћаћом... Па опет удри, удри... (заплаче се) Баш сам га прописно извоштио... жао ми га кукавца... јест ми жао али ми неакако при души и слатко као да сам се најео пите зељанице. А ти тако, је ли, а? (вири кроз врата) Арамбашо моја, разбојниче мој, Обилићу мој, а не зарезујеш никога, а? Брига тебе је ли он министров, послужитеља или генерала... Као да ти иза леђа не стоји ћаћа Пепо него читав Београд – Србија, а? Па и јест, имаш право, да стоји, стоји... Научи сине да идеш ко човјек, да гледаш као човјек и да се браниш као што се људи бране. Никад немој први, запамти, никад, али ако те неко... е не дај на се... не дај. Полако, сине, јер ће све брзо проћи, дан по дан па ћеш ти мени и до женидбе доћи... (погледа према соби) Само немој и ти да узмеш неку црну, суву и мршаву, него ћемо пробрати какву позадружну жујку... па кад заљуља позадином нек се увија под њом асвалт ко на првомајској паради. Ево ти ријеч дајем да би се због такве снајке, те твоје позадружне Жујке, одрекао и бијелог лука, не би више пљувао у запећак, сваког би дана прао ноге па нек нам се усели господство у кућу – комплет. Спавај Београђанине мој, ко зна која ће теби тица у животу запјевати... А ево твом ћаћи Пепи још увијек пјева птичица – вечерња гимназијица... (Почне да претура по столу и књигама тражећи распоред) Дај да се прво прегледа борбени распоред... Сутра је... четвртак... Тако је, опа прва чука, први час српски... Аха, домаћи задатак... „Природне љепоте наше земље“. Ајд сад... природне љепоте наставница рече: „Пишите, прво, о природним лепотама свог завичаја, то о завичају нек вам буде увод, па онда крените даље.“ (Имитира наставницу) Даље... вражију матер даље... то је најгоре... оно, даље... „Увод“... Уведи ти мене па ћу ја послије лако. И откуд нама под Грмечом природне љепоте, пободу људи... откуд? Дигла се она пуста планинчина, стално се по њој вуку облачине, а доље према склоповима према Сани ил вјетар хуји, ил водурина риче... Има у њој и међеда... Има жив страх да те спопадне само кад помислиш на те природне љепоте. А како би било да ја нешто слажем? Лажу људи и крупније ствари па остану живи... Да слажем овако: У моме крају – моме завичају има много природних љепота које су лијепе, које су прелијепе, оне су толико лијепе да их народ лијепо посматра из својих кућа... (замисли се и засмеје) Ха, ха, ха, не ваља. Бог ме убио ако сам ја икад у свом животу видио људе да су се наслонили на прозоре и да гледају „природне љепоте“... То би биле неке „природне будале“... Нису ваљда луди да беспосличаре, гледају људи каквог посла да ураде... Не ваља, а како би било ја да свалим све на стару, трулу Југославију и буржуазију па да кажем овако: Стара, трула, ненародна Југославија и буржуазија није ништа подузимала за узгајање природних љепота и оне су због тога испропадале, оне су толико испропадале да су сиротице... скроз наскроз пропале... Не ваља, јер бих морао да набројим неке од тих љепота, пропашћу ја изгледа мени из српског, добићу кеца ко бандера, чврсто пободеног... Јој мени, мајко моја... А како би било да не лажем и не сваљујем на никога и да поштено напишем овако: Мој крај је сиромашан као што и јесте, економски заостао, што је тачно, и он као такав није био погодан за узгајање природних љепота. Природне љепоте у моме крају су због тога закржљале, оне су закржљале и... толико су закржљале... (замисли се) Не ваља, изгледа мени да сам ја овде закржљао (показује на главу) и то баш за те природне љепоте...

    Јој, људи моји, надрљао сам ти као жути мрав. Не сахрани ме до сад ни мука ни јад ни патња, али ће ме докусурити ово... (почне да преврће по књигама) Хемија, математика, геометрија, физика, ботаника... Јој, гледај ботанике оца јој њезиног... Гледај (листа и показује). Ти мислиш да је ово насликана травка, травка је ли? Е јест клинац, буразеру, травка, то ти је пискум, дрискум, из фамилије, тутурус... бунтурус... а под-подфамилија му је тунтурусбунтус, тунру-буту-руто-тотус... Ево, гледај ова се зове капсела бурза пасторие – пастирска торбица... Пази молим те... Није могла пастирска торбица мирно у ливади вјековати него на себе натакарила латинско име и презиме – капсела бурза пасторис... Дозволите да се упознамо... Ја сам Петар Бандић из Обљаја – Петрус Бандус Обљајикус, дурашна травка па ме ево живим без латинског имена и презимена. Да, да... Јој, каквих ту све нема заврзлама и измишљотина, гледај само... „Скривено-семењаче“. (Чита) Постоји неколико разлика по којима можемо распознати биљке, дикотиле и монокотиле... (види да је погрешио) Монокотиле слика 43. (Окреће листове књиге, са неколико страна гледа слику али ништа не види) Не помаже. Добро дај да видимо даље... Дикотиле имају у себи два котиледона... Ту спадају грашак, храст, пасуљ... (стане, замисли се и почне да се смеје и лупа по књизи) Ха, ха, види пасуља ђе се записао оца ли му његовог, шта сам га у животу појео а нисам знао да не једем пасуљ него дикотилу која у себи има два котиледона. Па зато је он тако опасан, свако оно мало зрно носи у себи по два котиледона. (Показује руком на тур) Је ли, старка (окрене се према соби у којој је жена) теби смета моја вечерња гимназија, добро... а шта би ти мени скувала кад бих ти ја казао овако: „Скувајдер ти мени мало дикотиле која има у себи два котиледона“. Је л би знала шта да скуваш? Би вражију матер... јер нећеш да учиш... Учити, учити и само учити... Наука је зла мука... па се нешто мислим. Кад би наши одговорни, мислим на наше најодговорније, они би требали да донесу једну душевну уредбу и да кажу, рецимо овако: Петру Бандићу додјељује се орден за храброст, дисциплину и пожртвованост, да му се додијели инвалида (Удари се руком по куку) и да се поштеди Ботанике... Знам да не вриједи јер они говоре: Да ми сви, заједно, сви скупа, морамо да радимо да стварамо за оне који ће доћи иза нас, Бога питај кад ће доћи. А ја кад год се замислим о будућности размишљам овако: ова наша кугла-земља одвојила се од оне велике усијане куглетине – сунца и наставила да се окреће око своје осовине. Онда су почеле да падају велике кише и почела је да се хвата кора.. Први живот је постао у води јер још није било копна. Купала се наша усијана куглетина, хладила, и почела да се хвата кора, како где, негде тања а негде дебља... Пуцала кора и хај... хај, створила се копна... шиљци па богами и равнице и долине. Пет континената... Бућкала се и хладила наша земља, а доказ је да је још у средини усијана, докази су вулкани... земљотреси и Бога ти питај шта се у тој нашој средини догађа, то само Бог зна... Али пре милиона година кад су се стварала копна онда оно све што је било живо у води остало без ње и на сувом... хај, хај... сналазили се људи шта ће и тако се рађали они велики диносауруси... али они јели... много јели и сами себе појели а они паметнији мршавији створише себи крила... хај, хај... лети и тражи да се шта поједе, тако је Бог створио птице па онда хај, хај... милиони година, створио и човека да господари и да ужива у свему што је створио. Е сад људи, ко људи неки овакви а неки онаки добри и грешни... свакакви... хај, хај... стварали прво родовске заједнице... свој род рођени... окупљали ко воли свој род њему помаже и Бог... па хај, хај... Они паметнији постали робовласници а они глупљи и поштени постали робови... па хај, хај долази феудализам, па капитализам, империјализам, социјализам и, и рај... Помириће се сви људи на овом свету... рај... рај... нема свађе, мржње, ратова... Рај... Знаш ли ти да га ја видим као на длану. Замислим се и видим како наши, све прави људи, сви се воле, нико се не мрзи и сви имају све, све је свачије... ходају улицама и шетају као да је сваки дан празник... сви обукли бијеле кошуље свезали кравате и само шетају... Само дежурни притишћу на дугмиће... све је на дугмиће... канцеларије на дугмиће... њиве на дугмиће, школе све на дугмиће и велике вође и они горе – највиши на дугмиће... а поред пута, овако, неђе, стоји један споменик на којем пише: „Овдје почива божји раб (сети се да је погрешио и настави другим тоном) Овдје почива ђак вечерње гимназије Петар Пепо Бандић, у обруч га ватало, на свакој се чуки догодио и једва му ноге читаву стрину изнијеле. Е, помени га по добру, путниче намјерниче, јер тај ти је ради овакве твоје будућности и ботанику учио и умро смрћу мученика и нек му је лака латинска травка капсела бурза пасторис под којом кукавац почива.“

    Да, да, почиваћу ја изгледа мени под кецом из српског матерњег језика (почне поново да претура по књигама). Ма наставница рече да је (имитира је) „Природна лепота је и то, када сунце зађе за планину, а тица пева на дрвету.“ (Слатко се засмеје) Ха, ха, каква је то љепота кад сунце зађе за планину... Одмах с ове стране планине почне да се хвата мрак, па те може неко из оне невиђелице да опали коцем иза врата... Па ето ти онда природне љепоте... а каква ми је то љепота кад тица пјева на дрвету. Никад нисам чуо да птица пјева... цврчи као миш под подом... ајде да је казала да неки лијеп, добар пјетао закукуриче, не браним, али овако, што није лијепо није.

    Сваког дана овако, до касно у ноћ, изумњам се, мозак свој патим, мучим се и бубам разне књижетине, полажем и то богами добро. Имам ја лијепих оцјена четворки и петица колико хоћеш, залута и по која тројка али гура се даље и опет све то није довољно, ко по чему а Миланче, Београђанин, по мени: „Све то још није довољно, Пепо, није довољна, друшкане мој, само наука, образовање, ваља се и културно уздизати.“

    Распитивао сам се ја код правих Београђана, рођених Београђана, што су то фини и културни људи. Чим га видиш одмах осетиш да је културан. Имам ја много мана, као и сваки човјек али се борим да их исправљам. То је чудо једно како ја волим да пљунем, још ме ћаћа Јово учио; вели, не гутај испљуј то кад ти само тијело говори, пљуни... Зна се где се пљује а најслађе ми је било да пљунем у огњиште па пред мојим очима гори све оно што не ваља, сам организам избацује и ко зна шта би од мене починило. У граду нема одређених мјеста за пљување и ја ти мало... мало и пљунем онако са стране поред себе... Ухватише људи ту моју некултурну особину и саветоваше: „Културни људи пљују у марамицу, а не на улицу, срамота, одмах се открије некултуран човек!“ И ја ти богами мога почнем само у марамицу. Кад ти ова моја поче да се дере: „Слушај ти будало једна ја се не могу да наперем тих твојих проклетих марамица!“ Па купио сам ти их три туцета... „Нећу да перем, пљуј у те твоје новине, оне и служе кад се прочитају да се испљују!“ Она је проста, примитивна али бистра, даде она мени идеју, те ти ја лепо ножем исечем новина колико хоћеш, у једном џепу од сакоа исечене и сложене новине а у другом марамице. Ако сам на улици погледам лево, десно и пљунем у новину, пресавијем и вратим назад... Испљуване увек лијепо у корпу за отпатке. Никада ме нико није ухватио да тако радим. Али не пљујем ко прост и некултуран човек. Али како се каже, све до једном, тако и мени. Догоди се, узмем новину ставим је међу шаке и пљунем по сред образа њега... не смем ни да кажем име... срећа те ме не ухватише. Касније сам избегавао да исецам новине са сликама али да сам их... њих неколико оних горе слатко испљувао као да их опомињем да пазе шта раде и како раде, навикао се а марамице увек чисте и мир са женом јединим и правим пријатељем и непријатељем у исто време; не вели онај велики писац... Ћуд је женска смијешна работа... Послије тога ако хоћеш да си културан мораш да читаш...

    Вели Миланче, треба да читаш белатристику — романе, приче, пјесме, па идеш ли ти друшкане у позориште? Идем, друже! Ишао сам, водио сам сина Ђурађа у оно мало дјечије позориште Бошка Бухе... Давао се комад „Црвенкапа“. Јој, што је то лијеп и поучан комад. Описује се како се баба разболила па јој ћерка по дјетету, њеној унуци, шаље хране да баба не отегне папке... И лијепо јој мати каже да не иде кроз шуму... али дијете ко дијете, неће оно куд ти кажеш него ђе се њему врне, бере цвијеће за баку и све дубље у шуму и она ти право на вука... А он лопов поче са њом да прича и да је испитује, па ђе ћеш ти мала? Ку ћеш ти мала? (имитира вука) А оно дијете, малено, наивно, шта оно зна, одговара му и даје му податке. А он лопов, даде малој реп да се игра, окрене се од ње, наслађује се и говори нама овако: „Сад ћу ја отићи до бабе па ћу њу прво да смадркам, па кад дође мала и њу ћу да смадркам!“ Па пошто не зна ђе станује баба опет јој се окрене и почне да дијете навлачи... А, кажидер ти мени мала, ђе ти станује баба, ја сам њен пријатељ али сам ето заборавио... Јој, мајку му лоповску... Од куд пријатељ може да заборави ђе му станује пријатељ... А оно дијете, наивно, неискусно, шта ће... поче да даје податке: „Моја бака станује на крају шумице...“ Стани, прекини – продерах се ја – стани не говори мала, превариће те овај лопов, издајица и шпијун... не говори! Куку мени, како ја то рекох оно све стаде, један културан човек иза леђа ме удари овако по рамену, културно и јако овако и рече: „У позоришту морате да се културно понашате, у позоришту можете да плачете и да се смејете, можете да уживате и да замишљате и да размишљате, али не смете ништа да добацујете“.

    Ја сам га само овако погледао, нисам му казао ни једне ријечи, мислим се у себи – види културне будале. Да плаћам да бих плакао. Само сам га погледао а представу више нисам ни гледао, све ми се смучило, гледао сам само она три-четири реда испред себе па се нешто мислим, хоћу ли ја бити те среће да се неко испред мене продере па да га ја опоменем овако (показује руком да би га добро ударио). Шта је? Некултурни човече, не ометај ми представу. Али нико није више проговорио до краја. Причам ја тако професорици али она вели да ми се то не пика, то је каже дјечије позориште. Јесте ли ви били у правом великом позоришту? Јесте ли били? (стане у став мирно) Нисам био, ухватили ме, нисам био. Куд ћу и шта ћу, те ти ја са својом синдикалном подружницом право у оно велико, Народно позориште код споменика на коњу оном... књазу... Михајлу. Лијепо позориште али на моју несрећу те вечери се у њему давало неко пјевање... опера се зове... скичи овако једна женска ко прасе кад га кољу... ију ју, ију ју... Пријети да ће се убити јер је заљубљена, а има у њој сто кила и стално пјева... Ја ћу се убити, ја ћу се убити... Мени дође да јој кажем: „Уби се, молим те, само престани да вриштиш“, али се сјетих оног дјечијег позоришта и ћутим, трпим... Мислим се у себи кад ови други око мене трпе, што не могу и ја... (имитира певачицу) Где је мој драги... драги... моја љубав је ватра мога тела... А те дебеле кад се упале не можеш их угасити па да си... па да ти је... Упалила се безобразница пред целим светом и не сакрива... А они други у представи нит жуборе нит роморе... само се ритају и гицкају, ногатају, овако... Много безобразан свијет, нико се ту не стиди сви су они овако (показује рукама од главе до пете), све им се скрозира... Онда мушки фатају женске пред нама, хватају их за најнезгоднија мјеста и дижу овако горе... Њој покваренуши мило па се горе окреће... Онда она љуљне доле, али не разбије главу, онда он по њој, она по њему, циркус... с ове друге стране дође један лепо обучен човјек, у ствари најобичнији провокатор и поче да нас провоцира кроз пјевање... Јесте ли видили моју драгу, знате ли гдје је моја драга, по хиљаду пута гдје је моја драга, ко и он је заљубљен, а има и у њему сто кила, шта они нама приказују, неке трбате љубави, шта ли. Јесте, у тој истој представи гоне једног курвара сабљетином јер је диро једну једину поштену женску међу цијелим оним поквареним свијетом. Њега гањају, оно двоје пишти и вришти, (имитира и пева оперски) где је моја драга? Знате ли где је моја драга? Па све прстом на мене... ви, ви знате... праве се да се не виде, хтједох да им кажем: ено ти, ћоро један, да би ћоро, али се опет сјетих дјечијег позоришта и ћутим, трпим... Сви се ногатају, ритају, а музика цили, гили, цили, гили. А у сред сриједе један ћелавко непрестано млатара рукама овако. (диригује) Оћелавио човјек није му лако да изађе на крај са тим будалама, хоће да их заустави овако... али не вреди и она музика и они, то се толико заукало то не може ни Бог да заустави... Али срећом он их је ваљда опсовао док је био окренут леђима према нама, онда нагло окрену нама лице, брише зној марамицом по оној ћели и као да нам говори: „Ја више не могу!“ Клања се, „Људи, ја више не могу“. Кад пуче аплауз и он јадан шта ће, куд ће, почео опет њима да рукама даје знаке као да поново заврше и то што лепше и боље, а ја трепћи... бечи се, трепћи, бечи се и заспа, заспао сам као топ. Кад у неко доба буди ме мој пајдаш Војкан Стевандић: „Устај, Пепо, фајрунт...“ Је ли, бога ти, Војкане, ухватише ли оног швалера што се био напопастио на ону једну једину невину женску? „Јок, побјеже им!“ Ма знао сам ја да ће он њима побјећи, увјек се лопуже извуку само поштени људи страдају.

    Ја, тако ти је то, треба ићи у позориште, има ту много лијепих ствари, гледао сам ја већ неколико, само нисам имао срећу што сам први пут ишао на то пјевање, распјевао им се ја дабогда! Треба ићи у позориште... Човјек некако постане за она два сата богат, пребогат... Сазнаш оно што никада ни у сну не би могао да сањаш... Гледам београдске представе а сада говорим о својим почецима. Сјећам се горе на Црвеном крсту „Мачка на усијаном лименом крову“. Лијеп комад, прелијеп, истина ниђе нисам видио ту мачку али сам све разумео. Она воли њега а он будала је неће, она непрестано око њега облеће али он је неће па неће. Јој, што ме тај нервирао, много ме је изнервирао и ја сам за време целе представе ћутао и патио због тога али када се представа завршила ја сам сачекао тог глумца и право на њега. Добро вече! Лепо ми он отпоздрави. Знате ја сам гледао ову вашу представу. Представа ми се много допала и сви су одлични, сви су ми се свидели осим вас, извините али морам да вас питам, шта је с вама? Јесте ли нормалан човек и мушкарац. Волети више све друге и свог друга него онаку женску... Ја бих за онаку жену скидао звезде са неба а ви, срам вас било... У узбуђењу сам још понешто додао али то није било много увредљиво па се он, тај Брик, тако се мислим звао, више смејао него што је био љут на мене. Позориште је по мени много јаче и снажније од филма, тамо гледаш слике а у позоришту живе људе, паметне и глупе, поштене и покварене. Ја много волим позориште. Признајем, треба и читати и ићи у позориште... Има много лијепих књига али има брате и глупости да Бог мили сачува и саклони. Хвале једну књигу, дивна књига, треба је прочитати, добро, дај да се прочита. Одем ја у библиотеку и узмем да је читам... ево је (узме један дебљи роман). У овој књизи се описује како један човјек иде... зима, он се овако скврчио и иде... па опет иде... пртина му шкрипи под ногама али он иде... стотину страна само иде... Ето ти га у зло доба дође до једне ограде од једне куће и стаде... хоће ли унутра, неће ли – ја прескочим још 30 страна – па хоће, па неће... као он је неодлучан, хоће, неће... мени дође да кажем: „Улази или не улази, колебљивцу један најобичнији!“ Педесет страна, хоће, неће... Ја опет прескочим 10, па 12... и срећа, нађем страну, одлучи се да уђе у ту кућу... Отвара вратнице од ограде, а оне шкрипе... затвара вратнице а оне опет... шкрипе... осам страна шкрипе... Онда крену према кући, нема до ње ево оволико колико би човјек пљунуо... али он крену поново да иде, па иде, ја прескочи, опет прескачем стране, па иди ти у божију матер... Шта он мени има да описује како човјек иде... Зима вели, па се скврчио... Дабоме да се човјек скврчи кад му је зима, не раздрљи се као будала, пртина му, вели, шкрипи под ногама, неће ваљда пртина да шкрипи више главе, него под ногама, отвара вратнице од ограде, пази молим те, свак зна да поштен човјек улази на врата, не прескаче ваљда ограду као неки лопов. Вратнице му шкрипе... ма немој молим те, а што их није подмазао па да му не шкрипе.

    Пита ме она библиотекарка: „Јесте ли прочитали књигу?“ Велим, нисам, још читам. „А каква је? Како вам се свиђа?“ Свиђа ми се, опширна али добра... „Је л да?“ Јест да... „Шта кажете!“ Најљепше је оно кад се описује кад он иде... што је то лијепо... „Је л да?“ Јест да... „А шта кажете на оно кад је ушао у кућу?“ То, е то је било најљепше! Библиотекарка се само укочи и разрогачи очи... „Забога, па знате ли да је он убио жену, децу, њену мајку, оца?“ Јој, куку мени, јест... то је било грозно, лопов један и покварењак преиспољни... почнем ја да се вадим... јер право да вам кажем кад је он кренуо од ограде да иде, па иде, мислим се... иди ти брате сам, па прескочим по двадесет, тридесет страна. Да не ваља прескакати, не ваља, да знате. Никад те неће да питају оно што знаш и што си прочитао, него увијек оно што си прескочио и ја сад морам поново са њим да кренем... да идем од стране до стране.

    Само, да има лијепих књига, има. Их, што је у мог сина била једна књига у којој се описује овако: како тамо неђе, давно, живио једном један брко па му тице у брковима направиле триста и шездесет гњијезда. Јој, кад ту књигу прочиташ... одмах ти дође да идеш по свијету и да правиш јунаштва и добра дјела... да се бориш за правду и истину, за све понижене и увређене, да се бориш за сиротињу, дође ти да заволиш све људе свијета, ихм, ихм, опасна књига, страшна, ихм... Али другови ми кажу да се то све не пика... Како не пика? Зашто? Ето тако јер је све то фантазија... А ја се мислим, нека је то сто пута фантазија али ја се сјећам сваке приче од покојног Стојановог ђеда о нашим разним јунацима из историје... Девет Југовића и десети стари Југ-Богдане, Краљевић Марко, Косанчић Иване, Топлица Милане, старац Вујадин... Дјевојка је своје очи клела... Чарне очи да би не гледале... Сјећам се у рату, бјежимо ноћу у колони и ја сам их све видио и могао сам их да препознам у мраку а по гласу... Ово је овај, ово је онај, овај је из ове, а онај из оне ђедове приче... Човјек мора у нешто да вјерује... а књига је једна вјера... Идеш кроз живот и читаш... тражиш своју књигу која ће ти ући у срце, у душу, од које ћеш постати племенитији, честитији, бољи... и кад такву књигу нађеш е онда више не треба ништа да читаш... јер ти си пронашао оно што си тражио, оно што си желио... пронашао си... пронашао си... (зева, погледа на сто са домаћим задатком).

    Само ја изгледа нећу пронаћи овај домаћи задатак и те природне љепоте... Е бруке моје, добићу кеца из рођеног материњег језика.

    А како би било да ја нешто препишем из какве књиге... а? Да препишем, рецимо из ботанике... не, најбоље је из земљописа, јер тамо имају насликане, баш те разне природне љепоте, мора, језера, ријеке, вулкани... Охо, вулкани... како би било да ја напишем... Ја сам рођен у мом Грмечу а у њему има један вулкан, па кад, мајци, тај загрми... Хоће ли ми наставница повјеровати, а? Хоће, што да неће... Написаћу овако... У Грмечу има један вулкан... који стално грми... и зато се зове Грмеч... Е јест врага. Али, ако се од куд формира комисија из српског језика па ти мене браћа укебају да сам ја измислио вулкан... брука, не ваља, не смијем...

    У ово доба поштен свијет је већ одавно у кревету, а ја ту сједим, виле по небу сазивам. Дођоше некаква чудна времена. Сједиш будан а око тебе све неки као сан. (почне поново да зева) А, а, а, аха, а... (дође протежући се и зевајући до врата собе у којој је његова жена) И она је заспала, све је њој смијешно, докона, неће да учи, има времена... Њој је смијешан и тај Осми март и он и ја... па да, има и таквог смијешљивог свијета... Ја не могу тако... како ћу кад су нам дали званично културну директиву, кажу: „Иде Осми март – међународни празник жена, и свијесни и културни људи морају тога да се придржавају. Свечано ће се обељежити, свуда и на свим мјестима, пароле и све што иде уз то. Свијесни морају тога да се придржавају и морају се показати пажљиви према својим женама.“ Пажљив, добро, хоћу, али како? Питам мог Војкана, рекоше ли и вама да треба бити пажљив... Тја, рекоше, одруби Војкан као да се најео јабука дивљака... Па шта ћемо а, Војкане? Не знам, шта мислиш да им купимо каквих лијепи јабука? Стани болан Војкане, хоће ли јабуке пасовати за толику и тако свечану пажљивост... Онда ја не знам... И тако ти ми одемо код нашег друга, Београђанина Миланчета, коме се ми увијек обратимо кад је у питању тако нека учевна ствар... Миланче, сколише нас ко хајка вука и ухватише као... каниса вулпеса у кокошињцу... ваља нам сутра бити пажљив према нашим женама за овај Осми март, па овај... „Шта је бре, шта сте се упрпили, зар ви до сада нисте никада били пажљиви, зар нисте ништа својим женама купили?“ Па јесмо, сигурно јесмо, ето купио сам ја њој... шта сам јој оно купио, па купио сам јој још прије рата флашу оранжаде, коштала флаша динар и по, а то је била велика пара, па кад приспије бостан ја ти њој лубеницу од пет кила, то ти је њезина мјера... А ја, од јабука ни макац, осврће се Војкан самокритички. „Све је то лепо али на овако свечан празник морате сада својим женама да купите цвеће, цвеће у руке, честитате им празник, пољубите их!“ Ау, ја и Војкан се згледасмо, ко ће при здравој памети цвијеће куповати, па ко ће при здравој памети своју жену љубит, не крећемо поново у рат све му до мора... Стани, бре, Милане, а може ли шта да се од тога прескочи, бар то љубљење? „Е, не може, јер одмах губи свој свечани карактер!“ Гледамо се ја и Војкан а у себи обојица мислимо... Изгубићемо ми своје сопствене карактере ако се прочује међу нашима како женама купујемо цвијеће и како их љубимо. Нећемо остати живи од спрдње.

    Али шта ћемо кад се мора и ми сутра, на дан Осмог марта право према цвијећарници... Неће Војкан да иде први и да он купи, све мене гурка, ајде ти, ајде ти... А она дјевојчица ни пет ни шест него право на мог Војкана: „Изволите, шта је по вољи?“ „Имате ли, имате ли купуса?“ Бубну мој побратим јер у последњем моменту изгуби храброст да помене цвијеће... Она цурица поче да се смије... Каквог купуса, ха, ха, шали се он, лепотице, воли он тако да се шали чим види лепо, прелепо чељаде, малоприје у апотеци питао имају ли брашна, воли тако да се шали, почнем ја да вадим свога побратима.... Него, овај, знате, данас је тај проклети... овај... свечани 8 март... имате ли, овај ми би купили босиока... Како ја рекох босиока, она цурица разрогачи очи, овако, „Данас, босиока... па босиок је за гробље!“ Не знам за шта је, али знам да сам једино са тим цвијећем долазио у контакт... „Је л ви то хоћете за Осми март?“ Да, да! „Спремићу ја вама, онда, два лепа букета каранфила!“ Спремите, спремите их, и запакујте тако да се уопште не виде... Запакова она у два папира, уврни и горе и доле да се не виде уопште. Изађосмо ми и чешемо се по буђеларима. Скупа пажљивост, Бог те твој, сваки по двије стотке и по избројасмо. Растасмо се Војкан и ја, оде он својој кући, ја га гледам а он носи онај букет испод мишке као хаубичку гранату опрезно, и све се осврће неће ли га ко примјетити да је купио цвијеће. Дођох и ја пред праг своје куће. Стадох па се размишљам, шта ће бити ако мене ова моја ждријебица заокупи... „А, а, шта је то? Од које си то варошке роспијетине и курвештине научио да женама цвијеће купујеш, а?“ Па кад окрпи по мени... Куд ћу? Шта ћу? Помирим се са животом и форсирам праг, али задржим одступницу (показује како је једном руком отворио врата и држао за кваку а другом руком иза леђа сакрио букет). Здраво! „Здраво, улази!“ Нећу! „Улази!“ Стани, чекај... Срећан ти твој данашњи празник... ево ти моје пажљивости, двије стотке и по сам за њу избројио... Нијесам ја ни завршио кад ти она... цмок, цмок, цмок, свега ме забалави... „Јој, нек сам дочекала да си ми постао кавалир, прави кавалир, својој жени цвијеће купио... мој Пепићу – Осми март док живим памтићу!“ Уцаклила она очима ко шокачке Благовијести, а ја развалио очи чудом се чудећи... Е, па ако хоћеш да знаш, нису сви кавалири изумрли... остало нас је још, да нам се сјеме не затре... Почнем ја да се шепурим а она се распјевала... „Мој Пепићу, Осми мартићу, док живим памтићу...“ пјева развалила се по серџади и ужива, срећна, пресрећна... а ја је гледам па се нешто мислим. А јој, Пепо мој Бандићу, почешће се ти сјети овога цвијећа и доноси га кући да те који докони другар не би замјенио на рођеном полигону. Чудим се шта ми од жене уради једна обична кита, каранфила. Знам, каранфил из ботанике, кариофилус дијантус, једногодишња украсна биљка, има бијеле и црвене цвијетове, успијева у Европи, Азији и Африци, ето ти читаве мудрости о каранфилу. А преобрати и мене и жену, и ја ти испадох као Пепикус Бандикус... дренова буџа испод Грмеча.

    Биће мени буџа из српског из домаћег задатка, да се мени ту некако извући... Лијепо сам је питао: „Поштована и цијењена наставнице, како би ја те природне љепоте?“ „Шта је вама, друже Пепо, лако ћете то ви, ви сте мени један од најбољих.“ Јесам, али... „Нема ту ништа али... одакле сте ви?“ Ја сам испод Грмеча, то вам је једна божија љепота моје село, Обљај, овако једна мала кућица, поред кућице једна мала шумица, па... „Ето, вели она, почните одмах да описујете ту шумицу, то нека вам буде увод па онда крените даље“. Да, да, хоћу, само... како то да описујем, кад ми уз нашу кућу нисмо имали овог... нужника, клозета, вецеа, па смо се сви ми послуживали са том шумицом. Па, не могу сада да напишем, природна љепота мог завичаја је оно, ђе смо сви ми... хм... не иде, нису то природне љепоте, што не иде не иде... Не ваља, знам... То су природне бруке и срамоте...

    Само данас свијет нема ни стида ни срамоте... све се некако као преко ноћи измијенило, све ударило у беспослице и безобразлуке. Нема ту више као прије, здраво! Здраво! Како је, како чељад код куће? Шта се ради у свијету, у Америци? Шта је са сиротињом? Докле ће да трпи све што пише на првим странама Политике, и тако то, све с образом и поштењем. Јок, нема више тога, него још из далека кад те ко угледа почиње да виче: „Еј, хеј, Петре, ухвати ли се шта, а?“ Знам одмах на шта циља, на женске... Ја се у почетку бранио, црвенио, бечио, подучавао: немојте људи, то је неправилно! И у мало ја не изађо на спрдњу... Какав си ти то, вели, свети Акакије кад од жена бјежиш? А који болан, Акакије? Е, то ти је, вели, једини светац међу свецима који воли више мушку него женску страну... Ма зар ја Акакије? Акакнем ти га сад! И џаба што су у те швалерске еглене ударили ови млађи и љепши, него нађе се тако нека цркотина, од рђе не може путем ићи, па и он ударио у те наопаке дипле... „Еј, хеј, Петре, прикољеш ли штогод, а?“ Гледам га а у себи мислим... Јој страшило конопљино, требао би ти да дођеш до моје ждријебице да те она чује, па да ти дигне сукњу до паса па да те услика за легитимацију па ти такве ствари никада више не би пале на памет. Лаже, петља, ваља дрвље и камење, ко он је пола Београда пода се повалио па ме још и провоцира... „Је ли, зар ти никада ниси био заљубит?“ Јесам, у своју рођену жену, у своју прву и једину! „Хи, хи, хи, ха, ха, ха, црче он од смијеха, јеси ли ти луд, ђе си ти то данас чуо и видио да је неко у своју рођену жену заљубит, не говори то никоме од бруке и срамоте!“ Видим ја да не могу мимо свијета и што веле, куд сви Турци ту и мали Мујо, ударио и ја у те швалерске дипле па кад ме неко приупита: „Нађе ли се штагод Петрашине, роде рођени, онако нешто за...“ Нађе, нађе, није да не нађе, почнем ја да се шепурим као какав тукац... „Знао сам ја да си ти она потајна, илегална швалерчина, ћутиш а кољеш ли кољеш!“ Елем, тако код нас ради једна другарица Драгица, чистачица, овако помлађа једна удовица од тридесет и кусур година, овако баш прикладна, добра и разговорна жена. Та дотична другарица, уврзе се мени нешто у главу, мислим се како би било да ја мало опробам код ње. Али ме све нешто и страх... женска је потребита, има двоје дјечице и стару матер, могла би она почети од мене и пара потраживати. Јао, куку мени, таман би ми требало да се прочује... друг Петар Бандић прокурвао пола своје плаће, а и ова моја убила би ме на спавању. Данима не знам за се... попијем ја тако са Драгицом кафу прије свих чиновника... „Нешто сте ми се изменили, друже Пепо“, нишани она. Овај, нисам... него се нешто мислим... а шта то... ништа, велим и сав се зацрвеним као паприка... ма како ништа кад се по вама види да има нешто... мислим се ја да има, дабоме да има, али како да ти кажем... онда занијемим и ко теле само бленем, она се засмеје и тако не знам да кренем у ту швалерску офанзиву... ишло то тако, док ти ја једног дана право на њу... „Драгице, женска главо, даде ли се тако сама дурати, а?“ „Дурање је, Петре, Бог оставио“, увија се она... Е сад кад она помену Бога да ја њу почнем, марксистички, дијалектички, материјалистички убјеђивати да Бога нема... А и мене још нису убједили – рекох у себи: помози Боже... да се уради шта може... Разговарати о Богу није то швалерски разговор те ти ја обрнем... „Драгице, а како су ти дјечица, а?“ „Добро, баш лепо, да их само видиш, ето сврати једном да их видиш, много су ми лепа деца“. Кад она рече да свратим, а ја то управо и хоћу... Доћу, вала колико још данас, долазим ти данас, да знаш... „Дођите друже Петре, бићете ми најдражи гост“. Ето данас ти долазим да знаш... И ја ти послије канцеларије прво свратих у кафану „Промају“ и ту дрмнем два дупла париповца – коњака па ме ноге и саме однијеле... Дочека мене Драгица као правог госта... свега је ту било, те замеђене трешње, те ракија, те кафа... па ти ми пушимо, гледамо се и смејемо, егленишемо и, и, и... ви мислите шта би... Ништа, ништа, наоштрио сам јој сикиру, поправио куке на прозорима и направио јој олук да се може ватати кишњица... ко велим, да нијесам џабе долазио. (зева и пише)

    Џаба, џаба ти све ово било, покварићу оцјену из српског. А баш неки дан сам потврдио петицу. Питала нас наставница ко жели да утврди петицу а ја се први дигох... Ево ја бих наставнице, питајте што год хоћете... „Зар баш све, Бандићу?“ Све, рекох... „Е, кад је тако, хајде да чујемо ону песму али лепо и полако...“ И ја почех за све... први пут у животу рецитујем, а све мислим питаће ме после анализу или нешто из граматике. Страх ме анализе. А много лијепа пјесма овако иде...

    Било ми је дванаес година
    Први пут сам сишао до града
    Из мог села тихог и далеког
    Када сретох тебе изненада
    Еј дјечачке успомене глупе
    Мала моја из Босанске Крупе

    Јеси ли ме спазила ил ниси
    Збуњенога сеоскога ђака
    Свјетлокосог и очију плавих
    У оклопу нових опанака
    Како зија у излоге скупе
    Мала моја из Босанске Крупе

    Наишла си као лак облачак
    Твој ме поглед за трен обезнани
    Заборавих име и очинство
    Како ми се зову укућани
    Изневјерих попут сабље љуте
    Мала моја из Босанске Крупе

    Текли тако гимназијски дани
    Успомена на тебе не оцвала
    Модра Уна у пролетње ноћи
    Твоје ми је име шапутала
    Лебдила си испред ђачке клупе
    Мала моја из Босанске Крупе

    Брзо мину наше ђаковање
    Као лептир са крилима златним
    Ипак тебе у срцу сачувах
    Кроз све буре у данима ратним
    Та сјећања могу л да се купе
    Мала моја из Босанске Крупе

    Сад је касно већ ми коса сиједи
    Гледам Уну, ћути као нијема
    Залуд лутам улицама града
    Све је пусто тебе више нема
    Еј године немерљиве скупе
    Збогом мала из Босанске Крупе

    Потврдих петицу, али шта сад да радим са овим домаћим задатком „Природне љепоте“? Наставница ми рече и то како ми срце треба да заигра кад бих се само сјетио и почео да набрајам куда сам све кроз живот прошао... од Грмеча, Козаре, Прења, Дрине и Неретве... каже: „Има срце да вам заигра кад станете то да описујете!“ Срце, па срце... какво срце! Мене одмах табани забриде кад се само сјетим онолике километраже коју сам превалио. Колико сам се пута само срондачио низ те природне љепоте, гаће на Дрини поквасио, на Неретви се нисам умало удавио... Паде команда: „Форсирај Неретву!“ Ја нећу да форсирам, јер не знам да пливам... „Форсирај Неретву!“ Нећу, не смијем... онда ме они гурнуше и ја се ухватих једном коњу за реп, коњ од муке одапиње а ја гутај, гутај Неретву... па ја сад то да описујем као природну љепоту, то испада као једна природна мука... (почне поново да зева и да се протеже) само да морам нешто написати – морам и најбоље је да ништа не измишљам него да напишем једноставно и просто оно што поштено мислим и осјећам за те природне љепоте... (поново узима оловку и папир) Овако ћу... Ја... ја... шта ја, нијесам ваљда ја природна љепота... не ваља... Ја... а могао бих овако: ја поштујем и цијеним све природне љепоте како оне завичајне републичког значаја, тако исто и оне широм наше земље савезног значаја. За вријеме старе Југославије усљед свога сиромаштва ја нијесам имао кад да их гледам и боље посматрам јер сам био сиротиња, највише гладан. За вријеме рата, највише сам гледао низ пушчану цијев... и могу слободно да изјавим да су нам природне љепоте само сметале док смо их прелазили, заузимали, форсирали, на јуриш освајали, а том приликом били смо у слабој одјећи и слабој обући што нас је такођер одвајало од посматрања природних љепота. Даље, обећавам да ћу своје дијете упутити и директиву му дати за посматрање природних љепота а као што видите ја сам на тај посао окаснио... Онда ћу на крају да кажем... Молим да ми се ови оправдани разлози узму у обзир и да ми се додијели пролазна оцјена... Петар Пепо Бандић, ђак вечерње гимазије... Тако... још сам далеко од факултета, па послије њега све по реду... (поново зева и протеже се, спрема се за сан који ће брзо доћи и проћи)

    Пази богати, киша, киша (окрене се и гледа кишу како пада) што ће киша у граду и на асвалту... Она ту дође као најобичнија водурина, ха два о што, би рекла хемија... Ех, кад бих ја могао ову кишу да покупим па да је однесем под мој Грмеч, киша лијепо пада а ја ти се увучем у нечију појату... увучем се у стару сламу или ново сијено... у разне пероспоре, капселе бурзе пасторисе, дикотиле и монокотиле... цвијет красуљка се каже белис перенис... смрдљевак... пеларгонијум гераниацеа (заспи за столом, међу књигама).

    Крај

    На Растку објављено: 2008-09-16
    Датум последње измене: 2008-09-16 17:10:31
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује