Народне лирске пјесме с Приморја, старији записи (до краја 18. стољећа.)
Дигитализација Булаја наклада
- Још поидох равним пољом
- Орао се вијаше над градом Смедеревом
- Вила је мома три вјеначца
- Нашла 'е храбра дјевојчица у травици спећи
- А ти, дивојко шегљива
- Не дај мене стару храбру
- Наш господин пољем јизди
- Марко Краљевић и брат му Андријаш
- И кличе девојка
- Попивка о поразу Турака код Сиска 1593.
- Мајка Маргарита
- Kuliko je u Lici Gradóva
- Бој на Крбавском пољу
- Балада о кнегињи Видосави
Још поидох равним пољом
Још поидох равним пољом,
сусрите ме девојка,
танка бока, висока,
а на били румена.
Још мислит, тер помислих:
Бих лиш бил за дивојку?
Бар сад бих, нег не бих.
Заш ја дам да м' ју даду?
Појдох сам да се минем.
У Задру, 4. XI. 1484.
Орао се вијаше над градом Смедеревом
Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Никторе не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата јимају
пођи до смедеревске (господе) да с' моле
славному деспоту да м' отпусти из тамнице смедеревске;
и ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце турачке, белога тела витешкога.“
Градић Gioia del Colle, Италија, 1. VI. 1497.
Вила је мома три вјеначца
Вила је мома три вјеначца; пелинак
бере, ружицу просипље.
Један је вила од траторка; пелинак
бере, ружицу просипље.
Други је вила од босиока; пелинак
бере, ружицу просипље.
Третји је вила од ружице; пелинак
бере, ружицу просипље.
Који је вила од траторка; пелинак
бере, ружицу просипље, -
тај ми [је] брацу даровала; пелинак
бере, ружицу просипље.
Који је вила од босиока,
тај ми је сама проносила; пелинак
бере, ружицу просипље.
Који је вила од ружице,
тај ми је храбру даровала; пелинак
бере, ружицу просипље.
Дубровачка околица, почетком XVI. ст.
Нашла 'е храбра дјевојчица у травици спећи
Нашла 'е храбра дјевојчица у травици спећи,
прјеђе га је пољубила негли пробудила.
На јунаку су злате остроге,
а на дјевојци танка кошуља;
и задјеше се злате остроге
за дјевојчину танку кошуљу.
Лијепа је свила, још љепша вила,
лијеп ми је цвијет, још љепши свијет;
а јунак се стријеља из рожанца лука,
дјевојка га бљула и[з] зелена луга,
стрјелице му брала, на коња их дала.
Дубровачка околица, почетком XVI. ст.
А ти, дивојко шегљива
„А ти, дивојко шегљива,
запни путашца до грла,
да ти се дојке не виде,
да мене жеља не буде;
на твоје дојке гледајућ
вранога коња заковах
и моје дружбе ја остах
и мојега господина.
А ти, дивојко шегљива,
вазми видарце на главу
а видричицу на руку,
тер ми два појмо на воду
кроз те ми луге зелене
на оне хладне студенце!“
Они јидоше на воду
кроз те ми луге зелене
на оне хладне студенце;
када дојдоше на воду
на оне хладне студенце,
још ми говори дивојка:
„Ходмо си ми два поспати
за те ми луге зелене!“
Кличе ми рече јунак млад:
„Ми смо ти оба млајахна
и ми смо оба лујахна,
ми ћемо зору заспати
и нас ће мајка карати“.
Кличе ми рече дивојка:
„Ја јимам славја у њадрих,
ти јимаш свога славића,
ки ће нас рано будити,
не ћемо зору заспати,
ни ће нас мајка карати“.
Они ми јидоше поспати
за те ми луге зелене;
сфу су се ноћцу јиграли
а пак су зору заспали.
Карала јих је мајчица:
„Ча сте толико чинили
за те ми луге зелене?“
Задарска околица, XVI. ст.
Не дај мене стару храбру
Не дај мене стару храбру,
мајко моја драга,
лачна бих била с старијем храбром,
ако и има доста блага;
од погледа млада храбра
вазда бих сита била.
Дубровник, XVI. ст.
Наш господин пољем јизди
Наш господин пољем јизди,
јизда да му је,
на глави му свилан клобук,
синца да му је,
у руци му златне књиге,
дружба да му је,
прид њим слуга писан поје,
на част да му је.
Мајка му је липо име дила
свитла сунца гледајући,
љуба му је златом венчац вила
уз коњица потичући.
Липо ти је, брајо, погледати
липа скока јуначкога
гдино ми јунак поскакује
од каменка до каменка,
била лишца показује
иза шћитка перенога,
иза шћитка перенога.
С Хвара, 1557.
Марко Краљевић и брат му Андријаш
Два ми ста сиромаха дуго вриме друговала,
липо ти ста друговала и липо се драговала,
липо плинке дилила и липо се раздиљала,
и раздилив се, опет се сазивала.
већ ми нигда заробише три јуначке добре коње,
два сиромаха,
тере ста два коњица многа липо раздилила,
о третјега не могоше јунаци се погодити,
негли су се разгнивала и много се сапсовала.
Оно то ми не биху, дружино, два сиромаха,
да једно ми бише витез Марко Краљевићу,
витез Марко Краљевићу и брајен му Андријашу,
млади витези,
туј си Марко потрже свитлу сабљу позлаћену
и удари Андријаша брајена у срдашце.
Он ми рањен приону за његову десну руку,
тере кнезу Марку потихора бесијаше:
- Је да ми те могу, мили брате, умолити,
немој то ми вадити сабљице из срдашца,
мили брајене,
докле ти не наручам до дви и до три бесиде.
Када дојдеш, кнеже Марко, к нашој мајци јуначкој,
немој то јој, ја те молим, крива дила учинити,
и мој дил ћеш подати, кнеже Марко, нашој мајци,
зашто си га нигдар веће од мене не дочека.
Ако ли те буде мила мајка упрашати,
витеже Марко:
„Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава?“
Немој то јој, мили брате, све истину казовати,
ни нају мајку никако зловољити,
да реци то овако нашој мајци јуначкој:
„Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац,
који ми се не хти са друмка уклонити.
јуначка мајко,
ни он мени, мила мајко, ни ја њему,
и туј ставши потргох моју сабљу јуначку,
и ударих тихога јеленка у срдашце.
И када ја погледах онога тиха јеленка,
гди се хтише на друмку с душицом раздилити,
виде ми га мило бише како мојега брајена,
тихога јеленка,
и да би ми на поврате, не бих ти га загубио.“
И када те јошће буде нају мајка упрашати:
„Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен Андријашу?“
Не реци ми нашој мајци истине поништоре:
„Остао је“, реци, „јунак, мила мајко, у тујој земљи,
из које се не може од милиња одилити,
Андријашу.
Онде ми је обљубио једну гиздаву девојку.
И откле је јунак туј девојку обљубио,
никад веће није пошал са мноме војевати
И са мноме није веће ни плинка раздилио.
Она т' му је дала многа биља непознана
и онога винца јунаку од забитја,
гиздава девојка.
Ли ускори му се хоћеш, мила мајко, надијати“.
А кад на те нападу гусари у црној гори,
немој то се прид њими, мили брате, припаднути
да из гласа покликни брајена Андријаша,
буд' да ме ћеш заман, брате, при потреби кликовати.
Када ми те зачују моје име кликујући,
клети гусари,
тај час ће од тебе јунаци разбигнути,
како су се ваздакрат, брајене, разбиговали
када су те зачули моје име кликовати.
А нека да ти види твоја љубима дружина,
који ме си, твога брата, без кривине загубио! -
С Хвара, 1557.
И кличе девојка
И кличе девојка, покличе девојка,
још кличе девојка, млада ми тере гиздава,
млада тере гиздава, са бриг бела девојка Дунаја:
„Стани се, Шишмане, стани се, Шишмане,
стани се, Шишмане, тере ми разбирај гласове,
тере разбирај гласове ча девојка млајахта кликује:
Два ста краљевића, два ми ста краљевића,
два ми ста краљевића од бојка не добегла,
али ста убијена, али ста жива одведена?
Нису ти убијена, да нису ти убијена,
нису ти убијена, да жива ми ста одведена,
жива ста одведена к цару Пајазиту на порту.
Андријаш се мољаше, Андријаш ми се мољаше,
Андријаш се мољаше баши, алубаши, субаши
не толико за себе колико за брата Лазара:
Пушћај нају, башо, пушћај нају, башо,
пушћај нају, башо, до нају миле мајке,
а вером ти се мојом јуначком обетују,
сабљице да не пашу, сабљице већ да не пашу,
сабљице да не пашу, коњица да не јижју,
калујер да се постављу, Светој гори да служу.“
С Хвара, 1557. године
Попивка о поразу Турака код Сиска 1593.
Мило туже турске буле, Купе воде гледајући,
Купе воде гледајући, Хасан-пашу проклињајућ:
Ох проклета Купа вода, која си се измешала,
која си се измешала то с јуначком црнум крвјум.
Одбирај се Купа вода од јуначке црне крви,
нај ју буду мило буле к срдцу свому притискале.
Нит се Купа одбирала од јуначке црне крви,
нит је буле примајући к срцам својим притискале.
Ох проклети Хасан-паша, било ти се захотило
тврда града, била Сиска, тврда града била Сиска,
било ти се захотило Туровога липа поља,
Туровога липа поља и Загреба липа миста.
Било ти се захотило прелипога Каптолома,
прелипога Каптолома, поповскога липа блага.
Било ти се захотило поповскога сребра, злата,
Света Краља злата крижа, Света Краља злата крижа.
Било ти се захотило загребачких младих снаха,
било ти се захотило и дивојак загребачких.
Било ти се захотило туропољска била хлиба,
прилипога Каптолома, поповскога липа блага.
Хлиба се је бил заложил, воде Купе се је напил,
Купе воде през мертука и с вногими витезови,
и с вногими витезови, царовими јаничари.
Ох каурска липа земља како се ти сад веселиш,
липо појућ старе мајке, старе мајке и вдовице,
старе мајке и вдовице, млади момки и дивојке,
миле писме попивајућ, Хасан-пашу проклињајућ.
Ох проклета турска земља, како се ти сад жалостиш!
Мило туже турске мајке, турске мајке и старице,
турске мајке и старице, турске буле и дивојке
тужне писме попивајућ, Хасан-пашу проклињајућ.
Ох прелипа Босна земља и широка Романија,
и широка Романија и богата Натолија.
Кај се тога почрнило из славнога Цариграда,
кај је тога опустило од долњега Биограда.
Из Туропоља, почетком XVII. ст.
Мајка Маргарита
Цвилу то ми цвиљаше дробна птица ластовица,
она мала птица;
цвилу то ми цвиљаше дробна птица ластовица,
она цвилу цвиљаше Задру граду на придвратју
она мала птица.
Она цвилу цвиљаше Задру граду на придвратју.
Бише ми се цвилећи дробна птица закаснила,
она мала птица,
Бише ми се цвилећи дробна птица закаснила,
Тер ју бише пустило жарко сунце на западу,
ону малу птицу,
Тер ју бише пустило жарко сунце на западу,
А бише ју заскочио сјани мисец на истоку,
ону малу птицу.
А бише ју заскочио сјани мисец на истоку,
Али оно не бише дробна птица ластовица,
она мала птица,
Али оно не бише дробна птица ластовица,
Нег ми оно бише била стара мајка Иванова,
Мајка Маргарита;
Нег ми оно бише била стара мајка Иванова,
Она мајка кликоваше синка свога и брајенка,
Мајка Маргарита!
Она мајка кликоваше синка свога и брајенка,
На њу ми је нашетала била вила планинкиња,
она била вила,
На њу ми је нашетала била вила планинкиња,
Тер ми сиде била вила старој мајци бесидити,
Мајци Маргарити,
Тер ми сиде била вила старој мајци бесидити:
„Ча ми тако цвилујеш, стара мајко Иванова,
Мајко Маргарито?
Ча ми тако цвилујеш, стара мајко Иванова,
Која ти је невоља грозне сузе проливати,
Мајко Маргарито?
Која ти је невоља грозне сузе проливати?“
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити,
Мајка Маргарита,
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити:
„Остаф' ме се, била вило, јади те се оставили,
планинкињо вило!
Остаф ме се, била вило, јади те се оставили,
Дви су мени љуте ране на мојему жељном срцу,
планинкињо вило!
Дви су мени љуте ране на мојему жељном срцу,
Обе су ми, јадови, љуте ране отроване,
планинкињо вило!
Обе су ми, јадови, љуте ране отроване,
И ово јих не могу, јадна мајка, приболити,
посестрино вило!
И ово јих не могу никакоре приболити,
А ове су љуте ране на мојему жељном срцу,
посестрино вило!
А ове су љуте ране на мојему жељном срцу:
Ја т' сам мајка имила млада Петра братца мога,
посестрино вило!
Ја т' сам мајка имила млада Петра братца мога,
А Ивана хранила, мила синка, од срдашца,
једно младо дите.
А Ивана хранила, мила синка, од срдашца,
И кад сам јих, јадна била, до витештва дохранила,
посестрино вило!
И кад сам јих, јадна била, до витештва дохранила,
По њих ми је свитла зора од истока поручила,
посестрино вило!
По њих ми је свитла зора од истока поручила,
Обих сам јих, јадна мајка, свитлој зори отправила,
Мајка Маргарита.
Обих сам јих, јадна мајка, свитлој зори отправила,
Да ли ево не знадем за њих смрти ни живота,
вило посестрино!
Да ли ево не знадем за њих смрти ни живота,
Нег су ми се зли билизи, јадни мајци, указали,
Мајци Маргарити:
Нег су ми се зли билизи, јадни мајци, указали,
Гди се гравран вијаше над мерли од Задра града,
она чрна птица,
Гди се гравран вијаше над мерли од Задра града,
А биху му чрна пера сва од крви устрапана,
оној чрној птици,
А биху му чрна пера сва од крви устрапана,
Сила сам га, јадна мајка, кумити и братимити,
ону кобну птицу,
Сила сам га, јадна мајка, кумити и братимити:
„Кажи мени, гравране, те билиге до истине,
птице злокобнице,
Кажи мени, гравранче, те билиге до истине,
А ја ти се, јадна мајка, виром мојом обитују,
мој чрни гравранче,
А ја ти се, јадна мајка, виром мојом обитују,
Да ти хоћу трудна пера сва сузами прохладити,
птице злокобнице,
Да ти хоћу трудна пера сва сузами прохладити.“
Да ли не хти на мене худа птица ни гледати,
она худа птица,
Сила ми је била вила старој мајци бесидити:
„Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле,
старице небого!
Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле,
Да ли ћу ти истину, јадна мајко, повидати,
старице небого,
Да ли ћу ти истину, јадна мајко, повидати:
Братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Мајко Маргарито,
Братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
старице небого,
Тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
Да се нигдар од тебе, сестре своје, не спомене,
Мајко Маргарито;
Да се нигдар од тебе, сестре своје, не спомене,
А када си од себе синка свога отправила,
оно младо дите,
А када си од себе синка свога отправила,
Онда се је у теби срдашце окаменило,
старице небого,
Онда се је у теби срдашце окаменило,
Јер када ми он дојде у Приморје валовито,
оно младо дите,
Јер када ми он дојде у Приморје валовито,
На њега се намири липа Цвите Приморкиња,
на то младо дите.
На њега се намири липа Цвите Приморкиња,
Она венац вијаше од примога виловита,
млада Приморкиња,
Она венац вијаше од примога виловита,
Онди ми се они биху очицами сагледали,
млади и гиздави,
Онди ми се они биху очицами сагледали,
Очицами сагледали а срдашци заљубили
млади и гиздави.
Да ли не хти на мене худа птица ни гледати,
Него то ми одлети у планину чрну гору,
она худа птица,
Него то ми одлети у планину чрну гору,
Мене, мајку, остави грозне сузе пролијући,
Мајку Маргариту!
Мене, мајку, остави грозне сузе пролијући.“
Сиде то ми била вила старој мајци бесидити,
планинкиња вила,
Сиде то ми била вила старој мајци бесидити:
„Ово ћу те, стара мајко, ради Бога упрашати,
Мајко Маргарито,
Ово ћу те, стара мајко, ради Бога упрашати:
Ако би ти обадва турске узе допаднули,
Мајко Маргарито,
Ако би ти обадва турске узе допаднули,
Којом би јих ти спензом из тамнице искупила,
Мајко Маргарито,
Којом би јих ти спензом из тамнице искупила?“
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити,
Мајка Маргарита,
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити:
„Ако су ми, била вило, турске узе достигнули,
посестрино вило,
Ако су ми, била вило, турске узе достигнули,
Ласно ћу јих, јадна мајка, из тамнице искупити,
посестрино вило,
Ласно ћу јих, јадна мајка, из тамнице искупити:
За братца ћу мојега дати моју русу главу,
посестрино вило,
За братца ћу мојега дати моју русу главу,
А за синка Ивана живим огњем изгорити,
за то младо дите!
А за синка Ивана живим огњем изгорити.
Сила ми је била вила старој мајци бесидити,
Мајци Маргарити,
Да ли не хти на мене худа птица ни гледати,
Него то ми одлети у планину чрну гору,
она худа птица,
Него то ми одлети у планину чрну гору,
Мене, мајку, остави грозне сузе пролијући,
Мајку Маргариту!
Мене, мајку, остави грозне сузе пролијући.“
Сиде то ми била вила старој мајци бесидити,
планинкиња вила,
Сиде то ми била вила старој мајци бесидити:
„Ово ћу те, стара мајко, ради Бога упрашати,
Мајко Маргарито,
Ово ћу те, стара мајко, ради Бога упрашати:
Ако би ти обадва турске узе допаднули,
Мајко Маргарито,
Ако би ти обадва турске узе допаднули,
Којом би јих ти спензом из тамнице искупила,
Мајко Маргарито,
Којом би јих ти спензом из тамнице искупила?“
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити,
Мајка Маргарита,
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити:
„Ако су ми, била вило, турске узе достигнули,
посестрино вило,
Ако су ми, била вило, турске узе достигнули,
Ласно ћу јих, јадна мајка, из тамнице искупити,
посестрино вило,
Ласно ћу јих, јадна мајка, из тамнице искупити:
За братца ћу мојега дати моју русу главу,
посестрино вило,
За братца ћу мојега дати моју русу главу,
А за синка Ивана живим огњем изгорити,
за то младо дите!
А за синка Ивана живим огњем изгорити.“
Сила ми је била вила старој мајци бесидити,
Мајци Маргарити,
Сила ми је била вила старој мајци бесидити:
„Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле,
старице небого!
Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле,
Да ли ћу ти истину, јадна мајко, повидати,
старице небого,
Да ли ћу ти истину, јадна мајко, повидати:
Братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Мајко Маргарито,
Братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
старице небого,
Тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
Да се нигдар од тебе, сестре своје, не спомене,
Мајко Маргарито;
Да се нигдар од тебе, сестре своје, не спомене,
А када си од себе синка свога отправила,
оно младо дите,
А када си од себе синка свога отправила,
Онда се је у теби срдашце окаменило,
старице небого,
Онда се је у теби срдашце окаменило,
Јер када ми он дојде у Приморје валовито,
оно младо дите,
Јер када ми он дојде у Приморје валовито,
На њега се намири липа Цвите Приморкиња,
на то младо дите.
На њега се намири липа Цвите Приморкиња,
Она венац вијаше од примога виловита,
млада Приморкиња,
Она венац вијаше од примога виловита,
Онди ми се они биху очицами сагледали,
млади и гиздави,
Онди ми се они биху очицами сагледали,
Очицами сагледали а срдашци заљубили,
млади и гиздави.
Очицами сагледали а срдашци заљубили,
Бише ми га липа Цвите оним венцем окрунила,
оно младо дите,
Бише ми га липа Цвите оним венцем окрунила,
Да се нигдар никадаре к теби мајци не заврати,
старице небого!
Да се нигдар никадаре к теби мајци не заврати,
Цвили, мајко, и жали, и проливај грозне сузе,
Мајко Маргарито!
Цвили, мајко, и жали, и проливај грозне сузе,
И да ти се никадаре од суз' лишца не осуше,
Мајко Маргарито!
И да ти се никадаре од суз' лишца не осуше,
Нит ћеш братца дозвати, нит ћеш синка дочекати,
старице небого,
Нит ћеш братца дозвати, нит ћеш синка дочекати!“
Задар, почетком XVII. ст.
Kuliko je u Lici Gradóva
Kuliko je u Lici Gradóva,
Sedamdeset i sedam Gradóva,
Ní Divoike ni Neviste mlade,
Koju nie Karlovich lyubio, etc.
Витезовић, 1681.
Бој на Крбавском пољу
Пељала сина Карловићка по палачах удвинских
Нигљедајући се на Крбавско поље упита сина јом:
„Је ли оно сура магла али били лабудови?“
Одговори: „Ни, него се сапа види од јуначких коња
и од праха пушканога. Оно бан Деренчин боја бије.“
Тога право не изрече, ето изјаха један само коњаник,
изиђе госпоја пред њега, док позна, да је ње дивер Карловић.
Заче говорити: „Давори ми, Карловићу, давори ми, мој дивере!“
Одговори: „Немој од Крајине спитавати,
јер да ти почнем казивати,
собом ћеш хитат об црну земљу,
онди погинуше два брата Карловића,
два Мрњавића, два Береславића, два Храниловића.“
Витезовићев запис, око 1682.
Балада о кнегињи Видосави
Јадну ми шету ишета кнез Никола,
шету јадну,
давори ми, давори,
а јаднију кнез Бујаче са кнегињом,
љуби својом,
давори ми, давори.
Стране дође кнез Никола с кордом на бедри,
стране дође,
давори ми, давори.
Коња јаше, корду паше,
копје носи, рат ми проси,
кнез Никола,
с кордом на бедри.
Копје врже, корду трже,
кнез Никола насред дола.
Хоја, Леро, Долерије,
Леро, Силерјане.
Ништа рече, тијеком тече,
друга стиже, главу му диже
кнез Никола насред дола.
Леро, Хоја, Долерије,
Леро, Силерјане.
Тач кнезу Бујаку, пригорњем брату,
живот узе с главе русе
кнез Никола насред дола,
Леро, вајмех, Долерије,
Хоја, Силерјане.
А кнегиња Видосава
оста, леле, ту удова,
јадна кнегиња,
Хоја, Леро, Долерије,
Леро, Силерјане;
скубући ка власе, мећућ их за се,
погледав се насе, завапи у гласе:
Хоја, Леро, Долерије,
вајмех, Силерјане,
Леро, Хоја, Долерије,
врли Силерјане;
затим процвили жалосној у сили:
„Кнеже Бујаче, мој мили браче,
Хоја, Леро, Долерије,
Леро, Силерјане,
кому ће т' дјечица, кому ли их млада
сред овијех јада, тужна т' удовица?
Леро, Хоја, Долерије,
Хоја, Силерјане,
Хоја, Леро, Долерије,
хрли Силерјане.“
И то чим изусти с уздаха дух пусти,
дух биједна пусти чим то изусти,
јадна кнегиња.
Боже Леро, Долерије,
боже Силерјане,
љубка Хоја, Долерије,
силни Силерјане.
Давори ми, давори, кнеже Никола,
давори ми,
и тва сила охола, давори ми, давори,
кнеже Никола.
Тко зло почне, горе сврши,
кнеже Никола,
давори ми, давори,
љубка Хоја, Долерије,
силни Силерјане,
боже Леро, Долерјане,
боже Силерјане.
Из Дубровника, поткрај XVII. ст.
Датум последње измене: 2008-08-13 17:45:51
