Иван Гундулић

Пјесни покорне краља Давида

Дигитализација Булаја наклада

МНОГО СВИТЛОМУ ГОСПОДИНУ
МАРУ МАРА БУНИЋА
ВЛАСТЕЛИНУ ДУБРОВАЧКОМУ
ЏИВО ФРАНА ГУНДУЛИЋА
П. И. П.

Пјесни покорне Давида краља минутијех љета од мене у језик нашк принесене, у зачетју твому госпоству наречене, у рођењу од пријатељâ издворене, од незнанаца похаране, с непонства изопачене, с приписâ приображене: ето опета у влаштитој направи, с наравнијем уресом, у првом свјетлилу свијету се кажу, пријатеље сретају, госпоству се твому добровољно даривају. Ја за објавит, да сва остала спјевања моја у мањој сцијени држим, све ино, као пород од тмине, у тминах остављам; њих само, како зрак од свјетлости на свјетлост изводим. И ако су друзи разлика сложења моја: Галатеу, Дијану, Армиду, Посветилиште љувено, Прозерпину уграбљену, Череру, Клеопатру, Аријадну, Адона, Кораљку од Шира с мнозијем и безбројенијем пјеснима таштијем и испразнијем на очитијех мјестијех с велицијем славам прикаживали, ја све ствари таште за таште држећи, вјерујући, да је почетак од правога знања страх божји, Пјесни покорне свијету прикажујем; и то не без разборита спознања: да ако Вирџилио, поганин човјек, засве да изврстан спјевалац, ову истину потврди:

"ab Iove principium Musae; Iovis omnia plena,
ille colit terras, illi mea carmina curae" - 

ја крстјанин спјевалац, ки правога Бога познам, вјерујем и изповиједам, од кога, по кому и у кому сва добра излазе, све милости расту, битје се прима, живот уздржи, здравје умнажа, спасење стјече и добива, веле достојније имам почети с пјесни светијех и божанственијех, какве су ове Покорне, које скушена грешника прико валовита мора од смућена и сметена свијета могу сусим и крепцим ступајом од вјере, топећи охолога Фарауна, од гријеха привести и довести у земљу од обећања од славе вјечне, гди врх душа праведнијех дажди обилно слатка мана од милости божанствене. Ове даке под заштићењем твога Госпоства, како од мога драга пријатеља и властелина; племенита, богољубна и разумна шљем на свјетлос, докли с небеском помоћи Јерусалем слобођен, спјевање честитијем именом приведре круне краља пољачкога нарешено, свему нашему словинскому народу укажем. Прими твоје Госпоство за биљег од многе сцјене, коју ја чиним од крипости његове, ови дар њему подобан, њему наречен и њему приказан, уколико ја све, што умијем, знам и могу, објетујем на заповијед вашу. Стој здраво!

Из Дубровника на први Октумбра MDCXX.

Господин Џиво Палмота Дионорић Пјеснику.

     Вјечни вијенац да се справи
од ловора од зелена
и за славу твога имена
на главу се тву постави;
     и спјевоци сви, ки бише
тер добише вијенце Алоне,
да се теби сад поклоне,
разложно је, ни'е одвише.
     Теби вишњи особиту
срећу и разум згар допусти:
говор сладак, злате усти,
вјековиту чâс на свиту.
     Име ће се твоје знати
и, гди људски ступај стане,
без пристанка на све стране
међу знанијем сповиједати.
     Лети, лети јацијем крили,
како и орô, у висине,
кому бистри вид не гине,
кад се у сунце гледат сили.
     Родитељом вјечно име
дај и мјесту, ке те узхрани:
тој су умрли сви држани,
дугујемо, знаш, сви тиме.
     И учини, да се рече,
да пророка присветога
име с писма знана твога
све облита, свуд протиче.

Незнани.

У стара још љета когод се постави,
   да писма присвета у језик свој стави,
занијеми кô ками, али очи изгуби,
   али се помами, али га тријес уби.
Ну сад је снижено спјевање тој твоје
   врх звијезда примљено, вишњему мило је.
Ни'е чудо, покли глас покорне тве лире
   с краљевом у 'едан глас складно се удире.
Тим кад би злаћену круну узео њему ти,
   а дô му у промјену твој ловор честити,
не би имô свијет знање ни толи бистар вид,
   чи'е 'е љепше спјевање, тко ли је краљ Давид.

Незнани.

Тко жуди прибродит, кô Давид пришô је,
     валовит ови свит, пун химбе свакоје,
спјевалац сказати праведан друм свиме
     Толи га хоћ знати: од ПЛАВИ носи име.

Шимуна Златарића.

Замњеше небеса, гди трубља простире
   смиони глас, ким стреса Сиону све мире,
милосни во'евода, угодан свим небу,
   слободу кад пода к божјему прић гребу.
Теј пјесни избране одреди вишња моћ,
   у вјечне да схране к небесом буду доћ,
кад божји краљ пророк: "У језик", рече, "ови,
   "ето је дошао рок, да пјење ме слови.
"Стави се, пјесниче, тер појућ говори,
   "што дух мој покличе у гријехâ покори!
"Твоје је сад бриме, на свијету ти јеси,
   "словинско да име тобом се уреси".

Антуна Кастратовића.

Уз ромон од лире краљевски пророк тај
   пун духа, пун вире испусти свој вапај.
Молитва врућа би за'едно ш њим здружена,
   кâ прими Бог с неби од срца скрушена.
Срџбе гњив устави, њему гријех опрости;
   тијем свијету објави друм праве крипости;
ку слиди наш сада спјевалац, ки слове
   крепосно, чим склада ПОКОРНЕ ПЈЕСНИ ове,
којијеме да наук изврстан у свему,
   словински нека пук рај уфа по њему.
Тијем слав'мо овога, који нам указа
   пут добра вјечнога, штит худа пораза.

Ad auctorem epigramma.

Fabuls nascentes sileat Parnasside Vates
   Lympha, quaeque parit carmina fonte liquor.
Dun canis ad lacrymas lacrymas hoc flumine, Vates,
   Vnda locuturum stillat in ora melos.
Nosco Palaestinos vocali gurgite fontes:
   Regales fundit lingua animata sonos.
Moestaque vocales coeunt in carmina lymphae.
   Ora oculi cordis verbaque sunt lacrymae.
Vox abit in cantus lacrymam genitura parentem,
   Et sonus hic vndas, haec dabit vnda sonos.
Tu tibi fons, oculis diues te diuite manas.
   Teque tuo Vatem, dum canis, amne paris.

Aliud.

Qui tibi, dum patrio Regales ore Camaenas
   Imbuia, ambrosio ridet in ore lepos?
Quantane facundae censurgit gloria linguae.
   Dum parili reddis Regia verba sono?
Te reor ex illo dulces hausisse lepores
   Fonte, Palaestinum Rex bibit vnde melos.
Si te prisca tamen, vel Regem haec faecla tulissent,
   Ille tuo mallet forsitan ore loqui.

Disticon.

Regia dum patrijs donas oracula musis,
     Te Regem Illyrici carminia esse doces.

In eiusdem auctoris laudem Cristophori LILIATI Civis
Ragusini, alterius ex secretarijs apud Nobiles Reipublicae
Ragusinae.

More boni Agricolae, magno cui foenore fruges,
     Post semen ipsi creditum,
Larga rependit humus, tibi summi Rector Olympi
     Offert Ioannes ingeni
Munera prima sui: Iessei carmina Regis,
     Labore scilicet suo
Deducta ad patrias, te concedente, Camoenas,
     Apte quidem, ac fideliter;
Queis populi Illyrici iustam praenertere laesi
     Iram docentur Numinis:
Hoc mage grata putans, quo Dauide gratior alter
     Non extitit Vatum tibi.
Tu face' (nam tua sunt) longum seruentur in aeuum
     Haec dona: & in dies magis
Hanc patriam ingenij faecundi Gundula opimis
     Ditare certet fructibus.
Aemula queis smyrnae tanto se iactet alumno
     Nec cedat ipsi Mantuae.
Dalmatiae Regina. & quas fluit Adria circum,
     Ragusa, ocellus vrbium.

Ad Perillustrem D. Ioannem Francisci Gundulae
Patritium Illustrissimae Reipubicae Ragusinae Victor
Besalius eiusdem Senior Cancellarius.

Quae David Hebraeo cecinit, tu carmina plectro
   Illirico Patriae, Gundula docte, refers,
Et mentes hominum ad caelos, tellure relicta,
   Erigis atque pios crimina flere doces,
Quo tenebris oppressa micant, maculisque referta
   Pectora iam fiunt candidiora niue.
Macte animo. Vates diuine. & caetera pande
   Scripta Palaestini Regis in Vrbe tua.
Ut lapsus videare polo Dauid ipse, vel alter,
   Cui detur ad citharam cum Ioue posse loqui.

Perillustri D. Ioanni Gundulae Francisci filio Illyricae
Camaenae facile principi epigramma Vincentii Slavatatii.

Compositum varijs tinxit concentibus axeni
   Pythagorus, dulces orbe ciere sonos.
Qui modulis elementa hilarant animantiaque alto
   Obstupefacta queunt examinare sono.
Gundula tu caelu Aonidum, lauro l'arnasside vinctum
   Dauidicum patrio concinis ore melos.
Redditur vnde sonus, tetras qui temperet auras.
   Mulceat hine superos, leniant inde feras.
Concentum hune illi confer; precor inspice vtrumque:
     Ille necat viuos, iste necata beat.

ПЈЕСНИ ПОКОРНЕ КРАЉА ДАВИДА
Господина Џива Франа Гундулића властелина дубровачкога.

ПЈЕСАН ПРВА.

"Domine ne in furore". Psal. 6.

     Господине, не ударај
у твом гњиву сад на мене:
ни ме злоће неизречене
у расрџби твојој карај!
     Врх слуге се смилуј твоје,
у болести зашто гине;
оздрави ме, Господине,
јер су у смећи кости моје.
     И мâ душа у свом стању
смућена је веоми прико;
ну ти Боже, доколико
смиловат се имаш на њу?
     Поглед ока милоснога
сврни и душу слободи ми;
чин', да здравје роб твој прими
милосрдја цића твога.
     Зашто међу мртвијем није,
да се од тебе тко спомене,
из пропасти зле пакљене
тко да славе тве сповије?
     Досле цвилећ у дресељу
моћ сам тргô моје снаге:
одсад све ме ноћи драге
умиваћу му постељу,
     тер ћу од суза грознијех вире
за неправду, кâ ме труди,
око мене љеват свуди
и без сврхе и без мире.
     С гњива, у кому за грих стојим,
смућено око мâ пут има,
јер се устарах међу свима
непри'атељим худим мојим.
     Одступите сви од мене,
неправедни ки сте у себи;
зашто услиша вишњи с неби
глас ме молбе уцвиљене.
     Бог добростив, благ и мио
ме мољење услишô је;
Господин је душе моје
сад молитву му примио.
     Сви ће срамни и смућени
непри'атељи моји бити,
натраг ће се тим вратити
веома и нагло зажарени.
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН ДРУГА.

"Beati, quorum remissae sunt iniquitates". Psal. 31

     Ах, блажени, ких велике
неправде су одпуштене,
и којијех су покривене
милосрдјем злоће прике.
     Ах, и блажен да у себи
по све вике човјек ти је,
кому дјело ни'едно није
ставио за гријех вишњи с неби:
     који живот свој одреди
тако чисто и праведно,
да зло у духу свому ни'едно
не станује гријешне зледи.
     Јаох, а зашто пун тамности
мучô ја сам гријех мој худи?
Вапијући вас дан свуди
схараше се моје кости.
     Зашто стоји врху мене
твоје тешке руке сила:
или 'е свјетлос дана била,
или тамнос ноћне сјене?
     Смерно сам се обратио
на невољу моју сада,
чим ме врти и пробада
оштра драча, гријех немио.
     Оповидјех, Господине,
ја сву злоћу моју теби,
и не оставих скровну у себи
неправеднос ме кривине.
     Ријех: "Казаћу проз ме усти
супроћ мени гријех мој Богу,
и немилос тај час многу
гријеха мога ти одпусти.
     Тим још молит твôј милости
свети ће се свиколици,
велећ: 'Засве да су прици
гријеси наши, Боже прости!'
     "А то, да кад вода истече
од невоље, тер све устопи,
њих не обујми, ни приклопи,
стојећи им надалече.
     О мој Боже, благо и мило
уточиште ти си моје,
од свих туга и зла, које
одсвуд ме је обкружило.
     Тијем, узроче изабрани
све радости ме довика,
од худијех обсједника
извади ме и сахрани!"
     На молитву моју с неби
одговара вишњи свети:
'Знање и мудрос у памети
с привидјенством дат ћу теби.
     Научит те ћу пут истини,
по ком имаш свеђ ходити,
над тобом ћу уставити
очи мојијех зрак једини'!
     О ви, ки сте сад у вају
и у тминах од згрјешења,
не будите као звјерења,
ки разбора не имају!
     Стисни жвалим, стегни уздами,
Господине, десни веће
свијем онијем, ки ти неће
приближат се међу нами!
     Педепсања мнократ многа,
кâ грешнику справна биће,
милосрдје обкружиће,
када грешник уфа у Бога.
     Радујте се у весељу,
весел'те се у радости.
о праведни, у милости
стојећ благом спаситељу!
     И ви, чистоћу и истину
ки у срцу уздржите,
хвалите се и славите
у милому Господину!
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН ТРЕТЈА.

"Domine ne in furore". Psal 37.

     Господине, ах, на мене
у твом гњиву не ударај,
ни у твојој срџби карај
злоће моје неизречене!
     Да тве власти оштре стриле
пробит буду срце моје,
врх мене си руке твоје
уставио тешке силе.
     Није здравја пред образом
срџбе твоје у мôј пути:
васколик се живот ћути
прибјен тешкијем, јаох, поразом.
     У костијех тужну мени
душа мира час не има,
јер ми свеђ су пред очима
гријеси моји небројени.
     зашто злоће ме немиле
надишле су главу моју,
тер као бреме тешко своју
влас на мене наслониле:
     Чуле су се у гнусности,
јаох, смрдеће на све стране,
иштећене моје ране
с ме непомне безумности.
     Тужан сам се учинио,
ах, и пригнут ниско одвеће;
тијем зловољан и пун смеће
по вас дан сам улазио,
     зашто су се боци моји
подругања напунили,
и здравље се драго одили,
да у пути мој не стоји.
     Невоља ме стегла многа,
тере сасма без уреса
понижен сам, цјећа чеса
режах с плача срца мога.
     Прид тобом је, вишињи с неби,
свака очита моја жеља,
и пун ваја и дресеља
плач мој скровен није теби.
     Срце смућен' у мени је,
мâ крипос ме оставила,
и од очи свитлос мила,
јаох, и она са мном није.
     Пријатељи сви су моји
и искрњи се још остали
супроћ мени приближали,
тер ми сваки против стоји.
     И, ки у мому бјеху броју,
далек су се уставили;
срнули су свеђ у сили,
ки искаху душу моју.
     И, ки искаху зло за ријети,
на мене су таште ствари
говорили, лаж с привари
ваздан мислећ у памети.
     Ну ја, као глух, уши моје
одвраћô сам ш њих говорâ
и као нијемац без отвора
стискујући усти своје;
     тере сам се учинио
јакно човјек, ки не чује,
кôм сред усти не станује
ријеч, покарат кôм би ктио.
     Зашто уфање моје у теби,
Господине, свеђ је било,
услишат ме ти ћеш мило,
о мој вишњи Боже с неби.
     Зашто, рекох, да се када
врх зла мога не обеселе
непри'атељи, ки се веле
главни и худи моји сада.
     Јер чим су се упутиле,
да поступе, ноге моје,
о мени су зло свакоје
њих бесједе говориле.
     Зашто цјећа гријеха многа
справан ја сам поднијет биче,
тер се болес моја истиче
свеђ прид образ лица мога.
     Јер неправду худу моју
свакому ћу навијестити
и за гријех ћу мој мислити
у вјечному непокоју.
     Али живу у радости
непри'атељи моји худи
и стекли су веће свуди
супроћ мени, јаох, крипости;
     тере су се умножили
и скупили још заједно
сви, који су неправедно
мрзјет на ме одлучили.
     Ки враћају зла за добра,
караху ме у животу,
зашто правду и доброту
моје срце слидит обра.
     Не остави, Боже мили,
слугу твога; да погине:
милостиви Господине,
од мене се не одили!
     Облас твоја, кâ све може,
буди у помоћ вазда мени,
о једини, о жуђени
од спасења мога Боже!
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН ЧЕТВРТА.

"Miserere mei Deus". Psal. 50.

     Имај, вишњи Боже с неби,
милосрдје врху мене
цјећ милости неизрене
и велике, кâ је у теби,
     и цић мноштва, ком ни броја,
смиловања слатка твога
неправеднос гријеха мога
влас очисти света твоја!
     Још ме опери, Господине,
од неправде, кâ ме тлачи;
јаох, и душу му оплачи
од нечисте ме кривине!
     Јер ја познам одасвуди
неправеднос злоће моје,
пред очима тер ми стоје
вазда гријеси моји худи.
     Теби, мому створитељу,
самому сам сагријешио,
пред тобом сам учинио
зло, с кога сам у дресељу.
     Тим у свакој твôј бесједи
да истина твâ ријеч буде,
свијех добиваш, ки те суде,
милосрдан врх ме зледи.
     Зашто у прво још сам вриме
зачет ево ја сред злобе,
и у гријесијех из утробе
мати моја породи ме;
     зашто од власти тве с љубави
свеђ истина би гледана:
ево отајна и незнана
тве мудрости мени објави.
     Сипантом ћеш окропити
мене, и чис тај час бићу,
и над снијегом побијелићу,
чим ме узбудеш ти умити.
     Чувењу ћеш мому дати
мир, весеља и радости,
понижене тер ће коси
мило и драго узиграти.
     Лице одклони свето твоје
од мојијех гријеха увике,
јаох, и смрси свеколике
неправедне злоће моје!
     Чисто гријешне без отрови
срце у мени створи и стави,
вишњи Боже, и дух прави
у утроби мôј понови!
     Грешника ме не одрени
изпред свијетла лица твога,
јаох, и духа присветога
немој узет никад мени!
     Врат' ми радос од жуђене
славе твога спаситеља,
и укријепи цјећ весеља
поглавитијем духом мене!
     Ријечма и дјелим ја ћу учити
неправедних путе твоје,
и у тминах гријеха тко је,
к теби ће се обратити.
     Слободи ме од вапјења
и од освете, коју пита
с ме блудности крв пролита,
Боже, мој Боже од спасења!
     Нека језик мој славити
буде из гласа правду твоју,
у животу дочим стоју
по милости твôј на свити.
     Твâ влас тако, Господине,
усне мени отвориће,
и мо'е усти навијестиће
славу твоје величине.
     А да би ти од имања
посветилишта угодила,
посветил бих; али мила
тај ти нијесу приказања,
     Посветилиште ово, Боже,
од болеће душе у себи,
уфати је, да при теби
свеђ и свуди веле може,
     зашто срце од грешника
свим приклона и скрушена
неће милос божанствена
погрдити до вик вика.
     Тим добростив у невољи
Сиону се твом објави,
колико је твôј љубави
и твôј светој драго вољи!
     А то, из худих нека штета
сред кијех љевам грозне сузе,
Јерузалему уздигну се
мири около бијели опета.
     Тада од правде ти примаћеш
посветилиште обилније,
приказања тер свудије
и дар смерна срца наћ ћеш.
     Тада са мном поставиће
сви мо'и пуци одизгара
врх светога твога отара
младолитне свим јунчиће.
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН ПЕТА.

"Domine exaudi orationem meam". Psal. 101.

     Господине вишњи с неби,
ти молитву моју услиши,
и мој вапај врући и виши
у уздасијех приђи к теби!
     Не одвраћај ми зрак блажени
ведра и блага лица твога:
у дан трудна јада мога
приклони ухо твоје к мени!
     У ки дан тве свето име
зазват будем ја скрушено,
нагло твоје неизречено
милосрдје услиши ме!
     Зашто као дим дни ме, Боже,
изтајаше у тамности,
и као пожар моје кости
изгорјене усахоше!
     Јаох, избјен сам у животу
како слама суха једна,
а то, ер моја неправедна
мисô увриједи тву доброту;
     тер у огњу сваки дио
срца мога ста згарати;
зашто крух мој благовати
у забит сам поставио.
     Ах јаох, с гласа мога цвила,
пуна плачна непокоја,
к мојој пути кос је моја
жестоко се прилијепила.
     Ненаситу пустинскому
приличан сам ја видјети,
тере да сам, могу ријети,
како ноћни вран на дому.
     Не здружи ме вик сан тихи,
све сам драге ноћи бдио,
тере сам се учинио
јак модрокос сам на стрихи.
     Непри'атељи мо'и химбени
на ме вас дан изношаху,
и ки хвалит мене опћаху,
куни'аху се против мени.
     Зашто ја ктјех слатко толи
пепео као крух благовати,
и му пићу измијешати
с горкијем плачом, јаох, наполи.
     Изпред лица срџбе огњене
и пристрашна гњива твога
зашто облас твоја многа
уздигнувши врже мене,
     сви дни моји нередбено
како сјена скратише се
у животу, јаох, тере се
вас усуших како сијено.
     Ну ти, Боже, без исхода
и без сврхе сто'иш до вика,
и спомена 'е твâ велика
од народа до народа.
     Ах, мој слатки Господине,
у доброту тву ћу уфати,
да ти уставши смиловати
Сиону ћеш се, да не изгине.
     Вриме бо је, да му будеш
имат милос врху смеће;
пришло бо је вријеме веће,
да га браниш, да га бљудеш.
     Зашто камења одражаше
јур његова слугам твима;
тријеби 'е, да му земљам свима
благ се и мио сваки укаже.
     Бојаће се тим народи
твога имена, Боже, увике,
и тве славе привелике
краљи, од ких се свит господи.
     Јер Господин сазидô је
вас сионски град присвети:
вазда ће се тим видјети
у обранах славе своје.
     Погледô је благ и мио
на молитву сниженими,
и мољења смерна њими
погрдити није ктио.
     Уписана ова биће
кад се народ други отвори,
и пук, ки се одсад створи,
Господина хвалити ће.
     Зашто ктје Бог погледати
из висине своје свете,
ах, Господин, тамни свијете,
с неба на те очи обрати:
     да глас тужба уцвиљених
окованим буде чути;
вез да одријеши смртни и љути
синовима од побјених;
     нека буду навијестити
у Сиону божје име,
и хвалами његовиме
Јерузалем напунити;
     нека складна и једина
мноштва од пука купе у зборе
и краљеве, нека дворе,
нека служе Господина.
     Ови одговор вишњој свијести
буди у путу све крипости,
ах, малине и краткости,
мојијех ми дни навијести.
     Усред дана немо' опета
натраг призват мога хода:
од народа до народа
без сврхе су твоја љета.
     У почетак влас твâ мила
земљу основа пуну уреса,
Господине, и небеса
твојијех су рука дила.
     Они изгинут, ну остати
крепко твâ ће величина,
ах, тере ће, као хаљина,
свиколици овехшати,
     и као одјећу промијенити
десница их има твоја,
и у свитља руха своја
промијењена сва ће бити.
     Али ти сам исти сада
и вазда си без промине,
и твâ љета, Господине,
скончати се неће икада.
     Верних слуга тво'их синови
прибиваће пуни дике,
и сјеме се њих увика
управиће на пут ови.
     Слава Оцу; Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН ШЕСТА.

"De profundis clamavi ad te domine". Psal. 129.

     Из дубинâ срца мога
вапих, вишњи Боже; к теби:
вишњи Боже, вапај с неби
ти услиши слуге твога!
     Нека уши свете твоје
приклоњене буду чути
с грознијем плачом глас ганути
од молитве смерне моје!
     Ако узгледаш, Господине,
на неправде свеколике,
тко да цића злоће прике
на твом суду не погине?
     Тим цић ове обичаји
и закона тве милости
ја сам вазда уфô дости
стећ, што кајним твâ рич праји.
     Уздала се мâ душа је
у ријеч божју над сва ина,
у милога Господина
душа моја уфала је.
     Од јутрње страже о дзори,
докли тмину ноћ донесе,
крепко Израел уфаће се
у вишњега, ки га створи.
     Јер пред блазијем Господином
милосрдје свеђ станује,
и одкупљење прид њим ту је
с неизмерном величином.
     Он ће свога Израела
добростиво одкупити
од неправад, ки на свити
сада га је уза спела.
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!

ПЈЕСАН СЕДМА.

"Domine exaudi orationem meam". Psal. 141.

     Ах, услиши, Господине,
му молитву згар с небеси,
ки грешнику рекао јеси
подат живот, да не изгине.
     Чуј скрушене молбе моје
у обећања твога истини,
у милосној величини
услишај ме правде твоје!
     Прем на суду немој стати
с твојом слугом у сеј вриме,
јер пред свијетлијем лицем твиме
жив дух неће се оправдати.
     Непријатељ зашто худи
прогонил је душу моју,
и на земљи кроз влас своју
снизио живот мој одсвуди.
     Постави ме у тамности,
како мртвих још одвика,
јаох, и дух мој с гријеха прика
над мном цича у жалости.
     Живот болес злу оћути,
душа смртне непокоје:
а све тужно срце моје
у мени се смете и смути.
     Споменух се старих дана,
стах размишљат сва твâ дила,
твојијех рука творства мила
разбирајућ са свих страна.
     Простријех руке моје к теби,
ах, мâ душа с пријеке згоде
пред тобом је као без воде
суха земља, Боже од неби!
     Хрло услиши ме болеће
ове из срца гласе истине,
услиши ме, Господине,
јаох, сконча се дух мој веће.
     Ах, лице ми твоје свето
и тву свјетлос не одврати,
да не будем сликовати
тим, ки у блату сходе клето.
     Чин', да милос тву велику
чути будем, када прави
(с новим зраком) дан се објави,
зашто у тебе уфах вику.
     Укажи ми који сада
пут у ходу слидит могу;
зашто к теби мому Богу
душу уздигох, ти ју влада'.
     Од мојијех сасма врлих
непри'атеља, Боже, отми ме;
Господине, ди 'е тве име,
уточиште ме загрлих.
     Научи ме, као творити
вазда будем твоју вољу:
праведно је, да ово мољу,
јер си ти Бог мој на свити.
     Дух ће увести добри веће
мене у праву земљу опета,
цјећ имена твога света
твâ ме правда оживјеће.
     Из невоље на весеље
извадићеш душу моју
и кроз милос славну твоју
расут све ме непри'атеље.
     Паче свијех, јад и туга
од кијех души мôј се ствара,
погубићеш вишњи, згара;
зашто ја сам твоја слуга.
     Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!