Иван Гундулић

Љубовник срамежљив

Дигитализација Булаја наклада

     Пођи, листе мој љувени,
пођи, к оној, цјећа које
мучећи је сила мени
дни у жељах свршит моје;
     у мучању тере мому,
кому 'е дано бесједити,
њој ћеш, кâ је узрок тому,
му смрт муче објавити.
     Пођи, вјерни, пођ' мучећи
навјесниче срца мога,
прид очи оне, ке је већи
поглед зрака сунчанога;
     зашто слика и прилика,
и ствар у свем подобна је,
од мучећа лубовника
и поклисар мучећ да је.
     Пођи, вјерни, пођи, мили,
пођ', мучећи мој гласниче,
прид очи оне, с кијех дан били
ноћи мојој сам истиче.
     Да ну, ако не знаш пута,
ки те одвести има онамо,
гди мâ младос изгинута
пуна жеље стоји само,
     траг од уздах мојијех слиди,
које управљам свеђ без броја,
гди се драга љепос види,
друми отајни, душа моја;
     у љувену тако у себи
путу и у складу нада свима
моје срце водац теби
и притецник бити има,
     срце моје стрјеловито,
које свак час бјежи од мене,
тер кô у мјесто све влаштито
пут љепости гре љубљене.
     Ну ако у удесу мом је худем,
тер инако није моћи,
да ја прије на смрт будем,
негли тамо ти, јаох, доћи,
     поклони се умиљено,
и ако од очи ње свјетлости
гњевно, срчно, несмиљено
видиш горјет немилости,
     смјернијем гласом тад објави
у злу мому дјело твоје,
да ти нијеси од љубави,
негли од смрти гласник моје.
     Ну ако мога цјећ пораза
глас од смрти чује љути
она, која вијеку гласа
од љубави не хтје чути;
     ну замало од ружицâ
ако видиш рујнос милу
промијенут ју усред лица
бијелијех лијера на бљедилу;
     тко зна, да ју не приможе
нијемо писмо на смиљење,
што учинит вијек не може
грозно и тужно ме цвиљење.
     Али по мôј смрти веће
тај на вријеме милос није;
јаох, једному, ки мучеће
без ње живе и умрије!
     Тијеме брже још ће рити:
'Право жалит није овога;
мре достојно, тко одкрити
не хтје мрећи срца свога'.
     Дај, дај боље, да чим душа
на изходу свом се врти,
да при један уздах слуша
од љубави, негли од смрти.
     Ах, мој листе изчезнути!
гди 'е прољетје мојијех лита,
упути се, веће упути;
ход', смјеј, моли, уфа', пита'!
     Пита' у оне, кâ обстире
челу од прамâ круну злату,
од љубави, од ме вире
милос само, јаох, на плату!
     Ја не питам тој савише
мојој срећи, мојој чести,
да на уздахе моје уздише,
да се боли мôм болести.
     Ах, срце има прем камено,
љубовник се тој не вели,
тко уздисат свеђ љувено
своју драгу видјет жели.
     Надалече да се одиле
од ње муке све љувене:
болес, уздах, јаде и цвиле,
ја узимам све на мене.
     Паче, ах јаох, нова чуда
од љубави, у кôј стоју,
просит није мâ пожуда,
да она љуби љубав моју,
     ер моја ако лијепа вила
жалос стјече, радос губи,
тер јој љубав није мила,
ја вик нећу, да ме љуби.
     Само жудим, само просим
у живота мога сврси,
да на љубав, ку јој носим,
не гњеви се, јаох, ни мрзи,
     тер за плату свега јада,
вај, у кому вас вик тужим,
да узхоће само сада,
да ју љубим, частим, служим.
     Сад од мене, ах јаох, Боже,
у прилијепе ме госпоје
која ствар се мања може
од љубави питат моје?
     Питам оно, што бранити
толи мање има она,
коли већма хоће бити
немилосна, неприклона.
     Јаох, ер питам само, да је
угодна јој болес, која
јадно срце ме скончаје,
и с ње миром да 'е смрт моја.
     На овому твом говору,
листе, кад га буде чути,
ако у лијепом свом позору
ишта видиш да се смути,
     ти замукни мраморкоме,
тере чини, да ријеч друга
не изиде твâ прид њоме,
негли ова: 'Мре твој слуга!'
     Ах, да узможеш кô по срећи
још пун жеље теј љувене
изријети јој тад мучећи
ове уздахе моје огњене:
     Тако ријечју вријеђа' и слиједи,
пријека и худа, јаох, савише,
забранити ако одреди,
да уздише, тко издише.
     Ну ако је намијенила
већ живота мога осуде,
тер узхоће моја вила,
да свакако умријет буде;
     зарече се паче у себи,
не чут уздахе од љубави:
тко мре, уздах јес му тријеби,
да с њим живот свој остави;
     али видећ, да свјетлости
себи обраћа све љувене,
ако, ах јаох, не с милости,
да дај сасма несмућене,
     тад с уздасим даждећ грозно
сузâ ријеке, писмо, твоје
тужно сказање и жалосно
од љубави ријет ћеш моје.
     Најпри'е почни: 'Кад упазих
ведра лица рај весели,
свијетло сунце очи дразих,
сладки поглед, мој дан бијели:
     тада познах, вишња крепос
да сву објави влас велику,
сву уједно скупну љепос
стави у саму тву прилику'.
     Тим мâ душа нагло ступи,
и у очи дође моје,
тер у један поглед скупи
свеколике силе своје;
     туј љувенијех рај замира
становита, запањена
чудећи се чим разбира,
сва горјаше затрављена.
     С једне стране чуда мила
разгледајућ сладко тима,
с друге љубав и ње дила,
бјех лед срцем, плам очима:
     ну чијем се сладко пусти
жељен поглед размишљати,
лијепе очи, драге усти,
рајско лице, прам твој злати,
     стат запањен пут једнога
веле могô нигда не би,
тај час би га од другога
притегнула жеља к себи.
     Ах, коликрат чух се рити
ја уздишућ: 'Вишњи Боже,
да се како разлучити
свуд мој поглед ови може,
     да бих тако одасвуди
гледајући у покоју
могао уживат у разблуди,
све уједно лијепу моју!'
     Ер с једнога мјеста драга,
када друго гледат слидим,
чим ме ово, јаох, примага,
друго губим и не видим.
     Одтада сам свеђ желио,
да затвори очи моје
љубав, смрт ли, да видио,
љепос не бих мању од твоје!
     Ја одтада не упазих
доли умрлу свјетлос ни'едну,
кâ од љепости твојих дразих
има у себи зраку једну.
     Све, што имаше свијет у себи
лијепа, драга и љувена,
мњаше ми се све при теби
кô прид сунцем тмаста сјена.
     Лијепе жуђах рајске дике,
звијезде, сунце и небеса,
уколико бјеху слике
њих свјетлости твога уреса.
     Тим већекрат стах вапити:
'Већ се битје ме раствори,
да ми је у рају изтакмити
љепости ове с онијем гори!'
     Стога ужежен милим пламом
мој се огањ гојит пазих
сладцијех мисли драгом мамом,
тихијем вјетром уздах пласих.
     Тим у мени свеђ горећи
таку плам је стекô крепос,
да ја не знам, али већи
огањ мој је, ал' твâ љепос;
     јер да грозних суза није,
кијема болес, кâ ме мори,
на час врући плам полије,
да ме прешно не изгори,
     ја не могућ ни'едан дио
огња угасит разгорјена,
јаох, живот би угасио,
љепирица ужежена:
     тако иста се мука мени
милоснија веле каже,
негли урес твој жудјени,
гди је уфање ме најдраже.
     А то, ер сузе у плакању,
помагат ме не пристају,
и ако узрок мôм скончању,
и живот ми оне дају.
     Плачем тако све ме вриме.
ну љубовник мучећ вику
под срдашцем огњениме
тајећ љубав му велику.
     Тако горим вас у себи,
ну мој огањ скровен стоји,
није објављен још он теби,
кâ га ужеже и разгоји:
     ја и љубав, нитко веће
ни домисли, ни се стави
од горуће, ну мучеће
и отајне ме љубави.
     Моја младос трпи и куша
муке оне све најгоре,
осудјена које душа
посред пакла поднијет море.
     Ну да 'е врх свих мука худа,
и највеће зло ћу рити,
не моћ једно, јаох, сред труда
прид вил драгом изустити.
     Немилостан сасма паче
ни'е ни жесток сасма толи,
ер се цичи, дај, и плаче,
а не мучи у њем доли.
     Мучим, и ако срце одправи
глас, за милос тву питати,
посред усти ријеч устави,
у уздах се пак обрати.
     Али живот чезне и вене;
да су мучећ и уздаси,
вјетриц пршећ око мене,
да их не чује и не изгласи,
     мучим, и ако глас икада
стан жестоцијех мука утече,
од бојазни и од јада
достигне се и присијече.
     Ах, да гласе тве мучеће,
ке вик језик не отвори,
затрављена срца веће
чујеш, нијемо кô говори,
     огњило би мо'е жалосне
тужбе изело, јаох, из стијене
срца твога, јаох, милосне
искре, ако не љувене.
     Мучим, али бљедило је
на мôм лицу уписало,
јâох, да заман срце моје
разгорјену 'е огњу мало.
     Веће, листе мој, се одправи,
гди у дружби мисли дразих
срце и душа мâ борави
понесена у уздасих.
     Толи би те тко у путу
питô: 'Ки је труд највећи?'
реци: 'Тајат муку љуту,
жељу и љубав тву мучећи'.