Слободан Шкеровић

Рипли

I

Срећем је на Бувљаку, усамљена се шета и разгледа шљам-бофл пристигао са свих страна Свемира. Као у некој капиталистичко-компјутерској игри, свака ствар траје све док је не додирнеш и не платиш, после тога се њен молекуларно-спрајтовски статус мења и предмет се распада, а сличица у дну екрана у облику пешчаног сата показује да време истиче. Једина утеха је та што се не чује и звоњава, али напетост реал-тиме акције је довољна: ми играчи знамо да је пред нама црни буг, ми знамо да смо пукли.

Сустижем је тамо код чесме, ожеднела је трагајући за испуњењем својих жеља и не обазире се на натпис „НЕ ПЕРИ СЕ“, пљуска се по лицу и врату и гура с продавачицом кафе која пошто-пото хоће туда да прође. Опрезно јој прилазим, да је оњушим и смишљам прву реплику. По глави ми се врзма мноштво информација, али никако да се одлучим за задовољавајући приступ, превише је тога обзнањеног о њој, а ја знам да оно обзнањено никад више неће бити поново истинито... На пример, питање о киселини која мимикује крв, која разједа свако хемијско једињење, а ипак је зауздана у њеним жилама: било би занимљиво питати је о томе. Или, њен облик, прирођен и пројектован – по чему се Она, наводно, разликује од људског бића. Нагло се окреће та Туђинка и као да ми чита мисли, запажа моју неодлучност, онако мокра и дишући кроз капљице воде.

У мени нема страха. Откако је Риплијева показала својим примером како се треба борити, чврста сам у убеђењу да се продор разарајуће енергије може спречити, да непријатељ није Та која стоји преда мном, већ је непријатељ међу нама, тако рећи у нама. Па ипак, подилази ме језа, нешто у мени се покреће, нека симпатија, сажаљење, љубав... Љубав за то створење без душе. То је и прави разлог моје жеље да се суочим с Њом. Нека буде што бити мора. Одлучила сам.

Она лелуја и благо се смешка, па иако представљам потенцијалног непријатеља, пружа шансу тој љубави, да се развије, да буја, да процвета. Чека, да се још мало примакнем. А ја, играм ли се ја ватром?

Не шибицари, каже ми она, јер не открива се сасвим Бубља Краљица, док тонем у понизност и пристаност, док се топим и препуштам слаткој чудовишној снари. Превише сам близу, осећа ми аминокиселине и избачени желудац јој већ вари моја испарења, већ јој се нити извлаче из невидљивих пауковских жлезда, као шарена аура опкољавају нас својом метафизичком лакоћом. Шта си хтео, пита ме Она. Тебе, одговарам...

Знам да је семе њено у мени. Осећам се бременита. Гадно је то осећање, као флуоресцентна зрачим. То је љигав осећај, свако ме види и примећује, коментарише мој изглед, чита ми мисли и уклања се подаље, да га не додирнем, стрепе издалека. Ушла је потпуно, знам, чујем јој глас у својој глави, обраћа ми се с Ја – лукавог ли створа!

II

Проблем настаје кад у теби препознају Туђина.

Мада сам се правила да нисам, одлазила у самопослугу, куповала млевено месо. Чекала у редовима. Смешила се дечици.

Нисам их преварила. Хтели су Ме.

Нисам имала ничег осим презира, и семе зла које је зрело и откуцавало тик-так. У плавичастим тоновима огледала, разуђене обрисе лица, као да није моје, чудним очима...

Проблем је био ући у главу.

У механичку логику светлосних гроздова органског рачунала. У реактивну логику ловца.

Не крећи се, говорила сам себи не трепћући. Употребиће те, мрднеш ли. Гадни, слузави хохштаплери у радним комбинезонима безимене твртке. Касирке с читачима баркодова, које те стрељају у очи зеничастим скенерима. А из чуперака мајушних, најтананијих деришта стрпљиво зуре сензори и компилују презасићену скицу свекрета.

Играју се у пластичним кућицама, лепршају кикице...

И никада неће читати. Неће, зуриће и видеће.

Онда ће Она изаћи из пора као зној, само не зној, него задах, и смрскаће једињења у бинарне флоскуле. Звер ће се ушуњати кроз прозоре.

Не.

Скривам се, возим прљавим аутобусом, не уступам место. Зриким у туђе новине. Чувам небушене карте. И ветар прелистава ђубре...

III

Видела сам како је ушетала у зенице детета-сензорца и одменила му окице. Пластичне кућице, возићи, коњићи више нису тако примамљиви детенцету. Детенце се дере, хоће у мракић, да тумара и лови храну за свој нагон.

Док посматрам измењена лица деришта, коса ми се диже на глави. Рипли у мени дрхти, зноји ми се длан, косу поправљам, одајем се. Деца се загледају и укрштају погледе у једној тачки. Та је тачка негде у мени, тачка раздора.

Она каже: говориш о Туђину?

Али ја знам одговор, и не бих га рекла ни у шупљу трску!

Тачка, као муња јури да зграби. Али ја сам утихнула у зидовима, непокретна, невидљива.

Страх ме је. Док она трепти.

IV

Гле како се узнемирила кад сам погледао њен бордо латекс, забленуо се у испупчене и згужване коврче, затрептао окицама, помазио се с другарицом, и отрчао брже од старачких рефлекса и кртих кукова... испод степеништа, у мемљиви саспенс.

Међу словима, у поцепаним новинама: нема Ме!

Нисам у растеру, нема ме у умрлицама...

Донедавно сам маштала о томе. Замишљам себе у камуфлажној униформи, уморну и одлучну. Али зашто, зашто Она то ради?

Ја сам трепераво светло у глухој ноћи. Она жмури, да јој не би заискрило око.

Одговори ми, кроз трепавице...

Чујеш ли ме, гаравице? Вид'о сам ти груди, у мохеру, иза жица.

Оком Туђинке.

Та безлична мржња којом одише празнина с којом сам се слила. Као аутомат ходала сам не окренувши се. Отићи, хтети само то. А онда изненада, почела сам да осећам. Не више погледе на себи, већ из себе, кроз изненадни бунт у грудима. Кроз шиштање уздаха. Руменим образима.

V

Први пут сам спознала да је привлачим. Не, не. Не тако да будем с њом, већ да ме прождере, као добар залогај, као укус.

А кад сам спознала да она улази у очи, одрекла сам се својих. Заклопила сам капке, спустила веђе. Тако сам избегла да паднем под власт.

Али било је време када смо били заједно, само – када?

Када је отишла?

Онда сам знала да ју је отерао мој страх од погледа, од туђих скрозирања. Тако ме је спопао страх од свег тог живота изван мене. Она је тада отишла, јасно је.

Постало је још горе, све ме је посматрало. А ја сам нестајала у тачку, да будем сићушна, неприметна.

И узалуд је тражила.

Кад је више нисам видела, почела сам да измишљам. Али машина гута бројеве, у њој се покреће маглина електрона. Сликала сам њен лик у хиљаду облика.

Невидљива је јер нема бар-код.

Ја сам зло које веже. И не тражите ме, говорите о нечем другом. То ће бити ваша уметност. Да не говорите о Мени.

Зачела сам је у утроби, зачела се, јер ја сам само машина, прст ју је унео у меко ткиво. Зашто сам реаговала?

Јесам ли створење из јаме?

Јамски створ, уграђен у зид, отуд дериште сиса моје млеко...

Тако копни.

VI

Наташте сам испила јаје.

Нисам сама, гурка ме неко. Рипли, каже, то сам ја, Рипли...

Не препознајем глас, не знам ко говори. Зид?

Твоје млеко је отров, наставља глас...

Нисам то знала, али нека је, мислим. Нећу да говорим, не знам ко слуша.

Али ако из мојих груди цури отров, а дериште се храни... Ја сам рада.

Рипли, послушај ме, говори глас. Али ја немам капке на ушима, морам да слушам. Једино не морам да се оглашавам.

То сам ја, Кнегиња Таме, добродошла...

Ништа није горе него сумња која се рађа из незнања. Сада знам шта је молекуларна киселина и како она заиста делује. Она те мења према свом лику. А моја доброта, коју називам „млеко“, укварена, истиче и храни чудовиште. То престати мора!

Знојим се и латекс се лепи, одлепљује и производи шљапкав звук. Журим у хладовину, тражим ветар.

Нисам путовала тамо далеко да бих сад бежала. Али од неких ствари побећи се мора... Моје искуство гази по старим принципима.

Дечји пар би да истражује, али родитељи строго вичу. Деца су сатерана у пластику.

То ми даје времена за предах, да сперем осећање наготе, рањивост...

Или нагота није само осећање. Стварност?

Живим у страху да ће схватити. Али зашто њихово схватање толико боли и руши? Као да ће се покренути ако схвате, а онда, шта ће бити?

Поново се играмо. Виримо родитељки под сукњу.

Лажемо о ономе шта радимо. Формирамо им сан.

Расцветали багрем тресе своје цвасти. Ослобођена, Рипли се расхлађује.

VII

Никад није било горе, никад ми није било теже. Жалим што је нема, али шта би било да јесте? Како бих се сладила...

Оштри тонови вреве. Као у пустињи, вода се привиђа. Из искуства неких сликара: све је слика иза чега постоји намера. Али шта је намера палете – мноштва?

Кад је Звер нахрањена, она је мртва. Ја сам то искусила, зато се препорађам. Као беба која познаје једино глад.

Рипли је нервозна, глас је умукао, пред њом стоји жена. Умива се. Крај ње пролази продавачица кафе, из бокала мирише растворени бајц.

Реални свет је масовна халуцинација.

Она ми прилази и сад, кад сам је приметила, знам да јој припадам. Дошла је по воду.

Друкчија је него што сам замишљала. Није толико тврда, преварила ме боја њене коже, опаљена сунцем. Благи, светли ириси који немирно играју. Она не уме да саопшти све што зна. Отићи ћу с њом.

Одвешће ме, науштрб радознале гомиле, која се мешкољи између отпадака оглоданих окласина.

Не водим много рачуна, окрзнула сам ногу, крв се лагано појављује у белој посекотини.

То је ствар перцепције, запажам: у једном тренутку све постане неважно. Оставила сам је иза себе, ноге су саме ходале.

Мислим да скрива бодеж.

Али пажња је расута, зато вичем...

Тако је Туђинка нестала у гомили. Гомила је глупа, њен је савезник.

Гомила прича. Лопови је поткрадају.

То чујем, хук иза себе, вриску и претурање. Туђинка је опажена по својим траговима, невидљива, једна је у мноштву. Спроводи се истрага.

VIII

Нисам баш тако безопасна каквом се чиним. Није имала где да зарије нож. Обишла сам је у тренутку загрљаја. Пало јој је сечиво, неко га је згазио.

Остале су му само мисли, пуке представе, слепило виђеног.

Шта јој се указало уместо мене?

Једна крпа која се удаљава, бела кошуља с подврнутим репићима.

Зелене окице? Медна усташца?

Сочне бутине?

Трчи за трамвајем међу старим књигама...

Тамо су људи навикли да не виде...

А ја је носим у себи, кржљаву, зрикаву. Упаљену у усминама. И, морам да признам да се помера, удара трбухом у моја ребра, коленима у бедро, живахна док срче. Рециклирам је задовољна, разложене елементе преслажем у нове гене.

Гени расту у букетима. Распршени у малим телима, повицима, емоцијама. Разапињем мрежу, скупљам и превејавам чвориће.

Кад прохода моје дериште, имаће још једну особину: неће плакати.