Славко Леовац

Драгутин Илић

Из књиге: Леовац, Славко. Портрети српских писаца XIX века, СКЗ, Београд 1978, стр. 272-281

Либерални славенофил, оштар критичар режима Милана Обреновића, Драгутин Илић уплео се у династичке интриге и борбе, патио у изгнанству и, на крају, изашао из тих борби скоро без икаква значаја као политичка личност. Био је веома агилан сарадник разних часописа крајем XIX и почетком XX века. У неким од њих, као што су „Отаџбина“, „Бранково коло“ и „Летопис Матице српске“, био је цењен сарадник не само својим белетристичким прилозима него и критичким освртима и полемичким текстовима. Огледао се у готово свим књижевним жанровима: у лирском и епском песништву, у историјској драми, трагедији и комедији, у новели и приповеци, у роману, мемоарима, есејима, критичким и полемичким чланцима. Иако је имао неке фазе развоја, ипак је могуће казати да је био традиционалист, јер се углавном наслањао на идеје и искуства Вукове омладине, како он то каже, у ствари на идеје песничке генерације његова оца, Јована Илића. Тај традиционализам он је заоштрио својим упорним, полемички једностраним критиковањем интелектуалних тенденција у савременој српској књижевности. То је, зацело, такође допринело да га његови противници, нарочито неки сарадници „Српског књижевног гласника“, веома оштро, каткад и сурово обележе као слабог, чак безначајног књижевника и зналца.

Откако је објавио своје прве стихове 1876. године у часопису „Јавор“, Драгутин Илић је писао стихове целог свог живота. Једина објављена књига лирике, Песме (1884), показује да је на Драгутина Илића видно утицао Змај дискретним сентименталистичким певањем, Грчић преображајима народног лирског певања, а пре свих Бранко Радичевић и његови сродници. И касније, Драгутин Илић ће указивати на изузетан значај и на вредности Радичевићеве генерације, коју он назива Вукова омладина. У низу чланака варираће мишљење да је песништво Уједињене омладине шовинистичко песништво, да социјалистички усмерена књижевност не може да оствари праве духовне проблеме човека и народа, да савремено интелектуално песништво одбацује нашу традицију и „народног генија“, и да је право песништво управо оно које је дало Вуково доба, јер у тој поезији патриотски и морални захтеви нису суштина него средства ради потпуног изражавања субјективитета, песничког бића и, преко њега, народног генија (в. чланке Дах материјализма у српској књижевности, 1896; Књижевна писма I—VIII, 1896—1900; Новије песништво у Срба, 1900, итд.). Чини се да је Илић покушао да обједини нашу старију романтичарску поетику о народном генију и песнику и наше хегелијанске теорије о објективно лепом. Утицаји његова оца Јована и брата Војислава били су сигурно веома значајни: Драгутин Илић истиче „искреност у песми“ (в. Наше песништво, 1912) и здраву идеју романтизма која је дух и природност враћала из укочених и мртвих форми метафизичких дидактичких и моралистичких предрасуда ранијих књижевности (в. опширан критички чланак Др Јован Скерлић: Историја нове српске књижевности, 1912).

Нарочито у време првих година 20. века, лиричар Драгутин Илић је покушао да у љубавним и дескриптивним песмама суздржано реторски, складно ритмички и с извесним патосом, поносно меланхолично, дискретно религиозно изрази тајновитости љубави и природе. Мистичне теме живота и смрти губе се у уздасима његова певања. Ипак, неке песме Драгутина Илића у којима искри реторски исказана чежња за правом идејом, или жудња за скромном али и смисленом егзистенцијом, говоре нам да је он песник неоромантичарских расположења и израза у чијим песмама има елемената савремене импресионистичке и симболистичке поезије. У збирци поема Освећено Косово (1913) Илић ће се потпуно приклонити традиционалном епском јуначком певању, и то на начин старинског подражавања народног импровизовања стихова. Његов спев у народном десетерцу Смрт краља Владимира (1925), као и спев Последњи борац (1889), указује само на способности писца да стандардно вешто подражава народно епско песништво.

Илићев реторско-песнички говор долази до изражаја у његовим драмама. Он књижевно дела у време кад започиње озбиљна научна провера наше старије историографије, али и када јача жеља, код неких наших писаца разних опредељења, нарочито традиционалиста, за ренесансом битних вредности традиције. То је оставило трага и у Илићевим драмама, с тим што у њима претеже пишчева амбиција да проблеме традиције види пре свега као етичке, духовне проблеме. У средишту „историјске драме у пет чинова“ Вукашин (1882), написане углавном у десетерачким стиховима, јесте лик Вукашина, који презире народ, „сулудо дете“ и слабе, недовољно јаке и лукаве велможе. Ови, опет, мрзе га јер је опасан и презиру га јер је нижег порекла. Аутор, међутим, није се упустио у авантуру да изгради сложен лик негативног јунака, који је паклено лукав, супериоран аморалним интелектом, конзеквентан хтењима да се, на разне, чак и најгоре убилачке начине, дочепа потпуне власти, попут Шекспировог Ричарда III. Драгутин Илић се вратио нашој старијој трагедији, па је вероватно имао у виду концепцију тог лика коју је дао Стефан Стефановић: то је јака личност која жели да сруши и моралне конвенције и националне легенде, али коју ће надвладати те легенде, фурије његове савести и људи, велможе, који ће јој се супротставити. Илић није успео да савлада обилну грађу, да изгради ликове, да изведе узбудљиво интриге и да моралне проблеме отелотвори у карактерима и у њиховим сукобима. Али, већ у овој драми примећује се утицај Шилера, затим нарочито Шекспира, и то из разних њихових дела, као и утицај наших драмских писаца, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. У историјској драми Јаквинта (1883) лик Јаквинте замишљен је и остварен конвенционално традиционално. То је лик странкиње која немилосрдно убија своје противнике док и њу, уз помоћ духова и бога, не униште уједињени великаши. И драматуршким поступком и поетско-реторским језиком Илићева драма је у сенци Јакшићеве Јелисавете (1868) и Суботићеве Јакинте (1871). Драгутин Илић још није успео да формира своја мишљења и да се одвоји од традиционалистичког третмана ликова, још није успео да се слободније односи према својим узорима. У то време он је, у ствари, песник који започиње да изграђује свој песнички израз и то у духу песничких узора из времена Бранка Радичевића и Змаја (в. Песме, 1884).

Познато „свеславије“ породице Илић запажамо и у Илићевим драмама из славенске прошлости. Али, то нису историјско-политичке него мистично-моралне драме. Илићева мистика је дискретна, концепцијски занимљива јер жели да, попут неких руских аутора, стари фолклор драматично поетски изрази. Тајанство проклетства у драми Прибислав и Божана (1887) и феномен мржње коју нагриза чудесна љубав у драми Незнани гост (1907) приказани су патетично драматично, поетски збуњено. Очито је да су пишчеве амбиције биле много веће од његових способности да изгради поетско-драмске легенде, у којима би управо поетска реч допринела стварању духовне, па и мистичне тензије у сукобима главних лица. Такође, ни чаробне ритуалне игре и певања нису драмски успело мотивисане и поетски остварене у драми Женидба Милоша Обилића (1898).

Драма Саул (играна 1900, штампана 1906) најбоље је Илићево драмско дело, у којем је поетска реч у функцији драмске структуре. Тек у овој драми писац оригинално преображава шекспировску драматургију и узбудљиво песничко-реторски говори. Вероватно да је Илић имао у виду и Алфиерову трагедију Саул, коју је превео Ј. Сундечић и објавио 1863. године, али су разлике између Алфиерија и Илића велике и у ликовима, и у радњи, и у стилу и композицији, па не би било могуће писати о Илићевом угледању на овог познатог италијанског писца. Драгутин Илић је пошао од библијске приче и настојао је да универзалније психолошки и етички сагледа Саулову судбину и остале ликове. Саул је прек и снажан човек на јави, кога, понекад, у часовима слабости прогоне зебње и страхови да ће изгубити славу и власт. Али, Саул није само славољубиви краљ и тиранин него и човек сложене психе и комплексне амбиције: он се бори против традиционалног етоса, ужива у еротичким задовољствима, луцидно види слабости и врлине људи, нарочито оних око себе. Његова трагична судбина је у томе што се супротставља народним светињама и љубавима, Давиду и свештеницима. Ни Доик није тип мрског дворског интриганта, него лик опрезног и смиреног саветника који потајно смишља план којим ће реализовати своје амбиције. И Мерава и, нарочито, Ресфа су занимљиви ликови жена еротичне интелигенције. Саулов син Јонатан и Давид су мање успели ликови. Писац није суптилније мотивисао и поетски сугестивније приказао Јонатаново разапињање између Давида и оца, његову љубав према Давиду и поштовање оца. Писац неће успети да потпуније изгради лик племенитог и храброг Давида, који стрпљиво настоји да уразуми Саула све до тренутка када ће морати да се енергично брани и када ће победити тиранина. Пријатељску љубав између Јонатана и Давида, Давидова сентиментална ишчекивања да његов таст Саул почне разумније гледати на њега — уносе у драму предромантичарске, сентименталистичке пасаже и тонове.

Од Шекспира Илић је примио и самостално, страсно, завидном способношћу драмског песника остварио драматичне дијалоге личности. Илићев стих није тежак и заморан, него складно тече и постаје, доиста, драмски стих. У том смислу, посебно је занимљив други чин. Дијалози између Ресфе и Доика, када Ресфа заносно казује своје болове и чежње, а Доик смирено и помало цинично упозорава је да треба сачекати прави час и тек тада остварити њихов наум; или, кад Саул рони у ноћне стране свог бића, луцидан и застрашен, кад говори о свештенству и о другим могућим противницима — све то показује да је Илићев говор драмски узбудљив, поетски и језички зрео:

Чу ли шта Пророк рече Фалтилу?
Из своје рупе неће стари лис!
Урадих све, да се смилује
Те да ми дође, да пред народом
Принесе са мном жртве хваљене.
Чува се клопке лис, свећенство неће то,
Да народ види мој и њихов мир.
Горим сав!
Ту се мисо сковала
Па се не миче. Кажу, свуда мир!
Ама, то, то! Мирноћа ме та
И плаши. Мирно ко у поноћи,
А баш у поноћ зла умисо зре.
У ноћ из тамних сукћу гробова
Мртвачке сени и духови зли.
Глухо им доба најзгоднији час,
Тад душин стражар, неумитни ум,
Заклапа окна па ко мртав спи;
А другар срца, похлепљива страст,
Расклапа зјапом засовљену двор,
У срца пушта сени безбожно,
Да сеју нечисто семе. То, то!
Ко у поноћи мирно! — Налиј!

Шекспировски у духу својих претходника, Илић неоромантичарски модернизује древне ситуације и спознаје и то језиком који извире из једне већ богате наше песничке традиције и који отвара нове могућности драмског песничког говора.

И неки други ликови су обликовани занимљиво: Фалтил је доследан свом „хуманистичком“ принципу да избегава сваки „вртлог“, да чува своју сигурност и мир; Адрил је хедонист, који је задовољан малим чулним уживањима, који је слаб, тих, без амбиција. Сукоб оца Саула и сина Јонатана, у трећем чину, звони реторски патетично, није приказан неопходном судбинском разликом карактера и идеја. Али, зато, Саулов и Доиков дијалог о првосвештенику Самуилу и о снази народног веровања у његову свету улогу, па, потом, сцена кад Самуило баца проклетство на Саула и одузима му, у име бога, „Израиљево царство“, па драмска слика Саулова беса, његове нагле и велике промене расположења — све то Драгутин Илић остварује драматуршки узбудљиво, сублимном реториком, богатим али и функционалним језиком. Пети чин Илић је извео у потпуности шекспировском техником, вештим изменама слика, које назначују брзе последице раније креиране напетости, трагику Саула и Јонатана, Давидов племенит тријумф.

Драгутин Илић је написао и неколико комедија. Једночинка Отмица (1887) је, доиста, само „шала с песмама“. Актовка Три депутације је комад симпатичан пригодним хумором о боравку песника Радичевића 1844. године у Сремским Карловцима. Комедија Лихварка унеколико се мотивски надовезује на шалу Отмица. То је комедија интриге с елементима комедије нарави. Павле и његови другови, весели младићи, намагарче лихварку Савићку, која је заљубљена у свог дужника, Павла. Извесни реалистички односи ликова, духовито пародирање ситуација и поступака старе комедије у трећем чину, издваја ову комедију од фарса којима су неки наши писци покушавали да освеже национални позоришни репертоар.

Амбициозније је замишљена „трагикомедија у три чина с прологом“ После милијон година (1839). Она припада жанру утопистичких иронично-горких, црнохуморних драма, каквих иначе мало има у књижевности. Из угла једног неоромантичара, Драгутин Илић алудира на оно што је могуће у будућности: отуђење човечанства од своје некадашње бити, технизирано усавршавање свих односа и човековог бића, крајње рационално и утилитарно постојање нових људи, иронично назначених као људи Духо-света. У том новом свету последњи људи старог човечанства, стари и мудри Натан и његов син Данијел, примитивни су, дивљи људи. Драмска напетост је романтичарски остварена: Данијел се заљубљује у Светлану из Духо-света, која је њега и његовог оца добила за рођендан као изузетно занимљиве музејске експонате и драгоцене поклоне. Данијел је Светлани само симпатичан и жив примерак дивљег човека, готово животиња с којом се она игра. Очајан, Данијел се убија, а одмах затим убија се и његов отац Натан, који одавно види трагикомику старог човечанства и судбинску безизлазност њих двојице, као последњих примерака тог човечанства. Црнохуморну идеју драме поентира ауторов сарказам, јер, на крају, један Меркуријанац жали што је покварена самоубилачким ножем кожа експоната, а Светлана и њега и себе теши да ће се она моћи зашити. Драгутин Илић је унеколико поједноставио ликове у жељи да јасније истакне контрасте тих светова. Додуше, било је тешко изградити ликове нових људи пошто су они по много чему отуђени од смртних, примитивних осећања и мишљења. Иначе, Натан је, у извесној мери, стари легендарни мудрац бачен у апсурдну егзистенцијалну ситуацију, док је Данијел младић који је опседнут страсним осећањима љубави и очајања. У неким деловима другог и трећег чина драма је вешто вођена, вербално снажно потенцира контрасте између старих и нових људи, сугестивно пројицира смисао, односно бесмисао човека у свету технизиране, утилитарно-интелектуализиране цивилизације бесмртних људи. И када је упоредимо с оним ретким покушајима наших каснијих приповедача и романсијера да стварају слична алегоријска, утопистичка, гротескна дела, видимо да Илићева драма не само да претходи тим делима него може и да се такмичи с њима. Тек у последње време наћи ћемо неке занимљиве покушаје наших драмских писаца да говоре о људском отуђењу усвету техничке усавршености.

Као новелист и приповедач Драгутин Илић је сродан оним приповедачима у чијим делима се преплићу романтичарски и реалистички начини приповедања. Илић је приповедачки уобличио, мирно, суздржано емоционално, углавном без патетике, с извесним благим хумором, патријархални живот, неке реалне односе и трагике људи кад се нађу у сукобу са стварношћу која игнорише старе идеале. Писац дискретно лирично говори о трагичним судбинама беспомоћних људи, или о племенитим људима који готово нечујно делују, о светим људима. Само у неким од тих новела, у новелама Мати и У магли (Новеле, 1892), емоционална тензија није наметнута, него извире из самог приповедања, на начин какав налазимо у приповеткама његових сродника (нпр. Лазе Лазаревића). У причама Светле слике (1896, 1897) Драгутин Илић, можда инспирисан и настојањима Лава Толстоја, приповеда библијске легенде, и то у жељи да их лирски преобрази и на тај начин популарише. При томе уочљиво је да је аутор тежио да романтичарски идеализира духовну проблематику и ликове тих легенди. Остварио је слике и сличице догађаја сентименталистички узбудљиво, али без оне духовне, надреалне поезије приповедања. Аутор лако и, забавно приповеда и нарочито живописно, с извесним лирским акцентима, приповедачки обликује биографије легендарних личности. Те његове приповедачке способности запазићемо и у биографији пророка Мухамеда — Последњи пророк (1896). При крају живота Драгутин Илић ће, већ потпуно увучен у своје старачке мисли, написати и један „источњачки роман“, Секунд вечности (1921), романсирану бајку, у којој, уместо чаробне поезије, запажамо само вешто, каткад занимљиво причање чудних догађаја и. небулозних доживљаја, и то у објективу некакве источњачке филозофије.

Илићева два романа о нашој прошлости привукла су пажњу ретких поштовалаца његовог књижевног рада. Хаџи Ђера (1904) је роман који концепцијом и начином приповедања наставља традицију наших популарних патриотских романа. Духовник Хаџи Ђера узалудно покушава да умири српске породице које су Турци завадили. То му успева после разних перипетија, али одмах затим и погине од ножа разбеснелог Турчина. И по начину како компонује мотиве, како карактерише ликове, Илић продужава традицију приповедања Јанка Веселиновића у роману Хајдук Станко. Ипак, он приповеда мирније, унеколико реалистичније, без већих претеривања у контрастирању личности, у приказивању кризних ситуација. Понекад нађемо и то у његовом роману, на пример када Ђера бежи из турског затвора, када видимо волшебне, слабо мотивисане поступке и претерана, патетично исказана осећања тако карактеристична за неке наше предромантичарске и романтичарске приповедаче и романсијере. Извесно суздржано, проткано хумором, реалистичко описивање милијеа, обичаја и менталитета старог Београда и београдске чаршије, кад су у њој владали Цинцари, одликује Илићев роман Хаџи Диша (1908). На већ тада уобичајен анегдотски хроничарски начин писац прати животни пут једног српског шегрта све док не постане кир Диша, а потом хаџи Диша, познати и цењени српски газда. Илић је такав наратор који запамћено, легендом и анегдотом очувано, уме с извесним идеализмом занимљиво и забавно да уобличи у целину. У то нас уверавају и друге његове новеле, као што је Газда Недељко (1904), па и неки одломци из његових мемоара Успомене из Румуније (1904, 1905) и Зајечарска буна (1909).

У нашој књижевности Драгутин Илић се сада најчешће спомиње као опонент Скерлићу и критичар „интелектуалне“ поезије Дучића и Ракића. Илић је, међутим, интересантан књижевни стваралац који неоромантичарски делује и ствара дела у којима жели да обнови духовне вредности старије традиције. При томе, он није само тежио да усаврши књижевна искуства у духу претходника него се упустио у авантуру да оригиналније и универзалније драматично и поетски изрази извесне проблеме. Као песник и приповедач он је у мањој или већој сенци познатих претходника и савременика. Понеком новелом и романима Хаџи Ђера и Хаџи Диша он је довео до извесне зрелости хроничарско приповедање и евоцирање прошлог времена и милијеа. Најзанимљивији је као драмски писац. Иако су и његове драме чудне неједнаким вредностима, две се истичу и спадају у најбоља наша драмска остварења. Саул је веома занимљива драма, оригинална синтезом великих искустава драмске књижевности, у духу шекспировске традиције, богатог али и драмски функционалног поетског језика. Трагикомедија После милијон година је узбудљива драма у којој писац успешно конкретизује и драмски чулно изражава црнохуморно сагледан технизирани свет будућности, отуђен од света прошлости, света наше цивилизације, отуђен од прометејски људског, од наших емоција и мисли. Драгутин Илић није само везан за идеје и остварења Вукова времена и за генерацију Радичевића и других романтичара; у својим најбољим делима он полази и од шире европске, светске традиције и радикално шекспировски и неоромантичарски, без сувишне патетике, драмски остварује судбинске ситуације човека.